Портрети новог века – Монтескје

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

О духу нововековља

Дух ренесансне епохе о коме смо говорили у претходним текстовима, није успео да себе у потпуности заокружи у једну конзистентну целину. Кратак период историјског трајања спречио је ренесансу да испуни властиту сврху. Њени највиши домети очитавају се у ономе што је започела, а то је несумњиво један радикалан обрачун са духовним наслеђем средњевековља. Управо ти историјски токови и стандарди, успостављни ренесансним и реформацијским културолошким обрасцем, доживљавају још брже и јаче кретање током 17. и 18. века.

Почиње да се рађа једна нова епоха, која ће у потпуности бити супротстављена целини и принципима феудалног света, те на тој радикалној опозицији спрам средњевековља, градити и формирати сопствени дух и принципе.

У новонасталим условима, средиште цивилизацијских дешавања на европском континенту сели се из ренесансне Италије на европски запад.

Настаје нова грађанска епоха која у свом западноевропском средишту обухвата сва битна подручја људске друштвености и духовности.

У сфери економије отпочиње до тада још невиђени динамизам. Почиње првобитна акумулација капитала, занатство је у великом замаху, концепт серијске производње заузима све значајније место. Постаје доминантан концепт робно-новчане привреде са сврхом и циљем оплодње капитала и успостављања тржишта и тржишне привреде.

Концепт градског живота и доминантне улоге градова, одредио је и само име епохе. Формирају се нове, младе државе и нације, као што су Холандија, Шпанија, Енглеска, Француска.

Немирење Ватикана са процесом реформације, учинило је да овај период карактеришу и чести верски сукоби унутар европског запада.

Убрзаним развојем поморства и трговине, већина новостворених држава креће у освајање и колонизацију новооткривених светова.

Дакле, динамизам успостављен нововековљем, не само што није виђен у дотадашњој историји, већ принцип успостављен грађанском епохом, у великој мери одређује и токове савременог живота.

Када је реч о филозофији новог век, она у свом иманентном току наступа са оног становишта до којег је доспела античка филозофија у својим највишим дометима, дакле, са становишта стварне самосвести. Узбурканост духова које доноси нововековље, рађа и неколико значајних филозофских праваца. На континенталном европском западу рационалистички концепт је био доминантан.

На британском острву доминирао је искуствени тј. емпиристички концепт филозофирања, док је просветитељство у Француској било доминантан правац.

Додуше, просветитељство је као правац, па у неку руку и покрет, извршило велики утицај на велики број европских народа, али га због чињенице да је своје највише домете постигао у Француској, најчешће и везујемо за ову земљу. Овај текст ће се управо и позабавити просветитељством и Шарлом Монтескјеом, као једним од највиђенијих представника овога правца.

Просветитељство

Просветитељство представља историјско-духовно раздобље Европе током 18. века. Ако бисмо желели да тај период још прецизније омеђимо, могли бисмо рећи да се просветитељство „смешта“ у периоду између две велике револуције, енглеске „славне“ и француске. Дакле, између 1688. и 1789. године.

Просветитељство узима разум као темељно начело и најбитнију инстанцију човека и његовог света, на којој треба да се доврши изградња грађанске слике света, његове идеологије и његовог општег погледа на суштину људског живота.

Родно место овог поретка јесте филозофија тзв. здравог разума, међутим, просветитељство задире и у друга подручја људске духовности, налазећи свог историјског противника у свим духовним и политичким институцијама старог поретка. Обрачунава се са наслеђем апсолутне монархије, теологијом средњег века и црквом, религијом уопште, па чак и са великим рационалистичко-метафизичким системима 17. века.

Иако просветитељство у основи настаје у Енглеској, јер се обично сматра да започиње са Џоном Локом, оно свој највиши облик и потпуну сврху постиже у Француској током 18. века.

Сводити просветитељство на ниво искључиво филозофског правца, било би веома погрешно и уско гледиште. Као широк и свеобухватан покрет, оно се јавља у свим областима људске духовности. У европској књижевности, просветитељство се јавља као класицизам. У музици и ликовној уметности као рококо. У области природних наука, физика и механика доживљавају велики напредак. Стварају се и нове научне дисциплине као што су политичка економија и модерна политичка историографија.

А када је конкретно о филозофији реч, она у просветитељству своје највише домете досеже у области практичке филозофије, тј. филозофије политике. Тиме у највећој мери сведоче дела Лока, Монтескјеа, Русоа, Волтера, Дидроа и др.

У овом тексту, укратко ћемо представити једног од најзначајнијих политичких филозофа, не само своје епохе, већ уопште − Шарла Монтескјеа.

Монтескје (1689−1755)

Шар-Луј де Секонда, барон од Бреде и Монтескјеа, рођен је у Бордоу у гаскоњској племићкој породици. После школовања, био је саветник, а потом и председник парламента у Бордоу. У том периоду интензивно проучава филозофију, право и политику.

Најзначајнија дела су му: „Персијска писма“ (1721), „Размишљања о узроцима величине и пропасти Римљана“ (1734), као и најзначајније, „О духу закона“ (1748).

Прво дело „Персијска писма“, којим стиче велику славу, на сатиричан начин обрађује политичке прилике Француске свога времена. Овим делом Монтескје стиче и позамашан круг противника и непријатеља, нарочито у круговима католичког клера. Другим делом које се бави историјатом Римљана, поставља тезу о закономерности историјских процеса, који се не управљају по божјој помисли, већ по чиниоцима природног, људског и овоземаљског карактера. „Дух закона“ представља капитално дело раног просветитељства с подручја промишљања практичког живота, у коме је акценат стављен на појмове државе и права.

За Монтескјеа је подручје државно-друштвеног живота један тоталитет, који се не управља ни провиђањем ни случајношћу, него има свој рационални основ у објективним законима друштвеног, политичког и правног развитка.

Законодавно начело свега живота (дух закона) Монтескје налази у природности друштвеног живота човека. Закони су за њега нужни односи који потичу из природе ствари, чији се каснији однос налази у неком „прауму“, а не у Богу. Сви правни и политички закони само су посебни облици примене тог људског ума. Дакле, и Монтескје је на, тада већ присутном становишту о природном стању човека и његовом уговорном ступању у заједницу која се зове држава.

Када је реч о облицима владавине, Монтескје разликује природу одређеног облика владавине од њеног начела. Природа је политичка бит владавине, док су начела њен психолошко-друштвени темељ.

По природи, Монтескје владавину дели на републиканску, монархистичку и деспотску. Начело прве је врлина, друге част, док се деспотије темеље на начелу страха поданика.

Велики утицај на Монтескјеову мисао извршили су Енглези, тако да је најприкладнији облик за њега била уставна монархија. Такође, под утицајем Џона Лока и његове политичко-филозофске мисли, врши поделу власти на законодавну, судску и извршну, чиме поставља темељ за многе савремене политичке системе, те у политичком смислу заокружује концепт грађанског света.

Рећи ћемо неколико речи о овом Монтескјеовом новуму на мапи политичких идеја. Посебну занимљивост представља чињеница да је једна револуционарна идеја, каква је несумњиво идеја о подели власти, нашла своје место у једном омаленом, скоро успутном делу „Дух закона“, прецизније, у 6. поглављу XI књиге Монтескјеовог дела.

Вођен потребом да се очува слобода грађанина и елиминише опасност од трансформације умерене владавине у деспотизам, Монтескје предлаже поделу власти на три гране, законодавну, судску и извршну. Оне би имале самосталност у своме деловању, али би имале и слободу и могућност међусобне контроле, чиме би се спречила могућност отуђења било које од њих.

Закони, скројени из целине културолошке традиције одређеног народа (дух народа) били би гарант хармоничног и избалансираног деловања свих трију грана власти. Метод који би гарантовао успешност оваквог концепта, био би демократски поредак, где се демократија не промишља ни у каквом идеолошком кључу, већ као пуко поштовање „суве“ процедуре у јавним пословима.

Многи на један погрешан начин тумаче и доживљавају Монтескјеову теорију о подели власти, сматрајући да је њена суштина у појму саме „поделе“.

Међутим, Монтескје као изразито спекулативни филозоф, уствари акценат ставља управо на онај интерактивни, посредовни однос између три гране власти, чиме се постиже њихова појединачна самосталност, али унутар (државног) јединства.

У том кључу гледано, многи правници, историографи и политиколози углавном користе синтагму „подела власти“, док филозофи Монтескјеову поставку доживљавају као „јединство поделе власти“.

Руку на срце, његова теорија није ни од савременика дочекана благонаклоно.

Један од оних који је на веома подругљив начин тумачио Монтескјеов концепт „поделе“, био је и Жан Жак Русо. Врло неприкладно и ниподаштавајуће, он ју је упоредио са опсенарским триковима вашарских мађионичара.

Међутим, Монтескјеова подела власти на законодавну, судску и извршну, не само да је надживела Русоа и друге критичаре, него је постала камен темељац савременог парламентаризма.

Извори:

1. Мимица, А: Поглед уназад, Н.Сад-Ср.Карловци,1995.
2. Монтескје, Ш.Л: О духу закона, Б.Г.2011.
3. Перовић, М.А: Историја филозофије, Н.С.1997.
4. Русо, Ж. Ж: Друштвени уговор, Б.Г.1993.