ПРАСКОЗОРЈЕ

Аутор: Ђорђо Сладоје

У једној анкети која је недавно проведена на репрезентативном узорку, млади Србије су имали задатак да из богатог српског рјечника изаберу најљепшу ријеч. Резултати анкете су веома занимљиви и изненађујући, јер та најљепша ријеч није ни љубав, ни нада, ни вјера, ни мајка, ни кућа, ни ластавица, босиљак, повратић, ни сунце, ни сунцокрет, ни видиковац, ни зреник; није ни младост, ни здравље, срећа, будућност, ни слобода, ни демократија, ни новац, ни богатство, ни сестра, ни ујак, ни ујчевина, ни отац, ни отаџби-на, ни врабац, кос, ни Косово. Нису ни тако лијепе ријечи као што су трешња, дуња, јабука, пшеница, пчела, постојбина, завичај, причест, погача, побрежје, предвечерје. Учесници анкете, од којих се многи буде у подне, буновни и неумивени, прогласили су праскозорје за најљепшу српску ријеч. Нема сумње да је то лијепа и звучна ријеч, и кад је у себи кажеш или шапнеш, или пак гласно изговориш, подеснија је за лирску него за свакодневну употребу. Приближни синоними су освит, расвит, раздање, свануће, доба када се запретена сунчева свјетлост одваја од таме, као на Почетку свијета.То је оно доба које својим лепетом и појем непогрешиво најављују пијетлови, а тамо гдје их нема (а све их је мање) навијени разноврсни будилници.

И заиста, тај прасак зоре, то поновно буђење свијета из ноћне таме, ти спасоносни наговјештаји још једног дана, као божијег дара, знају бити и лијепи и узбудљиви, поготово тамо гдје је мрак густ и готово опипљив, па се понекад чини да га ништа не може разгрнути. Ту радост праскозорја не познају они који су одрасли у преосвијетље-ном свијету у којем се неонска свјетлост прелива у дневну, сунчеву. Зачуђујуће је то да су управо они који живе у таквом свијету даноноћног освјетљења наслутили свеколику мистичну  љепоту и симболичко богатство ове ријечи и уопште охрабрује језички осјећај младих људи које олако оптужујемо да им је рјечник осиромашен и сведен на оскудну електронску комуникацију.

И поред несумњиве њене љепоте, потписник ових редова носи извјесна трауматична искуства из дјетињства кад је у праскозорје, још сањив и збуњен раним буђењем морао да чува јагњад и понеко јаре да попасу росне траве док мајка не помузе овце и овим несташним створењима остави загарантовано следовање млијека, а нама шта претекне.

У праскозорје сам свакога дана, чак и суботом, гавељао до далеке школе по киши, лапавици и снијегу, мразу и мећави и то стазом коју су знали пропртити вуци и дивље свиње. Та праскозорја нису била нимало идилична. Напротив, често су знала утјерати лед у кости и страх у дјечију душу и сад не бих знао колико се својом љепотом ова ријеч успјела искупити. И касније у гимназији, устајао сам у праскозорје да бих стигао на јутарњи, једини шинобус којим смо стизали до школе. Другог начина није било.

У праскозорје, скоро по мјесечини, косио сам љуту планинску траву, која чим сунце гране и роса опадне, отврдне као жица и тада не помажу много ни посебне косе које је отац наручивао из Мркоњић Града. И тако сваког љета, скоро тридесет година.

Да не помињем војничка устајања, гимнастику, стројеви корак на таште, док се још ниси са собом саставио и све то да бисмо одбранили ондашњу отаџбину. Но узалуд, одбранили је нисмо.

Та и таква праскозорја, ма колико тегобна и мучна, знала су понекад бити и лијепа и узбудљива, јер сам био млад баш као ови који су праскозорје изабрали за најљепшу српску ријеч. Ова ријеч би била још љепша кад би се њени обожаваоци, умјесто у подне, будили у праскозорје, те му се радовали, као и дану који наговјештава.

И на самом крају, морам поновити да ме је пријатно изненадио, па ако хоћете и охрабрио осјећај младих људи за језичку љепоту и фине језичке нијансе. То посредно значи да има наде за српски језик и ћирилицу, који су заиста угрожени са свих страна, а понајвише од нас самих, односно оних који не маре превише за вриједности сопствене културе. А језик је, свакако, једна од најзначајнијих културних вриједности једног народа.