ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ ИЗ 1918. ГОДИНЕ – БУДУЋНОСТ ВОЈВОДИНЕ

ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ ИЗ 1918. ГОДИНЕ – БУДУЋНОСТ ВОЈВОДИНЕ

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Један од најважнијих догађаја у историји српског народа, али и на овим просторима догодио се у новембру 1918. године. Нема сумње, Присаједињење из 1918. године припада кругу историјских догађаја који ће заувек остати „уписани златним словима“ у колективној свести и памћењу српског етноса и осталих заједница које су учествовале у реализацији тог догађаја. Импозантни напори државних органа Републике Србије, установа српске науке, уметности, просвете и уопште културе у нашој земљи, да путем пригодних манифестација у обележавању овог јубилеја, јавности приближе сазнања о историјским догађајима, стањима и процесима, којима су „ови простори сведочили“ пре једног века, истовремено су показали и јасну свест, али и намеру да као друштво у целини на достојанствен начин обележимо велики јубилеј – један век од ПРИСАЈЕДИЊЕЊА СРЕМА, БАЧКЕ, БАНАТА И БАРАЊЕ Краљевини Србији, на који је наша држава, путем пригодних програма указала крајем новембра 2018. године. У историјату ових пространстава, као и у историји српског народа, јубилеј вишегодишњице, па и стогодишњице одређеног историјског догађаја, углавном поседује веома специфичне карактеристике, које се обично огледају у чињеници да након више деценија, као и после једног столећа, резултати историјских догађаја, стања и процеса из прошлости, не опстану до дана када би требало да буде обележен тај њихов јубилеј. Присаједињење данашњих простора Војводине матици Србији од пре једног века представља грандиозан успех вишестолетне државотворне мисли пречанских Срба и других националних заједница у северној српској покрајини, који се одржао и након стотину година, али који данас представља и једну трајну и неопозиву категорију савремене политичке збиље. У којим параметрима историјско-научних и политичко-културолошких категорија је потребно да посматрамо чин Присаједињења и који је значај Збора у Руми од 24. новембра 1918. године и Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи од 25. новембра 1918. године, покушаћемо да откријемо у нашем наредном излагању.

По­ло­жај срп­ског на­ро­да у Ба­на­ту, Бач­кој, Ба­ра­њи и Сре­му, као и оста­лим де­ло­ви­ма Аустро­у­гар­ске, све до сеп­тем­бра 1918. био је не­по­во­љан, а њи­хо­ва бу­дућ­ност крај­ње не­из­ве­сна. Околнoсти су се, ме­ђу­тим, про­ме­ни­ле ка­да је про­би­јен Со­лун­ски фронт, а срп­ска вој­ска кре­ну­ла у ју­риш за осло­бо­ђе­ње зе­мље. Већ 1. но­вем­бра она је ушла у Бе­о­град и из­би­ла на Са­ву и Ду­нав. Било је ја­сно да је крај ра­та бли­зу и да ће Аустро­у­гар­ска до­жи­ве­ти по­раз ко­ји ће за­пе­ча­ти­ти ње­ну суд­би­ну. Већ 3. но­вем­бра Аустро­у­гар­ска је пот­пи­са­ла ка­пи­ту­ла­ци­ју, а ши­ром ца­ре­ви­не на­сту­пи­ли су про­те­сти и ко­ме­ша­ња ко­ји ће убр­зо до­ве­сти до ње­ног рас­па­да. Сви ти про­це­си ни­су ми­мо­и­шли ни наш на­род на про­сто­ру да­на­шње Вој­во­ди­не. Ср­би пре­ча­ни осе­ти­ли су да је на­сту­пио тре­ну­так да њи­хо­ва ве­ков­на те­жња за ује­ди­ње­њем ових кра­је­ва са Ср­би­јом нај­зад бу­де и ре­а­ли­зо­ва­на. У свим де­ло­ви­ма Ба­на­та, Бач­ке, Сре­ма и Ба­ра­ње, али и дру­гих кра­је­ва у ко­ји­ма је жи­вео наш на­род осни­ва­ни су на­род­ни од­бо­ри ко­ји су пре­у­зи­ма­ли власт и по­че­ли ис­ти­ца­ти сво­је по­ли­тич­ке ци­ље­ве. Пр­ви та­кав од­бор осно­ван је 31. ок­то­бра у Ве­ли­ком Беч­ке­ре­ку (Зре­ња­ни­ну) и на ње­го­вом че­лу се на­ла­зио Слав­ко Жу­пун­ски. Нај­ва­жни­ји, но­во­сад­ски од­бор осно­ван је 3. но­вем­бра. Ње­га је предводио Ја­ков Ја­ша То­мић, сва­ка­ко наш нај­зна­чај­ни­ји пре­чан­ски по­ли­ти­чар то­га вре­ме­на, главни уред­ник ли­ста „За­ста­ва” и во­ђа Ра­ди­кал­не стран­ке. Овај Вр­шча­нин, ко­ји је ве­ћи­ну жи­во­та про­вео у Но­вом Са­ду, а го­то­во цео Пр­ви свет­ски рат у за­ро­бље­ни­штву, има­ће и нај­ва­жни­ју уло­гу у до­га­ђа­ји­ма ко­ји ће до­ве­сти до ује­ди­ње­ња Ба­на­та, Бач­ке и Ба­ра­ње са Ср­би­јом. До­дат­ну си­гур­ност у бор­би за сво­је ци­ље­ве пру­жа­ла им је срп­ска вој­ска ко­ја је од­мах по ка­пи­ту­ла­ци­ји Аустро­у­гар­ске пре­шла Ду­нав и Са­ву и пре­шла на те­ри­то­ри­ју да­на­шње Вој­во­ди­не. Још пре ка­пи­ту­ла­ци­је Ни­ко­ла Па­шић је вој­во­ди Жи­во­ји­ну Ми­ши­ћу упу­тио де­пе­шу у ко­јој се ка­же: „При­мир­је са Аустро­у­гар­ском би­ће уско­ро пот­пи­са­но. Хи­тај­те нај­бр­же ићи у Бо­сну, Ба­нат, Срем и оста­ле кра­је­ве у ко­ји­ма жи­ви наш на­род…” То је и оства­ре­но. Срп­ска вој­ска је у Но­ви Сад ушла већ 9. но­вем­бра, где јој је приређен све­ча­ни до­чек, а до по­ло­ви­не но­вем­бра из­би­ла је на ли­ни­ју Бес­те­ре­це–Мо­риш–Су­бо­ти­ца–Пе­чуј–Дра­ва, ко­ја је озна­че­на као де­мар­ка­ци­о­на зо­на до окон­ча­ња пре­го­во­ра и фор­ми­ра­ња но­вих ме­ђу­др­жав­них гра­ни­ца. Ва­ља, ме­ђу­тим, ре­ћи да је Но­ви Сад осло­бо­ђен још у но­ћи 27. октобра, и то за­слу­гом пот­по­руч­ни­ка Бо­шка Па­вло­ви­ћа, ко­ји је, по по­врат­ку во­зом из заробљеништва, с гру­пом вој­ни­ка за­у­зео кључ­на ме­ста у гра­ду и ти­ме, прак­тич­но омо­гу­ћио форми­ра­ње но­ве вла­сти. Међутим, та­да се још ни­је зна­ло на ко­ји на­чин ће иде­ја о ује­ди­ње­њу са Ср­би­јом би­ти ре­а­ли­зо­ва­на. У ве­зи с тим по­ја­ви­ла су се два пред­ло­га.

Пр­ви је био да се ује­ди­ње­ње спро­ве­де пре­ко На­род­ног ве­ћа Сло­ве­на­ца, Хр­ва­та и Ср­ба у За­гре­бу, од­но­сно да ови кра­је­ви пр­во уђу у са­став Др­жа­ве Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца (про­гла­ше­не 27. ок­то­бра 1918. године), па да се он­да ује­ди­не с Кра­ље­ви­ном Ср­би­јом. Дру­ги пред­лог, иза ко­га је ста­ја­ла ве­ћи­на на­ро­да и нај­ве­ћи број вој­во­ђан­ских по­ли­ти­ча­ра био је да се Ба­нат, Ба­ра­ња и Бачка пр­во ује­ди­не са Кра­ље­ви­ном Ср­би­јом, па да он­да та­ко ује­ди­ње­ни кре­ну у да­ље ин­те­гра­ци­је. Ко­нач­на од­лу­ка да се при­хва­ти овај дру­ги пред­лог до­не­та је 17. но­вем­бра на при­лич­но бур­ном ску­пу на­род­них ве­ћа одр­жа­ном у Ма­ти­ци срп­ској, у Но­вом Са­ду. Том при­ли­ком Ја­ша То­мић изгово­рио је чу­ве­не ре­чи: „Да ми пр­во об­у­че­мо срп­ску ко­шу­љу, па тек он­да ју­го­сло­вен­ски капут.” Та­да је од­лу­че­но и да 25. но­вем­бра бу­де одр­жа­на Ве­ли­ка на­род­на скуп­шти­на Ср­ба, Бу­ње­ва­ца и оста­лих Сло­ве­на у Ба­на­ту, Бач­кој и Ба­ра­њи, на ко­јој ће ова од­лу­ка би­ти и озва­ни­че­на. Из­бо­ри за ову скуп­шти­ну одр­жа­ни су та­ко што је на сва­ких хи­ља­ду ста­нов­ни­ка би­ран по је­дан по­сла­ник на­род­ног од­бо­ра. Из­бо­ри су вр­ше­ни јав­ном акла­ма­ци­јом, а пра­во гла­са има­ли су му­шкар­ци и же­не ста­ри­ји од 20 го­ди­на, што је би­ло на­пред­но за то вре­ме. За­то је ме­ђу по­сла­ни­ци­ма би­ло и се­дам же­на. Ина­че, по­сла­ни­ци за ову скуп­шти­ну су углав­ном би­ра­ни из ре­до­ва срп­ског и оста­лих словенских на­ро­да, што је об­ја­шња­ва­но чи­ње­ни­цом да оста­ли на­ро­ди већ има­ју сво­је од­бо­ре ко­ји за­сту­па­ју њи­хо­ве ин­те­ре­се. На тај на­чин, из свих де­ло­ва Ба­на­та, Бач­ке и Ба­ра­ње, иза­бра­но је 757 де­ле­га­та ко­ји су при­су­ство­ва­ли Но­во­сад­ској скуп­шти­ни. Од то­га бро­ја, 578 су би­ли Ср­би, 84 Буњевци, 62 Сло­ва­ци, 21 Ру­син, ше­сто­ри­ца Нем­ци, пе­то­ри­ца Хр­ва­ти и Шок­ци и је­дан Мађар. Велика на­род­на скуп­шти­на Ср­ба, Бу­ње­ва­ца и оста­лих Сло­ве­на у Ба­на­ту, Бач­кој и Ба­ра­њи одр­жа­на је у по­не­де­љак, 25. но­вем­бра 1918. Скуп­шти­на је одр­жа­на у са­ли Гранд хо­те­ла „Ма­јер” – да­на­шњој згра­ди Вој­во­ђан­ске бан­ке на Тр­гу сло­бо­де, у цен­тру Но­вог Са­да. Скуп­шти­ну је отво­рио уни­јат­ски про­та Јо­ван Хра­ни­ло­вић, као нај­ста­ри­ји по­сла­ник, а пред­се­да­вао јој је Иг­њат Па­влас. На по­чет­ку скуп­шти­не Ја­ша То­мић одр­жао је го­вор ко­ји је по­чео ре­чи­ма: „Ко­сов­ски му­че­ни­ци, срећ­но вам осло­бо­ђе­ње. Ми ни­смо са­ми. Зар мо­же би­ти, а да ви то не ви­ди­те да се у овој дво­ра­ни нала­зи и срп­ска пет­сто­го­ди­шња исто­ри­ја, до са­да ту­жна, а са­да оза­ре­на и на­сме­ја­на. Мо­же ли би­ти да ви у зра­ку ове дво­ра­не не ви­ди­те на­ше ве­ли­ке мр­тве – дух њи­хов. Мо­же ли би­ти да не ви­ди­те ка­ко на про­зо­ре уда­ра­ју па­ху­љи­це бе­лог сне­га, а у тим па­ху­љи­ца­ма је дух оних ко­ји се још ни­су ни ро­ди­ли и ко­ји ће тек до­ћи, дух бу­дућ­но­сти на­ше. Је­смо ли до­бро ура­ди­ли? Ако питамо ср­це, ка­за­ће нам – учи­ни­ли сте по ме­ни, ако пи­та­мо па­мет – и она ће нам то исто каза­ти.”

На сли­чан на­чин, о по­тре­би ује­ди­ње­ња са Ср­би­јом и ства­ра­њу је­дин­стве­не ју­жно­сло­вен­ске др­жа­ве го­во­рио је и ка­то­лич­ки све­ште­ник Бла­шко Ра­јић, Бу­ње­вац из Су­бо­ти­це. По­том је гласовима свих по­сла­ни­ка по­твр­ђе­на од­лу­ка о ује­ди­ње­њу са Кра­ље­ви­ном Ср­би­јом, као и од­лу­ка да она убу­ду­ће за­сту­па ин­те­ре­се ста­нов­ни­ка Ба­на­та, Ба­ра­ње и Сре­ма. Ва­жно је ре­ћи да је на Новосад­ској скуп­шти­ни ис­так­ну­та и оба­ве­за да се свим не­сло­вен­ским на­ро­ди­ма, ко­ји су на простору да­на­шње Вој­во­ди­не та­да чи­ни­ли око по­ло­ви­не ста­нов­ни­ка, га­ран­ту­ју сва пра­ва: „Несрпским и не­сло­вен­ским на­ро­ди­ма ко­ји оста­ју у на­шим гра­ни­ца­ма обез­бе­ђу­је се сва­ко пра­во ко­је же­ле да, као ма­њи­на са­чу­ва­ју и раз­ви­ја­ју сво­је на­род­но би­ће.” За­шти­та истих пра­ва затражена је и за Ср­бе и оста­ле Сло­ве­не ко­ји ће се на­ћи из­ван гра­ни­ца но­во­у­спо­ста­вље­не државе. На скуп­шти­ни су иза­бра­ни и но­ви ор­га­ни вла­сти – На­род­на упра­ва за Ба­нат, Бач­ку и Ба­ра­њу (покра­јин­ска вла­да), чи­ји је пред­сед­ник био Јо­ван Ла­ло­ше­вић, као и Ве­ли­ки на­род­ни са­вет. Са одлу­ка­ма Но­во­сад­ске скуп­шти­не упо­зна­та је срп­ска вла­да, ко­ја је од та­да за­сту­па­ла ње­не интересе, али и На­род­но ве­ће у За­гре­бу, а по­сред­но и дру­ге др­жа­ве. Сво­ју по­след­њу сед­ни­цу Народ­на упра­ва за Ба­нат, Бач­ку и Ба­ра­њу одр­жа­ла је 11. мар­та 1919. године, ка­да су иза­бра­ни посла­ни­ци из ових кра­је­ва за при­вре­ме­ну скуп­шти­ну Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца. Узевши у обзир наведно можемо констатовати и додати да сагледавање позиције Војводине од стране разних политичких, институционалних и ванинституционалних опција и идеолошка усмереност, из које умногоме произилази сагледавање позиције Покрајине, има основу у два кључна политичка, идеолошка, па и цивилизацијка става. Код једног, упражњаваног у проаутономашкој опцији, провејава мишљење да је Војводина пре свега космополитски, мултикултурални, мултиетнички и мултиконфесионални пројекат и да је таква била од својих почетака. Односно да је космополитизам био њена кључна идеолошка компонента, нарочито од XX века, те да су Срби и поред највећег доприноса њеном успостављању и историјском развитку, били само једна од етничких заједница кроз историју грађеног заједничког војвођанског регионалног и над-националног идентитета.

Са друге стране, суверенистичка опција је склонија једном „српском идентитетском“ ставу где се Срби доживљавају као носиоци субјективитета овог простора, а Војводина као покушај остварења аутономне српске области, ослоњене на историју и традицију целовитог српског националног корпуса, тада у оквиру мултинационалне Аустроугарске монархије. Дакле, Срби се доживљавају као најконститутивнији фактор „војвођанског субјективитета“ који природно тежи (и кроз историју и данас) повезивању са осталим деловима српког националног корпуса са циљем егзистенције у једној држави. У изградњу субјективитета су позвани и остали народи на тлу Војводине, уз нуђење потпуне равноправности, али са задржавањем нагласка о најконститутивнијем српском народу што треба да усмери област у правцу недељивости и заједничког управљања у правцу изграђивања свеукупне српске државности. Краће речено, из овог става произилази опредељеност Војводине ка Србији и постепеној мањој или већој утопљености у српску државотворну идеју где би покрајини остала њена аутономија, али без суверенистичких и „државотворних“ елемената. Заговорник другог схватања аутономије, условно речено космополитског, био је пре свега Беч и кругови са терена одани Бечу, а касније у XX веку и, ипак, малобројни слојеви грађанске класе. Овај вид аутономије је подразумевао мултинационалност регије, чиновнике делегиране из самог центра Монархије и њој у свему одане (као и противнике „србијанског“ централизма у XX веку), те од стране Беча потпуну контролу свих политичких и друштвених токова на аутономној територији. Данас заговорници космополитиског (или све више прокламованог војвођанског идентитета) имају неретко нешто налик ставу да се центар управљања аутономном покрајином треба пренети из Београда (или макар ослабити везе са главним градом Србије) и изместити у институције ЕУ, са јаким упливом и суседних држава на догађаје и кретања северне српске покрајине, што овакве пројекције за покрајину приближавају оним решењима које је за исту имао Беч током егзистирања овог простора у оквиру Аустријске, а касније и Аустроугарске монархије. Центар нове државе српског и других јужнословенских народа (осим Бугара) после 1918. године био је Београд те је све гравитирало њему па и политичке странке. Међутим, позиција центра Београда је инспирисала многе народе и политичке покрете да гледају у њему, као и у српском народу свеукупно, најодговорнији фактор стабилности и просперитета државе. Отуд су у југословенској држави често прављене широке коалиције против тренутне владајуће коалиције која је неретко карактерисана као великосрпска и хегемонистичка. У таквој атмосфери, упереној најчешће против најбројнијег народа изједначавајући потезе власти са читавим народом, уз сталан рад на дезинтеграцији и слабљењу државе који је најчешће био инспирисан из Загреба, стварале су се основе за промаљање аутонимистичких идеја на простору Војводине. Покрет у том правцу није био јак током периода између два рата. Но, већином се држао космополитске идеолошке парадигме услед тога што су центри који су га инспирисали били ван српског националног корпуса. Најчешће, као што смо горе већ напоменули, у Загребу што потврђује рецимо и судбина Буњевачко-шокачке странке, која се залагала за аутономију Војводине. Она се временом поделила на секуларно-национално крило које је од 1927. године приступило Хрватској сељачкој странци и клерикално крило Блашка Рајића који је основао аутономистичку Војвођанску пучку странку, која је програмски била готово идентична Словенској људској странци и Хрватској пучкој странци. Повезаност са већим центрима малобројних аутономистичких покрета је логична услед немогућности да такви покрети због своје малобројности и слабог упоришта у народу егзистирају на простору Војводине. Но, многе етничке заједнице се нису упустиле у форсирање правца аутономије.

После 1931. године долази до обнове политичког живота након престанка Шестојануарске диктатуре, те окупљања око Војвођанског покрета, пре свега од стране самосталних демократа, али у њему су били и Хрватска сељачка странка која је деловала на овим просторима предвођена Јосипом Ђидом Вуковићем. Покрет је прављен у контексту уједињења читаве опозиције против владајуће Стојадиновићеве Југословенске радикалне заједнице која је владала у коалицији са Словенцима Корешеца и Муслиманима Мехмеда Спахе, а њој се приклонио и део демократа, па чак и неки незадовољни радикали. Овај покрет је био хетероген па се може рећи да су о евентуалној аутентичности простора Војводине његови припадници имали различита мишљења. Малобројни радикали и демократе су имали практично једини циљ обарања владајуће коалиције. Националне мањинске заједнице су се, како су веровале, позиционирале око носилаца будуће власти, док су јачу жељу за аутономијом, али ипак недовољно искристалисану, имали Самостални демократи. Са друге стране ХСС је природно гравитирала Хрватској где је, некад отворено а некада прикривено, видела и просторе Војводине те је зато њено аутономаштво космополитског карактера више било тактичког типа. Дакле, аутономија „српске идентитетске идеолошке парадигме“ није ухватила корене између два рата из једноставног разлога што су војвођански Срби сматрали Југославију за своју државу те нису имали потребу за истицањем аутономних захтева. Једина српска странка која је имала нешто налик на аутономашке аспирације је ипак била без значајнијег упоришта у народу, Самостална демократска странка, али су њени савези са војвођанским крилом ХСС, као и гравитирање аутономаша из Буњевачко-шокачке странке према истом ХСС, давали малобројном аутономистичком крилу значајан вид коресподенције са просепаратистичким тежњама Загреба. Малобројна аутономашка опција између два рата је сталним отпором централистичком Београду (како је он доживљаван са те стране тадашњег безмало читавог опозиционог политичког спектра), временом све више увијана у аутономашко-космополитску идеолошку парадигму чиме је ударила основу да се један суд (који се зове аутономаштво и тежња Срба да остваре територијалну аутономију у оквиру Хабзбуршке монархије) временом испуњава новим садржајем што је дошло до изражаја у комунистичкој Југославији.

После Другог светског рата комунисти су кренули у правцу конституисања ових простора у аутономну покрајину узевши за основу аутентичност Војводине као историјске категорије. Но, њихов наум је имао спорне основе. Наиме Војводина до тада, осим периода 1848-49. године када је постојала непризната Српска Војводина и периода 1849-60. године када је егзистирала област Војводство Србија и Тамишки Банат, у дугом историјском периоду није ни постојала. Присаједињење Србији 1918. године су извршили одвојено са једне стране Банат, Бачка и Барања и са друге Срем те су Срби питање Војводине сматрали мање више закљученим. Но, током трајања „Прве Југославије“ питање Војводине почели су да активирају малобројне странке и појединци из српског националног корпуса (мотив је био економске природе најчешће пореска оптерећеност становника овог простора), као и странке са центрима у Загребу, најчешће са тактичким мотивима у циљу притискања централне власти зарад остварења својих националних, често сепаратистичких захтева. Реторика ових покрета најчешће је била усмерена ка представљању космополитског карактера аутономаштва чиме је његова историјска, српска идентитетска суштина преиначавана у складу са интересима нових заговорника аутономије. Са тог становишта се пошло и када се конституисала Војводина у оквиру нове Југославије. Она је произашла из идеолошког концепта нове државе који је подразумевао априорну кривицу великосрпске буржоазије, а самим тим посредно и српског народа што јој је давало обележје творевине аустријског стила, а што је створило услове, али и потребу обезбеђивања механизама притиска на доминантни народ у држави и одржавања истог у положају перманентног обуздавања. Поменути концепт противан је аутентичном историјско-идентитетском принципу на коме је рођена идеја о Војводини, он је временом захватао најпре новоформирану покрајинску елиту, која је борбу за аутономију све више схватала као борбу за очување сопствених привилегија, али је и међу најбројнијим српским народом, иако се није никада пресудније укоренила, покушавала да изгради неку врсту двојног идентитета. Циљ је био створити јак регионални субјективитет на темељима мултиетничности и наднационалности који временом може да прерасте у нешто више. Поменути концепт данас је побеђен, вероватно и заувек, а основа вредности те победе налази се, управо у чину Присаједињења из 1918. године.