Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
У јеку пандемије изазване новим вирусом короне, администрација председника Руске Федерације (Президе́нт Росси́йской Федера́ции) Владимира Путина (Влади́мир Влади́мирович Пу́тин) и Влада Руске Федерације (Правительство Российской Федерации) коју предводи њен председник Михаил Мишустин (Михаи́л Влади́мирович Мишу́стин), суочили су се са великом политичком кризом на руском Далеком истоку. Наиме, почетком јула покренути су масовни протести незадовољних грађана у граду Хабаровску (Хаба́ровск), иначе административном центру Хабаровског региона (Хаба́ровский край) у Далекоисточном федералном дистрикту (Дальневосто́чный федера́льный о́круг). Протести су покренути након смењивања и хапшења веома популарног гувернера Хабаровског региона, Сергеја Фургала (Серге́й Ива́нович Фурга́л), иначе утицајног члана Либерално-демократске партије, Владимира Жириновског. Наиме, гувернер Фургал ухапшен је 9. јула ове године, да би потом био предат савезним истражним органима у Москви, где му је после саслушања одређен двомесечни притвор.
Руске власти наводе да је осумњичен за умешаност у убиства неколико бизнисмена 2004. и 2005. године, у времену пре него што је постао политичар. Фургал, који је у датом периоду био предузетник, чије компаније су биле велике увознице робе широке потрошње, негирао је оптужбе из Кремља. Као неосноване, становници Хабаровска, такође одбацују оптужбе против Фургала и критикују Кремљ, због процесуирања гувернера, којег су изабрали на изборима 2018. године.[1] На положај вршиоца дужности гувернера Региона, савезне власти убрзо (20. јула) поставиле су Михаила Дегтјарева (Михаи́л Влади́мирович Дегтярёв), младог, амбициозног и веома способног члана, такође системски-опозиционе ЛДПР. Међутим, наведени потез није задовољио демонстранте, који су у групама од по двадесет хиљада, наставили са својим протестима и у наредних, готово, месец дана.[2]
Почетком августа 2020. године, у склопу кампање владе, премијер Мишустин посетио је руски Далеки исток. Том приликом обишао је Чукотку, Камчатку, Магадан и Амурски регион. Међутим, наведена посета завршила се неславно, пошто је неколицина чланова Мишустиновог кабинета, особља, министара и новинара, који су га пратили на том путу, оболело од COVID-19. Намере председника Путина и премијера Мишустина у вези са овом турнејом налазиле су се у опредељењу да Кремљ покаже грађанима ових области да је савезна држава пресудан чинилац у одређивању курса политике и у регионалним нивоима у организацији власти, те да на тај начин обесхрабри и енергију демонстраната у Хабаровску.[3]
Међутим, поједини аналитичари, претежно са десничарским политичким уверењима, тврде да је Народна Република Кина, односно њен обавештајно-безбедносни апарат, инспирисао и подстакао ове протесте, те да је силовит одговор Кремља у вези са преструктуирањем политичког мозаика у Хабаровском региону, заправо покушај Русије да сузбије велики (посебно у последњих неколико година) економски, а за њим и политички утицај кинеског џина. Тај утицај огледао се у незапамћеном расту капиталних инвестиција многих кинеских компанија у региону и уопште на руском Далеком истоку, нарочито када је реч о грађевинском предузетништву. Без обзира на поједине Фургалове јавно изречене, скептичне и критички настројене изјаве против раста кинеског политичког и економског утицаја у региону, кинеске инвестиције доживеле су велики успон, управо у време гувернерског мандата, Сергеја Фургала.
Да ли бисмо фактор Кине, могли да пронађемо и у постизборној кризи у Белорусији, када је на управо одржаним председничким изборима Александар Лукашенко (Аляксандр Рыгоравіч Лукашэнка) освојио нови мандат председника Белорусије са око 80% подршке у бирачком телу, што је покренуло лавину релативно мирних демонстрација у којима учествује од неколико десетина до можда више стотина хиљада незадовољних грађана, ове, до пре које године, Русији веома блиске источноевропске и словенске државе? Хладни међудржавни односи датирају од пре неколико година, тачније од времена када је кинески капитал, крупним корацима умарширао у Белорусију. Са друге стране, после 2014. године, постало је очигледно да се белоруски председник одлучно опире идеји и практично покренутом процесу формирања својеврсне међудржавне уније, која би надградила, већ постојећи Савез Русије и Белорусије (Савезна држава Русија и Белорусија – Союзное государство России и Белоруссии) из 1996. и 1998. године, те овај конфедерални уговор модификовала у један вид лабаве федерације. Својевремено, белоруски председник био је и главни покретач иницијатива у вези са јачањем механизама који би додатно проширили и учврстили релације између званичних Минска и Москве, али тај Лукашенков ентузијазам и предложени механизми пресахнули су после 2010. године, а посебно након почетка Мајданско-кримске кризе из 2014. године.
У последње две године, Лукашенко је покренуо и процес видног удаљавања белоруског националног идентитета од руских фундамената, а Москва је у време Медведевљеве владе укинула повластице Белорусији у вези са трговином енергентима, посебно када је реч о куповини руског природног гаса. Још раније, званични Минск оптуживао је Русију да она жели од Белорусије да „направи руску губернију“, те да није заинтересована за искрене братске и пријатељске везе. Опет, званична Москва одговарала је на ове тврдње контраоптужбама да Лукашенко има намеру да за себе обезбеди положај феудалног великог кнеза, те да је белоруски председник главни инхибитор у процесима интеграције две државе.[4]
После 2014. године, политички Запад, пре свих Европска унија, у знатној мери отупили су оштрицу својих критика, које су деценијама упућивали председнику Лукашенку, због наводног кршења људских и политичких права појединих опозиционих групација и појединаца у Белорусији. Укинуте су и санкције Сједињених Америчких Држава и Европске уније против Лукашенковог режима, што је условило и појачан раст привредних активности у самој Белорусији. До нагле промене односа и новог отопљавања релација између званичних Минска и Москве дошло је у другој половини августа ове године, када је Лукашенко оптужио НАТО и политички Запад да покушавају да изврше преврат у Белорусији у корист прозападно оријентисане опозиције. Веома транспарентно, затражио је безбедносну, па и војну подршку и помоћ председника Русије, Владимира Путина, како би стабилизовао политичке прилике у Белорусији, а Кремљ је на те захтеве позитивно одговорио.
Наведене околности налазе се у најближој релацији са положајем владе Михаила Мишустина, као и са очекивањима у вези са стратешком политиком коју би требало да води његов кабинет. Наиме, од Светске економске кризе из 2008. године, а посебно од 2014. године и мајданско-кримско-донбаске трагедије у Украјини, у геополитичком погледу, Русија, готово непрестано, налази се у дефанзивној позицији. Без обзира на присаједињење Крима и Севастопоља Русији, геостратешке позиције и политика администрације председника Путина, а посебно владе Дмитрија Медведева, оштро су критиковани у политичким и безбедносно-обавештајним круговима у Русији, а наведени напади долазили су (и долазе) и од стране политичке деснице, али и од либерала. Различити погледи на геополитички положај Русије и активности државе у датом смислу, условили су и оштре сукобе у самој Путиновој администрацији, а не без основа, многи сматрају да Медведев није поднео оставку на дужност премијера, већ да је тихо смењен и то, управо, због пропуста које је направио Кремљ, када је реч о кризи у Украјини, у односима према Белорусији, на Блиском истоку или на Балкану.
Десничарски елементи и национални проимперијални сегменти у безбедносном апарату у Путиновој администрацији, руском председнику никада нису опростили, данас, очигледан пропуст са аспекта посматрања интереса Русије, што Москва није одлучније реаговала на Мајдански преврат, те што је допустила злочин почињен над проруски опредељеним грађанима у Одеси (када су десетине грађана живи изгорели у подметнутом пожару у једној згради, током отпора мајданској револуционарној власти из Кијева), као и меки приступ у односу на грађански рат у Донбасу, који је од 2014. године однео животе петнаест хиљада грађана, а крај му се ни данас не назире. Наведени елементи у Кремљу, заузели су становиште да је Русија требало да отворено и војно интервенише у рату у Украјини, те да границе Русије прошири на обале Дњепра, где би источни део садашње Украјине био присаједињен Руској Федерацији, док би, на тај начин, западни, проукрајински део, остао у политичком расулу и временом био или подељен између Пољске и Русије или би у целини био политички и духовно асимилован и интегрисан у границе једне или друге словенске државе. Случај неканонског признања аутокефалности тзв. Православне цркве у Украјини (Православна церква України) од стране Васељенске патријаршије, изазвао је нови раскол у православном свету, што су поменути елементи у структури Путинове администрације, доживели као још један дефанзивни пораз руске владе и државе на геополитичком плану.
Постоји уверење да је Путинова интервенција у Сирији 2015. године, са једне стране представљала нужан потез, како би били заштићени руски интереси на Источном Средоземљу и Блиском истоку, док, са друге стране, опстаје мишљење да је то био и изнуђен корак, због чињенице да Путин није смео поново да остане релативно пасиван, као и у случају Украјинске кризе, само годину и по дана раније. Интервенцијом у Сирији и нестабилно-чврстим односима са Турском, Русија покушава стратешки да заштити свој геополитички циљ и интерес, који није промењен још од Катарине Велике и отварања Источног питања у XVIII веку, а то је излазак Русије на топла мора. Потискивање руских геополитичких позиција са Балкана, додатно је нарушило тај суштински интерес Москве, када је реч о јужним границама њене интересне зоне.
Либерални кругови замерали су Путину на извесном степену агресивности коју је, наводно показао у односу на поменуте кризе, при чему су се плашили да би предузети кораци могли да угрозе западну политику Русије у наредним деценијама. Дужни смо да напоменемо да ни десно-национални елементи у политичком и безбедносно-обавештајном апарату Путинове Русије нису противници тзв. западне политике, али не показују уздржаност у оквирима могућности да својим потезима на Блиском истоку или у Белорусији и Украјини, угрозе позиције званичне Москве у односима према политичком Западу, а пре свих према Европској унији. Разумно схватање Шарла де Гола[5] (и не само њега) о Европи од Атлантика до Урала (или Владивостока), према коме би овај геополитички простор био интегрисан у економској и делимично политичкој сфери, представља једну од окосница руске спољне политике од 2002. године. Амбициозно замишљени пројекат сарадничког односа Европске уније и Русије, где би Русија својим партнерима обезбедила повољан трговински и кориснички приступ енергентима и другим сировинама, а Европа Русији модерне технологије и капитал, била је недовољно дефинисана идеја Путина, француског председника Жака Ширака (Jacques René Chirac) и немачког канцелара Герхарда Шредера (Gerhard Fritz Kurt Schröder). Тај потенцијални заједнички пут Европе и Русије, који би временом прерастао у моћног економско-политичког и војног чиниоца у планетарним размерама, торпедован је тада од стране Сједињених Америчких Држава, па и Кине.
Сасвим разумљиво, џинови са Запада и Истока били би далеко спокојнији, уколико би политички растресена Европска Унија и економски уназађена Русија, наставиле да, и у међусобним сукобима, играју одавно намењене улоге другоразредних светских сила. Нова Европа, у првом реду Пољска, балтичке земље, Чешка, донекле и Мађарска, а са њима и Бугарска, Украјина, Румунија, кавкаски регион, дакле све земље из реда бивших чланица руско-совјетског источног лагера, још увек, налазе се под снажним војно-политичким утицајем САД. Без обзира на јасно установљену политику новог америчког изолационизма (било да на предстојећим председничким изборима у Америци победи Трамп или Бајден), ове земље не могу битније да изврше одређени геополитички заокрет у њиховим позицијама у вези са односима са ЕУ и Русијом.
Једноставно, све ове државе представљају значајан геостратешки полигон за спољно-политичке и безбедносне интересе званичног Вашингтона (чији политички фокус је већ померен из Европе на Далеки исток, Блиски исток и Африку), те и ако би се Европска унија трансформисала у заједницу са две или три брзине (како је француски председник Макрон прижељкивао), то би само значило да би војнополитички пакет акција Сједињених Америчких Држава у овом делу Европе и руског региона, био препуштен на заштиту једној од држава-намесница САД – Уједињеном краљевству (можда и Немачкој), без обзира на резултат председничких избора у САД у новембру 2020. године. На овај начин, реализације кинеског пројекта „Појас и пут“ или руско-европског енергетског пројекта „Северни ток 2“ и „Турски ток“, и даље би наилазили на озбиљна спотицања, без изгледа да у ближој или даљој будућности заиста буду и заустављени. Из наведених разлога, западна политика Русије представља окосницу у мери сагласности десно-империјалних и либералних кругова у Кремљу у односу на подршку Путиновој администрацији и његовим владама.
Уколико очигледни отпор Русије интересима Запада у Белорусији буде отелотворен у јасно детерминисану политику перманентног активизма у односу на спољнополитичке изазове, потенцијална сагласност свих сегмената у безбедносном апарату Кремља за опстанак администрације председника Путина и његових влада (па и Мишустинове), представљаће неокрњену категорију руске политичке збиље. Неопоходно је да та два грубо оцртана сегмента пронађу равнотежу у прироитетима, када је реч о великим корацима у области спољне политике Федерације. Са друге стране, Путин је до сада успевао да вештим потезима, оба сегмента држи и на довољној близини, али и дистанци од Кремља, што је један од разлога његове државничке дуговечности (мада може да постане и узорк раста његове слабости). Одавно преживела руска школа спољне политике, установљена након победе над Наполеоном 1812. године (дефанзивни интервенционизам и конгресна дипломатија), па и раније, као и совјетски модел обавештајне дипломатије, показали су се недораслим у савременим геополитичким изазовима. Такође, материјалистички приступ у односима према историјском праву руске државе, када је реч о њеним релацијама са земљама у кавкаском, европском и средњоазијском региону, наслеђен из комунистичко-совјетске епохе, успорава сваки процес афирмисања руског националног духа, спремности на одрицања колективитета, те истовремено сузбија свест о заједничкој судбини руског народа.
Због чега је то важно? У комбинацији са тромом руском и совјетском школом спољне политике, материјалистички приступ ограничава свест код руских политичких елита у акцијама заштите њихових државних, националних, а у вези са њима и територијалних интереса. На пример, један од разлога, због којих Путин није војно интервенисао у Украјини 2014. године (у неким ширим размерама), те на тај начин реализовао снове десничара о повратку Русије на Дњепар, налази се у материјалистичком приступу Кремља у решавању овог питања. Процена Путинове администрације била је да би даљим територијалним ширењем Русије у Украјини, Москва добила око двадесет милиона гладних уста, што би представљало ново оптерећење за ионако незавидан руски државни буџет. Свакако, дати принцип оштро је супротстављен интересима империјалне свести код дела руског обавештајно-безбедносног апарата и политичких елита.
Међутим, политичка логика империјалне свести код дела руских политичких елита, наслеђена из царистичког периода, материјализована је у процесима решавања питања статуса Чеченије. Након страховитог војног пораза исламистичких и терористичких снага чеченских сепаратиста, у поступцима пацификације земље, обновљен је царистички модел организације власти, који је до 1917. године примењиван у освојеним или ослобођеним земљама у Русији. Једноставно, Русија је пронашла савезника у личности Рамзана Кадирова (чеч. Къадири Ахьмадан кIант Рамзан, рус. Рамзан Ахматович-Кадыров), који је на персонално-институционалном принципу вазално повезан са званичном Московом, те у њено име, као својеврстан намесник управља царском земљом или крајином. Тај модел може да пружи резултате у интеграцији неког одметнутог региона, али као и сваки вазални однос, пре свега, зависи од уговорних релација заинтересованих субјеката.[6]
Поред неопходне изградње политичко-правне димензије у структури таквих релација, за њихову афирмацију потребан је национално-духовни субелемент политичке надградње, који је у царској Русији оствариван путем утелотворења филозофске идеје о мајчици Русији, као есхатолошком циљу свих интереса једног колективитета. Када је реч о одбрани руских спољашњих и унутрашњих граница, те о сузбијању ширења доминације Запада и Кине у интересним сферама Федерације у западним, јужним и далекоисточним областима, као и на меком трбуху Русије у Средњој Азији, недовољно афирмисање датог програма представља озбиљан политички недостатак у плановима званичне Москве. Није довољно да једна велика сила распореди војску и нуклеарно оружје на стратешким тачкама у оквиру својих интересних зона, те да на тај начин шири офанзивни или дефанзивни утицај на довољној удаљености од својих националних и државних граница. Уосталом, резултат такве совјетске политике у Источној и Средњој Европи у периоду после 1945. године, видљив је у слому, не само руске доминације, већ и у потпуном краху свих вредности руског друштва у последњој деценији претходног века.
Да ли су Путин и Мишустин политички дорасли свим овим изазовима? Уколико посматрамо борбу руске владе против здравствене и економске кризе изазване новом пандемијом COVID-19[7], можемо да закључимо да је она добила пролазну оцену. У јулу ове године, Мишустин је објавио да је одобрен системски механизам финансијске помоћи туристичким агенцијама и туристичким заједницама у регионима у Федерацији, те да влада припрема свеобухватан пакет мера финансијске подршке посрнулој руској економији у току борбе против пандемије. Такође, регистровање прве вакцине против новог вируса короне, масовно тестирање у четвртој фази медицинских истраживања њене ефикасности, те најава регистровања и нове, заправо, друге вакцине у октобру ове године, пружа утеху и наду намученим грађанима Русије, али и целом човечанству да ће цивилизација победити ову глобалну пошаст. Наравно, успеси руске медицине у вези са открићем поменутих имунолошких средстава здравствене заштите, изазвали су неповерење и нервозу у круговима здравствених и политичких власти у САД, који најављују и нови пакет политичко-економског ембарга против Москве, уколико предузму кораке у масовној дистрибуцији ових вакцина широм планете.
Такође, страначка неутралност актуелног премијера и његовог кабинета може да пружи закључак да ће Русија у наредном периоду задржати политичку дистанцу према свим идеолошким интересима различитих партијских организација, без обзира према којем политичком полу оне гравитирају. Свакако, технократски профил руског премијера у политичко-идеолошким опредељењима и начину реализације политике владе, могао би да помогне Русији да одржи баланс у очувању интереса који происходе из њене западне, јужне и далекоисточне политике, али само уколико њене политичке елите и структуре власти постигну сагласност о приоритетима интереса, са аспекта посматрања геополитичке позиције званичне Москве. Такође, методологија рада обавештајних и дипломатских структура требало би да буде модернизована, те да Русија излази у сусрет изазовима, а не да их дочекује.[8]
Политичка десница у Русији, Мишустина оптужује да је у сарадњи са министрима Јевгенијем Дитрихом (Евгений Иванович Дитрих), Дмитријем Патрушевим (Дми́трий Никола́евич Па́трушев) и посебно са Херманом Грефом (Герман Оскарович Греф), главним извршним директором „Сбербанке“ у Русији (Сбербанк), а негдашњим министром економије у руској влади, креирао утицајну ћелију добро позиционираних експонената, односно сарадника финансијско-политичких интереса Запада, те да је Савезна пореска управа, док је садашњи руски премијер био њен руководилац, умногоме помогла руководству „Сбербанке“ (сукцесора совјетске централне банке) да путем шпекулативних послова у области пореске политике обезвреди некадашњу имовину наслеђену од совјетске централне банке и тиме оштети повериоце и деоничаре који су тражили поштено одређену накнаду у датим трансакцијама. Опет, либерали критикују Мишустина да је на сличан начин, а у оквиру Савезне пореске управе, омогућио „Сбербанци“ да финансира донбаске сепаратисте, док истовремено превиђају чињеницу да је „Сбербанка“ у Украјини продата украјинском банкару у политичару Сергеју Леонидовичу Тигипку (Сергій Леонідович Тiгiпко).
Суштина страховања руске деснице у вези са утицајем релација између Мишустина и Грефа, састоји се у њиховим уверењима да је Греф, пословна и политичка личност са статусом главног либералног реформатора у админстрацији Владимира Путина, носилац прозападних духовних вредности и заштитник интереса глобалистичког крупног капитала у Русији, те да наведени двојац у сарадњи са украјинским пословним круговима, а у корист Немачке, подривају националне интересе руског народа. Углавном, поменуте критике заснивају се на сазнањима о улози капитала „Дојче банке“ (Deutsche Bank), као некадашњег послодавца Михаила Мишустина, а пословног партнера UFG Capital Management, у подухвату национализације „Сбербанке“, крајем прошле и почетком ове године, када је власништво над већинским пакетом акција у овој банци остварила руска „Централна банка“. Наводно, стратешку везу између капитала „Дојче банке“ и „Сбербанке“, са једне стране и „Централне банке“ у Русији, са друге стране, логистички је одржавао Херман Греф.
Несумњиво, Греф је заточник идеје о приоритетима западне политике у геополитичким циљевима Руске Федерације, где не постоји много простора за реализацију националне политике руског великодржавља, који заступају еминентни представници деснице (односно, патриоте, како себе називају) на унутрашњем плану. Дата унутрашња идеолошко-политичка платформа није компатибилна са политичким сензибилитетом најутицајнијих земаља у Европској унији. За сада, Мишустин чврсто заступа идеју о технократској неутралности, када је реч о идеолошким платформама политике његове владе, али, као послован човек, несумњиво разуме предности геополитичких опредељења дела политичких елита у Русији у генези новог конгломерата политичке моћи, који би био сабран у једном глобалном чиниоцу, какав би био континент од Атлантика до Владивостока. И то у глобалном селу после Ковида…
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Александр Петрович Починок. — Газета.Ru, 14.06.2002
Биография Никиты Стасишина: что известно об исполняющем обязанности министра ЖКХ. Комсомольская правда. Дата обращения 1 мая 2020.
Боос Георгий Валентинович. — Единая Россия (официальный сайт партии), 28.09.2005
Борис Григорьевич Федоров. Биографическая справка. — РИА Новости, 20.11.2008
Букаев Геннадий Иванович. — FLB.ru
Вадим Вислогузов. ФНС завершает петербургские сезоны. — Коммерсант, 07.05.2010. — № 80 (4380)
Владимир Змеющенко. Виртуальный заместитель Бооса. — Профиль, 21.12.1998. — 49-50
В Правительстве – опять прибавление. — Российская газета, 24.03.2004. — №3436
Все правительство. — Коммерсант-Власть, 28.06.2004. — №25 (578)
Греф Герман Оскарович. — Ladno.ru, 28.06.2006
Госдума согласилась на назначение Мишустина главой правительства. // РБК.
Дмитрий Казьмин, Елена Мязина. Богачей прибыло. — Ведомости, 24.06.2010. — №114 (2632)
Дмитрий Казьмин. Обязан донести. — Ведомости, 08.06.2010. — №103 (2621)
Дмитрий Людмирский. Мероприятие для узкого круга. — Коммерсант-Власть, 28.06.1994. — № 23 (85)
Евгений Верещагин, Татьяна Панина. Михаил Мишустин взялся за зоны. — Российская газета, 21.12.2006. — №4253
Елена Кукол, Татьяна Зыкова. Михаил Мишустин вернулся. — Российская газета, 08.04.2010. — №5152 (73)
Елена Кукол. Нет, это неправда. — Российская газета, 01.03.2008. — №4602
Иван Сас. На все сто. — Российская газета, 19.02.2009. — №4852
Инга Воробьева, Альберт Кошкаров, Елена Зиброва. Налоговый пасьянс. — РБК daily, 07.04.2010
И. о. министра культуры назначен Сергей Обрывалин. Коммерсантъ. Дата обращения 6 мая 2020.
Максим Товкайло, Дмитрий Казьмин. Дружелюбная служба. — Ведомости, 08.04.2010
Михаил Владимирович Мишустин, Президент UFG Capital Partners и Управляющий партнер группы компаний UFG Asset Management, покидает компанию – его кандидатура представлена к назначению на пост руководителя ФНС РФ. — Deutsche UFG Capital Management, 08.04.2010
Михаил Мишустин: „Мы строим сервис“. — CIO, 09.12.2002. — №5
Мишустин Михаил Владимирович. — ROSEZ.RU – Российские особые экономические зоны
Мишустин Михаил Владимирович. — Федеральная налоговая служба РФ
Мишустин Михаил Владимирович. — Кадровый резерв Президента России
Налоги и бизнес в 2012 году, Москва, 2012, Всероссийский налоговий форум Торгово промышленной палате Российской Федерации
Налоговая политика и пути выхода из кризиса, Москва, 2009, Всероссийский налоговий форум Торгово промышленной палате Российской Федерации
Николай Силаев. Думу нанизали на вертикаль власти. — Профиль, 12.01.2004. — № 1(368)
OECD Model Tax Convention on Income and on Capital, 2010
OECD, Tax Reform Trends in OECD Countries, OECD 50th anniversary, Challenges in designing competitive tax systems, Paris, 2011
Основные направления налоговой политики Российской Федерации на 2013 год и на плановый период 2014 и 2015 гадов, Всероссийский налоговий форум Торгово промышленная палата Российской Федерации
Открылись международные выставки. — Коммерсант-Daily, 02.06.1993. — 102
Портал-призрак. — Ведомости“, 25.04.2001
Правительство Примакова. — Политика (politika.su)
Починок Александр Петрович. — Vipeson.Ru
Сергей Кочетов. Интернет-проект Починка. — Ведомости, 13.04.2000
Указ об исполнении обязанностей Председателя Правительства. Президент России. Дата обращения 30 апреля 2020.
Federal and State Income Taxes and Their Role in the Social Safety Net, Research Report, Urban Institute, 2015
Филипп Стеркин, Евгения Письменная, Алексей Никольский, Анастасия Ермакова. Чистки в ФНС. — Ведомости, 07.05.2010Филипп Стеркин, Наталья Костенко. Бизнес идет в ФНС. — Ведомости, 07.04.2010. — 61 (2579)
ФНС возглавил экс-руководитель РосОЭЗ Мишустин. — РИА Новости, 06.04.2010
Хрустић, Х., Елементи пореске културе, Правни живот бр. 10/2003, стр. 402
[1] Фургал, члан националистичке Либерално-демократске странке, победом над кандидатом Кремља, изабран је за гувернера 2018. године. Његова победа била је неочекивана, пошто није активно учествовао у кампањи, већ је јавно подржавао свог ривала. Грађани су ипак гласали за њега, чиме су задали понижавајући ударац владајућој Јединственој Русији и председнику Русије, Владимиру Путину. У току две године на месту гувернера, Фургал је стекао репутацију „народног гувернера“. Умањио је своју зараду, иницирао продају скупе јахте коју је купила претходна регионална власт, а потом је значајно редуковао цену авионске карте за становнике удаљених области. Неодобрени протести у Хабаровску, који има око 618 хиљада становника, најмасовнији су до сада.
[2] Иначе, Дегтјарев је до 2005. године био члан и функционер владајуће Јединствене Русије, да би од те године свој политички пут наставио у редовима десничарског ЛДПР. Прати га репутација, руском председнику веома оданог човека, без обзира што је члан опозиционе партије. Са друге стране, протести су у знатној мери изгубили на масовности, те се последњих недеља одржавају само у данима викенда, а према изворима самих организатора демонстрација, број демонстраната варира, од пет до десет хиљада људи.
[3] Биография Никиты Стасишина: что известно об исполняющем обязанности министра ЖКХ. Комсомольская правда. Дата обращения 1 мая 2020.
[4] Указ об исполнении обязанностей Председателя Правительства. Президент России. Дата обращения 30 апреля 2020.
И. о. министра культуры назначен Сергей Обрывалин. Коммерсантъ. Дата обращения 6 мая 2020.
[5] Charles André Joseph Marie de Gaulle
[6] Иначе, може да услови креирање неке нове Украјине.
[7] Тренутно, у Русији има негде око милион активних случајева, када је реч о овој инфективној болести док је око 800 хиљада грађана излечено. До сада, живот је изгубило нешто више од 17 хиљада од COVID-19 оболелих грађана Русије.
[8] Примере за ове тврдње можемо да пронађемо у актуелним процесима у Белорусији, као и у понашању руског обавештајног апарата. Русија је оснажила своје позиције у Минску, односно у структурама администрације председника Лукашенка, тек када је политички Запад, веома непромишљено и инертно, подржао протесте несистемских опозиционих група у овој земљи, чиме је, практично „гурнуо Лукашенка натраг у гвоздени загрљај Путина и званичне Москве“, због чега је „торпедован“, већ одмакли, али нестабилни процес приближавања Белорусије политици Европске уније (макар у „Европи на три мора“) и САД. Дакле, није Русија сузбила заокрете у политици Минска према политичком Западу, већ обратно, искористила је несналажење Брисела и Вашингтона у постизборној кризи у Белорусији. Са друге стране, обавештајни апарат, чија је методологија рада наслеђена из совјетске епохе, одавно је изгубио конекцију са стратешким позицијама Кремља. Претворио се у „засебан државни организам“, који постоји „ради себе“. Кривицу за такво стање требало би да сноси само Кремљ, који није у стању да пружи аналитичку логистику, као и основну платформу у детерминисању стратешких циљева Русије у дипломатским интересима своје државе. Опет, не ради се овде о неком, „од државе отуђеном обавештајно-безбедносном и дипломатском апарату“, већ о недостатку комуникације и координације између важних „полуга политичке власти и моћи“ у самој Москви.
Остави коментар