Ауторка: Андријана Васић
Други светски рат је у великој мери утицао, како на друштвени поредак, тако и на светску књижевност. Са променом свести људи, мења се и фокус стваралаштва. Слике ратишта и бојних поља, које се јављају током, али и после Првог светског рата, замењују слике холокауста и масовних гробница. Укратко, настаје нови свет, свет у коме се све распада и осипа, свет без Бога. Неки писци су, осим на тематском плану, експеримантисали и на плану форме, тежећи стварању нових облика већ добро познатих жанрова. Постмодерни јунак је изгубљен, расејан, креће се простором који му је стран и којим не влада, његови поступци су слабо мотивисани, скоро демотивисани, и остављају блед траг који је бесмислен. Укратко, све у животу једног лика, па и човека, своди се на бесмислено гурање камена чији терет једва подноси, његов бунт и акција су апсурдни, јер нема Бога који би икога спасао таквог бесмисла. Страдање је неминовно и, баш као и сам живот, апсурдно.
Када говоримо о драми у XX веку, равноправно се негује више различитих праваца. Од такозване Метерлинкове „статичне драме“, преко ангажованог (чак пропагандног) позоришта код Брехта, Артоове месијанске визије театра или Јонесковог циничног подсмевања према било каквом месијанизму, XX век је временска окосница која због разних околности које су се тада дешавале погодна за настање, али и постојање различитих, па чак и опозитних праваца. Један од њих који спада у авангардно позориште, а одмила назива још и драмом апсурда или антидрамом.
Овај израз први је употребио Јонеско у поднаслову за „Столице“, а налазимо га и код других писаца, попут Артоа, Женеа, и наравно, Бекета. Иако није његов први написани текст, „Чекајући Годоа“ убедљиво је најзаслужнији за место које има у светској литератури. Првобитно написана на француском, а касније преведена на енглески, први пут је изведена 1953. године.
Драма се састоји из два чина. Ликови иду у паровима: Владимир и Естрагон и Поцо и Лики, с тим што се на крају оба чина појављује и Дечак да их обавести да Годо ипак неће доћи. Осим што се одвија у два чина, драма се одвија и на два плана. На први поглед видимо двојицу скитница, које, народски речено „краду Богу дане“, који чекају неког Годоа. Публика не зна ко је он, шта је и која је његова улога, извесно је само да га они чекају. Овакав опис готово звучи као реалистична прича, међутим ту се крије и други слој. Они се налазе на неком месту одређеним само једним дрветом, и ту су зато што чекају Годоа. Два чина подељена су временски на два дана, које прекида Дечак, доносећи исту вест. Други слој је универзалнији и не односи се само на двојицу (тачније четворицу) ликова, већ на читав људски поредак, а два дана чекања (према неким критикама у питању је само један дан у два чина) односе се на читав људски век.
Кренимо редом, од наслова. Будући да је Бекет био Ирац, и да припада енглеском говорном подручју, важно је споменути да једно од тумачења Годоовог имена етимолошки упућује на Бога, будући да God на енглеском значи Бог. Узевши то у обзир, јасно је да се на крају оба чина Бог ипак неће појавити. Јер у свету ових ликова Бога заправо и нема. Људски род чека неког Бога, месију, неко више биће, али оно упорно не долази. Људски род је осуђен на чекање.
Ова драма нема никакав заплет, заправо, нема ни једну етапу развоја радње. У њој се ништа конкретно не дешава, а ни решава. Ништа сем чекања, које је доведено до нивоа апсурда. Због тога се ова драма назива драмом апсурда. У том чекању крије се заправо досада и празнина, оно одише мртвилом, Владимирово и Естрагоново чекање је баш као и њихов живот – без циља и без смисла. Они безуспешно покушавају да га испуне разговором, међутим, њихови дијалози остају недоречени и бесмислени. Слободан Селенић је издвојио тематске целине о којима започињу разговор, неке од њих су: усамљеност, самоубиство, идентитет расе и подела, знање и уметност, нада, историја и време, свекодневица, људска воља и солидарност, продужење врсте итд. Ниједна од њих у суштини није банална, ово су теме које су универзалне, а посебно се доводе у питање након катастрофа Другог светског рата, са којим се људскост гушила у фашизму и концентрационим логорима.
Али како се те теме обрађују у Годоу? Углавном посредно, кроз дијалог који лако мења ток и поенту. Тако се и та једина акција (ако се разговор може назвати акцијом) разводњава до апсурдности. Њихови ставови су променљиви, заправо, они су јунаци без става. Како би разговор који воде имао смисао, ликови треба да буду припадници различитих мишљења, која би створила сукоб на којем се драма базира. Овако, чак ни њихов разговор није никаква акција. Једино у чему су доследни то је чекање.
С друге стране, текст је препун дидаскалија од којих је ћутање најчешћа. Разговор се прекида нагло, ћутањем или краћом паузом, након чега започињу нову тему или неки свакодневни разговор који би испунио празнину. У суштини, ћутали или говорили, свеједно је. Обе акције су бесмислене и апсурдне.
Када читамо неки драмски текст, закључујемо да је протицање времена у њему повезано са догађајима на којима се драма и темељи. Будући да у Годоу нема конкретних догађаја, нема ни конкретног временског следа. Ево како: јунаци као да су заробљени у дану мрмота, читалац и публика немају осећај о протицању времена. Њихов бесмислен разговор прекидају ћутања, која не морају бити повезана са протоком времена. Два чина подељена су на два дана, који заправо фунционишу као један исти дан, њихов почетак и крај немају везе са објективним временом, већ су донекле условљени Годоовим недоласком. Крај чинова пре би могао бити условљен Дечаковим изјавама да Годо ипак неће доћи, након чега доносе одлуку да пођу. И не пођу. Сами крајеви оба чина су исти, при чему је свеједно који ће бити први. Једина разлика је у дрвету које је у другом чину олистало. Два дана заправо су метонимијски приказ живота ликова, у коме се ништа не мења. Владимир и Естрагон као да су залепљени за једно место (које одређује само једно дрво и неки пут у пољу, при чему је заправо – неодређено), они не могу да крену даље. Они не врше никакву конкретну радњу, не налазе се на конкретном месту, а нису ни лоцирани у неком конкретном времену, неки би то назвали историјском времену. Код њих заправо време и не пролази, већ стоји. Када Поцо пита колико је сати, Естрагон покушава да одреди време гледајући небо. Након чега следи:
ПОЦО: Је ли вече?
Ћутање. Владимир и Естрагон гледају залазак сунца. Ћутање.
ЕСТАГОН: Рекло би се да се пење.
ВЛАДИМИР: То није могућно.
ЕСТРАГОН: А ако је то зора?
ВЛАДИМИР: Не лупај глупости. Тамо је запад.
ЕСТРАГОН: Откуд ти то знаш?
ПОЦО (са стрепњом): Је ли вече?
ВЛАДИМИР: Уосталом, оно се није померило.
ЕСТРАГОН: Кажем ти да се пење.
ПОЦО: Зашто не одговарате?
ЕСТРАГОН: Зато што не бисмо хтели да вам кажемо нешто блесаво.
ВЛАДИМИР: Вече је, господине, догурали смо до вечери (…)
Да се подсетимо – драма почиње у вече. Наравно, Владимирова последња реченица може се односити на цивилизацију, која је догурала до вечери, заласка сунца, до краја. Осим што су залепљени за једно место, залепљени су и за једно време које вечно траје. Због тога је то више постисторијско време уместо историјско. Зато и не могу да се орјентишу гладањем у небо, њихово небо је празно.
Осврнимо се кратко на други пар ликова, а то су свакако Поцо и Лики. Многи критичари тврде да је у њиховом односу приказан однос слуга – господар, тачније однос моћника према слабијим. Они су представници уређеног система, система који није настао тек после Другог светског рата, већ постоји одувек. Поцо представља господара, феудално друштво, власт, моћног појединца, а Лики потлачене, раднике, слугу који ћути и слуша наређења. Они у другом чину пролазе промену, Поцо ослепи и тражи помоћ од Владимира и Естрагона, а Лики је натоварен, везан, с тим што му је сад конопац много краћи да би могао лакше да се контролише, нем пред господаром. Његово слепило се може повезати и са духовним слепилом, са његовом немогућношћу да заправо види свет око себе. Они су слика дехуманизованог друштва које дели људе на богате и слабе, која је постојала одувек, само у различитим облицима.
Као представници уређеног система, Поцо и Лики представљају контрапункт Владимировом и Естрагоновом свету, који таквом свету не припадају. Они нису прагматични ни рационални, као Поцо и Лики, они се надају да ће Годо доћи да их спаси, и зато га чекају. Занимљиво је што управо Поцо и Лики пропадају физички, док Естрагон и Владимир чак и не пропадају. Они једноставно живе у неком loop-у, живе један исти тренутак и чекају. Немоћни да се помере, да утичу на сопсвену судбину, чекају неког кога не знају и никад пре нису видели да их спасе. Нису у могућности ни да се физички промене, јер нема времена које би томе допринело. А без протока времена, нема ни промене радње.
Оно што је свој четворици заједничко то је отуђеност. Јунаци иду у паровима, али су прилично усамљени. Поцо и Лики чак и не разговарају, док нам је разговор Владимира и Естрагона већ добро познат, дезорјентисан и безпредметан.
И за крај, присетимо се самих корена антидраме или ткз. драме апсурда. Антидрама вуче корене из филозофије егзистенцијализма и тежи нарушавању свих драмских традиционалних правила. Након овога је јасно да је у сржи антидраме заправо смисао живота и љидске егистенције, па и неких темељних схватања која уз то иду. У драми „Чекајући Годоа“ испитује се постојање Бога и његов поновни долазак, а поред тога и смисао цивилизацијских феномена, као што је подела људи на богате и слуге. Нарушавањем три јединства драме, Бекет своје ликове доводи у неко неисторијско време, заробљава их у временску петљу, на неодређеном месту у којем нема никакве радње. Немање радње повезано је са временом, јер ако не постоји неки временски след у драми, не постоји ни конкретак след догађаја. А ако нема радње, нема ни пет етапа у развоју радње.
Овакво дело није дошло из ведра неба, напротив. Антидрама настаје као плод расположења након Другог светског рата. Одбацивањем традиционалних драмских механизама, карактеризације и смислених дијалога, писци заправо траже одговоре на егзистенцијална питања, доводећи их до апсурдности. Друга страна оваквих постулата је сумња у сам језик, што није било чудно у постмодерним делима. Језик у драми доведен је до апсурда, јер је лишен значења, његови јунаци нису у могућности да своје дијалоге заокруже, текст је пун наглих прекида и ћутања. Њихов језик заправо нема тежину, речи су шупље и без смисла. Још један разлог што су дијалози недовршени и, донекле, рогобатни јесте тај што у антидрами нема конкретне радње. Да дијалози некамо воде, то би већ била радња. Овако, служе само да привидно испуне мртвило и јаловост којима драма одише.
Литература:
Бекет, Самјуел (2001). Чекајући Годоа. Београд: Гутенбергова галаксија.
Вуксановић, Слободан (2011). 56 примера. Београд: Књига комерц.
ФОТО: Приватна архива
Остави коментар