Порекло и смисао крсне славе

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Уврежено је мишљење да су јесењи и зимски дани период године када су прославе крсних слава најинтензивније. Иако ово није сасвим тачно, читаву празничну атмосферу од почетка новембра до конца јануара месеца заиста пресецају бројне врло популарне крсне славе које обележава велики број српских породица у самој Србији, српским земљама и расејању. Стога је прилика да се баш у ово празнично доба каже која важна реч на тему крсне славе, њеног порекла, али и бројних заблуда везаних за њу.

Најраспрострањенија теорија је да је слава христијанизовани облик старог словенског (или шире, индоевропског) празника посвећеног некаквом митском претку породице, односно породичним прецима уопште. Слава, по таквом веровању, потиче из култа предака, једног од најважнијих прасловенских култова. Проблем који овде искрсава је, међутим, вишеструки. Наиме, нити један писани извор не потврђује да крсна слава има икакав прасловенски или пагански корен. Чак и неки најзначајнији српски научници, попут рецимо Веселина Чајкановића, су неретко многе обичаје везивале за паганске култове. Ту се показује још један значајан проблем. Наиме, о старој српској религији не постоје никакви извори. Оно што се зна о старословенској религији и митологији везано је за Полапске Словене и из пера је западноевропских, латинских писаца. Закључивањем по аналогији се уистину могу наћи неке паралеле и изнети неке претпоставке о разним паганским или прасловенским везама међу словенским народима, али недостатак писаних извора онемогућава било какву детаљнију анализу.

Постоје све до данас и аутори који верују да су Срби усвојили ову традицију у време покрштавања, још крајем деветог века, за шта тек не постоје никакви докази у иначе врло скромним изворима за овај период српске историје. Неки износе претпоставке да се сам дан масовног крштења узимао као дан свеца заштитника или обрнуто, да су људи крштавани циљано на неки празник па су тако настајале наводно крсне славе. Често се и данас срећу они који тврде да је свако племе усвојило свог заједничког заштитника, али постоји и врло жива теорија да крсна слава само представља свеца који је заменио претходног паганског бога-заштитника. Тако је словенски бог Перун постао Свети Илија (иначе не много честа слава код Срба), а постоје и други примери.

Све ове теорије остају у самом домену претпоставки са магловитим тезама за које нема никаквих доказа. Најпре, сасвим је невероватно да се нека крсна слава одржава више од једног миленијума у континуитету, а без икаквог је основа и теза да се слава као таква помиње 1018. године. Јасно је да је крсна слава јединствен обичај, али у који је црква унела много важних елемената. Један од њих је чињеница да се на тај дан обележава одређени светитељ или празник. Занимљиво је да су Врбица (Лазарева Субота) или Цвети такође, иако ретка, крсна слава. Српски патријарх Павле (Стојчевић) је управо Врбицу обележавао као своју крсну славу.

Други проблем код горенаведених теорија јесте већ помињана чињеница да се не зна ништа о старој српској, прехришћанској вери, да је неки српски пантеон богова, сличан или исти са другим Словенима, или пак различит, потпуно непознат. Без писаних извора немогуће је реконструисати како се овај култ развијао, те како је крсно име, или слава заживела међу Србима. Етнологија може да пружи неке претпоставке, те да уистину нагна на помишљање да јесте постојао некакав аналогни предхришћански обичај, али о детаљима везаним за њега не може бити више речи без чврстих савремених историјских извора, који, у овом случају не постоје.

Још једно популарно мишљење јесте да је први српски архиепископ Сава Немањић након стицања аутокефалије 1219. године канонизовао старе народне или предхришћанске обичаје, почео да их уклапа у православље, али наводно и упутио свештенство да их насилно и узалудно не прогоне, него да им дају хришћанско обележје. О овој и оваквој пракси код Саве нема ниједне речи у изворима, нити је забележена таква пракса. У тзв. Беседи о правој вери изреченој у манастиру Жича 1220. или 1221. године, Сава, баш напротив, поучава народ да се држи своје хришћанске вере. Ево само неких детаља из Савине ове беседе:

И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо јер друге основе, као што рече Апостол, нико не може положити, већ само коју положи (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана.

Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сте примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима (упор. ДА 24, 16), пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима.

Дакле, јасно је из Доментијанових ових речи да је Сава настојао да хришћанску веру, већ присутну код Срба, учврсти, још више укорени. О некој Савиној делатности на ползу увођења крсне славе никаквих података нема.

Крсна слава јесте уистину стародревни обичај у Срба који постоји столећима и који је без сумње одржавао српски народ вековима у свом православном идентитету. Данашњу форму славе је коначно уобличио митрополит београдски Михаило 1862. године, и тада видимо да постоји слава, свечари, домаћин славе, као и бројни обичаји које знамо и данас, а који су добили црквену пуноћу и смисао. Треба се подсетити да је ово време када је и кнез Александар Карађорђевић  једним актом наредио успостављање трајних презимена по најстаријим и најзначајним прецима. То се збило нешто пре овог кодификовања славе, 1851. године. Срби у Хабзбуршкој монархији су презимена почели да редовно носе нешто раније.

Но, што се славе тиче, у време када је слава устројена међу Србима и званично, дакле са највишег црквеног врха, постоје записи о томе да је она стварно присутна једино код Срба. Национални прегалац, трговац и један од најважнијих Срба у Трсту, Спиридон Гопчевић, наводи слављење крсне славе код живља на тлу Македоније као доказ да су они Срби, а не Бугари. Бугарски свештеници су без много успеха радили на искорењивању овог обичаја међу њима, а један од основних задатака бугарске егзархије био је управо да покушају да крсну славу укину међу становништвом које би се тиме лакше и брже бугаризовало. Ево како руски конзул Иван Јастребов, за Србе у Старој Србији, а то су они који говоре славјано-сербским наречјем у скопској, тетовској, велеској, прилепској, битољској и охридској области, али и у Дебру где су многи славили Светог Димитрија како он пише. Јастребов јасно истиче да је слава религиозни народни обичај коју имају само Срби, и, иако је и он, као Рус, био православац, овај обичај му је био сасвим непознат. Јастребов је додао и да је слава је оно што Србе са свих (ма колико удаљених) страна спаја, и да је она са својим препознатљивим ритуалом и доказ припадности истој — српској нацији. Код Срба у Старој Србији је, по Јастребову, распрострањена клетва, односно заклињање које гласи: Тако ми светога.

Јасно је, дакле, да је породични заштитник, односно крсна слава, била међу најважнијим празницима сваке породице. Истовремено, постојање светитеља заштитника било је познато и код Срба римокатоличке вероисповести. Овај обичај, који додуше постоји и у средњем веку, требало би разликовати од модерног поимања крсне славе. Светитељи заштитници били су нарочито обележавани у градовима, манастирима, поједини владари су неговали израженије неке култове одређених светаца, али се свакако то не може подвести под крсну славу, која је везана превасходно за породице.

У модерно време крсне славе имају и поједине установе, али тај обичај је сасвим савремен и не би га требало поредити са свецем-заштитником појединих братстава, цркава, а поједине римокатоличке заједнице Приморја и Боке су до дубоко у XIX век прослављали славу, држећи се, према неким ауторима, својих старих српских обичаја. Чак и међу муслиманима, нарочито новоконвертованим у Босни, Србији и другде, живо је било сећање на крсну славу па су поједини светитељи остајали све до почетка ХХ века врло поштовани у појединим муслиманским заједницама Балкана.

Крсна слава код Срба представља дакле вековни обичај и печат идентитета читавог једног народа. У Етнографском музеју у Београду основан је Центар за нематеријално културно наслеђе Србије и међу 27 елемената културне баштине, српска слава је и званично од струке забележена као српско културно наслеђе. Највеће признање за крсну славу је било када је крајем новембра 2014. године она уписана у регистар нематеријалног културног наслеђа Унеска. Тиме је овај обичај, празник везан искључиво за српски народ, постао део културне баштине, наслеђа и културе читавог света.

Међу најзначајније крсне славе спадају следећи светитељи и празници.

1. 6/19. децембар Свети Николај, архиепископ мирликијски. Потврђена историјска личност, Николај је био архиепископ Мира у Ликији, а најзначајнији је јер је узео учешће 325. године на Првом васељенском сабору у Никеји, који је сазвао цар Константин Велики. Тема овог сабора био је јеретик Арије и његово учење које је поделило цркву. Николај је бурно реаговао на Аријеве изјаве и чак га и ударио. Од средњег века сматра се заштитником путника и морепловаца, мошти су му у Барију, у цркви Светог Николе, коју су Немањићи посебно обдаривали. Према житију Стефана Дечанског, управо је Свети Николај вратио вид чудотворно овом српском владару.
2. 8/21. новембар Свети арханђел Михаило, библијска личност. Један од арханђела/архангела, принц анђела, присутан у јеврејској, хришћанској и исламској традицији. Сматра се заповедником небеске војске, архистратиг, и помиње се у Старом Завету као онај који је предводио војску у небеском рату против Сотоне.
3. април/6. мај Свети Великомученик Георгије. По хришћанској традицији био је римски војник у гарди цара Диоклецијана, који је мученички страдао током прогона хришћана који је спроводио овај цар од 303. године. Георгије је канонизован 494. године и од тада његов култ се незадрживо проширио целим хришћанским светитељем. Његов крст се налази на застави Енглеске, заштитник је и Русије, а уз њега се дају и епитети Победоносац, Чудотворац, пошто је био војник и један је од светих ратника.
4. 7/20. јануар Сабор Светог Јована Крститеља. Јован је библијски лик, по хришћанској традицији крстио је Исуса Христа. Родитељи су му били Захарије и Јелисавета, које хришћанска традиција сматра светима и праведнима.