Аутор: др Растислав Стојсављевић

Прилагођавање на климатске промене је неопходно и већ се догађа. Раст нивоа мора је неизбежан. Климатске промене које ће се десити, настаће као последица већ емитованих гасова стаклене баште. Овај ефекат се дешава већ деценијама и вековима и не може лако бити заустављен. Промене ће се дешавати иако се донесу закони о смањивању па и укидању емисије штетних гасова.

Како би емисија гасова стаклене баште престала да расте мораће да се врше значајне редукције емисије гасова. Вековима у будућности концентрације угљен-диоксида у атмосфери неће пасти знатно изнад максималног нивоа чак ни након великих смањења емисија. Велики резервоари угљен-диоксида се налазе у океану, земљишту и биосфери. Стога се човек мора прилагодити климатским променама. Прилагођавање има границе које су често прескупе. На пример, многе државе са малом надморском висином ће изгубити број становника јер ће становништво мигрирати  у више крајеве због све чешћих поплава али то ће можда бити неприхватљиво за људе који неће хтети да напусте своје домове. Неке државе се неће понудити као потенцијални домаћини због проблема које оне већ имају.

Ако је наша способност да се прилагодимо климатским променама лимитирана, онда имамо неприхватљиву и штетну ситуацију, бар на локалном нивоу, чак и опасну. То се може избећи само уколико се смањи ниво климатских промена да остану у границама подношљивих. Морамо се држати циљева које смо поставили како би смањили ефекте стаклене баште да се избегну ситуације које неће моћи да се контролишу.

Сеоско становништво ће морати да се навикне да ће године бити све сушније, стога ће се морати окренути производњи култура које успевају у сушнијим пределима. Они би требало у овоме да имају подршку државних власти.

Предвиђање је кључна ствар како би се друштва прилагодила. Прилагођавање кошта и изискује много времена. Уједињене нације су понудиле 8 алтернатива прилагођавања:

• ношење са губицима
• дељење губитака
• модификовање опасности
• превентивне мере
• искоришћавање промене
• промена локације
• истраживање
• едукација, информисање и охрабривање

Азијско-пацифички регион је највише на удару, судећи по броју катастрофа и угроженом становништву. Око 31,8 милиона особа у том региону је исељено због тајфуна, суше и осталих екстремних метеоролошких непогода у последњих десет година, пре свега због масовних поплава које су приморале на исељавање више од 10 милиона Пакистанаца. У азијско-пацифичкој регији налази се шест од десет најугроженијих земаља погођених климатским променама, а две првопласиране земље на овој листи су из овог региона Бангладеш и Индија, а ту су сврстани и Непал, Филипини, Авганистан и Мјанмар. Азијско-пацифичком региону биће потребно 40 милијарди долара годишње у наредних 40 година за привикавање на климатске промене.

У природним системима прилагођавање је неопходно, док људи могу прилагођавање да одгоде или ублаже. У случају климатских промена биљне врсте ће изумрети ако станишта у којима живе постану неодговарајућа а могу се преносити и на друге погодније области. Ово је спор процес, имајући у виду да су често потребне деценије да се биљно семе пренесе на велике даљине где ће се оно ширити, клијати и прерасти у веће биљке. Постоје и препреке које могу зауставити ширење семена као што је неодговарајуће земљиште. Људско мешање може олакшати али и спречити овакве миграције.

Међутим, у случају природних екосистема, који се састоји из мноштва међусобно зависних врста биљака и животиња, цели екосистеми не могу се преместити услед промењених климатских услова. На пример, повећање температуре ваздуха може допринети да се нека биљна врста креће у једном правцу али смањење падавина може изазвати супротан ефекат. У том случају иста врста може мигрирати у два различита правца, разбија се екосистем и може доћи до губитка неке биљне врсте која је сада подељена и ослабљена.

Више од 75% обрадивог тла, које је постојало пре него што су Европљани први пут колонизовали Америку, је сада уништено. Спаљивањем дрвећа, угља и нафте сваке године се у атмосферу унесе више од 6 милијарди тона угљеника, што је знатно више од 1,6 милијади тона које су уношене 1950. године.

Ипак, постоје и успешни примери адаптације. Упркос изненадној промени климе и великој неизвесности, водовод је премештен у Перту у западној Аустралији. Као последица природне климатске варијабилности још од 1970. године дошло је до смањења количине подземних вода. Ослабили су западни ветрови који су доносили кишу и померили се јужно. Велике црпне станице за хватање кишнице су померене јужно па није дошло до угрожености становништва Перта због несташице пијаће воде.

Једно стабло кишних шума узеће из земље 11 милиона литара воде током свог живота. Иако изгледа да ће дрво извући највећу количину воде из земље, управо је супротан ефекат важан – без шумског земљишта које испушта преко водене паре милионе тона воде у атмосферу, било би мање влаге која би се кондензовала у облаке и давала кишу. Резултат тога имамо у бројним примерима у свету да на месту посечених шума, где је данас разголићен терен, мање је падавина и почиње процес формирања пустиње.

Кључне тачке у раној фази прилагођавања климатским променама подразумевају следеће:

• прилагођавање може повећати велике трошкове при одбрани од поплава, олујних ветрова и екстремних температура
• могуће штете се могу спречити уколико се избегава изградња у равницама које су преблизу речним коритима
• рано прилагођавање је много јефтиније и ефикасније од хитних мера у последњем тренутку
• климатске промене могу донети могућности, као и претње, па прилагођавање може бити профитабилно
• отпорност природних система на климатске промене може бити добар показатељ на отпорност антропогених
• прилагођавање може бити олакшано кроз побољшавање друштвене свести, образовање као и прављење система за упозоравање од непогода и евакуацију.

Климатске промене утичу на производњу хране и њену сигурност (чешће појаве екстремних климатских услова, настајање нових патогена и болести, итд.) Међутим, сама сточарска производња према ФАО извештају из 2019. године, је одговорна за настајање 18% гасова стаклене баште. Сточарска производња, директно или индиректно одговорна је за 37% емисије метана, 65% азотних оксида, а 9% емисије угљен-диоксида.

Међутим, идентификован је низ баријера у многим земљама у развоју:

• несигурне цене, недостатак капитала и кредита
• слабе институционалне структуре и нестабилности
• ригидност у коришћењу земљишне праксе и друштвени конфликти
• лош приступ модерној технологији
• недостатак информација и обучених људи

Способност прилагођавања засиви од стања развоја. Јачање способности захтева одређене акције као што је промоција одрживог развоја која укључује:

• побољшан приступ ресурсима
• смањење сиромаштва
• смањење неједнакости у богатству и ресурсима
• побољшано информисање и образовање
• побољшана инфраструктура
• побољшани институционални капацитети и ефикасности

Пројектоване климатске промене у XXI веку су толико велике да ће чак и са њиховим ублажавањем трошкови прилагођавања њима бити изузетно високи док у неким случајевима прилагођавање ће бити немогуће што ће оставити озбиљне последице на појединце и друштво у целини. Смањење штетних гасова назива се „ублажавање“. Велико је питање колико би требало емисије штетних гасова да буде смањено и колико ће то коштати?

Општи примери утицаја и адаптације по секторима

Коришћене референце

335. Bayon, B. Dennielou, J. Etoubleau, E. Ponzevera, S. Toucanne, S. Bermell (2012): Intensifying Weathering and Land Use in Iron Age Central Africa, Science 9, vol. 335., no. 6073, pp. 1219-1222

1. Barrie Pittock (2005): Climate change – turning up the heat, Earthscan, Csiro publishing

1. Berteaux, S. Boutin, Breeding dispersal in female North America red squirrels, Ecology, vol. 81, no. 5, pp. 1311-1326

4. Degryse, D. De Muynck, S. Delporte, S. Boyen, L. Jadoul, J. De Winne, T. Ivaneanu, F. Vanhaecke (2012): Strontium isotopic analysis as an experimental auxiliary technique in forensic identification of human remains, Anal methods, vol 4. pp. 2674-2679

1. Monirul Qader Mirza (2003): Climate change and extreme weather events: can developing countries adapt?, Climate Policy, Volume 3, Issue 3, September 2003, Pages 233-248

1. Grasl (2007): Klimawandel, Freiburg, Deutschland

1. Rahmstorf, H. J. Schellhiber (2006): Der Kliamwanden. Diagnose, Prognose, Therapie. Munchen: Beck

2005. Hartmann (2005): The last hours of ancient sunlight, 2005.

1. J. Kramer (1987): Diet for a new America.