ПОСЛЕДЊИ ДАНИ ПОРОДИЦЕ МАРКА ЈАКШИЋА

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Дугови су натерали Марка Јакшића да са својом супругом склопи уговор о залогу 7. септембра 1530. године, којим њој и њиховим ћеркама у поседништво предаје свој део Нађлака, а са тим су се након извесног противљења сложили и синови Петра Јакшића: Дмитар, Никола и Јован. Краљ Јован Запоља је такође дао свој пристанак на поменуту облигациону трансакцију и 21. децембра 1535. године упутио је чанадског бискупа да уведе Поликсену и њене ћерке у половину властелинства које су добиле у залог. Повељом од 8. марта чанадски каптол је обавестио владара да је Поликсену и њене и Маркове ћерке, без противљења увео у следеће поседе: Кираљхеђеш, Ракошфалвак, Кечкеш пустару, град Чоморкањ, Шамшон, Тот-Куташ, Мезехеђеш, Нађ-Сечењ, Киш-Сечењ, град Фелак, Шерфежд, Керекеђхаз, Семлак, тврђаву и град Нађлак, Тамашфалву и Ердеш-Кенез пустаре. Синови Петра Јакшића су само протестовали против давања у залог тврђава Фелака, Шерфежда и села Ракоша, али су после пристали да и ова места уђу у предмет трансакције. Наведени споразум Марко Јакшић је потврдио и две недеље пред своју смрт, тачније 14. јуна 1537. године.[1] Марко је током 1533. године уговорио удају своје најстарије ћерке Ђоване (Zowana, како је извори између 1530. и 1539. најчешће спомињу) за Михајла Бакића, брата Павла Бакића, али је ову брачну везу у почетку спречавао Јован Запоља, јер није дозвољавао да се ћерка његовог властелина уда за присталицу краља Фердинанда Хабзбуршког. Брак је склопљен тек 1536. године, а само четири године касније, 1540. Михајло Бакић је умро, а Ђована после 1541. године, када се последњи пут спомиње заједно са Петром Бакићем и удовицом Павла Бакића, Теодором у једном гарантном писму које је било издато кастелану града Чокакоа Марку Хорвату.[2] У браку су добили сина Петра који је умро после 1562. године.[3] Осим Ђоване, ниједна ћерка Марка Јакшића није била у браку са припадницима српске етничке заједнице, већ са угледним мађарским феудалцима.[4] Јелисавета је била удата за Николу Доција, тамишког високог жупана. Живели су заједно у Сегу у Чонградској жупанији и Доци је иза себе је оставио богато наследство. Јелисавета или Ержебет је као удовица поседовала део Нађлака, а преминула је после 1564. године. Маријин муж се звао Коломан Артанди и са њим је живела у Керекију у жупанији Бихар. Када је Магочи Гашпар нелегално преузео приходе Нађлака за потребе тврђаве Ђуле, Маријин муж га је у име своје супруге оптужио код краља Фердинанда, а краљ је 26. јануара заповедио Магочију да одузета села, кметове у њима и приходе користи само у сврху одбране тврђаве Ђуле. Марија је преминула после 1555. године. Муж четврте ћерке Марка и Поликсене Јакшић, Милице или Потенције био је Јован Кнедефи, а Милица је преминула после 1542. године. Маргита је била удата за Божидара Паточија и већ од 1563. године се помиње као удовица. Паточи није имао повољно уређене односе са најмлађом Маргитином сестром Аном, јер је око 1550. године водио судски спор са њом, као удовицом Гашпара Банфија, а тврдио је да је она његовим имањима нанела штету од 2 340 форинти. Схоластика, која је умрла после 1560. године била је у браку са Владиславом (Ласлом) Зелемеријем и заједно је са Јелисаветом држала поседе свога оца, Марка Јакшића. Најмлађа ћерка Ана је имала два брака. Први пут је била удата за Гашпара Банфија (Лошонци Гашпар Банфи), али се већ 1551. године помиње као удовица, јер је њен први муж био убијен по наређењу краљице Изабеле, удовице краља Јована Запоље.[5] Након смрти мужа, са децом из првог брака живела је у Нађфалуу у жупанији Красна. Око 1555. године се удала за Антона Кендија (Кенди Антал), али је око 1560. године поново остала удовица. Ана је умрла после 1561. године.[6]

Марко Јакшић је према савременим документима преминуо у дубокој старости средином јуна или тачније око 27. јуна 1537. године, након дуже болести.[7] Смрћу Марка Јакшића умро је и последњи мушки члан гране породице Стефана старијег. Већ смо напоменули да је Поликсена, Маркова жена, била католкиња и сам Марко је, можда под њеним утицајем пред крај живота, вероватно напустио православну и прешао у католичку веру.[8] Марка је 11. децембра 1536. године, када је био тешко болестан, посетио темишварски католички прота Ђорђе Комлоши и како се наводи, Јакшићу је „дао утеху вере“.[9] Међутим, остаје чињеница да ни у случају Марка Јакшића не постоје поуздани подаци о његовим конфесионалним убеђењима, а сам чин „примања утехе вере“ од стране проте Комлошија можда је био везан за писање тестамента, што је у датом периоду била уобичајена процедура и терминологија везана за њу. Српска заједница у Запољином делу Угарске овом смрћу је претрпела ненадокнадив губитак. Као једини мушки „изданци лозе“ Јакшића остали су још синови Петра Јакшића и Катарине Чаки: Дмитар, Никола и Јован. Најмлађи од ова три брата Јован се заједно са браћом и сином Марка Јакшића, Стефаном први пут помиње у повељи Јована Запоље из 1530. године.[10] У име угарског краља Фердинанда I, 24. октобра 1537. године, била му је издата заједничка путна исправа (salvus conductus), којом му је било дозвољено да у друштву свог наставника, као и неког Николе, Козме и њиховог учитеља Габријела де Бродерициса допутује у Беч, ради студија у тамошњој гимназији.[11] Извесно је да Јован није студирао у Бечу, јер за то нема потврде у матрикулама Бечког универзитета.[12] Студије је можда отпочео у Лајпцигу, али не знамо да ли их је завршио.[13] Потпуно је поуздано да је Јован Јакшић неколико година био одсутан од куће и породичних односа који су „запали“ у нову димнзију након смрти Марка Јакшића. Он се не помиње у тужби коју су подигла његова браћа 4. јуна 1539. године против сестре и удовице Марка Јакшића, Ирене и Поликсене, због поседовних права над нађлачким властелинством, али је убрзо по повратку дошао у сукоб са Поликсеном, вероватно у јесен 1541. године.[14] Поред осталог, 19. новембра 1541. године је био оптужен да је незаконито и силом отео винске подруме Поликсене Јакшић и „тамо ставио своје вино“.[15] Дмитар и Никола се последњи пут помињу у вези са поменутом тужбом из 1539. године, па претпостављамо да су у овом периоду и помрли.[16] Јован Јакшић је умро крајем 1542. или почетком 1543. године и његовом смрћу, сада и дефинитивно, мушка генеаолошка линија породице Јакшић била је заувек угашена.[17]

О смрти последњег мушког Јакшића сазнајемо из писма Ане Иштванфи, управљеном из Пожуна 27. фебруара 1543. године краљу Фердинанду и у њему се каже: „… per defectum seminis dominorum quondam Jaxith non exigua bona sunt in Maiestatem Vestram deuoluta“, па моли краља да „Србима даде Јакшићева добра, а њој да уступи породична имања Николе Маћедонца Перјамош и Крашо-Северин“.[18] Дати текст је непобитан доказ да је и последњи мушки члан породице господе Јакшића „отишао са овог света“. Поликсена Јакшић се последњи пут у изворима помиње 1549. године, због чега претпостављамо да је у овом периоду и преминула. Јелисавета и Схоластика су 1560. године поново поделиле имања Јакшића и у дупликат повеље који је 1563. године издан Јелисавети набројана су и њена деца: Јелена, Гргур и Клементије. Међутим, раније смо већ напоменули да је ова облигационо-правна трансакција била без фактичког дејства, тј. остала је фиктивног карактера, пошто су Турци 1552. године освојили Нађлак и већина имања Јакшића је дошла под њихову власт. Посебна занимљивост ових последњих вести о Јакшићима је и та, што и након удаје, њихови женски чланови, а слично породици Бакић још дуго истичу своје девојачко презиме које је сигурно имало одређену тежину и значај.[19] Још једна занимљивост је врло уочљива, а састоји се у томе што је након смрти Марка Јакшића већина његових рођака и потомака очигледно постала одана краљу Фердинанду и династији Хабзбург. У кореспонденцији и комуникацији тих потомака види се да је адресат или адресант са друге стране, готово увек био, ако не двор краља Фердинанда I, онда неко из околине истог који би био позван да решава питања из различитих сфера живота породице.[20] Без обзира на поменуто, потпуно је неспорно да су последњи „изданци“ и генерације ове породице у биолошком, али можда и у духовно-карактерном смислу заувек били изгубљени за српски свет који је остао да живи на беспућима панонских равница са знањем да је и сећање на њих сасвим довољан интегративни покретач за будуће изазове и опстанак. Свест о јуначкој господи Јакшићима, браниоцима српске слободе и хришћанске Угарске, односно сећање на прву генерацију породице, остало је кроз песму и предање да чува успомену на славну прошлост, као завет за срећну будућност, „без права на песимизам“.[21]

[1]Марко је од Запоље добио Малу Ђармату, Јену (Маргитфалва), Кокот, делове Лугоша, Петерлак, Фанчлок (Фанчлак), Хеткадар, Шашвар и Шипсов у Тамишкој жупанији. Након повратка краља Јована Запоље у Угарску 1528, за верност и заслуге које Марко Јакшић имао код некадашњег ердељског војводе, он му је у поседништво 1529. године предао имања која је због „неверства“ одузео од Стефана и Имре Брадача. Донационо писмо је тада издато за следеће поседе: делове Шашвара, Јене, Кишђармата (Ђармата), Хеткадра, Фанчлака, Петерлака и Кокота. У чанадској жупанији Марко Јакшић је држао у поседу следећа места: Басараг, Бозош, Черфежд (Шерфежд), Чоморкањ, Деменг, Фечкеш, Фејерто, Фенлак, Иратош, Кечкеш, Кенез, Керекеђхаз, Кингед, Кираљхеђеш, Ракош, Реткерт, Шаланк, Шамшон, Семлак, Сентиван, Сиксо, Сионд, Сомбатхељ, Телек, Тороњ, Тот-Куташ, Вингу и пустаре Асоњ, Ердеш-Кенез, Фигед, Кенез, Керек-Винга, Тамашхазу, Урнет и Вереш-Вингу, а у арадској жупанији Фаркаштелек, Касу, Кевежд и Папу. Велики број литературе и историчара истиче да су Јакшићи имали 87 поседа, од чега 11 пустара. Од поменутог броја 52 поседа су припадала чанадској жупанији, 25 тамишкој, 2 арадској, 2 бачкој, 1 пештанској, 1 коложварској и вуковарској два села и град Корођ, види: Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717 – ig, I kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1896, 171, Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, 130, нап. 3, 388.

[2] У писму, наведена лица су гарантовала слободан боравак Марка Хорвата на њиховим имањима, види: Алекса Ивић, Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа, Зборник историјских документа III, Матица српска, Нови Сад, 1910, 406. Упореди и Ненад Лемајић, Бакићи, породица последњег српског деспота, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, 326–327.

[3] Ненад Лемајић, Бакићи, Прилози, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, 379. О противљењу Јована Запоље да пристане на склапање брака између Михајла Бакића и Ђоване Јакшић сведочи нам и писмо Павла Бакића краљу Фердинанду у коме га обавештава „да је за млађег брата испросио кћерку Марка Јакшића још пре три године, али да Запоља не допушта венчање“ и тражи савет од владара како да поступа даље по наведеном питању: „… Volui et hanc rem vestre maiestati intimare. Tercius iam reuoluitur annus, me filiam Marci Jaxyth Maichaeli fratri meo vterino in matrimonium iustum ac sanctum expostulasse, qui Jaxyth illico filiam suam dicto fratri meo copulandam spoponderat…“, писао је Павле Бакић краљу Фердинанду из Сомбатхеља 25. септембра 1536. године, види: Алекса Ивић, Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа, Зборник историјских документа III, Матица српска, Нови Сад, 1910, 155–157. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, 127.

[4] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, 145.

[5] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, нап. 4, 434.

[6] Ненад Лемајић, Јакшићи, Прилози, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, 377. Фактографске податке у вези са генеалогијом ћерки и уопште породице Јакшић које износе Боровски, Станојевић, Зеремски и Радонић треба посматрати са великим резервама, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536–538

[7] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 542. Упореди и Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско-српска државна штампарија, Београд, VI/1901, 164, Иларион Зеремски, нав. дело, 63, Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, 145, Н. С. Шулетић, Јакшић, Марко, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, 244.

[8] Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и после пропасти средњовековних држава, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, 184.

[9] Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717 – ig, I kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1896, 407. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, 145, нап. 1, 399, Душан Ј. Поповић, нав. дело, 153.

[10] Види 87. и нап. 342. у овом раду.

[11] Текст повеље гласи: „Ferdinandus etc. Recognoscimus tenore presencium, quod Nos Nicolaum, Cosmam, Gabrielem de Brodericis, scholasticos et eorum praeceptorem, simul et Joannem Jaxith eiusque pedagogum de Nostro pleno et amplissimo saluo conductu ueniendi huc Viennam… assecurauimus… sub verbo Nostro regio fideque publica, quam eius per has Nostras damus et promittimus, quandocunque post harum emanationem illis placuerit; cum suppellectili et rebus sibi necessariis huc ad gymnasium Nostrum vienensem discendi causa se libere et absque omni impedimentu conferre possunt et valeant…“, пише у поменутој дозволи, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, 399.

[12] Душан Ј. Поповић, нав. дело, 155.

[13] Исто, 155. Упореди и Н. С. Шулетић, Јакшић, Јован, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, 242.

[14] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 542–543.

[15] Исто, 543. Упореди и Н. С. Шулетић, Јакшић, Јован, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, 242.

[16] По мишљењима Дмитра и Николе које су изнели у тужби из јуна 1539. године, грани потомака Петра Јакшића су требали да припадају: тврђава и град Нађлак, Керекеђхаз, Нађ-Сечењ, Киш-Сечењ и Сомбатхељ, затим пустаре Тамашхаза, Вересинга и Асоњ, као и цела села Мезехеђеш, Кираљхеђеш, Кунагота, Шамшон, Чоморкањ, Тот-Куташ, Сихонд и Кингед, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 543.

[17] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 543. Упореди и Н. С. Шулетић, Јакшић, Јован, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, 242.

[18] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, 403.

[19] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, 187, нап. 4, 433–434.

[20] Сетимо се само путовања Јована Јакшића II из исте године када је умро и Марко Јакшић да су одобрење и потребна документа тражена и на крају добијена од стране краља Фердинанда I.

[21] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 543–552. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, 144–195, Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, 491–534. Академик Дејан Медаковић је једном рекао како су Срби народ „који нема права на песимизам“.