Посете француских научника Балкану и Србији почетком 20. века

Посете француских научника Балкану и Србији почетком 20. века

Аутор: др Александра Колаковић

Интересовање француских научника за Балканско полуострво и народе који га настањују повезано је са Наполеоновим освајањем и оснивањем Илирских провинција у периоду почетка 19. века. Касније, романтизам, са својим настојањем да пронађе инспирацију у непознатом и мистичном, утицао је да песници, учени људи и авантуристи крену у специфичне мисије на Балкан. Упоредо, од 1841. године дошло је до институционализовања славистике на Француском колежу, тако да су се створили и научни оквири за прве студијске посете овом делу Европе. Ипак, посебно интересовање код француских научника јавило се крајем 19. века, а потом и увећавало у новом столећу. Зашто је дошло до овог новог интересовања француске науке за Балкан? Постоји више повезаних узрока. Француски научни живот тог периода био је уско везан за политичке догађаје у земљи, као и кретања у међународним односима. Стварање Француско-руског савеза (1894) било је пресудно да се француски научници више заинтересују за Балкан, где је Османско царство било на заласку своје моћи, а који је и у блоковском смислу био неопредељен. Касније, немачки продор на Исток додатно је усмерио француске научнике да створе „праву“ слику о овом делу Европе. Упоредо са поменутим, српски научници, школовани већином у великим европским универзитетским центрима, од којих је Париз заузимао посебно место, успоставили су сарадњу са својим колегама и утицали да се они лакше определе за ове посете.

Прву значајну студијску посету Балкану и Србији организовао је „отац француске славистике“ – Луј Леже. Човек богате ерудиције, одличан познавалац словенског света, Леже је био присутан у високом француском друштву, где је изградио познанства и пријатељства са бројним личностима политичког и јавног живота (Едвард Гоуми, повереник министра јавне наставе Виктора Дуруија, професор Алфред Рамбо и др). Стога су српски интелектуалци, као и интелектуалци других словенских народа, тежили да се повежу и сарађују са Лежеом. Већ од 1869. године Леже је био дописни члан Српског ученог друштва, а касније, од 1892. године, почасни члан Српске краљевске академије. Ово је и период када је започео да посећује Београд и Србију. Време у Србији је проводио у прикупљању литературе и извора, усавршавању језика и упознавању земље и народа, као и припадника српске интелигенције. Између осталог, тада је започело пријатељство између Лежеа и књижевника Љубомира Недића, што је омогућило и проток информација о српској и словенској књижевности. Интересовање за српску историју и културу повезало га је и са радом Стојана Новаковића. Свест о недовољном познавању словенске културе, традиције и историје у Француској Леже је истакао и у уводном делу своје књиге La Mythologie Slave (Словенска митологија) из 1901. године: ,,Пишући овај резиме, ја сам пре свега помишљао, да задовољим радозналост француске публике, којој су словенска дела недоступна, и која уопште не знa, у којим би се немачким књигама могли наћи озбиљних података о овим тешким питањима. Тако се деси, да сам ја учинио услугу самим Словенима, који нису имали један такав критички резиме“. Француска славистика почетком 20. века није још била развијена као немачка, али је стваралаштво Луја Лежеа помогло да немачко виђење словенског света замени објективнији приказ француских слависта.

Наредни значајан боравак француског научника у Србији био је долазак Албера Малеа, историчара и ученика Ернеста Лависа, „националног учитеља“ Француза. Званично је био учитељ дипломатије будућег српског владара Александра Обреновића, а незванично је, доведен радикалским везама, имао задатак да неутралише германске утицаје на српском двору у периоду од 1892. до 1894. године. Овај боравак је дакле имао јасну дипломатску мисију, али је Мале обавио и научна истраживања. Након повратка у Француску, Мале је наставио научну каријеру, писао уџбенике историје, а паралелно је одржавао контакте и сарађивао са српским научницима и дипломатама Миленком Веснићем, Милованом Миловановићем, Стојаном Новаковићем и др. У дипломатском смислу његова активност у Француској би се могла окарактерисати као пропагандни рад и учешће у активностима културне дипломатије Србије. Као човек науке, Мале је, пре него што је дошао у Србију, као историчар показао интересовање за српску историју. Ипак, Мале у Дневнику са српског двора пише да ни сам није био задовољан својом информисаношћу. Боравак у Србији, а касније и 1902. године мисија у Македонији, са посетом Нишу и Београду, додатно су утицали да се Малеова стручна знања о Србији и Србима прошире. Након што је отишао из Србије, директно или посредством Гргура Јакшића обраћао се српским научницима за различита обавештења. Од Љубе Стојановића очекивао је информације о српској власти над  јужним крајевима, које би му послужиле за књигу о Македонији. У време Анексионе кризе (1908/9), упоредо са учешћем у бројним манифестацијама у Паризу и другим градовима, којима је са групом француских интелектуалаца подржао интересе Србије, Мале је успоставио сарадњу са Јованом Цвијићем. Издавач Малеових уџбеника публиковао је и расправу Јована Цвијића Анексија Босне и Херцеговине и српско питање на француском језику, која је битно утицала на изношење српског питања у оквире европске дипломатије. Мале је написао и предговор за ову студију Јована Цвијића, који је већ уживао углед врхунског научника у Европи. У време балканских ратова (1912–1913) Мале је прикупљао прилоге за српске рањенике, држао предавања од којих је посебно значајно оно одржано у Географском друштву Нормандије, где је посредно указао и на неминовност рата европских размера. О својим активностима Мале је писао Новаковићу: „Будите сигурни да ћете за себе имати енергичну подршку француског и руског јавног мњења. Ја овде настављам своју кампањицу предавањима: у четвртак је било осам дана како сам одржао седамнаесто у Политехничком удружењу, у свечаној сали Општине у улици Друе, под председништвом г. Пола Думеа, бившег председника Скупштине и гувернера Индокине, који није ништа мање балканофил од овога који вама стоји на услузи“. Малеова сарадња са српским научницима прелазила је оквире науке и у духу времена залазила у сфере дипломатије, пропаганде и публицистичког рада на заштити националних интереса Француске и Србије. Такође, боравак у Београду, обилазак Србије и упознавање српских интелектуалаца, поред мисије у служби француске државе, омогућили су Малеу да прошири знања. Са српским научником Стојаном Новаковићем, кога је упознао преко Миленка Веснића и Гргура Јакшића, започео је сарадњу која је резултирала поглављем („Les Slaves du Danube et de l’Adriatique jusqu’ à la canqûete turque“) публикованом у оквиру Лависове и Рамбоове Опште историје.

Гргур Јакшић, млади докторанд у Паризу, најактивнији међу српским студентима у Француској, успео је да почетком 20. века успостави контакт и сарадњу Стојана Новаковића и Емила Омана. Поменутој сарадњи допринео је и правник Валтазар Богишић, који је живео у Паризу. Богишићеве пријатељске везе са Емилом Оманом иницирале су сарадњу Новаковића и Омана. Новаковићева књиге Турско царство пред први српски устанак 1780–1804, а потом и Балканска питања и мање историјско-политичке расправе о Балканском полуострву 1886–1905, стигле су до краја 1906. године у руке Емила Омана. Користећи добијене књиге, Оман уочава да су Новаковићеви подаци о борбама и етнографским споровима око Македоније прецизни и научно аргументовани, стога се удаљава од недовољно научно аргументоване бугарске литературе или радова француских научника који се могу сматрати бугарофилима. Вероватно је Оман у току исте, 1906. године могао да нове податке користи приликом курса Историја Јужних Словена који је држао на Сорбони. Поред Новаковићевих тумачења која су оставила снажан утисак на Омана, а преко њега и на остале француске научнике заинтересоване за питања Балкана и Србије, јесте научно дело Јована Цвијића. Оснивач Српског географског друштва, а касније и председник Српске краљевске академије, почасни доктор Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу, својим географским, етнографским, геолошким и антрополошким интересовањима утицао је почетком 20. века на бројне научнике и истраживаче широм Европе, па није изостао ни утицај на Омана. Сусрели су се 1909. године, када је Оман први пут посетио Србију. Оман је путовања Балканом  наставио и касније. Како је Емил Оман био члан Српске краљевске академије, уживао је посебно гостопримство својих српских колега. Поред рада у Народној библиотеци, време у Србији је проводио у путовањима по Србији приликом којих су га најчешће пратили Гргур Јакшић, Јован  Цвијић, Миодраг Ибровац и Јован Скерлић. Писао је и о београдским разговорима са Стојаном Новаковићем и Јованом Томићем. Миодраг Ибровац сведочи: „Обилазећи не само наше градове и манастире, него и наша села, он се неуморно труди да упозна наше обичаје, нашу народну душу“.

Значајна спона између Омана и српских научника био је и Гастон Гравије, који је 1909. године дошао у Србију на препоруку свог професора са Сорбоне. Гастон Гравије, географ и етнолог, школовао се и студирао у Нефшателу, Нансију и Лилу. На почетку школовања отац му је био и учитељ, а касније је наставио образовање у оквиру патриотски прожетог школског система Треће републике. Већ у току школовања показивао је интересовање за проучавање веза између друштва и природе, карактеристика живота на селу, утицаја географије на економију и миграције. Лична интересовања водила су Гравијеа ка учењу руског језика и интересовању за Словене. По захтеву српске владе, а на препоруку Емила Омана, истакнутог француског слависте и након анексије Босне и Херцеговине већ афирмисаног пријатеља Срба, Гравије је 1909. године дошао у Београд. У Београду је постављен за лектора француског језика на Универзитету и циљ његовог боравка био је јачање духовне повезаности српске и француске средине. Гравије је наставио да развија своја интересовања, у склопу чега је припремао докторску дисертацију о природним регионима Србије. За само неколико месеци боравка научио је српски језик, упознајући Србију и Србе на бројним путовањима у чијој организацији је учествовао Јован Цвијић. Гравије се у припреми своје тезе о Шумадији, поред Цвијићевих радова, ослонио и на Цвијићеву личну подршку у организацији својих истраживања у Шумадији, источној Србији, Старој Србији и Албанији. Гравије је поред Цвијића био пријатељ и са Богданом Поповићем, који је показао посебну бригу за свог пријатеља, када се као француски резервни официр нашао у првој борбеној линији француског фронта. Гравије је у оквиру својих истраживања обишао „le cœur de pays Serbe“ – Шумадију, Стару Србију, Новопазарски санџак, источну Србију, као и Албанију и Босну и Херцеговину. Уз Малеа, Гравије је једини међу француским интелектуалцима који је своју званичну мисију проширио и обогатио личним интересовањима. У континуитету је боравио у Србији око пола деценије и обилазио је земљу, као и територије које нису биле у њеним границама, али јесу биле насељене Србима, остављајући вредна сведочанства и за данашње истраживаче. Теме његових чланака биле су историјског и географског карактера, међу којима је доминирала тема народног живота. Гравије је у оквиру часописа La Revue de Paris, Le Temps и као дописник листа Le Figaro, писао о Србији, Србима и народима на Балкану. У време Првог балканског рата, као „un vrai spécialistes de question serbes“ („прави стучњак за српско питање“) извештавао је за Le Figaro. На примеру живота и активности Гастона Гравијеа јасно се уочава преплитање научних и политичких веза које су се обликовале кроз путовања Балканом и Србијом.

На прелазу векова, поред тога што је започео своја путовања у Свету Гору у оквиру којих је посетио и српски манастир Хиландар, Габријел Мије је започео и пријатељство са Гргуром Јакшићем. У својој приступној беседи за звање доктора honoris causa Београдског универзитета 1935. године Мије је посебно нагласио како га је Гргур Јакшић 1906. године „охрабрио и потстакао“ да посети српске средњовековне црквене споменике. Пре доласка у Србију сусрео се, вероватно преко Гргура Јакшића, и са Миленком Веснићем, српским послаником у Француској. Веснић је настојао да преко Љубомира Стојановића, тадашњег министра просвете и црквених дела, и Божидара С. Николајевића, оснивача катедре за историју уметности на Београдском универзитету, омогући Мијеу добар пријем у Србији. Овим је Мије стекао добре стручне и пријатељске везе у српском друштву. Око 1900. године, када се о византијској уметности писало као о понављању античке уметности, на научну сцену ступио је Габријел Мије, који открива прву велику епоху Палеолога у уметности и први од француских истраживача обухвата и споменике поствизантијске уметности. На његова интересовања пресудно је утицао вишегодишњи боравак у Француској школи у Атини, где се упознао са истраживањем византијских споменика. Од 1899. године Мије је предавач предмета под називом Византијско хришћанство, а од школске 1906/1907. године предмета  Византијско хришћанство и хришћанска археологија на L’École des hautes études. Мије је 1906. године, у пратњи супруге Софије, обишао Србију и посетио Македонију, видео српске средњовековне цркве и манастире, а као резултат обиласка понео значајан број фотографија. Мијеов ученик био је Ђурђе Бошковић, а сарађивао је и са професором Владимиром Петковићем и архитектом Пером Поповићем, који су га пратили на поменутом путу. Манасија, Раваница, Враћевшница, манастири Овчарско-кабларске клисуре, Студеница, Жича, Каленић одушевили су Мијеа, који је снимке српских манастира придодао својој Хришћанској и византијској колекцији, основаној 1903. године. Као резултат ове сарадње Мије је својим студентима предавао о зидном сликарству православних хришћана током 13. и 14. века, фрескама и мозаицима за које је веровао да сведоче о ренесанси византијске уметности у време династије Палеолога, а 1908. године је публиковао поглавље о византијској и хришћанској уметности на простору Србије и Македоније у оквиру Histoire de l’art (Историја уметности) А. Мишела. Потом је, у току Првог светског рата, публиковао Recherche sur l’iconographie de l’évangile (Истраживање о иконографији Јеванђеља) и L’école grecque dans l’architecture byzantine (Грчка школа у византијској архитектури). У L’ancient art serbe. Les Eglises (Стара српска уметност. Цркве), објављеној након рата, изложио је стилску периодизацију српске средњовековне архитектуре на три школе: Рашку, Српско-византијску и Моравску. Мије је у области архитектуре први пут истакао стилску еволуцију од Рашке до Моравске школе која ни данас није застарела, а Срби су му као великом научнику, полихистору и пријатељу одали почаст и избором 1920. године за почасног члана Српске краљевске академије.

Географ и етнолог Пол Лабе, генерални секретар Нормандијског географског друштва, на почетку свог стваралаштва није случајно био заинтересован да пише о поменутим темама. Министарство просвете Француске почетком 20. века послало је угледног научника на дуга путовања по азијском делу Русије. Ова путовања су на крају прве деценије 20. века покренула Лабеа да путује на Балкан. Интересантно је да се овде јавља поред научне и једна пријатељско-политичка веза. У самом тексту A travers la Serbie. Impressions d’un récent voyage из 1910. године, Лабе сведочи да је генерал Дод, помоћник председника Друштва, био школски друг српског краља Петра I Карађорђевића. Пријатељ из Сен-Сира је имао одлучујућу улогу у упознавању поменутог француског интелектуалца и српског краља. Током своје каријере Лабе је заузимао значајне положаје у оквиру Географског комерцијалног друштва: као генерални секретар од 1905. до 1919. године, касније генерални секретар од 1919. до 1934. године и потпредседник Француске алијансе од 1937. године, веома значајне институције културе. Поменуте институције и Лабеово интересовање за Србе у првим деценијама 20. века уткани су у темеље политичког, економског и културног везивања Срба за Француску у периоду након Првог светског рата.

Уз Лабеа, још један географ – Жан Брин, шеф Катедре за друштвену географију на Колежу Француске, вероватно под утицајем својих колега, од периода Анексионе кризе показао је интересовање за Србију. Фотографске кампање на Балкану и у Србији, као део једног великог пројекта, организоване су из Париза под покровитељством богатих људи, научника и љубитеља уметности. Албер Кан, банкар, хуманиста, мецена и заљубљеник у уметност слика – фотографију, међу првима је разумео огромну будућност фотографије у боји. Од 1912. године отпочео је своје фотографске кампање, које чине велики део пројекта Архив планете. Жан Брин приликом истраживања и фотографисања даје приоритет европском југоистоку, простору већини Француза познатом само на основу дела лепе романтичарски обојене књижевности. Фотографским кампањама се, с једне стране, приказују реално култура и изглед Балкана, Србије и Срба, а посебно истиче присуство традиционалног и модерног.

Иако су француски научници поседовали богату ерудицију, Балкан им се и у другој деценији 20. века чинио тајанствен и не увек лако разумљив, а подаци које су им презентовали српски научници у својим делима драгоцени. Уколико су српска гледишта била заснована на научној критици и чињеницама, као што је случај са Новаковићевим и Цвијићевим радовима, била су прихватљивија и јаснија француским научницима. Уколико су српска гледишта била заснована на научној критици и чињеницама, и Виктор Берар, Огист Говен и Ернест Дени ангажовали су се на бројним конференцијама и предавањима посвећеним српском питању. Својим знањима и ауторитетом устали су против Аустроугарске и њених покушаја да монтираним процесима дискредитује Србе и „југословене“. Гргур Јакшић је писао како је Емил Оман био љут на ректора Сорбоне када му није дозволио да у једној од сала одржи предавање о српском питању због политичке позадине предавања у једној државној установи. Сарадња српских и француских научника након Анексионе кризе, поред умањења бугарофилства код француских научника, а од балканских ратова и потпуног уклањања, утицала је да се српско питање код француских научника посматра све више као југословенско. Ово је посебно очигледно након више посета дипломате Луја Лежеа и професора Виктора Берара на прелазу два века, као и посете професора Ернеста Денија, стручњака за питање Хабзбуршке монархије, Београду 1912. године. Све поменуте посете означиле су сусрете француских научника са научницима Србије, политичким актерима и преносиоцима француске културе у Србији, као што су били Јован Скерлић или Богдан Поповић. Резултат свега наведеног је сарадња, размена мишљења, књига, брошура и расправа, као и њихово везивање за српске интересе, као интересе који су корисни и за Француску. Овим су научници постепено стекли моћ утицаја на формирање француско-српских односа.

Сарадња француских и српских научника у периоду краја 19. и почетка 20. века, посебно у области друштвено-хуманистичких наука, није имала искључиво научни карактер, што се огледа и кроз посете француских научника Балкану и Србији. Већина научника (пре свега српских) обављала је и државничке функције, односно била део елите која је имала блиске пријатеље у политичким и државним структурама, а тиме је посредно креирала или дефинисала политику државе. У времену криза, блоковске поделе и налета империјалних амбиција великих сила пред Велики рат, када је патриотизам био преовлађујућа црта интелектуалаца и у Француској и у Србији, везе успостављене научном сарадњом коришћене су и у сврху остваривања интереса своје отаџбине. Преплитање друштвенополитичке сарадње с чисто научном сарадњом карактеристика је веза између француских и српских интелектуалаца и обележје посета француских научника Балкану и Србији. Ова чињеница одређује и домет утицаја интелектуалних кругова на француско-српске односе. Иако је у радовима научника било истицања и сугерисања појединих питања од националног интереса, изнети ставови и мишљења су били поткрепљени научним чињеницама. Наука и актуелни политички догађаји испреплетали су се у контактима Малеа, Омана, Денија, Лоазоа, Лабеа са Новаковићем, Јакшићем, Цвијићем, Жујовићем. Научна сарадња је већином била плод личних контаката и познанстава стечених још током школовања или преко пријатеља и препорука. Последице сарадње и размене научних података водиле су ка томе да Мале, Оман, Дени и други француски интелектуалци након упознавања са радом и стваралаштвом српских научника промене правце свог интересовања, као и своја уверења. Напуштање бугарофилства и уверење да се српско питање може решити у оквиру јужнословенског најзначајније су последице сарадње француских и српских научника. Сарадња међу научницима била је посебно значајна у периоду Великог рата. Српска држава је пропагандни рат – рат иза линије фронта – водила захваљујући блиским везама интелектуалца које су учвршћене посетама француских научника Балкану. Ипак, сарадња француских и српских научника, као вишесмерни процес, није резултирала само  протежирањем француских или српских интереса, већ је допринела настанку и развоју научних дисциплина и појави нових открића, истовремено промовишући значај образовања као основе напретка нације и друштва.