Аутор: Милован Балабан, историчар
Увод
Украјински продор на територију “уже” Русије, тачније Курску област, почео је шестог августа. Подаци које смо могли да нађемо после десетак дана од упада кажу да су украјинске трупе продрле до тридесет километара на руску територију. Ширина продора је око четрдесет (можда чак и шездесет) километара. У тој зони налази се неколико десетина насеља са неколико хиљада житеља чија је судбина неизвесна. Украјински председник Володимир Зеленски тада је изјавио да украјинска војска контролише више од 1.250 квадратних километара и деведесет два насеља у региону Курска. Са друге стране из Русије се могло чути да овај продор неће утицати на ток рата (видимо да на главним ратиштима Доњецка Руси и даље напредују), те да за овај терористички потез одговорност сносе САД и Велика Британија.
Известан број грађана је на старту операција погинуо (тешко је било шта изразити бројевима јер је много тога непознато), док је рањено много више житеља курске области. Из пограничне две области у близини Курске нуклеарне електране евакуисано је кажу скоро 180.000 становника (готово сви који живе у том рејону). У нападу је учествовало више бригада украјинских оружаних снага са највероватније око десет хиљада бораца, дуго спреманих и обучаваних за овакав маневарски начин ратовања. На нападнутој територији налази се и веома осетљив и значајан центар за дистрибуцију гаса „Суџа“ преко кога се Европа снабдева овим енергентом, а многи претпостављају да је циљ напада била нуклеарна електрана у Курску.
Овај упад на руску територију, или тачније речено инвазија, нема у војном смислу велики значај. Поготово што се извесно украјинске снаге неће задржати на руској територији. Пре или касније биће истеране. Но, значај је симболичан, односно покушало се, највероватније од стране британских антируских кругова, са дискредитацијом Русије баш у славном Курску – месту где је однета одлучујућа победа против нациста у Другом светском рату.
Са друге стране, оно што је значајније (без обзира на то што је о рату, или пак специјалној војној операцији, како је назива руска страна, његовом настајању и узроцима већ много речено у нашој јавности) упад у руску територију је нови моменат који може да нам да увид у ваљаност целокупног руског система, али и о самој Русији, те њеној унутрашњој и свакој другој компактности и снази да се суочи са изазовима везаним за реализацију своје историјске и духовне мисије, као што може да нам да увид и у савремена геополитичка надметања наметнута од стране Америке и НАТО земаља. Такође сагледавајући овај већ двоипогодишњи рат можемо дати оцене о томе ко је стварно имао користи од њега, а ко ће изаћи ослабљен из ове конфронтације.
Стратешки угао сукоба и руска мисија
Стратешки изазови и мисија Русије повезани су и условљени. Наиме, остварење једног зависи од овог другог. Када је у питању историјска и духовна мисија Русије као бранитеља једног праведнијег света (бар како се то види из руске и православне визуре), дефинисаног у православној цивилизацији, треба нагласити да, као што смо напомињали у претходним текстовима, више векова постоји веровање у православним народним круговима, како у Русији тако и Србији, да је Русија та сила која задржава коначно овладавање светом глобалног поретка и глобалних елита. Отуда су у Русију уперене очи православног, али и великог дела света који је притиснут услед актуелне доминације политичког запада. Но, управо у великом делу тог света овај упад украјинских снага изазива сумњу у руску снагу. Сигурно је један од циљева упада у руске области и био покушај да се Русија представи као слаба како би тај, немали део света, изгубио поверење у снагу највеће словенске државе.
Но, оно што је можда још битнији циљ јесте (осим можда покушаја од стране Украјине да растерити дугачак фронт на сопственој територији и можда стекне услове за бољу преговарачку позицију) покушај политичког запада (нема сумње да НАТО стоји иза ове операције) да изазове кризу у самој Русији кроз њену унутрашњу дестабилизацију, те да тиме начне положај самог Путина, чиме би се у наредном времену утро пут ка његовом свргавању и довођењу прозападних кооперативнијих играча. Овај циљ се није мењао од старта конфликта и отуда је политички запад увео санкције Русији, помагао у сваком смислу Украјини тако да многи овај рат дефинишу као сукоб Русије и НАТО на територији Украјине. Такође политичком западу у остварењу планова и ефеката, пројектованих овом операцијом, на руку иде и смушена реакција Русије, њена очита неспремност за овакав сценарио у Курску, пропусти руских безбедносних служби, као и уопштено читавог државног апарата. Отуда је планско фокусирање на Курск, као симбол победе над нацистима у Великом отаџбинском рату, требало да додатно дестимулише руски народ и на симболичном смислу анулира његов победнички менталитет произишао из херојства показаног у Другом светском рату.
Када сагледавамо стратешки смисао овог сукоба подсећамо да је још давно геополитички маг Збигњев Брежински рекао да Русија без Украјине није светска, па чак ни регионална сила. Ширење НАТО-а, који је и разлог пуча у Кијеву из 2014. и инсталирања прозападног режима у Украјини, управо је имало за циљ елиминасања могућности повратка још из деведесетих година посрнуле Русије на светску геополитички позорницу. Отуда је и дошло до овог сукоба, јер је претила опасност да се, уз бруталну елиминацију руског становништва на територији Украјине, овај простор неповратно инкорпорира у западну геополитичку сферу, чиме би послужио као база даљих притискања на највећу словенску државу. Русија је морала да реагује, међутим, сада је без обзира на ограничене војничке домете ове операције, настао нови моменат, који захтева ангажовање читавог друштва – војног и цивилног (и пре је требало да се деси тако нешто). Само у том случају може доћи до његове хомогенизације и дизања нивоа свести о егзистенцијалном карактеру рата.
Ипак, многи стручњаци мисле да овај рат исцрпљивања иде на руку Русији, док са друге стране неки упозоравају да у досадашњем формату СВО тешко да велика словенска држава може добити рат. Било како било, није ретко мишљење да се морају ангажовати веће ефективе како би се окончао сукоб, али оно што је још битније, руско друштво мора дубље осетити сукоб, јер је то једини начин његове хомогенизације и усмеравања у правцу који је у складу са његовим историјским и духовним афинитетима, односно у складу са руском националном и империјалном мисијом.
Америка и Кина – победници рата?
Оно што може да се види после скоро три године рата јесте да је сукоб довео до значајних геополитичких последица. Руска стратегија и план били су спречавање ширења НАТО-а, тако што би онемогућили да Украјина постане тврђава НАТО-а и полазна тачка за напад на Русију. Дакле, циљ интервенције био је да Украјина остане неутрална држава, да не уђе у империјални ситем Запада који предводи Америка. Русија је успела да заузме мањи део украјинске територије, међутим питање је да ли је цена за тако што адекватна, односно чини се да је цена ових ипак скромних успеха велика.
Оно што је забрињавајуће за Русију је одлучност Запада и глобалних елита да Русију избаце из Европе, пре свега изолацијом преко санкција, медијске сатанизација, али и подизањем неке врсте модерне гвоздене завесе која би спречила сваки контакт Европе и Русије – стара англосаксонска геополитичка парадигма. Реакција Русије била је природна, окренула се Кини и тиме надокнадила губитак огромног европског тржишта. Но, овим је постала добрим делом зависна од Кине, што је велика азијска империја искористила вишеструко. Од добијања енергената по знатно нижим ценама, до подизања своје улоге на међународној сцени, пре свега као економски гигант, али и као неутрална сила која претендује да буде посредник у рату, што јој јача позицију у дубоко конфронтираном и до пуцања поларизованом свету, нарочито у азијско-пацифичком региону, али и генерално на глобалном нивоу.
Са друге стране Америка је током рата успела да потпуно заокружи контролу над Европом. Оно што је Трамп покушавао сада је остварено када је у питању НАТО. Војни савез је ојачан, а Европљани учествују у финансирању рата који одговара Америци, док саму Европу слаби. Штавише у Европи се пројектује формирање озбиљних оружаних снага, које требају да до 2027. године практично милитаризују континент и спреме га за евентуални рат са Русијом. Овим се закуцава једно стање у ком је Русија практично избачена из Европе, док је Немачка унутар савеза подвргнута потуној контроли.
Када додамо томе да се НАТО наставио ширити усисавањем Финске и Шведске, видимо да су и Русија и Европа (једна притиснута економски, медијски и војно, друга потпуно исконтролисана и усмерена ка сукобу који је вишеструко урушава) за дуже време усмерене ка конфронтацији која их слаби и избацује са светске позорнице као озбиљне играче. Наравно Европа је у таквом статусу од краја Другог светског рата, док са друге стране урушавање Русије није могуће у тој мери остварити, али сигурно је да се иде у том правцу, те да се одвајање Русије од Европе намерава остварити на дужи рок, како би макар Путин поклекао.
Овај сукб свакако је изазвао тектонске промене и предствља почетак стварања новог односа снага у свету, а резултат ће свакако бити стварање нових центра моћи. Могуће је да ће нови однос снага произвести неку врсту мултиполарног света, али ће главни играчи бити САД и Кина. Односно САД ће бити и даље најјача светска сила, али најснажнији такмац ће јој бити Кина. Ипак, чак и евентуално ослабљена Русија неће изгубити значај, с тим да он неће досезати снагу два најснажнија геополитичка играча – Кине и САД, које су практично једине профитирале из овог сукоба. Чак ће и у БРИКС-у највероватније Кина временом ојачавати своју улогу. Појавиће се и нови играчи, најпре Индија, која иако конфронтирана са Кином одржава добре односе и са САД и са Русијом, користећи руске јефтине енергенте да дигне свој економски статус и ојача своју привреду.
Можемо рећи да је рат у Украјини донео велику трагедију и разарање, ризик од избијања глобалног светског рата који се надвија над светом, али је такође омогућио кристалисање односа снага у глобалној арени, као и стварање неке врсте новог поретка. У том поретку Кина и САД ће доминантно креирати будућност међународних односа. Са друге стране не може се потпуно заборавити ни Русија, нарочито у контексту њене неопходности, рекли би управо за Кину, рањиву на енергетском плану. Дакле, упркос низу неповољних последица које ће рат изазвати за Русију, велика словенска држава ће за разлику од Европе чини се успети у савезу са Кином (врло вероватно као млађи партнер) да нађе своје место у новој геополитичкој расподели снага.
Русија у новом свету
Као што смо напоменули, упад у курску област неће имати велики војни значај, али је на симболичном плану његов циљ био да се Русија понизи и прикаже у многоме мање значајна него што она преферира. Иако неће пореметити ток рата у Украјини, који Русија у својим разумним циљевима (припајање четири области) највероватније добија, овај упад као да је приказао статус велике словенске државе у новом геополитичком моделу који ће настати после овог сукоба (под условом да се конфронтација не рашири те сукоб постане глобалан, што није немогуће). Тај статус ће бити и резултат преиспитивања у самој Русији. Упркос покушају да се она потпуно изолује подизањем неке врсте нове гвоздене завесе (што је готово фатално и за Европу и за Русију), словенска држава неће као Европа изгубити значај на светској геополитичкој позорници.
Ипак можемо готово са сигурношћу рећи да ће главни играчи бити САД и Кина. САД са потпуно потичињеном Европом (упућеном на енергенте из САД, али и принуђеном врло вероватно да се милитаризује, као и да дотле преузме финансирање рата у Украјини без обзира на сопствено осиромашење, те потуно исконтролисаном и принуђеном да ради апсолутно по диктату моћног прекоокеанског брата) профитирала је у потуности – војно, економски и стратешки. Са друге стране Кина са својом гигантском економијом, сада снабдевена са јефтиним руским енергентима, поставља основе за још снажнији економски напредак, те ојачавање своје позиције у пацифичком региону, као и на глобалном нивоу. Може с рећи да је сукоб ове две силе у будућности неизбежан.
Отуд Запад жели да Русију сломи, да изазове промену система и доведе неког другог играча који ће се уклопити у стратешке интересе запада, усмерене ка потпуном овладавању светом и ломљењу Кине. Но, Русија која не би била сломљена одиграла би улогу онога који јача положај Кине (слабог на енергетском плану), чак могуће је и онога или оне силе која задржава крајње заоштравање, односно крајњу конфронтацију САД и Кине.
Видимо да улогу и мисију Русије можемо окарактерисати и као задржавајућу у етаблирању нових геополитичких играча у будућности. Колико толико усправна Русија може бити фактор обуздавања великог глобалног сукоба великих играча Кине и САД, односно фактор обуздавања агресивнијег похода политичког запада усмереног према Кини. Али таква Русија може само постати враћањем на своју историјску и духовну трасу. Једна врста, односно трансформација у православном кључу, о којој се толико прича бар на нашим просторима, потребна је Русији. То би, уз наравно позитивно окончање рата, могло да стабилизује Русију, те да она настави да игра, упркос тешкоћама произашлим из деловања западне империје, значајну улогу у новом светском, на неки начин и мултиполарном поретку, на чијем челу ће ипак бити САД.
Закључак
Само Русија која би ушла у процес преображаја целокупног народа, што је једини могуће ако се друштво у целовитости ангажује (нарочито отуђена олигархија) и жртвује у овим тешким временима, може играти, упркос озбиљним тешкоћама, горе поменуте улоге и вршити своју мисију. Прихватањем свог идентитета и достојанства, реализацијом кроз потпуно ангажовање највећег дела становништва, могуће је да Русија испуни своју мисију задржавања и одлагања експанзије глобалног поретка и овладавања глобалних елита читавим светом. Не да буде алтернатива западној хегемонији, већ да изазове схвати као шансу за преображај и повратак својим старим духовним коренима. Само таква Русија има смисла, те може добити овај рат који је започела, али и бити сила задржавања већ надирућег глобалног поретка који преко Украјине подрива велику словенску државу (тиме угрожавајући читав свет) у циљу да обезбеди финале свог похода ка светској доминацији. У противном она губи смисао свог постојања, бар онаквог и у оном облику каквог га препознајемо кроз читаву историју.
Остави коментар