ПОСЛЕДЊИ ЈАКШИЋИ У ЕПОСИ СУКОБА ЗАПОЉА И ХАБЗБУРГОВАЦА ОКО УГАРСКЕ КРУНЕ У XVI СТОЛЕЋУ

ПОСЛЕДЊИ ЈАКШИЋИ У ЕПОСИ СУКОБА ЗАПОЉА И ХАБЗБУРГОВАЦА ОКО УГАРСКЕ КРУНЕ У XVI СТОЛЕЋУ

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

За личност Јована Ненада Иларион Руварац је лепо казао да је он припадао делокругу оних људи „који се у историји појаве попут метеора, а који брзо и ишчезну“.[1] Док је обичан српски свет са одушевљењем прилазио покрету Јована Ненада 1526. године, слично мађарском племству, и српски великаши су са резигнацијом одбијали сарадњу са њим, а истовремено су према поменутом покрету показивали отворено непријатељство. Иако је покрет имао изразито „српски карактер“, посматрано са етничког аспекта, веома мали број припадника српске властеле приступио је истом, док су „магнати“, а међу њима и Марко Јакшић, деспот Стефан Бериславић, браћа Бакићи, Радич Божић и други, већ на почетку заузели врло хладан и непријатељски став.[2] Колико је тај став био непријатељски види се из самог односа Марка Јакшића према Јовану Ненаду, а у вези са непосредним сукобом Цара са Петром Перењијем. После неуспешног покушаја Јована Запоље да преко Радича Божића, као свог посредника, приволи Цара Јована Ненада да напусти савезништво са Фердинандом Хабзбуршким и врати се у његов „табор“, некадашњи ердељски војвода је крајем априла 1527. године одлучио да се обрачуна са Јованом, пошто га је Цар својом великом војском уз бок армије Запољиног „конкурента“ стално угрожавао. Почетком маја, Перењи је окупио око 12 000 војника у Ђули и са том респектабилном војном силом прешао је Мориш, те се утаборио поред места Селеша.[3] У страховитој бици која је потом уследила, мађарска војска Петра Перењија доживела је потпуни пораз и страдање. После битке, у Угарској су кружиле приче да ни на Мохачком Пољу није изгинуло толико Мађара, као „од руке Цара Јована Ненада“ код Селеша.[4]

Побегавши на коњу, Перењи је једва успео да спаси свој живот, а за њим у потеру кренули су Јованови људи који би га вероватно и стигли да ердељског војводу није заштитио слуга Марка Јакшића. Наиме, користећи споредне путеве, Перењи је побегао на обалу Мориша, недалеко од Нађлака, где га је срео Марков слуга. Са нађлачке куле Перењија је спазио Марко који је потом наредио својим слугама да ердељског војводу преведу преко реке и доведу у Нађлак. Упркос ранијим несугласицама и мучним инцидентним ситуацијама које је имао са својим домаћином, то је и учињено и ту код Јакшића, Перењи се скривао и одмарао недељу дана. Постоји и могућност да се Перењи још раније измирио са Марком Јакшићем.[5] За остацима Перењијеве војске ратници Јована Ненада предузели су потеру дубоко у Ердељ, све до града Сасвароша, а мађарски племићи који су били одани Запољи, преплашени после пораза код Селеша, свом краљу су препоручили да се склони из Будима. Описана „епизода“ у односима Марка Јакшића и Петра Перењија до танчина открива положај и карактерну констелацију племићког и првачког слоја угарског становништва српског етничког порекла у релацијама са „мађарском елитом“, са чијим социјалним параметрима се у потпуности идентификовала. Запис из поменутог времена, такође потврђује претходно наведено у речима: „…јер су племићи Срби били мађарски (племићи-примедба Душана Ј. Поповића) и нису хтели да њима влада Црни Човек, те су баш они радо исмевали што се (Јован-примедба Душана Ј. Поповића) Мађарима изневерио“.[6] Можда је у овим речима потребно потражити и мотиве који су навели Марка Јакшића да у одсутном моменту по безбедност живота Петра Перењија помогне ердељском војводи, сакривши га од потере војника Цара Јована Ненада. Држање Марка Јакшића према сукобима Запоље и краља Фердинанда у наредном периоду, до краја 1527. није у потпуности разјашњено. Код Токаја 27. септембра 1527. године дошло је до велике битке између војски краља Фердинанда и краља Јована Запоље, у којој је Запоља био поражен. Након токајског пораза Запоља је побегао у Велики Варад, а одатле се пребацио у Ердељ, потом у горњу Угарску, а затим и у Пољску. Сада је целокупна територија Угарске била под влашћу Фердинанда Хабзбуршког који се у Стоном Београду крунисао за новог мађарског краља.[7] Готово сва српска властела у Угарској, па чак и Петар Петровић, Запољин рођак, одмах су признали Фердинанда за свог суверена.[8]

Сигурно је и Марко Јакшић морао да се помири са датим политичким приликама и призна Фердинанда за свог владара, мада о томе не постоје непосредни и аутентични докази.[9] Поменута промена политичких гледишта код Јакшића вероватно је била ефемерног карактера, пошто Марка касније налазимо међу присталицама, тј. људима оданим Запољи, у времену када се исти након годину дана вратио у Угарску, где је уз савезништво са Османлијским царством, као вазал султана Сулејмана Величанственог и повратио контролу над целим Ердељом и великим деловима Краљевства.[10] Међутим, проблеми у вези са ратом око угарске круне између два претендента у поменутом периоду нису заокупљали пажњу и доносили велику бригу Марку Јакшићу, макар не у оној мери како је најновије и можда најтеже пустошење нађлачког властелинства у његовој историји то учинило. У лето 1529. године на просторе Јужне Угарске упао је београдски заповедник Бали-бег и том приликом страховито је опустошио област Поморишја, где су посебно страдали поседи Јакшића, можда и више него у време побуне Ђерђа Доже. Након свршетка „пошасти“, Марко је приступио обнови порушених имања и поседа. Издаци за тај посао били су огромни, као и за откуп робља, а одмах потом Запоља је од Марка захтевао додатне новчане донације. Наиме, краљ је за одбрану Темишвара унајмио 400 пољских плаћеника, али није био у стању да им исплати њихова потраживања, због чега су се најамници почели бунити. Да би предупредио могуће теже инциденте и крајње неповољан развој ситуације, Јован Запоља је наредио припадницима властеле која је била уз њега, а између осталих и Марку да донирају по 300 форинти за издржавање пољских најамника или ће у противном изгубити своје поседе. Како својих личних прихода више није имао, а при том није желео да падне у владареву немилост, Марко је био принуђен да финансијску помоћ затражи од своје супруге Поликсене. За обнову Нађлака после турског похода Поликсена је већ издвојила свој накит у вредности од три хиљаде форинти, под условом да јој супруг врати тај износ. Новац за додатне издатке Марко је позајмио од Деспине, удовице „некадашњег војводе Радула“.[11] Сама Поликсена је за поменуте потребе исплатила још 2 700 форинти, па је укупно дуговање властелинства износило десет хиљада форинти.[12]

Поменути дугови натерали су Марка Јакшића да са својом супругом склопи уговор о залогу 7. септембра 1530. године, на основу кога је Поликсени и њиховим ћеркама у поседништво предао свој део Нађлака, а након извесног противљења, са датим уговором сложили су се и синови Петра Јакшића: Дмитар, Никола и Јован.[13] Краљ Јован Запоља такође је дао свој пристанак на поменуту облигациону трансакцију и 21. децембра 1535. године упутио је чанадског бискупа да уведе Поликсену и њене ћерке у половину властелинства које су добиле у залог.[14] Повељом од 8. марта, чанадски каптол је обавестио владара да је Поликсену и њене и Маркове ћерке, без противљења увео у следеће поседе: Кираљхеђеш, Ракошфалвак, Кечкеш пустару, град Чоморкањ, Шамшон, Тот-Куташ, Мезехеђеш, Нађ-Сечењ, Киш-Сечењ, град Фелак, Шерфежд, Керекеђхаз, Семлак, тврђаву и град Нађлак, Тамашфалву и Ердеш-Кенез пустаре.[15] Синови Петра Јакшића протествовали су само против давања у залог тврђава Фелака, Шерфежда и села Ракоша, али су после пристали да и ова места уђу у предмет трансакције. Наведени споразум, Марко Јакшић потврдио је и две недеље пред своју смрт, тачније 14. јуна 1537. године.[16] У току 1533. године, Марко је уговорио удају своје најстарије ћерке Ђоване (Zowana, како је извори између 1530-1539 најчешће спомињу) за Михајла Бакића, брата Павла Бакића, али је ову брачну везу у почетку спречавао Јован Запоља, јер није дозвољавао да се ћерка његовог властелина уда за присталицу краља Фердинанда Хабзбуршког. Брак је склопљен тек 1536. године, а само четири године касније, 1540. Михајло Бакић је умро, а Ђована после 1541. године, када се последњи пут спомиње заједно са Петром Бакићем и удовицом Павла Бакића, Теодором у једном гарантном писму које је било издато кастелану града Чокакоа, Марку Хорвату.[17] У браку су добили сина Петра који је умро после 1562. године.[18] Осим Ђоване, ниједна ћерка Марка Јакшића није била у браку са припадницима српске етничке заједнице, већ са угледним мађарским феудалцима.[19] Јелисавета је била удата за Николу Доција, тамишког високог жупана. Живели су заједно у Сегу у Чонградској жупанији и Доци је иза себе оставио богато наследство. Јелисавета или Ержебет, као удовица поседовала је део Нађлака, а преминула је после 1564. године. Маријин муж звао се Коломан Артанди и са њим је живела у Керекију у жупанији Бихар. Када је Магочи Гашпар нелегално преузео приходе Нађлака за потребе тврђаве Ђуле, Маријин муж га је у име своје супруге оптужио код краља Фердинанда, а краљ је 26. јануара заповедио Магочију да одузета села, кметове у њима и приходе користи само у сврху одбране тврђаве Ђуле. Марија је преминула после 1555. године. Муж четврте ћерке Марка и Поликсене Јакшић, Милице или Потенције био је Јован Кендефи, а Милица је преминула после 1542. године. Маргита је била удата за Божидара Паточија и већ од 1563. године помиње се као удовица. Паточи није имао повољно уређене односе са најмлађом Маргитином сестром Аном, јер је око 1550. године водио судски спор са њом, као удовицом Гашпара Банфија, а тврдио је да је она његовим имањима нанела штету од 2 340 форинти. Схоластика, која је умрла после 1560. године, била је у браку са Владиславом (Ласлом) Зелемеријем и заједно са Јелисаветом држала је поседе свога оца, Марка Јакшића. Најмлађа ћерка, Ана имала је два брака. Први пут, била је удата за Гашпара Банфија (Лошонци Гашпар Банфи), али се већ 1551. године помиње као удовица, јер је њен први муж био убијен по наређењу краљице Изабеле, удовице краља Јована Запоље.[20] Након смрти мужа, са децом из првог брака, живела је у Нађфалуу у жупанији Красна. Око 1555. године удала се за Антона Кендија (Кенди Антал), али је око 1560. године поново остала удовица. Ана је умрла после 1561. године.[21]

Према савременим документима, Марко Јакшић је преминуо у дубокој старости, средином јуна или тачније око 27. јуна 1537. године, након дуже болести.[22] Смрћу Марка Јакшића умро је и последњи мушки члан гране породице Стефана старијег. Поликсена, Маркова жена била је католкиња и сам Марко је, можда под њеним утицајем, пред крај живота, вероватно напустио православну и прешао у католичку веру.[23] Марка је 11. децембра 1536. године, када је био тешко болестан, посетио темишварски католички прота Ђорђе Комлоши и како се наводи, Јакшићу је „дао утеху вере“.[24] Међутим, остаје чињеница да ни у случају Марка Јакшића не постоје поуздани подаци о његовим конфесионалним убеђењима, а сам чин „примања утехе вере“ од стране проте Комлошија можда се налазио у вези са писањем тестамента, што је у датом периоду била уобичајена процедура и терминологија за дате правно-наследничке изјаве. Смрћу Марка Јакшића, српска заједница у Запољином делу Угарске претрпела је ненадокнадив губитак. Као једини мушки „изданци лозе“ Јакшића, остали су још синови Петра Јакшића и Катарине Чаки: Дмитар, Никола и Јован. Најмлађи од ова три брата, Јован, заједно са браћом и сином Марка Јакшића, Стефаном, први пут помиње се у повељи Јована Запоље из 1530. године.[25] У име угарског краља Фердинанда I, 24. октобра 1537. године, била му је издата заједничка путна исправа (salvus conductus), којом му је било дозвољено да у друштву свог наставника, као и неког Николе, Козме и њиховог учитеља Габријела де Бродерициса допутује у Беч, ради студија у тамошњој гимназији.[26] Извесно је да Јован није студирао у Бечу, јер за то немамо потврду у матрикулама Бечког универзитета.[27] Студије је можда отпочео у Лајпцигу, али не знамо да ли их је завршио.[28] Потпуно је поуздано да је Јован Јакшић неколико година био одсутан од куће и породичних односа који су „запали“ у нову димензију након смрти Марка Јакшића. Јованово име не помиње се у тужби коју су подигла његова браћа 4. јуна 1539. године против сестре и удовице Марка Јакшића, Ирене и Поликсене, због поседовних права над нађлачким властелинством, али је убрзо по повратку са студија дошао у сукоб са Поликсеном, вероватно у јесен 1541. године.[29] Поред осталог, 19. новембра 1541. године био је оптужен да је незаконито и силом отуђио винске подруме Поликсене Јакшић и „тамо ставио своје вино“.[30] Дмитар и Никола последњи пут помињу се у вези са поменутом тужбом из 1539. године, па претпостављамо да су у овом периоду и преминули.[31] Јован Јакшић је умро крајем 1542. или почетком 1543. године и његовом смрћу, сада и дефинитивно, мушка генеаолошка линија породице Јакшић била је заувек угашена.[32]

Податке о смрти последњег мушког Јакшића сазнајемо из писма Ане Иштванфи, управљеном из Пожуна 27. фебруара 1543. године краљу Фердинанду и у њему се каже: „… per defectum seminis dominorum quondam Jaxith non exigua bona sunt in Maiestatem Vestram deuoluta“, па моли краља да „Србима даде Јакшићева добра, а њој да уступи породична имања Николе Маћедонца, Перјамош и Крашо-Северин“.[33] Дати текст је непобитан доказ да је и последњи мушки члан породице господе Јакшића „отишао са овог света“. Поликсена Јакшић последњи пут у изворима помиње се 1549. године, због чега претпостављамо да је у овом периоду и преминула.[34] Јелисавета и Схоластика поново су поделиле имања Јакшића 1560. године и у дупликат повеље који је 1563. године издан Јелисавети набројана су и њена деца: Јелена, Гргур и Клементије. Међутим, ова облигационо-правна трансакција била је без фактичког дејства, тј. остала је фиктивног карактера, пошто су Турци 1552. године освојили Нађлак и већина имања Јакшића дошла је под њихову власт. Посебну занимљивост у овим последњим вестима о Јакшићима чини и сазнање да су и након удаје њихови женски чланови, а слично породици Бакић, још дуго истицали своје девојачко презиме које је сигурно имало одређену тежину и значај.[35] Још једна занимљивост је врло уочљива, а састоји се у томе што је након смрти Марка Јакшића већина његових рођака и потомака очигледно постала одана краљу Фердинанду и династији Хабзбург. У кореспонденцији и комуникацији тих потомака види се да је адресат или адресант са друге стране, готово увек био, ако не двор краља Фердинанда I, онда неко из околине истог који би био позван да решава питања из различитих сфера живота породице.[36] Без обзира на поменуто, потпуно је неспорно да су последњи „изданци“ и генерације ове породице у биолошком, али можда и у духовно-карактерном смислу заувек били изгубљени за српски свет који је остао да живи на беспућима панонских равница са знањем да је и сећање на њих сасвим довољан интегративни покретач за будуће изазове и опстанак. Свест о јуначкој господи Јакшићима, браниоцима српске слободе и хришћанске Угарске, односно сећање на прву генерацију породице, остало је кроз песму и предање да чува успомену на славну прошлост, као завет за срећну будућност, „без права на песимизам“.[37]

[1] Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, од најстаријих времена до Карловачког мира 1699, књига прва, Матица Српска, Нови Сад, 1990, стр. 133. Имамо веома мало поузданих података о етничком пореклу и социјалном статусу Јована Ненада. Велика је вероватноћа да је био српске етничке припадности. У савременим мађарским споменицима његово име записано је у облику Ненада или Иван (Цар Иван), никад као Ненад. Други извори, претежно немачки називају га Црни Човек (Homo Niger, der schwarze Mann, Fekete Ember, Moer) или га само означавају термином Црни (Niger), а већ смо нагласили да су га Срби називали Царем. Појавио се средином октобра 1526. у околини Липова где је формирао своје прве чете од Срба избеглих из Бачке пред налетима турских одреда, приликом повратка султана из Будима за Београд. Гротескног изгледа, необичне енергије и фанатичне религиозности, већ у почетку покрета око себе је окупљао велики број људи, углавном Срба, али и припадника других етничких заједница, међутим по правилу из нижих друштвених слојева. Након мохачке катастрофе, унесрећени обичан свет, загледан у згаришта својих домова и насеља, био је савршено подложан утицају необичних мистичних људи са довољно харизме који су тврдили да их је провиђење послало да избаве народ и земљу од пропасти. Јован Ненад био је управо такав човек и више од тога, тако да је за кратко време окупио око себе бројне присталице које су у њему виделе пророка. Већ тада су о њему кружиле фантастичне приче, па се говорило да је високог племићког порекла, чак потомак ромејских василевса или српских деспота, док су његови противници тврдили да је потицао из најнижих друштвених слојева, између осталог и да је у млађем животном добу био коњушар Јована Запоље, што по свему судећи није била истина. Сам Јован је за себе непрекидно тврдио да „га је Бог послао да поганике преобрати у хришћанство, а муслимане и друге невернике да искорени“. У борби против Турака имао је огромног успеха, тако да је за свега неколико месеци успео да протера турске посаде са простора Јужне Угарске, а према тврдњама краљице Марије, Цар је у априлу 1527. године под својом командом имао 15 000 војника, а у мају 30 000. Процене снаге његових војних одреда крећу се у размери око 10 000 људи, што у сваком случају представља грандиозну „милитарску силу“ у оном времену, која је појединачно била већа и од Запољине, али и од Фердинандове војске. У места која би ослободио од Турака за представнике административно-управних органа доводио је људе који су били подређени његовој команди, а феудалне поседе није враћао старим држаоцима, него их је опет поверавао својим доглавницима и потчињенима, оптужујући угарску господу да није пружила адекватан отпор османлијској најезди. У Суботици је организовао свој двор, формирајући својеврсну управну структуру подређену његовој команди, али и административној хијерархији оданих команданата војске. За тако респектабилну силу, у тренутку неумољиве борбе око упражњеног престола заинтересовала су се оба претендента и Запоља и Фердинанд, а пажњу овом несвакидашњем покрету и његовом вођи поклонили су и дипломатски представници страних дворова. До априла 1527. године Јован Ненад је наступао као присталица Јована Запоље, а од тог времена, па све до краја јула, односно до своје смрти, као савезник краља Фердинанда са којим је водио веома богату и сачувану преписку. Након пораза у бици код Седија (Сеђфалуа) 21. јуна 1527. године, од стране ердељског војводе Петра Перењија и великоварадског бискупа Имре Цибака, иначе Запољиних присталица, на Цара Јована Ненада је у другој половини јула исте године извршен атентат у коме је Цар рањен да би већ 26. јула био убијен од стране Валентина Терека, властелина из Сабатке (Суботице). Поред тога што је за мање од годину дана потпуно „усталасао“ политичке прилике у Угарској, након његове смрти, покрет који је предводио убрзо се распао, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 68-82, Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 192-193. Упореди и Сима Ћирковић, Срби и рани протестантизам, Зборник Матице српске за историју, 36, 1987, стр. 11-12, Борис Стојковски, Мађарска историографија о покрету Цара Јована Ненада после Другог светског рата, Српско-мађарски односи кроз историју, Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 15. јуна 2007. године у Новом Саду, Филозофски факултет Нови Сад, Одсек за историју, Филозофски факултет у Источном Сарајеву, Нови Сад, 2007, стр. 75-86

[2] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 70-71.

[3] Професор Ивић наводи да је сам краљ Јован Запоља издао налог ердељском војводи Петру Перењију да изврши напад на Јована Ненада, док Душан Поповић изричито тврди да Перењи „није имао стрпљења“ да чека организовање веће војске ради обрачуна са непријатељом, већ је самостално кренуо са својом војском у напад против Цара, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 75. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 140.

[4] Професор Поповић наводи да су „многе племићке жене тада остале удовице“ и још 1529. године подсећале су „на погибију њихових мужева у Српском рату, како је ову битку назвао Сереми Ђерђ“, види: Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 140.

[5] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 539-541.

[6] Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 140-141. Упореди и Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско-српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 164.

[7] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 84.

[8] Исто, стр. 84-85. Крунисање је обавио њитрански бискуп Подманицки који је само годину дана пре, „круну светог Стефана“ ставио на главу Јована Запоље. После битке код Токаја чувар круне, ердељски војвода Петар Перењи исту је предао Фердинанду.

[9] Исто, стр. 85. Душан Ј. Поповић тврди да није познат став Марка Јакшића према описаним приликама.

[10] Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 191.

[11] У Гласнику СУД,  47, 1879, налази се обавештење да му је новац позајмила и „Despyna … relicta magnifici condam Radwl waywode Transalpiensis“, види: Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско-српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 164.

[12] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 541. Упореди и Иларион Зеремски, Српска властела Јакшићи у Угарској, Календар Матице српске за годину 1908, Нови Сад, 1907, стр. 62.

[13] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, стр. 541-542.

[14] Исто, стр. 542.

[15] Исто, стр. 542.

[16] Исто, стр. 542. Поповић наводи да је Марко од Запоље добио Малу Ђармату, Јену (Маргитфалва), Кокот, делове Лугоша, Петерлак, Фанчлок (Фанчлак), Хеткадар, Шашвар и Шипсов у Тамишкој жупанији. Након повратка краља Јована Запоље у Угарску 1528., за верност и заслуге које Марко Јакшић имао код некадашњег ердељског војводе, он му је у поседништво 1529. године предао имања која је због „неверства“ одузео од Стефана и Имре Брадача. Тада је издато донационо писмо за следеће поседе: делове Шашвара, Јене, Кишђармата (Ђармата), Хеткадра, Фанчлака, Петерлака и Кокота. У чанадској жупанији Марко Јакшић је држао у поседу следећа места: Басараг, Бозош, Черфежд (Шерфежд), Чоморкањ, Деменг, Фечкеш, Фејерто, Фенлак, Иратош, Кечкеш, Кенез, Керекеђхаз, Кингед, Кираљхеђеш, Ракош, Реткерт, Шаланк, Шамшон, Семлак, Сентиван, Сиксо, Сионд, Сомбатхељ, Телек, Тороњ, Тот-Куташ, Вингу и пустаре Асоњ, Ердеш-Кенез, Фигед, Кенез, Керек-Винга, Тамашхазу, Урнет и Вереш-Вингу, а у арадској жупанији Фаркаштелек, Касу, Кевежд и Папу. Велики број литературе и историчара истиче да су Јакшићи имали 87 поседа, од чега 11 пустара. Од поменутог броја 52 поседа су припадала чанадској жупанији, 25 тамишкој, 2 арадској, 2 бачкој, 1 пештанској, 1 коложварској и вуковарској два села и град Корођ, види: Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717–ig, I kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1896, 171, Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 130, нап. 3, стр. 388, Иларион Зеремски, нав. дело, стр. 63. Упореди и Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 151-152.

[17] У писму, наведена лица гарантовала су слободан боравак Марка Хорвата на њиховим имањима, види: Алекса Ивић, Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа, Зборник историјских документа III, Матица српска, Нови Сад, 1910, стр. 406. Упореди и Ненад Лемајић, Бакићи, породица последњег српског деспота, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 326-327.

[18] Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 30, Бакићи, Нова књига, Београд, 1987, стр. 168, О противљењу Јована Запоље да пристане на склапање брака између Михајла Бакића и Ђоване Јакшић сведочи нам и писмо Павла Бакића упућено краљу Фердинанду у коме га обавештава „да је за млађег брата испросио кћерку Марка Јакшића још пре три године, али да Запоља не допушта венчање“ и тражи савет од владара како да поступа даље по наведеном питању: „… Volui et hanc rem vestre maiestati intimare. Tercius iam reuoluitur annus, me filiam Marci Jaxyth Maichaeli fratri meo vterino in matrimonium iustum ac sanctum expostulasse, qui Jaxyth illico filiam suam dicto fratri meo copulandam spoponderat…“, писао је Павле Бакић краљу Фердинанду из Сомбатхеља 25. септембра 1536. године, види: Алекса Ивић, Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа, Зборник историјских документа III, Матица српска, Нови Сад, 1910, стр. 155-157. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 127.

[19] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 145.

[20] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. нап. 4, стр. 434.

[21] Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160. Фактографске податке везане за генеаологију ћерки и уопште породице Јакшић које износе Боровски, Станојевић, Зеремски и Радонић треба посматрати са великим резервама, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 536 – 538.

[22] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 542. Упореди и Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Нова Искра, Краљевско – српска државна штампарија, Београд, VI/1901, стр. 164, Иларион Зеремски, нав. дело, стр. 63, Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 145, Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 153, Н. С. Шулетић, Јакшић, Марко, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 244.

[23] Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 184.

[24] Borovszky Samu, Csanad vármegye története 1717 – ig, I kötet, A Magyar Tudományos Akadémia, Budapest, 1896, 407. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 145, нап. 1, стр. 399, Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 153.

[25] Види стр. 87. и нап. 342. у овом раду.

[26] Текст повеље гласи: „Ferdinandus etc. Recognoscimus tenore presencium, quod Nos Nicolaum, Cosmam, Gabrielem de Brodericis, scholasticos et eorum praeceptorem, simul et Joannem Jaxith eiusque pedagogum de Nostro pleno et amplissimo saluo conductu ueniendi huc Viennam… assecurauimus… sub verbo Nostro regio fideque publica, quam eius per has Nostras damus et promittimus, quandocunque post harum emanationem illis placuerit; cum suppellectili et rebus sibi necessariis huc ad gymnasium Nostrum vienensem discendi causa se libere et absque omni impedimentu conferre possunt et valeant…“, пише у поменутој дозволи, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско- поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 399.

[27] Душан Ј. Поповић, нав. дело, стр. 155.

[28] Исто, стр. 155. Упореди и Н. С. Шулетић, Јакшић, Јован, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 242.

[29] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 542-543.

[30] Исто, стр. 543. Упореди и Н. С. Шулетић, Јакшић, Јован, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 242.

[31] Према мишљењима Дмитра и Николе које су изнели у тужби из јуна 1539. године, грани потомака Петра Јакшића требало је да припадну: тврђава и град Нађлак, Керекеђхаз, Нађ-Сечењ, Киш-Сечењ и Сомбатхељ, затим пустаре Тамашхаза, Вересинга и Асоњ, као и цела села Мезехеђеш, Кираљхеђеш, Кунагота, Шамшон, Чоморкањ, Тот-Куташ, Сихонд и Кингед, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 543.

[32] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 543. Упореди и Н. С. Шулетић, Јакшић, Јован, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 242.

[33] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 403.

[34] Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28-29, Јакшићи I-II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160, Н. С. Шулетић, Јакшић, Поликсена, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 250-251.

[35] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 187, нап. 4, стр. 433-434.

[36] Сетимо се само путовања Јована Јакшића II из исте године када је умро и Марко Јакшић да су одобрење и потребна документа тражена и на крају добијена од стране краља Фердинанда I.

[37] Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 543- 552. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 144-195, Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 491-534. Академик Дејан Медаковић је једном рекао како су Срби народ „који нема права на песимизам“.