Аутор: проф. др Борис Стојковски
Историја Албанаца и Албаније, како оне коју обухвата данашња држава, тако и простора који се током историје тако називао, представља једно занимљиво и недовољно истражено подручје прошлости Балкана. Сведоци смо, такође, да због доста комплексних односа између српског и албанског народа историја ових потоњих (иако Србима суседне популације), се слабо проучава а врло је често и оруђе у рукама политике, идеологије и псеудонауке. Надаље, у албанским културним и научним круговима, а да не истичемо посебно политичке, албанска историја се безочно фалсификује, кривотвори и великим бројем измишљотина ствара лажна повесница Албанаца на подручју Балканског полуострва, али и српских земаља, највише Косова и Метохије али и других делова садашње Србије, као и њених историјских територија.
Српска научна јавност се подоста бавила овом проблематиком, а историју Албанаца дотицали су разни знаменити српски научници од Милутина Гарашанина, преко Симе Ћирковића, Ивана Божића, Божидара Ферјанчића све до Душана Батаковића. Не треба занемарити ни огроман допринос светске лингвистике на расветљавању врло компликованих питања везаних за порекло албанског народа и његовог језика. Исто тако и најстарија историја, као и албански средњи век били су и јесу поље интересовања бројних научника из читавог света. Међутим, ова је тема некако остала изван домета шире јавности у Србији и публике која није историчарска, те је више доспела у руке псеудонаучника и људи који немају никакав научни кредибилитет.
Порекло Албанаца је ван сваке сумње до данас предмет озбиљних научних дискусија. Извесно да је албанско порекло палеобалканско, од ког народа или којих народа можда потиче албанска популација је сасвим нејасно. Лингвистички докази и врло дубока језичка анализа оскудног материјала указују да је могуће да је албански језик сачувао протобалканска и палеобалканска обележја. Упркос томе постоји и немали број теорија које су присутне у научним круговима. Илирско порекло Албанаца је ту свакако најпознатије, и његови први посленици се јављају међу европским научницима још у касном XVIII столећу. Сумарно гледано, по овој теорији Албанци су се наводно повукли из јужне Илирије у планине пред словенском најездом у време досељавања Словена на Балкан. Албанци се, по неким другим аспектима ове теорије сматрају потомцима илирских племена.
Дачка теорија је такође доста присутна у балканским научним круговима, а њу можемо сумирати реченицом да су се Албанци спустили из Мезије од III до VI столећа, а занимљиво је да је и у новом веку Букурешт важан центар за ширење албанске културе. Трачка теорија је потпуно сагласна са овом, а по њој прадомовина Албанаца треба да се тражи у рејону између Ниша, Скопља, Софије и Албаније, док неки стручњаци сматрају да им је прадомовина у Родопима и трачким планинама. Кавкаска, италијанска и друге теорије одбачене су одавно у начним круговима и данас их мало ко и разматра озбиљно.
Илирска теорија, је међутим, на озбиљним врло стакленим ногама. Наиме, иако племе Албани и град Албанополис јесу лоцирани око града Кроје, али нема апсолутно никаквих директних доказа да Албанци имају директан континуитет са становништвом овог подручја које наводе антички аутори. Албански језик је далеко вероватније неки протоиндоевропски балкански језик близак делимично и са илирским, али нема ни лингвистичких ни било каквих других доказа да је то језик идентичан илирском.
Посебан проблем је чињеница да нема археолошких доказа о илирском континуитету заједно са Албанцима. Јер најпознатији археолошки налази илирског доба, тзв. Комани култура нема доказа да је везана за Албанце, јер налази који су везани за ову културу постоје диљем Балкана. Што се пак дачке, односно дачко-трачке теорије тиче, проблема и ту има на претек. Нема директних извора који сведоче о масовним миграцијама албанских маса из Дакије или Тракије ка Албанији, а у науци постоје претпоставке да су могли доћи из долине Мораве као директна последица насељавања и миграција Словена ка Балканском полуострву.
Постојање албанског језика сведочи један документ у коме је записано следеће: Audivi unam vocem, clamantem in monte in lingua albanesca. Ради се о правном спису у коме о овом човеку који је викао на албанском језику са планине говори извесни Матија, сведок у кривичној парници сачуваној у Дубровнику 14. јула 1284. године. Нажалост, не постоје сачувани детаљи о томе како је гласило то обраћање, односно вика, човека са планине који је говорио албански. Најстарији писани помен на самом албанском језку је из 8. новембра 1462. године. У питању је запис у пасторалном писму надбискупа Драча, Павла Анђела, цркви Светога Тројства у Мату где се наводе речи које се изговарају током крштења. На албанском овај угледни кардинал је записао Un’te paghesont’ pr’emenit t’Atit e t’Birit e t’Spertit Senit што би у преводи значило ја те крстим у име Оца, и Сина, и Духа Светога. Речени документ је сачуван у Медичијевој библиотеци Лауренцијана у Фиренци, а открио га је велики румунски историчар, византолог и проучавалац прошлости народа Југоисточне Европе, Николае Јорга, 1915. године.
Према научницима протоалбански језик извесно да карактеришу позајмљенице из латинског језика (лингвисти их датују у период од 167. г.п.н.е. до 400. године) затим грчког (палеолингвисти их датују око 600. године) и словенског, након досељавања Словена и почетака интеракција двају популација.
Писани историјски извори су свакако посебан важан корпус за проучавање најстарије историје Албанаца али и простора Албаније. Старогрчки историчар Полибије наводи град Ἄρβωνα, и то као град у коме су илирске трупе под краљицом Теутом нашле склониште. Овај град Арбон сматра се да је био у Либурнији или у Илирији другде негде. Птолемејева Географија, једно од капиталних дела античког света, наводи град Албанополис, као и племе Албани (северозападно од Драча се лоцира њихово подручје).
И у Византији је било важних списа за убикацију Албаније. Дело по имену Ἐθνικά Стефана Византинца, енциклопедијско дело о народима из VI века, спомиње град у Илирији по имену Ἀρβών и становнике овог града Ἀρβώνιος; pl. Ἀρβώνιοι односно Ἀρβωνίτης; pl. Ἀρβωνῖται. Ове податке износи ослањајући се на Полибија.
Арбанаси полуверци (како је саопштио велики Радослав Грујић), наведени су у једном запису из доба цара Саумила, а цитирано је по српскословенском рукопису из 1628. године. Као што је речено, ово научно откриће саопштио је Радослав Грујић, проучавалац пре свега црквене историје нашег народа, али и свестрани научник великог формата.
Историја која је настала из пера Михаила Аталијата, византијског аутора, је дело где се Албанци несумњиво први пут помињу. Први потенцијални помен, везан 1043. годину, је заправо у науци доста упитни помен Албанаца (које Аталијат наводи као Албанои/Албани), али је са друге стране њихово учешће у побуни 1078. године неупитно и то је потпуно извесно сигуран први помен Албанаца на Балканском полуострву. Друго значајно питање у византологији јесте да ли је термин εξ Αρβάνων и Арвани у Алексијади византијске принцезе и списатељице, Ане Комнине, појам који се односи на Албанце са Балканског полуострва. Било како било, њен отац Алексије Комнин, византијски цар (1018−1043) јесте водио кампање на Балкану против Нормана, те је сасвим могуће да се тај помен односи на Албанце који су ратовали на тлу око Драча. И српски извори сведоче о Албанцима на Балкану. Хиландарска повеља из 1198. године, важан духовни, али и политички споменик, за Албанце (Арбанасе) спомиње да живе у Пилоту, у делу где се наводи о земљама које је сабрао и ујединио Стефан Немања. У самој повељи тај одељак овако гласи: И подиже пропалу своју дедовину, и приобрете од морске земље Зету и са градовима, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб с Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Лепеницу, Белицу.
Следећи важан податак је из 1210. године где се цитира један млетачки документ који наводи да континент преко пута Крфа насељавају Албанци. Након Четвртог крсташког рата 1204. године и на подручју Албаније осамостаљује се област названа Кнежевина Арбанон, у византијским изворима Ἄρβανον, латинским Arbanum, напосе и као Рабан у Житију Светог Симеона. Помиње се у византијским изворима XIII века, а кључан извор за историју овог подручја је византијски историчар и политичар, Георгије Акрополит. Династија која је владала Арбаноном се често назива Прогони, по оснивачу који се звао Прогон, а облашћу су владали још и његови наследници Јован и Димитрије.
Титуле које су носили су биле (великог) архонта и паниперсеваста, које су добили у Византији, док се у латинским изворима називају просто термином iudex. У почетку су били зависни од Зете и Вуканових потомака, посебно Ђорђа Немањића, али су се постепено осамосталили. Између Епирске деспотовине и Србије покушавали су да лавирају релативно успешно, а најуспешнији владар је био Димитрије Прогон (1204−1216), који је постигао трговачки споразум са Дубровчанима и био у савезу и са Млецима. Титулисао се први као princeps Arbanorum; Princeps Albaniae; а своју област је у једном папском писму дефинисао као regionis montosae inter Scodram, Dyrrachium, Achridam et Prizrenam sitae. Повратак на римокатолицизам је изгледа учинио овај владар и изгледа да је био и ктитор цркве недалеко од Љеша, дакако римокатоличке.
Арбанон је након Димитријеве смрти постао зависан од Епира, потом и од Бугарске (до 1241. године и татарске најезде на ову земљу), и на крају од Никејског царства. Никејско-епирски сукоб око византијског наслеђа је буктао и у Арбанону, што је искористио на западу наследник сицилијанске круне, те је дошла инвазија Манфреда Сицилијског 1256−1257. године. Манфред је био савезник са Епирском деспотовином. Пораз, међутим, Манфреда и Епира код Пелагоније за тренутак су зауставили сицилијанско напредовање, али је 1261−1264. године уследила обнова сицилијанске власти над Албанијом, инкорпорирање локалних феудалаца у државну организацију, а Филип Шинар је постао управитељ Албаније (седиште му је било острво Крф па Канина).
Битка код Беневента и мир у Витербу довели су до тога да су сва права Манфреда прешла на Карла Анжујског над Албанијом. Карло и албански феудалци су стога били у контакту од 1271. године. Споразум из 21. фебруара 1272. уз сагласност албанског племства, бискупа и грађана Драча довео је до тога да Карло Анжујски постане и краљ Албаније, те се титулисао од тада као Carolus I, dei gratia rex Siciliae et Albaniae. Војна управа и де факто кршење свих аутономних права су, међутим, упркос договору и обећањима завладали на терену. Мешали су се византијска пронија и западноевропски феудализам, али су албански великаши све више усвајали принцип класичног западног феудалног устројства и имали велику независност у својим областима. У верском смислу римокатолички прозелитизам је посебно био развијен на овом подручју у доба постојања анжујске краљевине Албаније, а црквени редови (фрањевци, премонстрати и други) су имали раширено деловање на целокупном подручју. Драч, тај некада важни византијски административни и црквени центар, седиште и теме са рангом дуката и драчке митрополије, све је више постајао утицајном сфером Италије.
Византијско-албански успеси 1274. године на албанском копну, освајање Бутринта и опсада Драча врло брзо су почели да муте планове новим властима у Албанији. Лионска унија 1274. године довела је до мира, а на папску интервенцију уследило је и признавање византијске власти у Албанији на великом подручју, осим неколико градова. Анжујска контраофанзива је кренула у периоду1278−1279. године и све време ју ја пратила подршка албанског племства. Византијска поновљена изузетно јака офанзива 1280−1281. године и пад града Берата били су увод у лагану пропаст анжујске Албаније. Драч је од 1296−1304. године српски у доба краља Милутина, и читаво то подручје сматрано је Симонидиним миразом. Са друге стране латинска обнова власти је уследила под Филипом Тарентским. Карло Драчки потом добија права на титулу краља Албаније, а истовремено је започео и успон једне од најбитнијих албанских великашких породица средњег века, Топија, али се распламсала и борба са Србијом која се ширила све више ка унутрашњости Албаније. До 1346. године српски краљ и потом цар Стефан Душан заузео целу Албанију, док је Карло Топија истицао и све више права на албанску круну посебно након дезинтеграције српског царства која је уследила након смрти првог српског цара 1355. године.
Потом је 1368−1376. године била власт самог Карла Топије над Драчом, које је пратило освајање драчког војводе освајање Луја од Евреа, али је 1383. враћен Драч Топијама. Над Драчом и знатним деловима Албаније завладали су и Балшићи до 1388. године, али је коначно предат Венецији од Ђорђа Топије. Остаци и краљевине Албаније, па и некадашњег Арбанона су почели, међутим да се круне под османском инвазијом. У периоду од 1402−1415. године уписане су последње године и последњи дани Кроје и овај значајни византијски и албански град је пао под Турке.
Као и другде на Балкану на крају средњег века, Османлије су организовале новоосвојене територије у административном смислу. Санџак Албанија са седиштем у Ђирокастри је формиран, али је измак средњовековне епохе карактеристичан и због развоја угледних албанских великашких породица. Оне су биле разнородног порекла, српског, грчког, влашког, али и домаћег, албанског. Ту се свакако истичу Кастриоти, Музака, Дукађини, Аријанити. Из породице Музака је и Ђон/Јован иначе први историчар који је писао кроз историју породице и албанску повесницу. Његово дело писано 1515. године често се сматра непоузданим, али је оставио вредна сведочанства, између осталог и о Скендербегу, којег је сматрао Србином.
Конац средње века обележиле су албанске буне 1432−1436. године, али и период 1443−1468. године означава Скендербегова епопеја, односно борбе албанског народа, али и других (Грка, Срба и других Словена, Влаха) народа који су живели на тлу Албаније против завојевача. Скендербегова смрт учинила је крај овим напорима. Вилајети Скадра и Јањине инкорпорирани су у делове Албаније, а започета је и исламизација Албанаца као и њихова масовна миграција на просторе где никада нису живели у значајнијем броју.
Остави коментар