Примењено луткарство

Аутор: Милана Богуновић, мастер примењене уметности

Значај лутке као главне „глумице“ у луткарској позоришној представи и самог луткарства као облика сценске уметности, односно свих елемената које оно укључује је огроман, њихова историја која се потврђено протеже из времена пре наше ере као и богатство различитости у другачијим културним и временским оквирима је толико велико да је достигло енциклопедијске размере, и стога је јасно колико је тешко овакву једну планину података обухватити и рашчланити на најосновније и најопштије поделе у покушају бољег разумевања и приближавања читаоцу који је на самом почетку упознавања са луткарством. Претходно предавање је било овакав један чин, мој начин да нас у кратким цртама упознам са најважнијим фрагментима луткарске уметности, како бисмо је приближили себи и донекле стекли увид о томе шта је њена суштина, односно, да на тренутак покушамо луткарство да замислимо као особу. То би значило да смо сазнали његово име и презиме, порекло, боју гласа и изглед, омиљене активности и запослење, али не и оне танане појединости које се при првом упознавању не могу сагледати.

Дакле, моја замисао је била да ће се гледалац сам по својој жељи детаљније удубити у све њене структуре личности након првог састанка, док бих ја овај преостали простор искористила да кажем понешто о луткама из нашег свакодневног живота, о нашим савременицама, о онима уз које смо одрасли и одрастамо, са којима смо причали, поверавали им се, прљали их водећи их свуда са собом, и које су живеле и живе док год им дајемо оно посебно место и приписујемо улогу једног од најбољих и највреднијих пријатеља, баш као што и луткар у луткарској представи оживљава лутку, дајући јој глас, покрет и карактер.

Радује ме што сам овом приликом одвојила време да се подсетим свог безбрижног одрастања, бескрајне игре, и оне неописиве среће коју сам осећала сваки пут када бих одлазила у кутак своје собе да смишљам нове драме у животу мојих барбика и кенова, вратила сам се на кратко у време када ми је највећа брига била да ли ће за ручак бити кељ или нешто укусно. Тако сам и успела да оживим важан фрагмент сећања из тог периода на један дан када сам отишла код баке да ме чува, те собе коју и данас зовемо дедина соба, мене како седим окружена барбикама, свим њиховим стварима, одећом, обућом, кухињом, колима, судовима, све је још у нереду и сцена још није припремљена, у мени расте узбуђење сваки пут једнаком јачином као да је први, бака улази у собу да на тренутак прекине тај занос, а ја одједном, гледајући је, доживљавам нагли налет туге и сажаљења јер схватам да живот моје баке сигурно мора бити јако жалостан кад нема ниједну барбику и никакву играчку, да се сви њени дани своде на досадне обавезе као што су на пример припрема оброка и веш, и  колико је то само неправедно! Намерно сам на почетку рекла да је овај фрагмент сећања важан, колико год он сада деловао смешно, али је ипак остао тако јасно и упадљиво убележен у мојој свести, и не толико сам догађај (јер се ништа заправо важно није десило) колико несагледива јачина те краткотрајне, пролазне емоције, тадашњег осећања туге према једном животу који мора да је сасвим празан, јалов и сив без игре. И мислим да је управо она изузетан показатељ колико значајну улогу и какво место заузима лутка као предмет, можда чак и биће, у животу детета.

Та емоција ме је и нагнала да се осврнем још дубље у прошлост, и ископам по њој колико могу како бих што боље разумела ову тему, чак толико далеко да сам стигла до оног времена када сам се играла са огромним луткама бебама, готово већим од мене саме, чувала их, возала у колицима, учила их разним стварима које сам до тада могла да сазнам, преносила им све оно што су мени преносили, умела сам чак и да их прекоревам уколико су биле несташне. Све је то, сада схватам, заправо био начин да саму себе научим, сачувам и прекорим када је потребно, или да макар поновим све што сам чула и сазнала из свог окружења. Оне су живеле живот паралелно са мном.

Стигла сам касније у мислима и до оног завршног, транзитног периода када сам већ била превише велика да признам да се играм барбикама а да не поцрвеним, али у себи сам тихо патила јер сам још била мала и несигурна да бих их пустила. И куда ће оне сада да оду, питала сам се. Шта ће са њима бити, коме ће припасти. Сећам се да нисам била спремна, да је то прича која се није завршила и да сам осећала као да сам принуђена да ишчупам део себе и да почнем да се претварам да никада није био ту. Оне су наставиле тугаљиво да постоје и животаре у свом кутку собе, све док ми пажњу и жељу за игром нису у потпуности замениле неке нове „играчке“.

Остало је још много од тог детета, исти онај осећај за неправду, глава пуна бајки и снова, и иста љубав према неком кутку који је само мој и где смем да радим шта год пожелим, чак и да певам иако не умем, као и радост и радозналост за које се понекад уплашим где ће се сакрити када наиђе следећа олуја.

Сва та дивна дечија осећања понекада успеју да преживе до одраслог доба стварајући креативне и радознале појединце који нам помажу да овај свет пригрлимо као, између осталог, једно удобно и топло место.

Одличан пример такве упадљиве појединке је Сања Радић, девојка која воли да црта, везе, шије, прави лутке, и без пауза умара своје вредне руке. Прављење Heart Shaped је сада њен посао и бренд, а ја сам, истражујући какве је све лутке она направила, јако пожелела да причам и сазнам што више о том послу и о њој, јер се иза сваке Инстаграм објаве и фотографије налази другачија занимљива прича, те је тако и настао овај интервју, односно, разговор са Сањом:

1. Морам пре свега да признам да сам, након што сам ушла на твоју Инстаграм страницу и погледала неколико објава, осетила као да имам кнедлу у грлу, али врло укусну, што од количине преслатких лутака, што од прелепих и тако личних описа испод фотографија. Не могу да кажем да ти завидим, јер је то ружна реч, али свакако мислим да је свет у коме и за који ти ствараш апсолутно предиван. Да ли би за почетак могла да се представиш и да нам кажеш када си и како уопште почела да правиш лутке?

Хвала ти пуно, значи ми када чујем да људи препознају емоцију коју носим док правим Heart Shaped играчке. Као што им само име каже, оне јесу срцолике лутке, јер сам у њих уткала

сва своја дечија, али и одрасла сањарења и машту. Јако дуго сам се тражила, тј. покушавала сам да откријем у ком правцу треба да иде моја креативност. Дешавало се да нешто започнем, сконтам да умем то да радим и после тога одустанем. Лутке су дошле у моменту када ми је било јако стресно на тадашњем сталном послу и схватила сам да је крајње време да кормило окренем на неку другу страну. Иако сви кажу да у нови посао не треба улазити са идејом о заради, морам да признам да сам и те како размишљала о томе, јер сам желела да ми то једног дана постане стални посао. Једно време сам истраживала лутке по Пинтересту, пронашла неке кројеве, схватила да ми не одговарају и на крају измислила свој крој за само тело. После тога је дошло разрађивање косе, лица, итд. Затим су дошле зеке, ракуни и меде, јер сам желала да понудим нешто за бебе, што је уједно и приступачније од лутака. Све остало је историја! 😀

2. Пронашла сам једну сличност између нас две, на оном месту где си написала да си се до седмог разреда играла барбикама. Е, па, ја сам до осмог! 😀 Да ли мислиш да се то дете у теби одржало, односно, да је још увек ту и да је оно можда одговорно за стварање свих тих прелепих створења? Или је ипак нешто друго у питању када успеваш са таквом лакоћом да приступиш том ведром и радосном свету?

Дете у мени је у једном моменту постало озбиљно тужно и то ми се никако није свиђало. Морала сам некако да га размрдам. Сем тога што сам већ рекла, да су лутке настале из жеље да мењам занимање, настале су и због спашавања те мале Сање. Цео живот сам цртала, играла се барбикама, шила им одећу, успут уништила пар маминих комада одеће, маштала да ћу бити модни креатор кад порастем! Вероватно зато што ми је природа таква, разиграна, креативна и детињаста, лутке су се некако саме наметнуле као логичан избор. А не могу ни да опишем речима колико су добробити донеле мојој психи и души. Морам признати да сам сваки пут у искушењу да лутку задржим за себе, срце ми затрепери када морам да се одвојим од њих.

3. Да ли ти можда некада дајеш имена луткама или то препустиш деци? И да ли имаш своју лутку, неку коју си направила себи, коју свуда са собом носиш?

Само персонализоване лутке, које се раде по некој особи, имају имена. Све остале су предате девојчицама и дечацима на чување, њима је препуштено да их назову како желе, да им

праве нове фризуре, одећу и смишљају приче о њиховим животима. Ја сам ту само да помогнем њиховој машти да цвета. Имам једну која је сасвим случајно остала код мене после једног макета. Испрва ми се није свиђала, али ми је сад толико драга да се никако не бих могла одвојити од ње. Можда ћу је једног дана предати свом будућем детету!

4. (Односно) Знам да твоји купци нису само деца. Прочитала сам на твојој страници причу о девојчици која је добила лутку коју си направила по фотографији њене мајке са венчања… такође, видела сам и оне две лутке, пар, дечак и девојчица, или момак и девојка, које су некоме биле поклон за Дан заљубљених… Морам да признам да су ме те приче гануле! Дакле, ти правиш и лутке које су малене верзије стварних људи. Све ово ме је подстакло да размишљам колико нас заправо има много који још увек одржавамо будном ту своју дечију, безбрижну страну личности и тежимо свету препуном нежности, доброте и невиности. Да ли ти мислиш да је то разлог због чега и одрасли поручују лутке од тебе, као нека врста бега од стварности, или је нешто друго у питању?

Најсимпатичније ми је када мушкарци поруче лутку својим девојкама, сестрама, итд. Толико смо навикли да они своје емоције држе на stand by-у, а они су уствари ти који често крију праву дечију искреност. Мислим да нам свима у одраслим годинама јако фали да се опустимо, вратимо на фабричка подешавања и невино пригрлимо свет. Верујем да људи кроз куповину играчака себи пруже тај кратки пут у детињу неозбиљност живота. С друге стране, пуно људи је одрасло у лошем финансијском стању, нарочито генерације рођене осамдесетих и деведесетих, када родитељи нису могли да им приуште лепе играчке. Видим да сада многи себи испуњавају те жељице куповином Лего коцки, барбика, конзола за игрице, дечијих књига, и то ме јако разнежује.Од стварности не треба бежати, треба само дати све од себе да је учиниш бољом. Ако је то куповина играчака – go for it!

5. Такође, сазнала сам да су две твоје лутке отишле у руке фирми која прави едукативне материјале као визуелна помагала за децу. Шта ти мислиш, колико су лутке важне у развоју детета, учењу и спознаји света око себе? И на који начин?

Мислим да је за то најбитнија посвећеност родитеља, хаха. Родитељи су ти који најбоље треба да знају шта њиховом детету прија, а не шта је тренутно популарно на тржишту и на друштвеним мрежама. Ја нисам истраживала дечију психологију док сам осмишљавала своје играчке, већ сам се водила својим лепим емоцијама из детињства и игре. С обзиром да немам искуства са децом могу само уз помоћ логике претпоставити да деца кроз игру са луткама могу да сазнају доста о људском телу, али и о међуљудским односима.

6. „Они не могу да причају, али могу да слушају све твоје мале тајне и шапутања“ написала си испод једне од фотографија и мене потпуно разоружала и вратила уназад сигурно више од двадесет година. Да ли те радује и инспирише чињеница да имаш ту моћ да дечацима и девојчицама буквално створиш најбољег пријатеља, некога коме ће поверавати своје најдубље тајне и са ким ће одрастати. Односно, какво је твоје осећање према томе?

То ме радује највише од свега! Волела бих да сам видела сваку реакцију детета које је добило неку моју играчку. Повремено добијем од мама фотке деце како их грле док спавају,

чујем да не дају да се оперу јер ће им страшно недостајати, цртају своје лутке и носе их на путовања. Та повратна информација од купаца је још једна од ствари које лече душу нама који се бавимо ручним радом.

7. И сада, једно питање за велике. Како сам сазнала, ти си у скорије време напустила (државни) посао којим си се јако дуго бавила (не морам да помињем сигурност и ушушканост, као ни друге користи) да би се у потпуности посветила креативном раду. Паралелно са прошлим послом си већ увелико почела да правиш лутке и илустрације. Да ли то значи да си само лудачки храбра или си детаљно испитала све пре него што си се упустила у своју предузетничку битку? Народски речено, да ли се од креативног посла може живети?

Лудачки сам храбра. Или само луда! Припремила сам се на тај корак тако што сам сваки динар који сам могла, убацила у сламарицу. Ништа не може преко ноћи да се промени, мени је требало девет година и 999 фаза да дођем до остварења своје замисли. Дуго сам вагала и била преплашена од помисли да нећу добијати плату сваког 5. и 20. у месецу. Плашила сам се осуде своје околине што тако олако одустајем од сигурног посла. Плашили су ме тиме да моооорам прво да родим да бих имала плату у току породиљског. Мене је то само све више гурало ка дефинитивној одлуци! Оно што ме је можда и највише отерало одатле је трули систем државне фирме и медиокритети који тај систем подупиру. У нашем друштву се гаји осећај страха, у том страху су одрасле многе генерације иза нас, а и ми. Нама је анксиозност природно стање, ми не знамо шта значи бити растерећен. Ја сам одлучила да ћу да се потучем са својим страховима и однесем победу. Такође, имала сам и огромну подршку од оних који су најбитнији. Што се тиче живљења од креативног посла можда је боље да се чујемо за пар месеци па да онда дам одговор на ово питање. Желим и волим да радим и надам се да ће се моја луда храброст исплатити.

8. Што се саме изведбе тиче, од чега су твоје лутке направљене? Видела сам да користиш вез, тј. да лица заправо правиш везући им очи, уста и нос. То је детаљ који је мени запао за око, али ти сигурно имаш да додаш још нешто интересантно? И како се Хеарт Схапед лутке перу? (све време то хоћу да те питам :D)

Трудим се да преовладава памучно платно, али за неке детаље је неизбежно користити синтетику. На срећу то су углавном минијатурни комади, сатен траке и слично, филц за аксесоаре. Коса је од мешавине природних и вештачких материјала, јер се показало да је немогуће прати 100 процентру вунену косу… Сем ако не желимо неког Растафаријанца са дредовима! Свака нит вунице је ушивена на главу и то је нешто што ми одузима баш пуно времена, али када урадим знам да неће нигде да мрда. Најбитније ми је да лутке буду уредне, да не висе конци, да не отпада коса, да одећа није изгужвана. Ту уредност сам на лицу постигла тако што све везем. На то оде доста времена, палац, кажипрст и средњи прст су ми трајно полуутрнути, али кога брига кад изгледа лепо! Што би рекли Американци – No pain, no glory! Оно што се вероватно не види на фоткама јесу пупак, лактови и колена које такође везем. А да би свака играчка била део Heart Shaped породице, на грудима има извезено и срце. На крају их пакујем у врећице од чврстог америчког платна, на које везем име особе којој је играчка намењена. Тако упаковано све иде у машину, на 30 степени, на неки програм за деликатне материјале. Мени то прање служи као контрола квалитета, али ми је и јако битно да до деце стигну чисте и миришљаве, спремне за игру. Побринем се да шавови буду чврсти, да тела буду добро напуњена, како се не би брзо деформисале и да би што дуже трајале.

9. Да ли припремаш нешто ново или си преокупирана тренутним поруџбинама?

Склопила сам уговор са једном фирмом са Северног пола, не знам да ли сте чули за њих. Лутке и зеке ће се наћи у неколико Деда Мразових пакетића, а после тога ћемо видети. Волела бих да животињску дружину проширим неким морским бићима.

10. Иако је деловало бескрајно, стигосмо до последњег питања! Која је твоја порука родитељима, због чега је лутка толико неизбажан и важан предмет у животу готово сваког детета, па и одрасле особе?

Зато што деца не памте јакне, тренерке и постељину коју сте им поклонили, али неке играчке остају у срцу и на полици заувек. За крај, морам да похвалим твоју свеукупну ангажованост и пажњу коју посвећујеш сваком детаљу (нарочито ми се свиђа како су чак и паковања прављена руком, са извезеним именима, врло практично и паметно). Надам се да ћеш наставити да радујеш малишане са истим жаром и да ствараш прелепе успомене као до сада.

Хвала ти на прилици да поделим своја размишљања и снове.