Постхладноратовски Римланд

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

У историјском смислу Римланд концепција настала је као резултат теоријског и практичног промишљања струје тзв. реалиста у америчкој спољној политици. Они су се првенствено ослањали на ставове адмирала Мехена који је, још крајем 19. века, писао о потреби јачања поморске моћи и овладавања океанским путевима трговине као америчком стратешком императиву. Подстакнут догађајима уочи Другог светског рата, Н. Спајкман наговештавао je артикулацију Римланда у чланцима Географија и спољна политика (1938) и Географски циљеви у спољној политици (1939), а потом у књизи Америчка стратегија у спољној политици (1942), да би први пут овај појам употребио у делу Географија мира (1943). Подсетимо, Спајкман се бавио утицајем географских чинилаца на међународне односе, затим глобалним геостратегијским положајем САД, као и геополитичким устројством света у складу с постулатима тзв. маргиналистичке теорије.

Спајкманов  Средишњи океан настао је и као ревизија Мекиндерове теорије о Средишњој земљи као географској осовини историје. Реч је о геополитичком појму који подразумева стварање британско-америчког савеза као политичке основе за парирање копненој моћи Немачке, Русије и Кине, док је из Спајкманове перспективе контрола над Римландом предуслов за светску доминацију таласократије. Притом вреди нагласити да Спакјманово дефинисање подручја Римланда обухвата не само евроазијско приобаље, него и знатно залази у унутрашњост континента, па је због тога његов карактер изразито посреднички и контактни. Занимљиво је да је ова концепција била уграђена у сва значајнија стратешка документа после 1945. године (Стратегија обуздавања СССР, Труманова доктрина, Маршалов план, Пактоманија) и да је неспорно допринела хладноратовском тријумфу Америке. Одређене корекције које су се догодиле крајем седамдесетих година прошлог века, када је „колективни Запад“ концепцију „статичног биполаризма“ заменио симулацијом „ратова звезда“ и спровођењем „тајних акција“, не доводе у питање геополитичку пуновредност Римланд стратегије.

Постхладноратовска ера није донела значајније промене у америчкој геополитици и њеном третирању подручја Римланда. Извесна тактичка прилагођавања нису могла да оспоре утисак о континуитету америчке политике на тлу Евроазије, посебно у односу према „постсовјетској Русији“ која је третирана као поражена земља којој неминовно следи даље распарчавање (З. Бжежински). За  Америку је у постхладноратовском периоду један од стратешких приоритета било спречавање консолидације копнених сила (Немачка, Русија, Кина) уз упадљиво настојање да се тзв. „евроазијска клешта“ и ободни Римланд ставе под војностратегијску контролу. Бжежински је истицао да, упркос развоју нових димензија моћи (технологија, информатика, нови облици финансија и трговине), евроазијски простор није изгубио геополитичко значење, јер њена западна европска периферија још увек поседује знатан  део политичке и екномске моћи, док је далекоисточна азијска регија постала витални центар нарастајућег кинеског економског и политичког утицаја. Због тога је амерички императив да на тлу Евроазије дугорочно спречи појаву било какве конкурентске силе, уз давање одговарајућих концесија регионалним играчима.

Обликовање „постхладноратовског Римланда“ започело је најпре у Европи која се после пада Берлинског зида суочила с изазовом дефинисања свог геополитичког идентитета. Тако је на састанку Трилатерале у Токију (април 1991) усвојен предлог о подели Европе „на римски и византијски део“ чиме је спречена њена потенцијална „геополитичка еманципација“. У складу с идентичном матрицом поделе „на римски и византијски део“ текао је и процес прекомпозиције постјугословенског простора, уз највиши степен непријатељства који су „таласократске“ силе исказале према „телурократским“ Србима. Врхунац овакве оријентације био је бомбардовање СРЈ 1999. године и последична отмица Косова и Метохије, које у геополитичком смислу има обележје „балканске средишње земље“. За аналитичаре југословенске кризе (1991–1999) посебно збуњујуће делује америчка војна и политичка подршка балканским муслиманима, а која заправо проистиче из постхладноратовске Римланд концепције, која подручје „византијског“ дела некадашње СФРЈ третира као „зону турске интересне сфере“ али и простор за трајну дестабилизацију Европе, кроз примену стратегије непрекидног прилива миграната који мењају не само културно-цивилизацијску слику Старог континента, него и његову социјалну кохезију.

Након избијања светске економске кризе (2008) и руске војне интервенције у Абхазији и Јужној Осетији било је очигледно да се свет креће у смеру вишеполарности, дакле у смеру нове равнотеже снага, што је изазвало тектонске поремећаје на подручју Римланда. За време Арапског пролећа (2011) показало се колико је подручје региона „ширег Блиског истока“ изразито посредничког и контактног карактера, а после првих почетних успеха „таласократије“, подложно и радикалним променама савезништава (пример Турске). Руска војна интервенција у Сирији (од 2016) потпуно је пореметила планове атлантиста у овом региону и по својим геополитичким последицама изазвала тектонска геополитичка померања на глобалном нивоу, тј. манифестацију продора из Унутрашњег копна ка евроазијском приобаљу и пресецању Римланда као ексклузивне зоне америчког утицаја.

Од избијања светске економске кризе, руше се и постулати „постхладноратовског Римланда“ на Далеком истоку, где с много више самопоуздања наступа Кина. После доласка председника Сија на власт, кључна кинеска геостратегијска координата креће се у правцу северозапад–југоисток, а ради  успостављања пуног суверенитета над Јужним кинеским морем, укључујући одметнути Тајван. Кина настоји и да реализацијом концепта „Један појас – један пут“, разбије  америчке покушаје „обуздавања“ ове државе, кроз успешне економске аранжмане с  државама исламског света (Пакистан, Авганистан), али и да успостави стратешку сарадњу са Русијом, што је одувек била „ноћна мора америчке политике“ (Х. Кисинџер).

Да резимирамо. Нема сумње да је постхладноратовска примена Римланд концепције најпотпунији доказ континуитета америчке геополитике, која се примењује независно од промена у међународној политици (биполаризам, униполаризам, мултиполаризам), као и да је Спајкамнов легат о „геополитичности Римланда“ и даље актуелан. Међутим, из садашње перспективе, кључно је питање колико је примењив у околностима актуелне промене глобалне геоплитичке парадигме. Амерички теоретичар К. Греј је у раду Геополитика нуклеарне ере. Хартланд, римланди и технолошка ера (1977), иако велики поштовалац Спајкаманa, изложио критици његову Римланд–концепцију, указујући да је Спајкман „преценио моћ отпора евроазијског римланда и потценио потенцијал моћи СССР (данас Русије и Кине, прим аутора), указујући још у то доба на јачање његовог поморског потенцијала „који му омогућава логистичку подршку на свим океанима и морима“.

ЛИТЕРАТУРА: Збигњев Бжежински, Велика шаховска табла, Војна штампарија, Подгорица 1999; Миломир Степић, Геополитика. Идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.