Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Претходним текстом пребацили смо тежиште наших интересовања на британско острво и оне мислиоце чије духовно наслеђе у најширем смислу означавамо као филозофију емпиризма. Џон Лок као творац теорије сазнања и ништа мање значајан политички филозоф, први је о коме смо писали. Овим текстом, осврнућемо се на дело једног подоста запостављеног, али ништа мање значајног политичког мислиоца, Едмунда Берка.
Едмунд Берк
Родио се 12. јаунуара 1729. године у Даблину. Родитељи су му припадали различитим конфесијама. Отац, правник по образовању, био је протестант, док је мајка била католкиња. Због лошег здравља, као шеснаестогодишњака, родитељи га поверавају ујаку код кога борави 1735–1740. године. У том периоду започиње и школовање.
На Колеџ Св. Тројства у Даблину, примљен је 1744. године. У том периоду, ова институција је имала чвршће академске стандарде него Оксфорд и Кембриџ.
Берк је словио за надареног, марљивог, али и веома самосталног младића. Читао је много и несистематично, тако да је стекао велико знање из различитих области. Дипломирао је у јануару 1748. године.
Две године касније започиње студије права у Лондону. Очекивања његовог оца су била да Берк постане адвокат, али су његова интересовања била другачија, па долази у сукоб са оцем који му ускраћује издржавање.
Берк потом путује по Енглеској и Француској, фокусирајући се на проучавање књижевности и политике. Године 1757. склапа брак са Џејн Нагент, у коме добија два сина.
- године покреће Годишњи регистар у коме сам пише приказе објављених књига. Посебна занимљивост.
- је да Берков Регистар излази и данас.
У том периоду, Берк отпочиње и са политичком каријером, углавном као лични секретар и асистент угледних политичара. Године 1765. постаје приватни секретар Лорда Рокингама, који је 1763. постао председник владе, те му Лорд помаже да уђе у Доњи дом Парламента.
За веома кратко време, Берк се намеће као интелектуални вођа Рокингамовог крила у виговској партији. Сматра се да је представљао кључну личност која је формулисала и интерпретирала виговску политику у периоду од 1765. до 1790. године.
Бирачи Вендовера изабрали су Берка 23. 12. 1765. године за свог посланика. Од тада, често се кандидовао и добијао место у парламенту у различитим изборним базама.
Посећује Француску 1773. године.
Након објављивања „Размишљања о револуцији у Француској“ (1790), клима око Берка нагло се мења. Неслагања и критике почињу да долазе и од чланова саме странке.Године 1791, након сукоба са Чарлсом Фоксом, Берк напушта виговце и постаје „човек без странке“.
У пензију је отишао напустивши место посланика Малтона 1794. године.
Исте године умиру му брат и син Ричард.
Умро је 9. јула 1797. године.
Остало је забележено да је Берк био посвећен раду до последњег дана.
Беркова дела
- Берк је анонимно објавио „Одбрану природног друштва“. У овом раду критикује тада помодни тренд проповедања „повратка природи“, односно проповедања тзв. природне религије.
Већ у овом раду, Берк износи тезу коју ће касније непрестано понављати: „Нужност поштовања наслеђених институција и указивање на њихов значај за стабилност друштва“.
- објављује „Филозофско истраживање о пореклу идеја узвишеног и лепог“. Ово дело представља значајан допринос естетици и привукао је пажњу неколико великих мислилаца (Дидро, Кант, Лесинг…).
- Берк објављује „Размишљања о узроцима садашњих незадовољстава“, где се бави проблемима британског парламентаризма и критиком владавине Џорџа III. Берк сматра да је корупцијом коју спроводи краљ према одређеним посланицима, нарушена равнотежа поделе власти.
О односу посланика и бирачког тела, Берк сматра да бирачко тело може да тражи од посланика да жртвује своје интересе у корист општих интереса, али не може од њега тражити да своје мишљење жртвује мишљењу бирача, јер не сме да прихвата мишљење оних који су га бирали о стварима у којима је од њих упућенији.
Беркова активност у области политичких и економских реформи била је усмерена на четири кључна циља:
- Да се одржи традиционална структура власти британске државе, заснована на „равнотежи моћи“.
- Да се утврде конституционална ограничења краљевом утицају и овлашћењима.
- Да се прошири законодавни утицај Доњег дома и очува независност његових чланова.
- Да се омогући да политичке странке делују као легитимни и јавно прихваћени део политичког процеса.
Друга велика тема којом се бавио Берк била је однос Круне према колонијама у Америци и Индији. Берк је био велики противник пореских намета према колонијама, као и велики критичар и противник деловања „Британске источноиндијске компаније“.
Књига „Размишљања о револуцији у Француској“, објављена је 1790, дакле исте године када је умро Берков пријатељ Адам Смит.
Кључна мета Берковог напада у „Размишљањима“, биле су теоријске основе идеја које су припремале револуцију и којима је она била руковођена. Реч је, како каже сам Берк, о рату са начелом, а не са Француском.
Берк је у „Размишљањима“ заправо подигао оптужницу против незаснованих оптимистичких очекивања о дометима људског ума и погрешног тумачења његове улоге у процесу изградње и промене институција.
Оштро је нападао и побијао филозофске ставове који су у то време доминирали на континенту, да се друштво може уређивати на основу неког плана који осмисле „пробрани“ и који се потом нуди члановима друштва на прихватање.
Берково схватање друштва и његових институција било је другачије.
Друштвене институције се не могу изграђивати према апстрактним „моделима из главе“, односно друштво представља суптилни систем веза и односа чији развој не зависи од наше воље и наше свести.
Берк примећује да је у стварању друштвених установа колективни инстинкт много значајнији него снага индивидуалног разума, ма колика била.
До нових и успешнијих институција се долази еволутивно, тј. дугорочним процесом покушаја и елиминисањем уочених грешака. Споро и истрајно напредовање омогућује да се виде резултати промена на сваком кораку. Поред тога, овим суптилним поступком поступног прилагођавања и унапређивања, омогућује се и то да делови система не дођу у сукоб.
Значај институција
Берк је у различитим контекстима у „Размишљањима“ наглашавао значај поретка, традиције, институција (породице, цркве, локалне заједнице) и обичаја за одржање и успешно функционисање друштва.
Када се омаловаже стара схватања и укину постојећа правила живота, губи се оријентир у друштву.
„Устав једног народа не живи на парчету хартије, већ у историји његових институција“, говорио је Берк о Уставу. По њему, религија представља камен темељац државе и друштва.
Сви покушаји да се људска заједница упути правцем који не одговара њеној унутрашњој природи, узалудни су и у крајњем исходу контрапродуктивни.
Просветитељи су ум претходних генерација, који је кристалисан и сачуван у постојећим институцијама, обичајима и традицији, омаловажавали и бацили под ноге.
Управо се у Француској у време револуције, по Берку, десило оно најгоре што се једном друштву може десити: да му се институције грађене вековима насилно сруше. Француски револуционари су били агресори против француске традиције колико и „Британска источноиндијска компанија“ у нападу на индијску културу. „У властитој земљи и против властитог народа, понашали су се као освајачи“, говорио је Берк.
Држава као уговор између нараштаја
Берк је државу посматрао као уговор, али не као уговор између појединаца, већ као уговор између нараштаја.
Мање важни уговори о стварима од тренутног значаја, могу се поништавати по вољи уговорних страна, али државу не можемо посматрати као да ништа није боља од партнерског уговора у трговини.
На државу треба гледати с посебним поштовањем, јер она није партнерски однос у стварима које се тичу само грубе анималне егзистенције привремене и пролазне природе. Она је партнерство у свој науци, партнерство у свој уметности, партнерство у свој врлини и свом савршенству.
Пошто се циљеви таквог партнерства не могу остварити ни кроз више генерација, држава постаје партнерство не само између живих, већ и између оних који су умрли и оних који ће тек бити рођени.
Берк дакле, има у виду суптилно изведени поредак који почива на принципима који су трајнији од сваког појединачног нараштаја. Француска револуција је разорила ове везе које су стваране дуги низ година, а све у име људске слободе и људских права. Слобода се у Француској, тврди Берк, претворила у разузданост, насиље, пљачку и крвави пир.
Када је реч о економији и ингеренцијама државе, Берк је био на трагу економских идеја Адама Смита, односно био је присталица слободног тржишта и стриктне децентрализације. Држава по Берку своје интеграције не би требало да шири ван оквира институција које је сама створила. Другим речима, она мора бити гарант религијског и правосудног оквира, управљати оружаним снагама на копну и мору, те прикупљати државне приходе. Укратко, држава има ингеренције над оним што је истински јавног карактера: очувањем јавног мира, јавне безбедности, јавног поретка и јавне имовине.
Држава нема шта да тражи када је реч о сфери људске приватности.
Утицај Беркових идеја на потоњу политичку мисао био је огроман. Нарочито се очитавао у постављању темеља идеологије конзерватизма.
Извори:
- Берк, Е. „Размишљања о револуцији у Француској“, Б.Г.2001.
- Ђурковић, М. „Конзервативизам“, Б.Г.2005.
- Стојановић, Б. и други: „Теоретичари либерализма“, Б.Г.2008.
Остави коментар