Политички портрет Николе Милутиновића

Политички портрет  Николе Милутиновића

Аутор: Милош Савин

Доктор Никола Милутиновић представља веома занимљиву историјску личност од велике важности за историју Срба у Војводини. Његово политичко деловање је доживело зенит у периоду постојања две државе, Аустроугарској и првој југословенској држави. Извесно је да би политичка стремљења Николе Милутиновића била настаљена и након другог светског рата, али му новонастале околности то нису дозволиле. Седам деценија свог живота Никола је био активни културни и научни радник.

Никола Милутиновић је рођен 26. јануара 1879. године у Панчеву. Његова породица је сматрана угледном у своје време, иако није из редова крупног капитала и огромног земљопоседа. Николин отац Коста је био трговац дрветом а мајка је потицала из породице Деметровић, за коју се претпоставља да је била у извесном сродству са Деметровићима, односно Димитријевићима из Новог Сада, чији је познати изданак био Михајло Миша Димитријевић, вођа српских либерала у Војводини, након Милетићеве пасивизације. Милутиновић је основну школу завршио у Панчеву (1886-1890), класичну гимназију у Рожњави у Источној Словачкој, тада Мађарској (1890-1897). Студирао је право у Будимпешти (1897-1899) и Клужу, историјској престоници Трансилваније (1899-1900), где је и одбранио докторат из права 1903. године. Милутиновић је након права, на пештанском универзитету слушао и изучавао славистику (1900-1902).  По завршеном школовању, новопечени доктор права је био адвокатски приправник код чувеног др Светислава Касапиновића у Панчеву (1903-1905). Касапиновић је био најзначајнија личност нобилитетског покрета у Војводини, а пре тога један од првака Милетићеве Српске народне слободоумне странке.

За разлику од српских нотабилитета у Хрватској, који су се окренули ка сарадњи са клерикално-конзервативним круговима из српске митрополије, војвођански нотабилитети су по питању српских аутономних црквено-школских кругова, задржали заједничку линију са либералима, противну интересима клера и мађарске владе. До рехабилитације ове политике долази крајем XIX, и почетком XX века, када нотабилитети из јужног Баната почињу да подржавају либерале. Од кључног значаја за ову комуникацију је био Каменко Јовановић уз сагласност др Светислава Касапиновића. И поред утицаја истакнутих нотабилитета из свог окружења и демократске групе која је у првој деценији XX века доживљавала процват у бившим нотабилитетским центрима попут Кикинде, Сомбора и Панчева, Никола Милутиновић ступа директно у редове Српске народне слободоумне странке (либерална странка), са чијег чела се у тим годинама повлачи Илија Вучетић. Пре Вучетићевог повлачења (и смрти убрзо након тога), дошло је до болести и смрти Николе Јоксимовића, чувеног уредника Браника. Нови уредник Браника постаје Јанко Перић, а једно до најбољих пера овог часописа у периоду од 1905. године до 1914. године, постаје управо др Никола Милутиновић, који се истицао у борби против тзв. Апоњијевог закона, који је путем школског система пропагирао још већу мађаризацију. Милутиновић се 1905. године активирао у Матици српској, где је на најбољи начин заступао интересе либералне странке. У првој деценији XX века, упркос поновном рађању ентузијазма и угледу који су либерали имали међу елитнијим слојевима српског друштва у Војводини, либерална странка је по свом домету била бледа сенка своје некадашње снаге, сведена на свега једног посланика у угарском и једног у српском црквено-школском сабору. Након периода тактичке сарадње ради добробити угарских Срба, повратком Јаше Томића на место уредника заставе, настављен је процес који је Томић, започео убиством Мише Димитријевића, само овај пут политичким средствима. Никола Милутиновић је био приморан да брани славу либералне странке од координираних напада српских радикала и појединих мађарских странака предвођених Шомом Вишонтаијем, некадашњим адвокатом Јаше Томића.

Млади панчевачки либерал др Никола Милутиновић и др Бранислав Станојевић су показали своју активност у пуном интензитету (у периоду 1908-1910), пре свега, у покушајима сарадње са демократама и Српским гласом против коалиционе политике радикала према мађарским партијама.

Последњи корак у обесправљивању војвођанских Срба представљало је потпуно укидање српске црквено-школске аутономије 1912. године. Водећу улогу у окупљању српске опозиције су имале демократе. Заједничким одбором радикала, либерала и демократа, руководио је Милутин Јакшић. У међустраначкој сарадњи посебно се истакла група млађих либерала, попут Николе Милутиновића, који су се након рата спојили са демократама. Укидање аутономије довело је и до већ познатог синдрома одласка старијих либерала у пасивност, па ће изузев искусног др Стевана Малешевића главну реч у овом периоду имати Никола Милутиновић и Бранислав Станојевић. Унутрашње односи у Српској либералној странци виде се из писма које је Стеван Малешевић послао кикиндском демократи Милутину Јакшићу већ 4. октобра 1912. године, у ком каже: „Примио сам ваш позив у седницу уједињених народних странака због укинућа автономије и саопштио сам Ваше жеље да наша Либерална странка попуни место које је упражњено услед оставке Аркадија Варађанина. Могу вас известити да смо се о томе саветовали и да се од старијих чланова наше странке није хтео нико примити, него су ме упутили да позовем члана наше странке др-а Николу Милутиновића.“

Почетком првог светског рата као промотер идеје о аутономној Српској Војводини, Милутиновић је ухапшен и провео је две године у мађарском затвору у Араду, мимо тога у друштвеној изолацији. Одмах по ослобађању наставља активан политички рад, те је изабран за панчевачког посланика на Великој народној скупштини 25. новембра 1918. године, а на скупштини је изабран за члана Великог народног савета. Одмах након рата отпочела је Милутиновићева борба за политичке и економске интересе Војводине у оквиру нове југословенске краљевине.

Матица српска је окупљала војвођанску српску интелигенцију, што је сметало београдском режиму због страха од „култа војвођанске српске покрајинске свести“. Иако су режимлије помогнуте полицијом, покушале да учлане стотине својих следбеника у Матицу, те да изврше унутрашњи пуч, њихова струја је била поражена. Више година је живео у Београду одакле се залагао за Србе у Војводини. Био је члан Демократске странке, касније близак СДС, односно Прибићевићевим круговима.

Нова епоха у Матици српској, почела је 1932. године избором Николе Милутиновића за секретара, те покретањем Гласа Матице српске. На оптужбе да је циљ Срба, војвођанских регионалиста да разбију Југославију, Глас је у првом броју, 1. маја 1934. године, објавио Милутиновићево мишљење: „У нашем Војвођанству треба гледати ону садржину коју оно у истини стварно представља, оно значи љубав нашу за ову груду земље, за ове области Југославије, када је реч о Војводини, реч је о Југославији. Наше Војвођанство представља бригу нашу и старање наше да српски живаљ у овим крајевима Југославије заузме поново своје старо место које је држао пре него што су Беч и Пешта отпочели да остварују своју колонизациону политику у овим нашим крајевима. Наше Војвођанство у потпуном је складу са Југословенством наше велике отаџбине, јер Југословенство у овим крајевима представља, у првом реду, и бројно најизразитије наш војвођански српски живаљ.“

Матица српска, под вођством Николе Милутиновића, је прерасла у најтврђе упориште аутономистичког покрета код Срба у Војводини. У наредним чланцима, Милутиновић је разрадио своје ставове. Констатовао је да поред хрватског у Југославији није решено ни српско питање. Милутиновић је сматрао да је у интересу решења српског питања формирање две српске покрајине у оквиру Југославије – Србије као хомогене српске покрајине и Српске Војводине као мешовите српске покрајине. На овај начин би војвођанско питање било решено и у југословенским и у српским оквирима. Српска Војводина би била нераскидиво везана за Србију, али и максимално аутономна у односу на њу.

Милутиновић инситира и на „државотворним способностима Српске Војводине“ која би пре свега дошла до изражаја обезбеђивањем равноправности националних мањина као војвођанске „покрајинске посебности“, те њиховим укључењем у све друштвено-политичке процесе. Милутиновић, разрађујући свој став, предлаже да се у будућем федералном уређењу Југославије организују посебна српска, хрватска и словеначка покрајина, а равноправно са њима и Војводина и Босна и Херцеговина, везане за Србију, као противтежа београдском централистичком хегемонизму и великохрватском сепаратизму, те гарант очувања државне заједнице. По питању покрајинског разграничења, Никола Милутиновић се залагао да Српска Војводина мора да обухвати Банат, Бачку, Барању, цео Срем (са жупањским, винковачким и вуковарским Котарима) и Осијечки Котар са Осијеком, а његов став се поклапао са мишљењем групе загребачких интелектуалаца и програмом Војвођанског фронта. По тадашњим подацима Хрвата би било три пута мање него Срба у Војводини, а Срби и Хрвати, то јест, Југословени би заједно са другим словенским народима чинили већину. Милутиновић је предлагао да се у Војводини економском привлачношћу обезбеде услови за насељавање још 300 000 Срба из пасивних крајева. Нови Сад би требало да буде центар војвођанског Српства, а Осијек центар Војвођанског Хрватства. Сви народи у Српској Војводини би били равноправни, а културну доминацију би имали војвођански Срби. Да би се ово остварило, било је потребно неговати војвођанску свест. Да би испунила своју мисију  Српска Војводина је требало да „Узме иницијативу за уношење европских погледа, културних метода, широких видика, модернијих схватања…“

Милутиновићева анализа у којој је тврдио да ће Нови Сад до краја века имати преко две стотине хиљада становника, биле су предмет опште спрдње и омаловажавања од стране београдских централиста и хрватских сепаратиста.

Како је фашизам у региону узимао маха, након споразума Цветковић-Мачек, Никола Милутиновић је усмерио свој рад на заштиту Српства у Југославији и залагао се за улазак аутономне Војводине у српску федералну јединицу. Пред сам почетак рата иницирао је формирање Института за проучавање Војводине. Сматра се да је Никола Милутиновић аутор два политичка слогана, првог: „Војвођани на окуп!“, и другог, формулисаног пред фашистичком претњом: „Срби на окуп!“.

Током Априлског рата 1941. године, Милутиновић је, бранећи своју домовину, заробљен и интерниран у логоре у Минстер, потом у Оснабрик. Мађарски окупатор је 1943. године, након покушаја да се релаксира однос према Србима у Бачкој, због преокрета у рату, ослободио Милутиновића који је наставио да води Матицу, али је већ 1945. године, смењен са функције. Нова комунистичка власт му није била превише наклоњена, али је ипак боље прошао од својих истомишљеника, Жарка Јакшића и Душана Бошковића. Након Другог светског рата наставио је да ради као архивиста у Музеју Војводине. Остао је активан у области историјске науке, где је оставио немерљив допринос.