Аутор: мср Владимир Папић
Кристиан Новак, хрватски писац, лингвиста и универзитетски професор, рођен је 1979. у Баден-Бадену (Немачка), а детињство провео у Св. Мартину на Мури. Управо ће најсевернија област Хрватске постати митски простор његове прозе. Насупрот Маркесовом Маконду или Фокнеровој Јокнапатофи, река Мура и Међимурје нису плод пишчеве фикције. Новак се на хрватској књижевној сцени појављује још 2005. са романом Објешени, док пажњу јавности привлачи другим романом – Чрна мати земла (2013), а своју позицију потврђује наредним делима – Циганин, али најљепши (2016) и Случај властите погибељи (2023). Чрна мати земла овенчана је наградом Тпортала за најбољи хрватски роман године, сматра се једним од најбољих романа написаних на хрватском језику у претходних пола века, а са либерализацијом наставног курикулума за Хрватски језик и књижевност у гимназији, свој статус канонског дела савремене хрватске књижевности потврдио је и када је уврштен у читанку 2021. године.[1] Циганин, али најљепши је такође проглашен најбољим хрватским романом по избору Тпортала, а поред тога овенчан и наградама „Ксавер Шандор Ђалски” и „Фран Галовић”. Оба романа су доживела своје позоришне адаптације 2017. године – Чрна мати земла у Загребачком казалишту младих, док је Циганин, али најљепши у режији Ивице Буљана игран у Хрватском народном казалишту. Њих повезује и употреба међимурске кајкавице (која не ремети проходност текста), велико интересовање књижевне и научне јавности – за свега неколико година написано је десетак дипломских и мастер радова студената кроатистике који тумаче неке од аспеката Новаковог романескног стваралаштва, као и тематизовање актуелних друштвених проблема, комбиновање жанрова и продуката високе и ниске културе, али и (стваран или привидан) криминалистички заплет.[2]
Роман Чрна мати земла одликује ахронолошка петоделна структура коју сачињавају целине: „Прослов”, „Сакупљачи секундарног отпада”, „Како нацртати ућомас”, „Кутије за бијес” и „Епилог”. У „Прослову” читалац добија увид у извештај који тематизује феномен серије самоубистава која се догађају „у једном међимурском селу на јужној обали Муре од средине свибња до конца липња 1991. године” (Novak 2017a: 7). Ових осам самоубистава јесте наизглед необјашњиво и неповезано, али их карактерише колективна параноја мештана и близина дечака М.Д., који је „био увјерен да самом својом помисли или тренутним бијесом може проузрочити смрт неке особе”, која прети, доминира, понижава или се бесрамно окориштава на туђој несрећи (Novak 2017a: 14). Становници су ове догађаје објашњавали депресијом карактеристичном за горње Међимурје, злослутном најавом рата и последицом отпуштања радника из словеначких предузећа, алкохолизмом, чланством у секти Црна ружа, хомосексуалним односом завршеним „неком врстом суицидалног пакта”, као и натприродним деловањем митских бића која су бацила клетву на село, али и тајанственим утицајем седмогодишњег дечака М.Д.:
„То је вјеровање произашло из необичне случајности да се дјечак на овај или онај начин налазио у близини сваке од осам жртава кратко вријеме прије но што су оне дигле руку на себе. Сви су испитаници који су споменули ово објашњење рефлектирали о томе да се споменути дјечак почео понашати проблематично неколико година раније, након смрти свога оца. Тада се, наводно, повукао у себе и престао се дружити са својим вршњацима, неколико је пута побјегао од куће, убијао је мале животиње те својим необичним, па и морбидним понашањем привукао пажњу мјештана и социјалне службе. Већина је испитаника истакнула како су се многи мјештани осјећали нелагодно у самој присутности тога дјетета. Након посљедњега самоубојства дјечакова мајка одлучила је одселити са своје двоје дјеце у Загреб, по свему судећи зато што се дјечак никако није могао социјализирати у селу.” (Novak 2017a: 13–14).
Роман је заснован на сложеном односу истине и лажи, доминантно представљен као исповедна проза писца Матије Доленчеца, кога девојка Дина оставља због непрестаног измишљања прича о сопственом детињству. Његов „силазак са куле бјелокосне”, као и критика конзумеризма и књижевних догађаја у раљама џет сета, завршавају се „ош неш Бангладеш” (Novak 2017a: 34) ставом према међуљудским односима. Ипак, раскид пропраћен списатељском блокадом успева да уздрма писца и постане узрок због ког ће његова потиснута детиња траума испливати на видело, а писање постати вид извињења бившој девојци[3] али и „психолошке аутотерапије […] потпора социолошко-антрополошком истраживању, те симболички и стварни доказ престанка списатељске блокаде” (Matek 2016: 46–47). Потиснута траума узрокована губицима била је увек присутна у Матијином животу, испољавана у сновима, халуцинацијама, нападима беса, суспрегнутим речима неког непознатог језика које навиру када Матија бива изложен окидачима – асоцијацијама на „потргана сјећања”. Главни окидач за повратак сећањима из детињства произлази из Матијине патолошке потребе да прати младог научника Стјепана Хећимовића, и да му први саопшти неизлечиву дијагнозу која му је дијагностификована. Реч бутандиол, изречена на Хећимовићевом предавању из неогранске хемије, Матију асоцијативно доводи до научног истраживања о серији самоубистава у Међимурју 1991. године.
Питома, нова, рационална, лажна природа јунака илустрована је загребачким говором, док се бестијални, инфантилни, мрачни и трауматизовани јунак очитава у међимурској кајкавштини. Његов језик указује на постојање два модела живљења, међимурској прошлости којој се мора вратити и сазнати истина да би се у другом, загребачкој садашњости, живело без лажи. Лаж и заборав су видови ескапистичке стратије преживљавања – „зато смишљам приче, јеби га” (Novak 2017a: 64). Писање као покушај реконструкције истине повезује се са сакупљањем секундарног отпада. Матија не може да напише добар роман о геј фудбалском навијачу, то је измишљена прича која га се не тиче, док је за Матијину књижевност нужно проживљено и (привидно) истинито, а не „експлоатирање отпада из туђих живота” (Novak 2017a: 71).
Ипак, сегменти Чрне мати земле су већином прича коју Матија приповеда на основу сећања побуђених психолошком терапијом, због чега је сама истинитост његове исповести упитна. Јунакова прича није потврђена, можемо само да му верујемо на реч, што не искључује могућност да је све што он открива само плод (ауто)фикције и његовог списатељског дара, односно аристотеловске вере у писање могућег по законима вероватности и нужности. Прича о геј навијачу је лажна, али је прича о злочину – деветогодишњем дечаку Фрању Кланцу који се убио након што га је старији мушкарац Младен Хорват силовао под изговором да му помаже да постане фудбалски голман, за Матију истинита траума коју потискује, и смрт за коју криви себе. Он не види злочин у покушају убиства најбољег друга Дејана, односно његовог жртвовања речним вилама да би повратио оца из мртвих, већ у ћутању и заташкавању сексуалног злостављања детета, које је довело до његовог самоубиства, али и смрти Милице Хорват, која није могла да поднесе немоћ пред изопаченошћу и бестијалношћу сопственог мужа, након што је злочин видела.
Матијина псеудокривица и наивно детиње веровање да се смрт може изазвати мислима (тј. жељом да неко умре), као и непрестано питање упућено мајци: „Би ме мела рада и чи би знала ка сем направио некај страшнога?” (Novak 2017a: 123), довели су до стварања његових имагинарних (не)пријатеља – антропоморфизованих узвика заснованих на ономатопеји, Хешта и Пујта. Они, уз цртеже, представљају инфантилну стратегију самоисцељења, појављујући се први пут када их Матија дозива у дворишту бакине куће. Хешто и Пујто „настају делом као замена за преминулог оца, а делом као потреба за екстернализацијом негативних порива и рушилачких страсти детета немоћног да врати идиличну прошлост и да освести мучне конфликте у садашњости” (Јаковљевић–Гордић Петковић 2019: 57). Иако неретко деструктивни, агресивни и немилосрдни, помажу Матији да спозна праве узроке самоубистава људи у селу, и освести како у њима нема његове кривице. Зооморфни Хешто и Пујто су део Матијине подсвести, њих окривљује за недела која (можда несвесно) чини сам, замишља их како чине злочине из освете које он као дете не може, са њима се бори и разговара када је усамљен, они га прогањају и повређују, али му и помажу да се увери у то да „његови сусељани оптерећени културом шутње и међусобног осуђивања једино рјешење проналазе у самоубојствима” (Matek 2016: 52).[4]
У романима Кристиана Новака примећујемо утицаје скандинавских трилера, хорора, истраживања локалних говора, али и савремених друштвених проблема. На митском простору Међимурја, спајају се прошлост и садашњост, чрна мати земла крије тајне, силовања, убиства, самоубиства, преваре и лажи, те је нужан повратак у прошлост да би се живот у садашњости и будућности наставио. „Заборављено се враћа само од себе”, а само терапеутски повратак у детињство и исцељење писањем могу да помогну Матији да се и у стварности суочи са прошлошћу, након чега је једино могуће наставити живот: „Имам једну ријеку за посјетити. Једну шуму. Неколико гробова, један дјечји. И много драгих људи. Мислиш ли да су ме заборавили?” (Novak 2017a: 308–309).
ЛИТЕРАТУРА
- Јаковљевић – Гордић Петковић 2019: Младен Јаковљевић и Владислава Гордић Петковић. „Фантазијско и фантастичко у савременој прози”, НАУКА без граница II [међународни тематски зборник]. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини. 1 (2019). 51–65.
- Matek 2016: Ljubica Matek. „Zašto si mi lagao – Laž i trauma u romanu Črna mati zemla Kristiana Novaka”. Kultura: časopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku. 150 (2016). 44–58.
- Novak 2017a: Kristian Novak. Črna mati zemla. Beograd: Književna radionica Rašić.
- Novak 2017b: Kristian Novak. Ciganin, ali najljepši. Beograd: Književna radionica Rašić.
[1] Сњежана Зрињан, Наташа Сајко, Вишња Сорчик – Лица књига 4: Читанка из хрватског језика за четврти разред гимназија, Загреб: Алфа, 2021. Уџбеничка целина Свијетле у тмини проблематизује детињство и породицу кроз упоредно тумачење савремених хрватских романа: Чрна мати земла К. Новака, Путујуће казалиште Зорана Ферића и Повратак Филипа Латиновића Мирослава Крлеже. Везе између Крлежиног и Новаковог романа можемо пронаћи у кајкавштини, мотиву повратка двојице уметника у завичај након дугогодишњег одсуства, њиховом односу према простору из ког потичу – панонском блату и међимурској чрној мати земли, личном идентитету, фигури оца, уметности и смрти.
[2] Дела Кристиана Новака су постигла значајну рецепцију међу српским читаоцима, која је потврђена и ауторовим запаженим учешћем на ПРОЗЕФЕСТ-у у организацији Културног центра Новог Сада 2022. године.
[3] „Овако, да не би било забуне, послао сам ти то јер сам хтио да знаш. Макар сад било свеједно. Да коначно чујеш оно можда најближе истини о мени. Да можда мислиш мало боље о мени. Или горе, свеједно. Врло једноставно” (Novak 2017a: 307).
[4] Овакав став о међимурском менталитету потврђује и Милена, јунакиња романа Циганин, али најљепши: „Али видиш, отказ, растава, пијанства и секс са странцима, све је то под нормално в нашемо лепомо Међимурјо. Ништа то није скандалозно и нитко о томе не говори гласно све док си усправна и правиш се да ти није стало” (Novak 2017b: 19).
Остави коментар