Аутор: доц. др Растислав Стојсављевић
Џаред Дајмонд je у свом капиталном делу дао објашњење узрока неједнакости људских друштава. За одговором на Јалијево питање трагао је деценијама, а оно је крајње једноставно и разматра разлоге неједнакости у свести и технологији различитих група људи широм света.
Пола миленијума пре Христа људска друштва с обе стране Атлантског океана имале су сличан степен развитка и може се рећи да су кренули са истих „почетних позиција“. У тој симболичној трци на циљ смештен у XVI веку, први су стигли Европљани. Велике групе колониста из Велике Британије, Француске, Италије, Немачке и скандинавских земаља ступиле су на источне обале Северне Америке. Досељавање је деценијама и вековима текло у таласима. Уколико се узме у обзир Колумбов долазак на острва Великих Антила у последњој деценији XV века, али и викиншко присуство на Њуфаундленду, временско заостајање још је неповољније за америчке урођенике.
Комбиновање и преплитање различитих природних утицаја били су пресудни за разлику између природних станишта Европе и Северне Америке. Европа је континент који се пружа упоредничким правцем. Већина континента има сличне климатске, хидролошке и педолошке услове који погодују развоју велике количине истих биљних и животињских врста. Ово је пресудно утицало на појаву вишка хране у људских заједницама и „луксузом“ да има људи у групи, племену или савезу који нису учествовали у сакупљању хране, већ су имали одређене непривредне функције (војска, врачеви или шамани, поглавице). На овај начин настајала су прва организована друштва, као корак ка њиховом технолошком развоју.
На америчким континентима (Северна, Средња и Јужна Америка) ситуација је била другачија. Ови континенти пружају се махом меридијански, што условљава различите хоризонталне и вертикалне климатске варијетете, а што даље узрокује већи диверзитет биљног и животињског ареала. Оваква различитост, у комбинацији са неповољнијим рељефним и климатским условима (незаштићеност од јаких и хладних ветрова са севера и урагана са југа), утицала је на већу борбу тамошњих племена да дођу до хране, као и на смањивање могућности да остане вишак производа.
Дакле, основна хипотеза за корене неједнакости развитка људских друштава су, пре свега, разлике у природним условима у којима су преживљавала. „Миљеници и пасторци историје“ имали су у XVI веку додир који можемо назвати и „сударом цивилизација“. Половином тог века у Северној Америци јављају се таласи миграција из „миљенице историје“ – Европе. Ове миграције нису биле само подстакнуте авантуристичким духом и истраживачким нестрпљењем Европљана. У великој мери реч је о коренитим вишевековним друштвеним проблемима у Европи и шанси коју су обесправљењи слојеви становништва добили одласком у Нови свет.
Период од XVI до XIX века у Европи је познат као време великих технолошких открића. Развој текстилне индустрије у Великој Британији утицао је на појаву индустријских револуција и прелазак са феудалних еснафа производње у мануфактуру. Ово је био и један од узрока раскидања средњовековних феудалних односа и преласка на демократскији и капиталистички начин живота. Мењали су се вишевековни односи између различитих слојева друштва у европским државама (властеле, свештенства, буржоазије и сељаштва).
Развојем медицине и технологије десиле су се снажне демографске промене у Европи. Почетком XVIII века у Европи је живело око 120 милиона становника. Скоро сто година касније тај број је повећан на око 200 милиона. У том веку становништво Француске се увећало за око 30%, а становништво Велике Британије за готово 80%.
Међутим, нове технологије у области обраде земље нису испратиле демографску експлозију. Аграрна пренасељеност се повећавала, зарада и племства и буржоазије од земљишних поседа била је све мања. Због честих ратова и економских криза у овом раздобљу рурално становништво све више сиромаши и остаје без земљишних поседа.
У државама Западне Европе долази до све већег социјалног раслојавања. У Француској и Великој Британији преко 80% становништва чинило је сељаштво. Ипак, капитал се налазио у рукама властеле и племства. Развојем мануфактуре јача и богати се грађански слој градског становништва (буржоазија) који се умеће у односе племство – сељаштво и постаје значајан фактор. То ће се нарочито видети на Скупштини сталежа 1789. године у Паризу, на почетку Француске (буржоаске) револуције.
Пресудан фактор за покретање великих маса досељеника преко океана било је акумулирање капитала од стране племства и буржоазије, што је условило развој технологије и куповину великих аграрних поседа које ће мноштво сељака оставити без земље и вратити у зависни положај.
Према Чедомиру Попову, ово акумулирање капитала последица је искоришћавања освојених колонија, трговине робљем, појачаном експлоатацијом сељака, занатлија и радника у мануфактури и протериавања сељаштва са њихових поседа.
Искоришћавањем освојених колонија вршио се узрочно-последични процес. Што је више исељеника одлазило у Северну Америку, аграрна пренасељеност се смањивала. Али капитал се увећавао, што је узроковало још већа социјална раслојавања, раст тензија и више разлога за нова исељавања. Капитал се акумулирао и трговином робљем, највише са простора Западне Африке ка Новом свету и формирањем тзв. „црног троугла“ на катетама: Северна Америка – Велика Британија – Западна Африка.
Последица ових економских и социјалних проблема јесу политички проблеми. Они су само израз дубоких сукоба у неком друштву и тежња обесправљених слојева да се њихов положај побољша и повлашћених слојева да одрже своје бенефиције и начин живота. На спољном плану, неједнака расподела колонија и нерешен вишевековни појам граница у Европи утицао је на вишегодишње ратове између највећих политичких центара моћи. Ратови изазвани у XVIII веку дубоко су уздрмали политичке границе европских држава. Ратови за шпанско наслеђе (1701–1714), аустријско наслеђе (1740–1748), седмогодишњи рат (1756–1763) и независност америчких колонија (1774–1783) изменили су политичку карту Европе и прерасподелили колонијалну моћ европских сила. Француска буржоаска револуција, иако на први поглед унутрашње питање Француске, у годинама Термидора и Јакобинске диктатуре увукла је у рат и друге европске земље. То се одразило и на стварање нових зависних република у Алпима (Хелветска република) и на Апенинском полуострву (Римска, Цисалпијска и Лигурска), као и Батавске републике на простору данашње Низоземске (Холандије).
Немачко царство је после Вестфалског мира било расцепкано на око 300 државица (поседа) и око 1000 сењерија. Проглашењем Краљевине Пруске под династијом Хоенцолерна почетком XVIII века полако се појачава свест немачког народа за уједињењем. Међутим, ни ратови за деобу Пољске 1722. године, ни ратови против Француске крајем века нису значајно побољшали економске односе и живот становништва.
У Великој Британији доминантна евангелистичка црква добила је примат после раскидања везе са Римом. На челу је био кантарберијски надбискуп. Разне друге протестантске конфесије настале на тлу Велике Британије биле су гушене. Пуританци и квекери као најбројнији, изневерених очекивања услед нереформисаности цркве, напуштали су Европу и одлазили у Нови свет. Један век касније ће и католици из Ирске, још увек у саставу Велике Британије, због сукоба са протестантима кренути истим путем.
У Француској буржоаској револуцији нове власти су заједно са променом апсолутистичке монархије покушале да реформишу и цркву. Смањивање броја цркава и манастира, бискупских места по департманима, терање свештеника на полагање „грађанских заклетви“ – све то је утицало на бројне контрареволуционарне покрете од стране становништва. Оно се залагало за сталешке промене, али не и за удар на цркву од стране револуционара који су ишли и до покрета „дехристијанизације“. Један од најжилавијих и дуговечнијих покрета ове врсте налазио се у Вандеји.
Уз борбе католичког становништва против револуционара, у посебно тешкој ситуацији били су протестантски хугеноти који су највише мигрирали у Нови свет, где су, као и протестанти из Велике Британије, тежили да створе боље друштво и чистоту вере, свој „град на брду“ – како га је описао Френсис Бекон о својој Новој Атлантиди.
Атлантида је легендарно острво које је наводно постигло врхунац културе и затим пропало услед катастрофе, прогутано морском пучином. Бекон је хтео да у свом делу дâ нацрт једне друге идеалне државе која би требало да постане центар целог света. Остајући веран мишљењу о преимућству острва као најподесније територије за државу која би имала превласт над осталим светом, Бекон замишља и центар Нове Атлантиде на острву, које он назива Бензалем (хебр. „син мира“). На челу Бензалема стоји краљ са парламентом, али ни краљ, нити парламент нису прави властодршци на острву. Власт се налази у рукама једног тајног друштва које споља има изглед научног друштва и које носи јеврејски назив – „Друштво Соломоновог Храма“. Баш ово друштво тајно ради на задобијању светске превласти помоћу своје државе која му служи као средство. Пишући о фантастичном острву, Бекон помиње народ који стварно постоји – Јевреје. Он говори о њима као људима који су у пуној чистоћи сачували и пренели на Бензалем предања из пропале Атлантиде. Бекон наводи да се Јевреји на Бензалему разликују од својих сународника у другим државама. На Бензалему они нису непомирљиви према хришћанству, већ Христу признају велике врлине. Достојно је пажње да у овом случају он излаже веру оних људи који су – према његовим речима – сачували старо предање у пуној чистоћи, који су, дакле, идеолошки творци нове Атлантиде. У овом делу је садржана цела једна идеологија, цео један програм.
И управо у овој идеолигији су верски, економски и сталешки прогоњени становници Европе напуштали своја вековна огњишта и прелазили у Нови свет. Економске кризе и социјални сукоби су се наставили и у XIX веку, све до Великог рата. Ове миграције су се наставиле и у XX веку, а разлози се нису много разликовали.
Остави коментар