Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Филозофија софиста на историјску и духовну сцену ступа као плод великих историјских кретања у Хелади. Током друге половине 5.в.п.н.е. Хелада досеже врхунац у политичком, економском, војном и културном погледу.
Грчко-персијски ратови се завршавају тријумфом Хелена, а хеленски полиси се уједињују у два велика савеза, Атински поморски савез и Пелопонески, под вођством Спарте. Веома брзо, хеленски савези постају неприкосновени господари читавог Средоземља.
У демократским полисима, сви слободни грађани имају право учешћа у политици. Политички живот је веома динамичан и одвија се по трговима, где се обављају скупштински, управни и судски послови.
Стари обичајносни дух обједињује све сфере живљења. Дакле, политика, право, моралност, религија, уметност и привредни живот, функционишу по „закону отаца“, тј. по обичајима и законима које су успоставили стари законодавци (Солон, Ликург, Дракон, Клистен…).
Такав хеленски свет, могао је да се одржава док је у себи имао снаге да балансира и одржава хармонију између свих својих противуречности. Током друге половине 5.в.п.н.е. снаге за одржањем заједништва понестаје, обичајносни свет се урушава, руше се парадигме на којима је било засновано хеленско заједништво.
Ново доба које са овим променама настаје, истакло је и потребу за новом филозофијом, новим начином гледања на друштво, свет и место човека у таквом свету.
Софистика се јавља као један од весника те промене. Историју софистике обично делимо на „старију“ и „млађу“. Старим софистима припадају Протагора и Горгија, чије дело ћемо и обрадити у овом тексту, потом Хипија из Елеје, Продик с Кеоса и Антифонт.
Најзначајнији „млађи софисти“ су: Алкидам, Ликофрон и Пол, те Тразимах, Критија и Каликле.
Дух и принцип софистике
Софистичко филозофско учење у основи је окренуто против дотадашњег хеленског традиционализма. Софистика удара у саме темеље Хеладе, њене обичаје, морал, политички систем, те на космолошку традицију у филозофији.
Сама реч софист, из које је изведена реч софистика, до средине 5.в.п.н.е. није имала погрдан призвук, јер је напросто означавала „мудраца“ (sophos). Софисти су себе називали учитељима мудрости, међутим, под великим утицајем својих противника (пре свих Сократа, Ксенофонта, Платона и Аристофана) реч софистика поприма погрдно значење јер је сматрана вештином извођења лажних доказа и довођењем људи у заблуду. Један од несумњивих разлога лошег гледања на софисте јесте чињеница да су они своја предавања наплаћивали, те да су многи тако стекли и завидно богатство.
Међутим, софисте можемо сматрати и родоначелницима хеленског просветитељства, јер заговарају потребу да се истраживањем и мишљењем докуче сви принципи људског бивствовања. Уместо песника који су до тада обликовали хеленску свест, уместо пророчанства и обичаја, софисти уводе потребу да се човек у свим животним околностима руководи сопственим знањима и уверењима.
Софисти иницирају слободно истраживање, које потиче из ослобођене мисли и властитог уверења и које само себи тражи принципе онога што ће сматрати истинитим, лепим и добрим. За овај подухват потребна је образованост, а Софисти су први на себе преузели дужност да образују народ.
Може се, дакле, слободно утврдити да је хеленска демократија створила онај облик просветитељства од кога ће на крају и сама пропасти.
Централно место у образованости коју су софисти донели Хеленима јесте исто оно што ће се појавити и као кључ нововековног просветитељства, дакле, начин мишљења као разложност. Они су мајстори закључивања на основу разлога, дакле, разумског мишљења. Суштина оваквог закључивања је у томе да се сваком становишту може обезбедити важност навођењем разлога или противразлога.
Образован човек користећи се овим или оним разлозима, све може доказати или негирати, а софисти су поседовали свест о таквом карактеру резоновања, без обзира да ли су га сами користили или друге у томе подучавали.
Дакле, када човек узме себе као мерило и сврху свега, онда разложност као основ образованости чини да се та образованост распрши у мноштво становишта, мноштво животних и моралних принципа који сами себи противурече.
Супротно нововековном просветитељству, које свој ослонац има у хришћанској традицији, хеленско просветитељство нема такво утемељење. Код њега се свако посебно разложно становиште може појавити као највиши принцип и највиша сврха живота, пружајући тако могућност свакој појединости да се одене рухом општости.
Суштина Сократове и Платонове критике софиста управо се темељи на појединачном као суштини. Ослобађајући људску субјективну слободу, софисти су разбили простодушност старих представа, а уместо њих постављају низ једностраних животних принципа који међусобно противурече.
О ономе што је добро, лепо, правично, што треба да буде дужност, софисти одлучују из спољашњих разлога.
Протагора (481−411)
Отац Протагорин звао се Артемон, а родом је из Абдере у Тракији.
Протагора први себе назива софистом. Организовао је такмичења у расправљању и учеснике подучавао софизмима. Први је створио тзв. еристичке расправе, утемељене на полемичком и свађалачком тону. Зарађивао је читајући своје расправе. Стекао је статус безбожника, јер је свој спис „О боговима“ почео речима: „О боговима не могу знати ни да јесу ни да нису нити какви су по облику. Много штошта, наиме, спречава спознају: (њихова) непојавност и кратак живот човеков“.
Због својих ставова, Атињани га протерују, а његове књиге спаљују. Претпоставља се да је страдао у бродолому, на путу за Сицилију.
Протагори се приписују многа дела, међу којима: „Истина“ (или „Рушилачки говори“, „О бићу“, „О боговима“…).
Најпознатији Протагорин став гласи: „Човек је мера свих ствари: оних које јесу да јесу, а оних које нису да нису.“
Платоново тумачење овог Протагориног става у основи се своди на то да какве се ствари мени чине, такве за мене и јесу, а какве се теби чине, такве су за тебе. Оно што се свакоме чини, то и јесте. Човек је мера онога што јесте, јер све што се људима појављује то и постоји, а оно што се ни једном човеку не појављује, то не постоји.
С Протагориним ставом наступа прелажење ума у садржину, али је ту ум, мишљење схваћено као субјективна делатност. Мисаони субјекат је сада тај који зна за себе као за онога који поставља поставке о природи.
Битак не само да постоји, већ он постоји и за моју свест. Она производи садржину онога што је предметно, она сама јесте предметна. Свест, дакле, зна за себе као за свест, зна да су ове мисаоне одредбе о објективитету управо и једино одредбе ње саме.
Значај Протагоре за каснији развој филозофије се огледа у томе што је саму филозофију изместио из света митолошког и представног у свет умственог, те постављајући човека као меру свега, омогућио развој модерној субјективности.
Горгија
Син је Хармантидов, из града Леонтини на Сицилији. Био је изванредан говорник и државник, а нарочито се прославио у Атини, када су га суграђани послали да убеди Атињане за политички савез с Леонтинцима.
Прописују му се прва говорничка правила, као и велико софистичко мајсторство. Главно дело му је „О небићу или о природи“.
Горгија на много радикалнији начин од Протагоре заснива становиште скептицизма. Основа му је дијалектика која је по форми слична дијалектици Елејаца. Он покушава доказати да битак сам по себи не постоји. Ту својеврсну нихилистичку поставку, Горгија покушава да докаже кроз три става: 1) Ништа не постоји; 2) Ако и постоји нешто, за човека је неспознатљиво; 3) Ако и јесте спознатљиво, ни на који начин не може се саопштити другима.
Целина и смисао Горгијиних ставова уперена је против опасности нихилизма у које нас води становиште апстрактног идентитета елејске школе.
Идентитет битка није могућ уколико не допушта у себи разлику, тј. реалност мноштва бивствујућих.
Узет само као идентитет, битак је нешто празно, дакле, ништа. Исто тако, ако се полази од апстрактног идентитета, онда никакво мишљење унутар самог битка није могуће.
Горгија управо хоће да покаже да апстрактно разумско мишљење, које свугде поставља несавладиве разлике и противуречности, води у потпуни нихилизам.
Парадоксалност његових теза јесте заправо упозорење на нужност дијалектичког разумевања појмова битка, небитка, спознаје, стварности итд.
Да закључимо: појава софистике изазвала је озбиљну тектонику унутар обичајносне хармоније старих Хелена. Уз све критике изнете против софиста и реалних мањкавости које софистика са собом доноси, хеленски дух се са софистима први пут суочио са захтевом да је образовање као системска категорија неопходно, те да човек као појединац има и право и слободу да о стварима око себе размишља и одлучује из властите позиције.
Помоћна литература:
- Перовић, А.М.: Историја филозофије, Н.С.1997.
Остави коментар