Аутор: Милован Балабан
Увод
Постистина је реч која се у последњих осам година користи да би се објаснио улазак у један нови доживљај света, у ком истина није више на цени и није нешто што мобилише друштво и представља темељ његовог функционисања. Ово се пре свега односи на англосаксонски свет, где је ова реч у Оксфордском речнику 2016. проглашена за нову реч године. Према Оксфордском речнику дефинише се као стање у друштву у коме објективне чињенице мање утичу на обликовање јавног мњења у односу на емоције и лична уверења. Реч постистина је уврштена у Оксфордски речник, а користи се највише у контексту друштвених мрежа и генерално савремених облика комуникације, као и у контексту све већег неповерења према чињеницама које промовише и износи пре свих глобални естаблишмент.
Дакле, испада да у савремено време постистине чињенице нису битне, пошто мање утичу од ставова који директно делују на емоције и уверења људи. Нарочито је битан за постистину интернет оквир, који је и омогућио улазак постистине у јавни простор, те креирање јавног мњења, али и демократских процеса, те институција у складу с оваквим новим доживљајем света. Може се рећи да, по креаторима ове речи, живети у свету постистине значи живети у свету у којем не постоји истина у традиционалном смислу, у свету где истина није основ реализације друштва, а камоли идеал коме се тежи и коме су тежила сва досадашња друштва и све досадашње цивилизације.
Можемо овде запазити да Срби живе деценијама у ери постистине, јер је исконтруисана слика ратова 90-их година (а настављена до данас) заиста утицала на емоције и уверења готово читавог света, те је сатанизација једног народа формирала утисак у великом делу света (прозападног пре свих) о Србима као најгорим људима, лошим момцима којима је једини циљ уништење њихових суседа. Међутим, у ери постистине испада да је нерационално прозивати било кога ко је користио дупле стандарде и креирао лажну слику о било чему, или ко је учествовао у креирању било каквог лажног наратива, јер то је напросто било у складу са његовим глобалним, стратешким, економским и сваким другим интересима.
Истина у доживљају Запада и Англосаксонаца
Ако желимо да објаснимо како се могао појавити један такав доживљај у западној цивилизацији, нарочито у англосаксонском свету, треба накратко да сагледамо историјски развој и основе из којих се формирала актуелна западна, односно глобална културна парадигма. Запад и Исток су одувек били у значајној мери различити. Историјски оквири и развој су условили ова различита усмерења цивилизација, те се другачији доживљај света временом продубљивао. На Западу је Ватикан временом преузимао примат, бивајући једно време једини интегративни фактор расцепканог западног света. Духовна визија света, а самим тим и истине, уступала је пред изазовима који су усмеравали католичанство ка овоземаљској арени, стварајући центар моћи сконцентрисан на регулацију овосветског поретка.
У времену хуманизма и ренесансе кроз секуларизацију друштва истискује се некадашња моћ папа, али се наставља у истом световном смеру. Духовну визија свега створеног, сачувану у источној цркви (у држави Ромеје је временом преовладала идеологија светске империје, што је византијску цивилизацију фокусирало на световно), замењује секуларни доживљај света кроз науку филозофију итд. Такав доживљај онога што нас окружује се временом све више удаљава од духовног поимања човека и света око њега (од истине као нечега што је увек исто), а временом постаје све компатибилнији с интересима онога ко тумачи релност.
У ствари, може се рећи да у вековима после хуманизма и ренесансе сазнајни напор западне мисли усмерен ка истини постоји као унутрашњи, аутентични покушај откривања истине људским снагама, али као колонијални покушај обликовања истине кога карактерише прагматично тумачење појава и доживљај света у складу са сопственом добити. Истина је у разним филозофским правцима схватана као подударање унутрашњег са спољашњим, али из тога се може закључити да људским снагама није могуће разумети истину јер људски разум не може спољашност да изведе из самога себе, не може да тумачи свет помоћу самога себе. Елиминисањем Божанског откровења на Западу се човек обрео сам у загонетном свету који га је окруживао. Ово је временом условило да стварност постане несхватљива и теоријски несазнатљива.
Но, како је ипак требало направити некакав појмовни ред и имати систематизовано схватање света, а и артикулисати националне и империјалне интересе западних држава, временом су простор истине постепено заузимале из људског ума изведене теорије, а касније и идеологије. Рецимо, коресподентна теорија говори о компатибилности теорија и чињеница. Но, испоставља се да чињеници одговарјућа теорија има велики број тумачења, што све своди истину на вероватноћу, чак и доживљај који је у складу с афинитетима, интересима и осећањима група и појединца. Отуда већ тада на Западу имамо низ истина које чак и не претендују да буду апсолутна истина, штавише од апсолутне истине се временом практично одустаје, а појам истине доживљава све више у прагматичном смислу, односно као нешто што се у ствари поклапа с интересима наше групе, у ширем смислу са мперијалним интересима.
Тако партикуларизована истина или доживљај истине на простору Запада (цивилизацијског, колективног и политичког) временом је довео до схватања света онако како га описује дефиниција речи с Оксфорда. На Западу, а нарочито у англосаксонском свету, појам чињенице се временом све више доживљавао као неко поједностављено али прецизно стање ствари, које је интерсубјективно проверљиво. Такође, временом је све вулгарнија култура, којој је циљ моћ и овладавање светом, одбацила и све оне добре увиде на Западу (свакако непотпуне и заокружене, што је значило такође удаљеност од истине) код којих се подразумевала интерпретација чињеница што је још и Хегела говорио (често је била предмет подсмеха његова позната констатација да уколико се чињенице не слажу са његовом теоријом, утолико горе по чињенице). Уместо тога, временом је Запад истину почео да схвата поједностављено и огољено као наводну објективност, која је увек и без по муке приступачна и са којом може да се служи и користи како и кад ко хоће.
Овакво вулгарно срозавање истине, где се најтривијалније чињенице лишене било каквог узвишенијег смисла неретко поистовећују с истинитим доживљајем света, временом је отворило простор за постистину. Она је дошла као следећа фаза демонтирања истине, која је на Западу присутна вековима. Но, она је исто тако вероватно и финална фаза атака на истину, односно финална фаза схватања истине као партикуларне, као нечега што није целовито, већ има сврху у оправдању егоистичких, империјалних интереса, брутално спровођених од стране најпре политичког Запада.
Савремени улазак у простор постистине
Улазак у виртуелни простор постистине десио се пошто је истина многима постала изанђала реч. Она се у савременој цивилизацији (мислимо на водећу западну цивилизацију која свој модел намеће широм света својом меком моћи, али и насилно мачем) потрошила баш као и други појмови као што су љубав, објективност, правда, узвишеност итд. Западна елита се усмерила у тоталу на овладавање светом (увек је била усмерена али је било покушаја да се одреди заједнички именилац за цео свет, односно да се свет посматра у целини), те је наводна истина све више добијала значење материјалне користи и сводила се све више на вулгарно дефинисање свих процеса у складу с огољеним интересом.
Као што је у двадесетом веку идеологија преузела примат над научним и филозофким (метафизичким) погледом на свет, тако је постистина дошла на место потрошених теорија и идеологија. Оне се нису могле бранити, нарочито не у новом простору масовних јавних комуникација. Интернет, друштвене мреже и остали делови јавног комуникационог простора масовном доступношћу обликовале су сада широке масе корисника у правцу поједностављивања и вулгаризације стварности, наравно с акцентом на индивидуалну корист, те је егоистички дух и индивидуалистичко схватање света, где је само мој интерес битан и за мене истинит, постао доминантан, чак и неупитан. Тако се у глобалној арени, а при таквом схватању ствари, лако оправдава (макар лакше) све што се чини у остварењу сопствених интереса, што аболира и глобалне елите које различитим лажима покушавају да остваре своје интересе, односно покушавају да заокруже доминацију над планетом.
Дакле, „истина” произашла из западне цивилизације, нарочито англосаксонског света, она вулгаризована није могла да се брани, јер темељи на којима је стајала практично нису ни постојали. Она је била лаж, али ипак макар мало помешана с истином, што је у експанзији лажи већ вековима доминантне на Западу (али и читавом свету још од Адамовког кушања са дрвета познања добра и зла) готово природно довело до естаблишментског схватања света у кључу постистине (практично потпуне лажи), односно лажи усмерене на личну корист, пре свега у циљу, како је већ речено, овладавања светом и потврде, већ одавно на Западу а нарочито у англосаксонском свету, умишљене изузетности.
Феномен постистине, формирање таквог погледа на свет не би могао да постоји без савремених комуникација, без интернета. Контрола над овим савременим космосом омогућује реализацију оваквог доживљаја стварности и света. Пошто овај простор има до сада незабележену брзину и квантитет информација, није га могуће кориговати никавим официјелним научним ставовима, нити га је могуће на било који начин исправљати. Не постоје ни ресурси са којима би се ухватило укоштац с огромним бројем и садржајем информација које обликују масе људи на планети. Отуда садржаји који утичу на емоције и уверења (предубеђења) нису подложни контроли, осим контроли оних који имају ресурсе и владају савременим космосом (а они неће отворено рећи да подстичу пласирање лажи и стварају амбијент у ком је истина протерана у циљу збуњивања и контроле глобалне јавности), наравно са циљем усмеравања и обликовања савременог човека, који после ових операција „на отвореном мозгу” није у могућности у већини случајева чак ни да препозна обману, а камоли да смисли ваљану стратегију како да се одупре. Но, постоји један кутак где постистина, као и све измаштане кроз историју „истине”, не могу да продру. То је простор истинске истине, односно простор Завета.
Завет у постистини
Западна (католичко-протестантска) цивилизација је кроз своју историју одступала од истине и батргала се дефинишући истину из себе, истину којој је мерило човек. Но, то није одлика само западне цивилзације, већ судбина генерално читавог човечанства. Свет се човеку од Адамовог пада приказивао некако другачијим него што стварно јесте. Пали човек се фокусирао на материју, на оно опипљиво чулима, што је достигло кулминацију и финале у савременом човечанству, деловањем пре свега од стране глобалних елита, схваћено као постистински доживљај света. Но истина, као нешто што на српском означава нешто или некога који је увек исти, константно стоји утемељено на непроменљивим – вечним темељима.
Истина је нешто или неко ко Еванђељски речено светли у тами али тама га не обузима. Тама или лаж је обузимала човекову мисао и промишљање о истини док га није, како видимо, готово потпуно преузела. Тако смо дошли и до тога да се делује у складу са антиистином, што готово у потпуности негира истину, али оно што је још битније покушава да удари последњи ексер у ковчег истине. Али утемељење истине, како оне у нама, тако и оне око нас, у духу је и измиче, као што ће и измицати „мачу” лажи, одавно замахнутом да заврши свој вековни наум.
Истина је узвишенија од материјалистичких наглабања, као што је изнад материјалне стварности која нас окружује. Изван откривења или Завета наводна истина се вулгаризује и временом отвара простор за овладавања потпуне лаже. Отуда се истина у материјалном свету може само пројављивати кроз, како би рекао Владика Николај, „символе и сигнале“. Односно истина би била схваћена као значење ствари у времену и простору, али значење богом надахнуто, у складу са заветним духом и енергијом која се пројављује. Отуда Владика Николај и каже у свом делу „Символи и сигнали”: „Неписмени су сви поклоници идола, а писмени су само поклоници духа. За оне прве, створења у природи представљају материјалну стварност, која је изражена у њиховим облицима, величинама, бојама, разним функцијама и односима. За оне друге пак створења су символи, а духовна стварност јесте смисао и живот и оправдање постојања тих символа.”
Релативизација истине је човечанство (нама најбитнији због своје моћи – Запад) одавно гурнула у идолопоклонство које се завршава у наше дане готово потпуним клањањем антиистини, односно лажи. Заборављени су и у православном свету, а камоли на Западу, чувари истине који су чували и сачували духовни карактер истине. Један од њих, Симеон Нови Богослов каже: „Онај ко је просвећен Духом Светим, који све обнавља, стиче нове очи и нове уши, и више не гледа просто као човек, то јест чулно на чулно, но као стојећи изнад човека посматра чулне и телесне ствари духовно, као символе ствари невидљивих.“ (Симеон Н. Б. Слово 65). Такав и јесте духовно писмен човек. Он не сриче слова природе као почетник у писмености, као букварац, него иде за смислом, хвата смисао, и објашњава смисао. Апостол Павле је рекао још много пре: „Слово убија, а дух оживљује“ (II Кор. 3, 6). И још: „Сад видимо као кроз огледало у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу“ (I Кор. 13, 12), а затим: „Ми не гледамо на ово што се види него на оно што се не види; јер ово што се види, за вријеме је, а оно што се не види је вјечно“ (II Кор. 4, 18).
Запад је одавно протерао вечност, а самим тим и смисао из себе. Логична последица је да се ове одреднице нису више виделе ни у природи ни у друштву. Фокусиран је на материјално већ вековима Запад, а и читаво човеченство за њим мање или више фокусирано је на реализацију у хоризонталној, материјалној равни. Отуда му се наводна истина приказује као вулгарна материјална добит која се покушава остварити кроз апсолутну доминацију светом. Но, истинска истина му измиче а човечанство се гура у власт сада већ огољене лажи. Ево како то још пре скоро једног века објашњава Владика Николај: Бог и истина једно је и исто. „Када ми говоримо о чувственим предметима, о њиховим својствима и односима, па кажемо: то и то је истина, ми не мислимо на истину у апсолутном и вечном смислу него у смислу релативном и практичном. Јер у апсолутном смислу само је Бог вечна и неприкосновена истина. Значи ли то да је створена природа лаж? Боже сачувај! Али она може да се представи као лаж за за европског материјалисту. Када материјалист каже: ова природа, коју ми гледамо и опажамо, са целим збиром својих опажљивих особина и дејстава, представља сама собом сву истину, сву стварност, све што уопште може да постоји – тада се природа заиста јавља ко лаж.”
Дакле, улазак у простор постистине (деловањем пре свега глобалних структура) условљен је обездуховљавањем палог човека, померањем фокуса са духовног на материјално, те покушајем сазнања призашлим из самог себе. Такав човек се временом обрео у простору готово потпуне лаже (што постистина и јесте), која једина може да га убеди у „исправност” схватања истине као парцијалне и инструмента за остварење личних интереса. Исто тако, схватања истине као осећања које стимулише људску палу природу склону гордости и доживљају себе као бољег и битнијег временом је на западу (нарочито у Америци, а поготово код глобалних елита) ишло у правцу доживљаја сопствене цивилизације као изузетне и предодређене од бога да влада светом.
Закључак
Постистина је продукт вековног одступања од истине западног човека. Она је простор који је заузео место вулгаризованим и обездуховљеним наводним истинама промовисаним од стране Запада. Њој је подложан пали човек, материјално опчињен и склон да истину и смисао тражи у себи самом. Дакле, индивуалистички дух је темељ отварања врата постистини. Многи могу казати како је постистина основ деловања глобалних елита (мада ће и на Западу казати да је термин настао да би се објаснио феномен Трампа и Брегзита, што говори да практично нико неће да стане јасно иза овог термина), да је у складу са њеним интересима, те да остатак човечанства, изван англосаксонске и шире западне цивилизацијске хемисфере, нема ништа са таквим доживљајем света, да је осетио сву погубност антиистине, те да је она само покушај отуђених елита да наметну своју идеју у циљу овладавања светом и држања човечанства у покорности. То јесте тачно, али је питање како ће се свет одупрети владарима савременог космоса без снажних и ваљаних утемељења у истини (мислимо на ону истинску истину која је увек иста).
Може се супротставити само укључењем у енергију богом откривене истине, оне праве којој су темељи у вечности. Она је услов за борбу против постистине, против овладавања светом од стране глобалних елита. Само укључењем у истинску истину, укључењем у енергије мудрости и силе, чији је она источник, могуће је обликовати и савремени свет (у крајњој линији спасити га од неминовне пропасти где све огољенија лаж води) у правцу пружања отпора обезбоженим глобалним елитама. Исто тако само укључењем у истинску истину могуће је пронаћи мир и срећу у овом потрошачком свету, одавно навикнутом да смисао свог постојања тражи тамо где га нема. У противном, уколико не буде масовног преокрета (преумљења), пре свега у незападном делу света, тренутно ипак здравијем и способнијем за озбиљне реформе планете, постоји озбиљан страх да ће антиистина односно лаж потпуно преовладати у свету. Ни то неће поколебати истину, неће поколебати ни њене сведоке, само што ће она у том случају бити на ветрометини, без заштите, прогоњена и клеветана. Како не би до тога дошло, доживљај света у кључу постистине се мора озбиљно схватити као последња опомена човечанству, као простор који у крајњем и служи да спречи пројаву истине, као сигнал да се пре свега људи морају мењати у циљу очувања ове наше планете и очувања самог људског рода.
Литература:
Владика Николај, „Символи и сигнали”
Борис Р. Братина, „Постистина – нова стара лаж”
Слободан Б. Новокмет, „Лексема постистина у српском јавном дискурсу”
Остави коментар