Популарност еколошких покрета

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Било да верујемо да је глобално загревање последица индустријског загађења планете или да мислимо како је то ипак природни циклус у који планета природно улази након извесног временског периода, чињеница да се тло, ваздух и вода константно загађују је неспорна. Загађење природе се тиче свих нас и нико не може бити индиферентан према овој појави, без обзира какве политичке ставове имао. У томе, што се ова појава непосредно тиче свих нас, је заправо кључ успеха или популарности еколошких покрета широм света, а пре свега у западној цивилизацији.

Некада се говорило о подизању еколошке свести у јавности. Данас, када током целог лета имамо запаљене депоније широм Србије, када се повлаче поједини производи из супермаркета пошто је превише хемије у њима, када поједине корпорације, које су познате као велики загађивачи, најављују долазак и код нас, не мора се више толико апеловати на подизању еколошке свести. Сада су већ готово сви свесни да овакво стање није најбоље и да је природа, а и ми с њом, угрожена више него икад. Да ли је касно за еколошку причу или још увек имамо времена да нешто променимо?

Грађански покрети представљају важне покретаче друштвених промена. Свака епоха има своју проблематику и у складу с њом и друштвене покрете. Индустријска револуција и промене које су потом задесиле друштво (развој тржишта и стварање националних држава) су донеле и одређене проблеме на које су одговор покушали да дају поједини покрети, како они класични (као што је раднички на пример), тако и савремени (као што су еколошки). Подстицај за еколошко деловање јавља се као последица лоших услова живота у појединим претежно индустријским градовима.

Може се рећи да еколошки покрети вуку корен из друге половине 19. века из природњачких организација које су већ тада увиделе потенцијалне последице индустријске револуције али ипак савремени еколошки покрети имају специфичне елементе који су обликовани савременим начином живота непознатог људима 19. века. Тек ’60. година ХХ века појављују се савремени еколошки покрети.

Еколошки покрети у Америци, одакле су заправо и стартовали у савременом облику, су протежирани чак и од стране државе и то пре свега као начин да се маргинализују тада јаки левичарски и антиратни покрети.

Крај ХХ века је обележио низ еколошких катастрофа које су додатно афирмисале еколошке покрете. Док је почетак ХХI, у коме је еколошко загађење постало видљиво голим оком, превазишло првобитне идеолошке и романтичарске заносе еколошких бунтовника и пред њих ставило реалан изазов на који је требало, сем пуких парола, изнаћи и адекватне одговоре.

Нови полет еколошким покретима дала је борба за правду, односно борба за сиромашне слојеве друштва или поједине етничке заједнице које немају ни средства ни организационе способности да се изборе са загађивањем њиховог животног простора од стране великих корпорација.

Крајем ХХ века и почетком XXI еколошки покрети на западу су веома јаки. У Америци еколошки покрети броје до 30 милиона чланова, док у Британији чланство у разним покретима достиже и до 5 милиона.

Савремени еколошки покрети на Западу су у идеолошком смислу шаренолики али су постали део естаблишмента. Интегрисањем лево-либералних и еколошких идеја Зелени на западу су успели да покрију добар део гласачког тела и да се профилишу као озбиљан политички правац. Њихова антисистемска и антиестаблишмент прича са ослонцем на левичарску даје им простор за широк спектар деловања и утицаја.

У односу на традиционалне политичке покрете чије су идеје готово превазиђене и потрошене у последњих 200 година, еколошки покрети су нешто релативно ново. Самим тим што покушавају да се суоче и реше актуелне проблеме с којима се сусреће друштво, еколошки покрети су прихватљивији млађим генерацијама које су увек више спремне за акцију а мање за философију. То је један од битних елемената популарности еколошких покрета како на Западу тако и код нас. Мада код нас је још увек преовлађујући конзервативни однос према друштвеном активизму, те се и даље на еколошке бунтовнике гледа као на некакве хипике и џабалебароше или занесењаке од чијег активизма реално нико неће имати користи. Други привлачни елемент је локално деловање. Већина домаћих еколошких покрета су усмерена на решавање проблема с којима се суочавају локалне заједнице. Када се томе дода да у Србији еколошки покрети нису део естаблишмента, да су још увек у сировом, па често и радикалном облику, да нису прошли све оне фазе утапања у државне структуре као слични покрети на Западу, то их чини још примамљивијим младим људима. Наравно, ово носи и своје недостатке, пре свега у лошој повезаности и организованости самих покрета али им свакако не мањка елана и одушевљења с којим други политички покрети кубуре већ прилично дуго времена. Довољно је прегледавати било коју еколошку групу на друштвеним мрежама и видети с колико ентузијазма и еуфорије чланови прилазе решавању одређеног проблема и колико с друге стране код политичких група одсуствује то одушевљење.

Наравно, не треба занемарити ни страни фактор. Еколошка прича се намеће споља једнаком жестином као и све друге идеологије које су протутњале овим нашим просторима. Не остаје се ту само на подизању еколошке свести грађана Србије, већ се упумпавају и озбиљни новци да би зелена агенда постала занимљива и примамљива грађанима. Као и код сваке нове идеологије на овим просторима која се промовише кроз стране фондове, добар део оних првих који улазе у причу су обични користољупци. То не значи да већина тих зелених првобораца нису искрено убеђени у нову идеологију, већ су просто многи спојили „лепо и корисно“, оно што су до сада већ радили и у шта су веровали уз неке мање измене и новац који су добили да би „јаче“ у то све веровали.

У тој новој причи, новој идеологији су се нашли и стари потрошени политичари. Вероватно рачунајући да ће заоденути новим рухом нове идеологије успети да засене простоту пука који их је већ једном одбацио као лош избор.

Ипак, превелика очекивања потрошених политичара који би желели да се ребрендирају кроз еколошке покрете, неће променити политичку слику Србије. Пре свега већина ових покрета делује локално, као што смо већ рекли, а на политичаре и политику гледају готово са презрењем. Већина њих заправо истиче да их политика у класичном смислу не занима и да не желе да учествују у политичким утакмицама већ првенствено да реше еколошке проблеме локалне заједнице.

Људи који учествују у акцијама еколошких покрета, од скупљања смећа по Фрушкој Гори, до протеста, углавном избегавају политичке протесте. И док с једне стране показују велики ентузијазам у еколошким акцијама с друге стране се најрадије клоне политичког активизма. Екологија је нешто што их се директно тиче, смеће на улици у којој живе виде свакодневно, дим запаљене депоније допире и до њих лично, посечено стабло дрвета у паркићу за које их везује сећање на детињство и младост. Када о овим појавама говоре еколошки бунтовници слика је јача и јаснија од било ког политичког програма поједине странке у Србији. Брига за околину и веровање да се ту заиста по том питању може нешто конкретно урадити је јачи мотив од сувопарног страначког декламовања политичких идеја путем медија или штандова и политичких окупљања.

Екологија је тема која више занима грађане од политике у којој се реално више не виде. ’90. година и нешто мало након 2000. грађани Србије су се још интересовали за политички активизам, учлањивали у странке, жустро дискутовали на политичке теме. Пратили су политичка дешавања, странке, њихове програме и предизборна обећања. Но, време је показало да за већину грађана та обећања заправо не значе много. Србија је свакако направила одређен помак након распада Југославије. Није више у тако лошем економском положају, а ни у геополитичком. Стрепња за економску будућност је минимизирана а она је један од главних окидача за интересовање за политику. Други јак мотив за политику, барем код нас, је пуки опстанак на овим просторима због вечито неповољне геополитичке ситуације. Политиком балансирања између сила Истока и Запада, политички врх је успео Србију да уведе у неке мирније и сигурније воде. То је наравно успех актуелне власти и грађани су у већини тога свесни и то је уједно и главни разлог поверења грађана у власт која се исказује на изборима. Али управо та каква-таква стабилност је отворила простор за еколошки активизам. У земљама које се боре за економски опстанак или које су непосредно угрожене ратом, еколошки активизам и ако постоји је занемарљиво мали.

Може се рећи да су емоције као што су страх и љубав неки од главних мотива за бављење политиком или интересовање за политичка дешавања. Није много различито ни код еколошких покрета. И код већине зелених бунтовника и активиста ове емоције су главни мотиватори. Страх за будућност своје деце или лично своју будућност и љубав према природи рецимо. Да ли ћемо дочекати да морамо са гас-маскама ходати улицама или ћемо успети да очувамо чист ваздух? Да ли ће наша деца уопште знати како је некад изгледала ова предивна природа, шуме, реке, ливаде, или ће им будућност бити бетонски градови око којих стоје огромне депоније? То су питања која муче еколошке бунтовнике и то су уједно питања која изазивају велику стрепњу и страх, који су заправо јака мотивација за њихов друштвени активизам. Тај страх није у равни оног страха који су имале генерације које су ’90. морале ићи у рат и које су се суочавале са бомбардовањем НАТО-а, или су морале бежати са својих огњишта пред повампиреним усташама. Ипак и тај страх од потенцијално апокалиптичне будућности која се већ сад назире и те како уме да буде подстицајан.

Наравно да ће процес политизације еколошких покрета и у Србији временом довести до тога да се део њих укључи у политичку утакмицу, но за то ће бити потребно много времена и много напора и воље уколико уопште постоји на нашој летаргичној политичкој сцени. За сад су еколошки покрети у Србији још увек у повоју и без обзира колико су финансијски помогнути из иностранства њихов утицај на политичкој сцени Србије барем у наредних 5 година неће бити превише значајан али ће им свакако расти популарност.