Аутор: др Мирослав М Јовичин, историчар
Мада има изузетан географски положај, Нови Сад добија железницу касно, тек 1883. године и овај детаљ јасно упућује на привредну запостављеност града у доба Друге индустријске револуције. У погледу индустријског развитка, Нови Сад је дуго каснио за развијеним европским, као и за нешто мање развијеним градовима Монархије. Услед спорог индустријског развитка доминантну улогу у прерађивачкој радиности Новог Сада имало је и даље занатство, традиционално најзаступљенија делатност из претходног столећа. Нови Сад је у доба Аустро – Угарске нагодбе имао 850 самосталних мајстора и 1 050 помоћних радника у радионицама различитих заната. Међу развијенијим занатима било је штампарство, које је према тадашњим стандардима спадало у занате, али се незауставно трансформисало у индустрију. Колико је штампарство било преовладајући занат у Новом Саду, толико је Нови Сад у овом делу монархије предњачио у штампарству.
Почетком седамдесетих година XIX века у Новом Саду бораве и активни су први српски социјалисти Светозар Марковић, Васа Пелагић, Драгиша Станојевић, Мита Ценић, Ђока Мијатовић. Они су деловали у оквиру идеолошки хетерогене али напредне организације Уједињене омладине српске (Омладински покрет), која је основана и деловала у Новом Саду. Око српских социјалиста није успео да се створи стварни социјалистички покрет из два разлога: први је био тај што је Уједињена омладина српска морала да престане са радом због појаве првих социјалних супротности и антагонизама унутар самог покрета, док други разлог треба тражити у прогону мађарских власти којем су били изложени српски социјалисти као поданици туђих држава. Прогон и протеривања уследила су када је Светозар Марковић позвао Србе раднике на заједничку класну акцију и сарадњу са мађарским, немачким и другим радницима Аустро – Угарске Монархије, против владајућег крупног капитала и велепоседа. Због овакве пропаганде Марковић и Пелагић су били протерани из Монархије.
Привредни успон Новог Сада
Индустрија се у Новом Саду јавила врло касно и после појаве споро се развијала. Још 1817. године градски магистрат извештава Намесничко веће да сем свиларе и две пиваре, овде не постоји ни једна друга фабрика. Држава је стимулативним мерама покушала да у овим крајевима развије и друге индустријске гране.
Тако је велики добротвор Сава Вуковић, на Капетановој ади 1788. године населио 21 породицу, или 113 душа мађарских дуванџија, кертиса, који су за његов рачун почели да гаје дуван. Листови дувана су се сушили, секли и уз помоћ разних мириса претварали у бурмут у новосадским радионицама италијанске породице Сопрано. Међутим, ова делатност није стигла да се укорени у Новом Саду. После Вуковићеве смрти корисници његове земље су увидели да од жита могу више да зараде, па су већ после неколико сезона сви напустили садњу и производњу дувана. Сопранови су и даље, све до Буне, од увезеног дувана правили добар бурмут.
Прво право индустријско постројење у граду била је текстилна фабрика на парни погон. Фабрику је код Соларе, на обали Дунава подигао кројач грчког порекла, Јован Деметровић 1844. године. Савремени хроничари су записали како је ,,сав свет био инпресиониран клепетањем свакојаки’ машина и високим димњаком из ког црни дим преко вароши бљује.” Из Деметровићевих погона са 26 енглеска разбоја које је покретала парна машина, излазиле су разне тканине, које су делом извожене, да делом претваране у разне одевне предмете у Јовановој кројачкој радионици.
На граници између заната и индустрије налази се и рад новосадског звоноливца Ђорђа Петровића. У својој звоноливници (која се, изгледа, налазила у Ср. Каменици), Петровић је између 1852. и средине седамдесетих година излио звона за православне храмове у Уздину, Силбашу, Голубинцима, Чалми и још неким местима. Све ово је било веома далеко од праве индустрије, коју ће Нови Сад добити тек када у њега стигне железница.
Долазак воза и железничка линија која је пролазила кроз Нови Сад била је од највећег међународног значаја: довела је у индустрију у Нови Сад и чвршће га повезала са средиштем монархије, али га је повезала и са далеким тржиштем Оријента. Пруга је из западне Европе, преко Беча, Будимпеште и Суботице ишла ка Београду, и даље ка југоистоку према Истанбулу и Азији. Коначно је саграђен и стални мост преко Дунава, назван по тадашњем суверену Фрањи Јосифу. Недалеко од њега саграђен је у ратну зиму 1914–1915. године, због повећаних потреба војске Поћореков мост. Пароброди су почели редовно да плове Дунавом још 1831. године и до изградње пруге били су најважније саобраћајно средство. Железница их није сасвим истиснула па се и доцније значајан промет људи и робе одвијао преко новосадског пристаништа, једног од већих на Дунаву. У време док је авијација још увек била у повоју, Нови Сад је 1914. године има аеродром који се користио искључиво у војне сврхе.
Током друге половине XIX века Нови Сад нема крупног индустријског, ни финансијског капитала. До 1883. године у Новом Саду није било значајнијих индустријских постројења. До Првог светског рата на територији града било је само двадесетак индустријских предузећа, и то углавном малих. Значајнија су: Деметровићева фабрика текстила са 26 разбоја, покретаних парном машином из 1847. године, Свилара (1884), фабрика вага и пољопривредних машина (1884), ливница и фабрика машина (1884), Кудељара (1908), фабрика сапуна, доцније названа Албус (1910). Ту су и три парна млина, једна већа и неколико малих пивара, фабрика коњака и сирћета, сирћетана. У погледу индустријског развоја, на подручју данашње Војводине у то време су испред Новог Сада били Суботица, Бечкерек, Сента и Врбас.
Банке и штедионице у Новом Саду образују се по националној основи. Најстарија је Новосадска штедионица, основана 1864. године српским капиталом, али је доцније преузимају Мађари. Срби формирају Централни кредитни завод 1890. године, затим и Српску задружну банку. Постоје и Прва новосадска мађарска банка за предујмове, Новосадска штедионица, Словачка банка д. д. У граду ће се до 1914. године отворити 16 новчаних завода.
До 1900. године Нови Сад још увек нема асфалтираних улица, оне у центру поплочане су четвртастим каменом, а оне које воде ка њему турском калдрмом. У околним квартовима још увек се гацало блатњавим шоровима. О некој канализацији није било ни помисли, све куће које су биле близу опкопа, канала или Баре, своје отпадне воде су избацивале у наведене испусте, док су удаљеније морале да имају колекторе попут септичких јама. Какав ли се само смрад ширио лети после обилних киша, непријатно је и замислити. Већ током 1852. и 1853. године обновљено је у Буни порушено градско језгро, које је поред неизбежних промена свој основни изглед сачувало до данас. Превладавале су углавном једноспратне и двоспратне зграде, што је одражавало привредну развијеност града и имовно стање власника, ситних трговаца, занатлија и чиновника. Грађански станови се ни тада нису зидали по европским прописима, архитектонским, ни хигијенским. Са лошом комуникацијом између етажа, слабим осветљењем, скученим и вијугавим степеништем, ове зграде су се после Буне градиле од солиднијих материјала, али још увек више шкрто него издашно.
Електричну централу и расвету град такође добија релативно касно, 1910. године, после Сенте (први електифициран град у Војводини, 1895), Зрењанина (1896), Суботице (1896), Вршца (1897), Кикинде (1906) и Сомбора (1908). До тада су новосадске улице осветљаване плином. Од 1911. године у Новом Саду саобраћа трамвај и у томе га је Суботица претекла за дванаест година. Фијакери који су се појавили још пре Буне, биће незаобилазно превозно средство до осамдесетих година ХХ века. Водовода и праве канализационе мреже Нови Сад још увек нема. Од почетка 60-их, до половине 70-их година ХIХ века, управо у време када је по много чему заостајао за другим градовима у Јужној Угарској, Нови Сад је пролазио кроз једно од најзначајнијих раздобља у својој културној историји, када је и завредео звучни назив Српска Атина. Томе је било наговештаја и пре Буне, када су у њему просветни и књижевни живот били врло развијени. Мада по европским мерилима скромних материјалних потенцијала, Србима, који су још увек већином живели на селу и тек стваране урбане навике, Нови Сад је изгледао као оличење више грађанске културе. Отуда су свој велеград Срби радо називали још и Рацким Паризом. По много чему ће Нови Сад у време Омладинског покрета бити авангардан, када га је на мала врата походила социјалистичка мисао, чиме ће град заслужити да буде авангарда и у радничком покрету код Срба.
*
Појава радничке класе и прва струковна организација новосадских штампарских радника Да би добили праву слику социјално-економских прилика у Новом Саду током друге половине XIX века, морали бисмо га, као објекат својих проучавања, упоредити са другим, њему сличним градовима у Угарској, у којима је била развијена индустрија. Ако показатеље стања у Новом Саду ставимо наспрам Пеште, Пожуна, Печуја, а нарочито Темишвара и банатских рударских насеља Решице, Оравице, Анине, установићемо да је Нови Сад тада био на далеко нижем степену индустријског развоја од наведених градова и рударских места. Док се у поменутим местима увелико развијала крупна индустрија и индустријско рударство, у Новом Саду у исто време имамо овакву социјалну структуру становништва:
Земљопоседника и закупаца 710, ратара (пролетера) запослених код земљопоседника 2 501, кућепоседника, рентијера 251, занатлија 850, код њих запослених радника 1 105, трговаца, банкара, банкарских чиновника и њихових маркетиншких агената 418, радника и чиновника 374, слободних професија 469, слуга 1 201, лица без запослења 4 911 и деце испод 14 година 6 239, укупно становника 19 119.
Из приложеног податка да се закључити да је новосадски пролетаријат био бројан, али се он још увек није оформио као друштвена класа која би се по Марксовој дефиницији могла организовано повести у класну борбу. У Новом Саду нема индустријске радничке класе, већ углавном калфи, занатлијских помоћника, слугу и неодређене флотантне масе надничара. Ова маса радничког света још увек није спадала под категорију класносвесног и самосвесног пролетаријата, иако се налазила на високом степену сиромаштва. Међу њима судбински најближи пролетерској категорији била је четвртина градског становништва, или маса од 5 000 лица без запослења, слој спреман да ускоро уђе у фабрике као наквалификована радна снага. Када бисмо стриктно следили обрасце друштвеног преображаја које су установили творци и теоретичари научног социјализма, у последње наведеној групацији становништва наишли бисмо на ретко стање у индустријском свету: процеси њихове пауперизације и пролетаризације су наступали брже него процеси развоја индустрије.
Пошто је штампарство Новог Сада било прва делатност које се из заната трансформисало у индустрију, јасно је да су први новосадски радници припадали овој бранши. У погледу броја радника у првим штампаријама пре шездесетих година XIX века нема никаквих података. Тек у периоду провизорије (1860–1867), када је централистички режим посветио више пажње евиденцији, добијамо прве податке о броју радника у новосадским штампаријама. Лист на немачком језику Vorwärts наводи прве бројке штампарских радника. Тако у штампарији Игњата Фукса наводи два слагача, један машинист и петнаест ученика, а у Карољијевој штампарији четири слагача и шест ученика. У вези са оснивањем типографског друштва други извор евидентира шесторицу слагача, пословођу, два машинисте и двадесет једног слагача – калфу. Трива Милитар у своме чланку Прве књижаре и штампарије у Новом Саду, наводи број радника у још неким штампаријама. За Милетићеву штампарију Милитар каже да је запошљавала преко двадесет радника, а за књижаре браћу Поповић наводи да је имала двадесет и пет запослених радника.[1]
Раднички, али и грађански листови на свим језицима који су се говорили у граду доносили су немилосрдне податке и суморне приче из радничког живота. Недостају подаци из других извора о животним и радним условима првих новосадских пролетера, али из доступних да се закључити да су били веома лоши, готово трагични. Штампарије су биле смештене по неподесним дворишним зградама и сутеренским просторијама, где је владала велика и нездрава влага. Према притужбама штампарских радника из каснијег периода, услови рада у овим загушљивим, влажним и слабо осветљеним просторијама били су врло неповољни, а радно време је према ондашњој пракси био неограничено. Зависило је од потреба и обима посла, али и од воље послодавца. Просечна зарада штампарског помоћника износила је 8 форинти и 60 крајцара недељно, што је било знатно више од плате било којег помоћног радника у Новом Саду, па чак и више од икојег калфе осталих земаља. Реална вредност ових надница је услед велике економске кризе опала 1873. године, када су цене свих индустријских артикала и хране порасле, а наднице остале на истом нивоу, или су чак опале.
Када је у Пешти 1867. године основано прво Штампарско просветно друштво, у Новом Саду већ постоји и ради Типографско удружење Гутемберг. Удружење је првих месеци деловало без писаних и потврђених правила, на шта је реаговало Министарство унутрашњих послова дописом од 24. децембра 1867. године. Министарство враћа нацрт Статута Типографског удружења Гутенберг на дораду и нову редакцију, по пропису прецизних правила. Из факсимила дописа види се да је удружење имало и Путничку потпорну благајну Вијатикум, за раднике на пропутовању. Вијатикум представља прву струковну организацију новосадских штампарских радника. О његовом раду извештава у свом броју 31/1868 бечки лист Vorwärts:
Нови Сад, 22. јула 1868. У недељу 19. јуна одржали су чланови Вијатикума своју годишњу скупштину. Позвани су и нечланови да би их покренули да приступе и да би се уверили о једногодишњем деловању малог броја верних, који су имајући у виду опште добро, имали снаге да превазиђу све препреке.
У одређени час отворио је председавајући седницу и нагласио добру улогу потпорне касе, позивајући другове на слогу и братску љубав. Захвалио је оснивачима на истрајности и позвао их да рад друштва и даље развијају и јачају. На положеним темељима треба да стаса нова грађевина, јер је сада, поред путничке, неопходна чврста и богата болесничка каса. Председавајући је изненадио присутне информацијом да је иницијални фонд за болесничку касу већ утемељен.
У даљем тексту се наводи позив председавајућег да Вијатикум изабере новоруководство, не по националниј разлици, већ по знању и савести:
При гласању постигнут је овај резултат: ранији председник господин Ц. А. Хубер изабран је опет за председника. За контролора придошли члан господин Јован Линцер, а за одборнике господа: Милош Маленчић, Јозеф Круфа, Моја Летић и Михаил Плачац.
По преузимању и подели посла било је закључено да се до даљњег уплаћује по 0,30 форинти недељно за потребе новоустановљене болесничке касе. Даље је донет закључак да ће се ови штампари прикључити аустријском Савезу, ако их само позове.
Само храбро, моја господо колеге, приступите Савезу. Позив се односи на читав колектив Вијатикума. Они који се колебају, довикујем само једно: Напред, да заједнички дохватимо постављени циљ!
Постоје и други документи који потврђују формирање новосадског струковног удружења графичких радника током 1867. године. У једном допису пештанског листа Typographia 1870. године наводи се да у Новом Саду постоји и више од две године ради организација типографа. Можда је још значајнија тврдња Vorwärtsа, како је новосадско удружење типографских радника основано 1867. године најстарија струковна организација штампарских радника у монархији. После новосадског удружења следе млађа штампарска друштва из Љубљане, Печуја, Дебрецина, Пеште, Арада и Загреба.
*
Радничке организације у Новом Саду 1873-1886. године
Лагана индустријализација Новог Сада током осме деценије деветнаестога века довела је до појачане социјалне диференцијације и постепеног раслојавања међу радницима и занатлијама Новог Сада. У чланку који је 10. новембра донео лист Власт народа даје се површна, али реална слика тегобног живота новосадског пролетаријата. У чланку све одише тешким животом и положајем радништва, наводе се примери безобзирне експлоатације од стране велепоседника. Радници према питању аутора чланка раде од јутра до сутра, свакога дана, па тако и недељом и празником. Међутим, за овај тешки и непрестани рад трудбеници добијају мизерну надницу, због чега и о највећим празницима једу посну и лагану храну, а њихова деца гладују и болују од болести које су последице неухрањености и недостатка витамина. Раднички лист на немачком језику Arbeiter Wochen Chronik даје 10. октобра 1875. године у своме напису знатно сликовитији приказ радничке беде у Новом Саду, као и њених узрока:
Тежак положај радног народа, чини се да сваким даном постаје све несношљивије. Већ их је скоро хиљаду на броју који, долазећи из плодне равнице некада богате Бачке, у групама пролазе кроз наш град одлазећи у сремске винограде да на бербама пронађу посла. Посла, посла, виче беда, јер глад тражи хлеба. Али како се награђује тај посао? Док водећа штампа увек јадикује на помањкање радне снаге, наилазимо овде на радно тржиште препуно људске робе која се нуди. Али шта се плаћа? Једна берачица почиње с дневницом од 20 крајцара за рад од сванућа до заласка сунца. Мушкарац добија 50 до 70 крајцара. Неко би се запитао, како је то могуће у Угарској, у којој влада несташица радне снаге? И не само да је могуће, него је жалосна чињеница да житница оскудева у хлебу. Неколико лоших година и несносни порези довели су до таквог стања. Сиромашни су тако доспелу у руке немилосрдним зеленашима који су за незнатне паре одузели произвођачу његов производ. Све на селима је задужено, нема готовог новца, па тако нема ни потрошње. И поред тога што је откупна цена житарицама и вина ниска, почетна цена пшенице по бечком метру ја 4 до 4½ форинти, а аков вина 2 форинте, откуп је очајно мали.
Наши млинари пак наплаћују за 1 фунту белог брашна 12 крајцара, пекар мора такође нешто да заради, отуда произилази да је дневница једне берачице у винограду од 20 крајцара једва довољна за дневни хлеб. Док се млинари у већини возе у скупим каруцама, сиротиња пешке прелази 6 до 8 миља без одеће и без хране, само да би могли да раде у надници за 20 крајцара, и сматрају се срећним они који наилазе на милост код хлебодаваца и смеју да раде. Логорују у гомилама на градском плочнику и ишчекују онога коме ће изнајмити своју снагу, заједно са душом. Лепо је стање у благословеној земљи нашој, у којој социјализму не треба да има места.
Посебно велика пошаст је претила од насилног убирања пореза, организовано специјално за најсиромашније слојеве становништва. Munkas Heti kronika пише о несносним методима убирања пореза у Новом Саду 9. августа 1874. године:
У граду бораве три човека који су се прихватили лепог позива да и поред застоја привредних послова и незапослености, убирају порез. Страшни су то људи! Тешко ономе кога они усреће својом посетом. Они су врло учтиви људи, посебно новопештански порески извршитељ Шипош, који код оних где врше егзекуцију, људе називају са уважени господине, чак иако је то обичан радник који се једва бори са бедом. Свако извршење стаје 1 форинту и 30 крајцаре, а они изврше по 8 до 10 пленидби дневно. Један мануелни радник плаћа 10% пореза на своју несигурну зараду, док боље плаћени чиновник плаћа само 2% пореза. Чудна је то равноправност!
Несносно живљење новосадских радника ипак се није сврставало међу најгоре у монархији. Најтежи живот радничке класе била је биолошка егзистенција на ивици пакла коју су трпели рудари из ердељских и банатских рудника, или ливци из предграђа Будимпеште.[2]
Раднички покрет у Новом Саду седамдесетих година XIX века подједнако је био представљен покретима и организацијама радника и занатлија. Ово време је дало нову гарнитуру социјалистичких идеолога, који су стасавали уз историјско искуство прве комунистичке револуције у историји, Париске комуне, али и на раду и искуству револуционарних ликова Васе Пелагића и Светозара Марковића. Социјалистички радници пре појаве Светозара Марковића у Новом Саду сврстани су међу утопистичке теоретичаре, имали су у виду рад међу занатлијама, а не међу радницима пролетерског типа. По Леблу се ни пракса новосадског радничког покрета није много удаљила од утопистичке теорије, јер ако су утописти имали у виду покрет занатлија, они се налазе на линији класне сарадње, а на линији класне борбе. Из периодике која је у то време излазила у Новом Саду, види се да се занатлије сматрају радницима, јер пишу чланке под насловима Наше је време доба радничко, Ко ради право је да и има, Зантлије су радници међу првима, али истовремено стрепе од пролетаризовања и у једном тексту пишу:
Ту се даје јасно увидети да ћемо са обрта светског потиснути бити и пролетаријат постати, ако се брже – боље за свој опстанак и напредак сами за себе не постарамо…
По задоцнелом узору на развијеније земље укидају се еснафи и оснивају удружења занатлија у циљу узајамног помагања, за оснивање касе за болеснике и за пензије, али и да по закону о занатству утврди и држи ред међу послодавцима и радницима. Радници из категорије занатлијских и трговачких помоћника још увек не оснивају своја удружења и не удружују се у занатлијска и трговачка ради класне борбе против својих послодаваца који су им били циљ и узор, већ им се приближавају како би сарађивали са њима и што пре ушли у исти класни круг.
Новосадско опште радничко друштво
Пример прве хуманитарне, потпорне и културно-просветне организације немачких радника у Новом Саду даје Новосадско опште радничко друштво. Спрам карактеристичних особина овом радничком друштву би се могла доделити улога прве синдикалне организације у Новом Саду, иако оно то формално није било. На идејном и организационом плану Друштво је личило на синдикате трејд – јунионског типа, али највећа препрека његовом сврставању међу синдикалне организације биле су две карактеристичне особине: статутарно одсуство класне борбе и национална ускогрудост. Стога бисмо требали да ово Друштво посматрамо првенствено као хуманитарно удружење радника, али је његово место у радничком покрету Новог Сада од прворазредног значаја. Друштво је трајало довољно дуго да у свести новосадског радника, у прво време Немцу, а затим Србину и Мађару изгради потребу за удруживањем и синдикалним организовањем.
Новосадско опште радничко друштво је основано као огранак пештанског Општег радничког друштва Угарске. Иницијатива за оснивање у Новом Саду потекла је из редова немачких радника у пролеће 1873. године. Када је 14. априла група радника немачке народности, на челу са Аугустом Циглером, поднела градском магистрату статут свога друштва на немачком језику ради његове доставе Министарству унутрашњих послова на одобрење, велики жупан новосадски је пред министром гарантовао за друштвено-политичку подобност чланова друштва, речима да је једно радничко друштво умерених прохтева Новом Саду чак потребно.
О раду овог друштва први је писао раднички лист на немачком језику, Arbeiter Wochen Chronik. Лист је писао да је Друштво одлучило да сваком члану неког радничке организације или хуманитарног друштва са територије Двојне монархије, који пропутује кроз Нови Сад исплати 40 крајцара помоћи на име путних трошкова. Ако би се такав радник запослио у Новом Саду, могао би да се учлани у Друштво без уплате уписнине. Такође је о Друштву писао и лист на мађарском језику, Munkas Heti kronika 1874. године у свом броју 28. Наводи се како је Новосадско опште радничко друштво одмах по оснивању покренуло рад неколико курсева певања, цртања, као и низ популарних предавања, али су сви течајеви били слабо посећивани. Дописник листа извештава:
…да су овдашњи радници показали најмање интересовање за добру ствар и нова сазнања. А још итекако би цртање било корисно столарима, браварима, лимарима и зидарима, а од ових последњих њих око 300 су настањени у месту и од њих ни један није похааађао часове цртања. Неописива је неотесаност ових људи! Стално још обожавају цеховски систем, иако је по овој ствари полиција интервенисала, распустила цех, запленила благајну и непокретнине. Ма колико ова вест била жалосна, ми је примама са највећом радошћу. Сваки појединац од ових људи хоће да изиграва буржуја…
У даљем коментару се исказује чуђење, јер је Друштво у овим активностима обезбедило сарадњу интелектуалаца, учитеља, професора, лекара, правника и других, који су предавања водили на матерњем језику радника. Предавачи су учинили да њихове речи буду схватљиве и привлачне необразованим и у већини неписменим радницима. Новосадско радничко друштво је до краја седамдесетих остало углавном у немачким оквирима, његови чланови су врло тешко прихватали интернационалне идеје социјализма и остајали су под утицајем своје сопствене националне буржоазије и малограђанштине. Поред ове карактеристике, Друштво је било без осећаја за класну борбу и интернационализам, тако да је у своје редове тешко прихватало Србе и Мађаре, који ни сами нису показивали интересовање за чланством у херметизованом немачком удружењу.
Први испад непослушности Друштва према властима догодио се средином маја 1875. године. Тада је изгледа члановима Новосадском општем радничком друштву досадило да буду радници које су власти истицали као пример лојалности и државног патриотизма, па су дрско повели штрајк. Да чудо буде веће, чланови Друштва нису штрајковали због својих потреба, већ у знак солидарности са радницима Завода за израду конфекције за војну опрему, који су повели штрајк због ниских цена њихових производа које је прописала држава, из чега су као негативна последица лошег пословања произилазиле ниске наднице запослених. О њиховом краткотрајном штрајку и малом, готово симболичном прилогу штрајкачима у висини од 1 форинте и 90 крајцара, извештава Arbeiter Wochen Chronik 23. мaja 1875. годинe. Можда су у овом извештају најзанимљивија имена чланова друшва, који су дали новчани прилог. На том списку су следећи камарати: А. Хеленбергер, А. Циглер, И. Тисер, И. Фишер, И. Гашпер, Л. Мазурек, И. Виндагер, Св. Фишер, П. Шефер, М. Славић, В. Опелфајм, Ст. Павловић, Ф. Хипман, Л. Бинтер и М. Бенегин. Према овим именима могу да се запазе и неколицина ненемачких имена, што наводи на закључак да се Новосадско опште радничко друштво барем формално трудило да остави космополитски утисак.
Arbeiter Wochen Chronik је 8. маја 1877. године донео извештај са редовне годишње скупштине Новосадског општег радничког друштва одржаног 29. априла. На скупштини је спрам дневног реда утврђен финансијски биланс за претходну годину, уз констатацију да је новцем из касе Друштва дата помоћ многим друговима. У каси се у тренутку подношења извештаја налазило 163 форинте и 72 крајцаре. После благајничког извештаја прешло се на следеће тачке, реизбор управе и чланова одбора, измена статута и разно. За преседника једногласно је изабран Аугуст Циглер, потпредседник је постао Ф. Кимер, на месту благајника остао је као и прошле године Штефан Дек, док је за првог секретара именован Цајдлер, за другог Фишер. Од седамнаесторице чланова управног одбора наилазимо на двојицу Срба (Стеван Свирчевић и Јован Симоновић), двојицу Мађара (Катона Маћаш и Ењеди Михаљ), један члан је са карактеристичним јеврејским именом, Саламан Гринбаум, док су сви остали Немци. Предавања на тему оправданости радничког удруживања одржали су Цајдлер, на немачком, и Катона на мађарском језику. Како би Друштво својим разноврним деловањем оправдао своје постојање и унапредио радничку класу, донесена је одлука да се у његовим оквирима формира певачки хор. На крају овога годишњег заседања генерална скупштина је прогласила шефа млинарског предузећа Карл Хафнер и син својим почасним чланом, с обзиром на његов хумани поклон од 100 форинти за радничко удруживање.
У Arbeiter Wochen Chronik–y je 26. јуна 1877. године изашао чланак о првом јавном наступу новоформираног хора Новосадског општег радничког друштва. У чланку пише:
Наше Радничко друштво је приредило прошле недеље радничку свечаност у шуми крај града. Свечаност је наишла на живо интересовање код наших грађана. Унутар Друштва оформио се певачки хор од 20 чланова којим управља један способан хоровођа. За мање од два месеца свога постојања, хор је већ много постигао. Материјални и морални успеси нашег Друштва су све већи, и ако наши другови увек буду имали пред очима наше узвишене лозинке, У јединству и снази, Ти слободно човечанство, онда и само онда наше друштво ће доживети радосну будућност, што из свег срца желим зарад интереса заједничке ствари која нас повезује.
Следеће, 1878. године редовна годишња скупштина је одржана у недељу 28. априла у просторијама кафане Код зеленог ловца. У персоналнм и организационом погледу Друштво није претрпело никакве промене у односу на претходну годину, само што је сада, и поред великих издатака, у каси Друштва било 408 форинти и 92 крајцаре, што је преддстављало изузетан финансијски напредак. Извештај са овгодишње генералне скупштине јавности је опет представио Arbeiter Wochen Chronik, са закључком да је током генералне скупштине владао највећи ред.
Финансијска ситуација Новосадског општег радничког друштва била је пословично веома добра. Њени чланови су били углавном мајстори и мајсторски радници, који су после типографа били са далеко највишим надницама у граду. Поред тога, они су били веома редовне платише када је у питању била чланарина. У чланство овог радничког друштва које је постало престижно, улазили су најбољи и најреномиранији мајстори, као што су бравари, лимари, ковачи, зидари и други. Сви они су зарађивали знатно изнад мајсторског просека, а неупоредиво више од неквалификованих радника у државном предузећу Свилари, рецимо. Осим тога, руководство Друштва је водило рачуна да болесничка благајна увек буде пуна, па су ради тога веома често организовали добротворне балове, вечере и слична окупљања, на којима је по обичају, већина чланова давала новчане прилоге.
Августа 1879. године лист Ujvidek извештава да је Новосадско опште радничко друштво организовало приредбу са плесом у корист фонда своје болесничке благајне. Радничко друштво је сваке године организовало сличне приредбе и тиме је све више доприносило културном животу града. Те године програм се по први пут изводио на сва три језика, немачком, српском и мађарском. Ово је уређено зато да би што више радника учествовало у добротворној акцији, али и да би се радници свих народности опустили, забавили и што боље упознали и зближили. Први извештај о некој од активности Друштва на српском језику донела је Застава 22. јануара 1881. године. У краткој вести писало је да је Новосадско радничко друштво приредило у позоришној дворани вечерњу забаву с игранком и да је приход од улазница и поклона ишао у корист болесничке благајне Друштва. Приредбу је отворио један раднички активиста пригодним говором, раднички хор је отпевао Марсељезу, да би се у забавном делу програма певале популарне варошке песме на немачком, српском и мађарском језику.
Руководство Друштва је настојало да прати светске трендове у индустрији, па је чланству путем презентација представљало већину нових техничких достигнућа. Од средине 1883. године Друштво је међу својим члановима, високо цењеним мајсторима – занатлијама, почело са промотивном кампањом за предстојећу земаљску изложбу. Да би кампања била што масовнија, Друштво је 14. новембра 1883. године послало извештај, више препоруку, Првом занатлијском удружењу, у коме га обавештава о организованим предавањима на тему Земаљске изложбе индустријског напретка и техничких достигнућа. Изложбу је организовала угарска влада и њено одржавање заказала за 1885. годину у Будимпешти. Наиме, Друштво је преко својих престоничких веза у Нови Сад позвало еминентног и угледног госта, грофа Еугена Зичија,[3] промотера Земаљске изложбе, са циљем да новосадску занатлијско-техничку јавност кроз неколико стручних предавања информише и заинтересује за Земаљску изложбу. Гроф је пристао и потврдио свој долазак за 18. новембар, па је Новосадско опште радничко друштво ужурбано пришло организацији дочека: основало је одбор за дочек, квартир где ће гроф одсести, превоз и место где ће гроф одржати предавања. Радничко друштво је предложило Занатлијском удружењу да и оно пошаље своје представнике у заједничку делегацију, која ће приликом дочека бити престављена госту.
Све је било немачки беспрекорно, гроф Зичи је 18. новембра 1883. године у предвиђено време, у 9 часова и 30 минута пре подне свечано дочекан на железничкој станици. После званичног дочека, узвишени гост је одсео у изнајмљеном стану жупана новосадског Феликса Парчетића, у кући Марије Трандафил на Главној улици. Новосадско опште радничко друштво се потрудило да привуче што више својих чланова, али и чланове Удружења занатлија, како би у што већем броју присуствовали предавању грофа Зичија. На предавању одржаном у 10 часова у препуној дворани Српског народног позоришта, гроф је Новосађанима презентовао пештанску изложбу што је јавност свих народности оценила као врхунски догађај за град. Овом акцијом Друштво је желело да се постави као локомотива прогреса у овом делу државе, али и да добије лаке поене код јавности и локалних власти.
Гроф Еуген, или Јено Зичи (Jenő, Eugen Zichy) био је изданак племените мађарске породице Васоњко – Зичи. Његов отац Едмунд је био познат по својим великим залагањима за напредак науке у функцији индустрије у Угарској. Основао је Оријентални музеј у Бечу. После грофа Јохана непомука, Едмунд је био други највећи финансијер аустро-угарске експедиције упућене на Северни пол 1872–1874. године, која није досегла сам пол, али је пронашла острво Земљу Франца Јозефа. Еуген је рођен 1837. године и од оца је, поред изузетно вредне колекције иновација и техничких проналазака, наследио и склоност ка науци и индустријском прогресу. Бавио се и етногенезом Мађара, па је због истраживања на том пољу три пута одлазио у регион Кавказа. У Нови Сад је допутовао како би промовисао Земаљску изложбу техничких новина 1885. године. (Encyclopaedia Britannica Ultimate Reference Suite 2012, item Zichu, Count Eugen).
Без обзира на претензије да буде редничка авангарда, Новосадско опште радничко друштво је у првој половини осамдесетих година деветнаестог века било сматрано за групу грађана, углавном Немаца, која се бави хуманитарним радом, удаљено од било каквих облика класне борбе. Друштво је било ношено елитизмом, многе чланове одликовао је снобизам. Међутим, Друштву се не може оспорити жеља за друштвеним прогресом, чиме су чланови правдали опсесију Земаљском изложбом индустријских иновација. У своме броју 24, из јуна 1885. године, Ujvidek пише како је Новосадско опште радничко друштво послало више својих чланова на Земаљску изложбу индустрије у Будимпешту, у циљу стручног усавршавања и радног образовања својих чланова. Све трошкове ове вишедневне екскурзије сносила је каса Друштва.
Удружења трговачке омладине
Прво удружење младих трговачких радника које је играло видну улогу у друштвеном животу Новог Сада било је Болничка задруга трговачке омладине у Новом Саду. Приликом оснивања Удружење је истакло своју потпорну улогу међу чланством, о класном деловању није било помена. Привремени председник ове задруге је фебруара 1875. године известио Магистрат Новог Сада да су овдашњи трговачки помоћници основали друштво чији члан може да буде сваки трговачки помоћник без обзира на веру и народност, а друштво се оснива ради узајамне помоћи у случају болести. Овим путем привремени председник моли да наслов приложени статут достави Министарству унутрашњих послова на одобрење. Када им је 25. јула наредне године од Минисарства унутрашњих послова приспела дозвола за рад, трговачки радници и помоћници су и формално основали своју болничку задругу. Приликом оснивања млади трговачки помоћници су своме удружењу дали смисао у Правилима:
Цел је задруге да свима члановима трговачке омладине који се у Новом Саду баве: у случају болести лекара, лекарију, а у нужди и стан са послугом прибави. То право уживају чланови, били у служби или не, само ако одговарају члану 7 и 9 ових правила. По члану 3 ових правила, лаки болесници ће добијати само лекарску помоћ и лекарију, док тежи болесници и лежај ван градске болнице, а ако је болесник сиромашан, и храну. По члану 4 редовни члан задруге може бити сваки трговачки помоћник, контуариста, практикант и шегрт, без разлике вере и народности, али у задругу се могу примати само здраве особе. Потпомажући члан може бити сваки грађанин који је пријатељ овој задрузи.
Болничко потпорно друштво новосадске трговачке омладине је сваке године одржавала своју редовну годишњу скупштину. Из извештаја Заставе са скупштине за 1888. године, одржане 24. фебруара 1889. године дознаје се да је ова добротворна секција Новосадске трговачке омладине у наведеној години имала 50 редовних и 45 помажућих чланова. Библиотека потпорног друштва садржи 136 књига и 15 свезака популарне литературе.
Задруга Срба занатлија
Слично је функционисала и Задруга Срба занатлија, која је проистекла 1869. године на иницијативу скупштине Српског друштва за радиност. Стога је своју прву скупштину Задруга Срба занатлија одржала 1870. године у дворани Српског друштва за радиност. Интересантно је да је рад Задруге одобрен од мађарског краљевског Министарства за пољопривреду индустрију и трговину тек 1874. године, решењем бр. 17275. Њени покретачи и оснивачи су били инспирисани схватањима Светозара Марковића о организовању Срба занатлија у Новом Саду. Они су, међутим, суштински одступили од Марковићеве класно-борбене концепције, јер су у првом реду желели да одрже доминантну и повлашћену сталешку улогу међу занатлијама Новог Сада и Шајкашке. Задруга је преузела функције послодавца и са тих позиција снажила везу и контролу над масом неорганизованих занатских радника који су у потрази за послом стизали из провинције у Нови Сад. Намера Задруге је била да се у члантво ангажују сви шегрти који су се ослободили мајсторског надзора и намеравају да под бољим условима почну свој калфени стаж. На челу Задруге Срба занатлија дуго година био је њен оснивач и први председник Мита Михајловић, родом из Ковиља.
Задруга ја имала свој лист, чији је први број изашао 28. маја 1872. године под именом Глас занатлија. На страницама листа излазили су стручни чланци, посвећени искључиво проблемима занатлија и занатства уопште. Формални оснивач листа био је Годишњи одбор Задруге Срба занатлија, а први главни уредник и аутор већине чланака, био је Александар Сандић. Рођен у Великом Бечкереку 1836. године, Сандић је студирао у Бечу права и словенску филофогију код Миклошића. Као студент био је код Вука читач и писар, а 1862. године постаје помоћник публицисти Имбри Ткалцу на уређивању листа Ost und West. Неколико година касније, уз велика материјална одрицања, сам издаје свој лист, због чијих је неподобних чланака био глобљен и затваран. Године 1870. помагао је покрет Срба занатлија, обављањем дуности секретара. У прогласу Задруге, који је Сандић осмислио и својеручно написао, између осталог се каже:
Задруга Срба занатлија тежи за тим, да покаже путању к томе, како ће српско занатлијско напред поћи. Срби занатлије у овој задрузи на то иду, да себе усавршавају и другима прилике за даду; било да и други ступе у задругу, било да се идруги на ову угледају. То је наумила задруга да чини подстицањем, да се склапају занатлијске заједнице, да се оснивају и потпомажу занатлијске школе недељне, да се шаљу даровити ученици занатлијски у велике радионице на науку и веџбање, да се јавним изложбама и тако великим овим продавницама на руци буде Србљем умешнијим радником итд. А све ово и томе подобно рада је задруга да преправи међусобним договором и обавештавањем, нарочито живом речи и написаном. У тој намери наумио је годишњи одбор Задруге Срба занатлија да издаје ево занатлијски лист, по имену Глас Занатлија.
У прогласу су донете и смернице листа, те се у неколико тачака дају задаци који стоје пред уредником и сарадницима листа. Како је 1872. године донет и Закон о занатима, уредништво обећава читалаштву да ће лист тумачити где устреба и одговараће на питања кад који занатлија запита што одкуд посебице. Истовремено се обавештавају читаоци да су сарадњу у листу обећали Светозар Марковић и Ђока Мијатовић, велики пријатељи радника и занатлија. Као уредници листа потписивали су се Алекса Алексић, потпредседник и Никола Продановић, одборник Задруге, међутим главни сарадник и уредник, био је Александар Сандић.
Први број Гласа занатлија доноси занимљив чланак под називом Шта ми хоћемо? У њему између осталог пише и ово:
У сретнијих народа сваки се листови у велико већ пишу и издају, те поучавају занатлије раднике о свему и свачему, што треба једном ил’ другом занату. Сретни народи имају својих школа и за занатлије; и тамо је ретко наћи човека радника да не зна читати и писати. У школама вечерњим, у школама недељним, у школама где се још науке настављају, посвећује се из малена и за младости сваки занатлијски ученик, те после буде од њега човек, као што се то у просвећеном свету изискује. У нас Срба ни једнога од тога нема! Томе су криви страданија српска, која трајаху за толико векова и крива су потоња времена наша, где се Србин занатлија једва могао хлебом да храни.
Писац овог чланка наставља своја размишљања:
Ми имамо доста Срба господе, што неки седе и на високим столицама уз министре и у велики судови, па велимо: не помогоше они толико народу своме, колико могу помоћи и подићи га честити и вредни радници, занатлије и прометници, што с народом живе и умиру. И досад смо имали доста људи научених, а треба и у напредак да их имамо, али одјако треба и у народу српском све више и више вредних радника, научених и просвећених занатлија, прометника и ратара.
Писац ових редова, вероватно Александар Сандић (примедба М. Ј.), јер је чланак потписао са уредништвом, сматра да су прилике у Срба могле бити и другачије да су спахије мало мање ишли за господством и готованством, а више гледали да унапреде радиност у свога народа. Ни калуђери нису ништа учинили да унапреде просвећивање занатлија и ратара, па их писац прекорева да новац нису трошили у те сврхе, нег’ што су их разметљиво трошили на муле и куле.
Светозар Марковић је у Гласу занатлија објавио два написа. У бројевима 9. и 10. штампан је под насловом Пропадање заната и домаће индустрије у Србији одломак из његове књиге Србија на Истоку, која је те исте године и изашла из штампе. Уредништво позива све Србе занатлије да купе ову књигу како би се упознали са приликама у Србији. У бројевима 17 и 18 под насловом Радничко поштење штампан је одломак из још необјављеног дела Радничко питање у Србији.
Већи број чланака у листу писале су саме занатлије, тако да ћемо често испод, или испред текстова наићи на потписе: Аца Мошорински, кројач женски, Андрија Лазић, ћурчија, Јован Пецикозић, јувелир, Сима Милошевић, кројач, Коста Милинов, папуџија итд. Лист је испунио обећање дато читаоцима на почетку излажења. Ту су стручни чланци о појединим занатима који излазе под називом Занат је златан, Пекари и млинари, Занат шеширџијски, Зидари и каменари, итд. О историји Закона о занатима у Угарској сазнаћемо из чланка Какав је кад био занатима закон у Угарској. Веома је занимљив чланак под називом Беочинска каја, (Беочинска фабрика цемента, М. Ј.) у коме се даје преглед рада ове фабрике од њеног оснивања, 1870. до 1872. године.
Но, и поред тога што је претплатника било доста, што сазнајемо из списка који доноси лист, уредништво је било принуђено да обустави даље излажење листа. Верујемо да су материјалне тешкоће биле томе разлог, јер у последњем броју од 25. децембра уредништво моли претплатнике да измире своја дуговања. Двадесет пет бројева Гласа занатлија изашлих у 1872. години остали су као сведочанство о покрету Срба занатлија тога доба у Новом Саду.
Под окриљем и туторством Задруге, 11. септембра 1875. године оформљено је самостално радничко друштво Слога. Осванивачи овог српског радничког друштва били су Ђорђе Павловић и Гедеон Косановић. За разлику од Слоге, у којој су чланови могли бити само Срби православне вере, трговачка омладина је својој задрузи дала космополитски дух правилом да редован члан може бити сваки частан и вредан човек, без обзира на веру и народност. Поред хуманитарне улоге и сталешке солидарности, Задруга трговачке омладине пружала је својим члановима и забавне садржаје, о чему су и после више од пола века, 1930. године, писале новине:
Омладина трговачка окупљала су у том друштву и приређивала лепе забаве у друштвену корист. На те забаве, организоване из хуманих разлога, долазила је најотменија публика и ту је омладина стицала углађеност у понашању. То је у њој будило и сталешки понос.
У прву управу трговачке задруге 1876. године биран је књижар–послодавац Ђока Поповић, син чувеног Новосађанина грчког порекла Марка Поповића и сестрић пребогате Марије Трандафил. Сви оснивачи Задруге били су Срби, али већ следеће године међу члановима налазимо и угледне несрбе, Алвирта и Фишера. Лекар задруге био је познати књижевник и публициста др Илија Огњанивић Абуказем, који је као и Антоније Тона Хаџић, држао пригодне беседе са балкона задруге у сали позоришта, или са бине Гранда, најотменијег хотела у граду. После њихових говора наступао је хор који је певао српске и мађарске песме. Слично је и осамдесетих година радило ово удружење, само што је тада изгубило свој, у социјалном смислу универзални карактер, јер се претворио у класно удружење које је годило Бранику. Овај буржоаски лист је већ тада писао чланке против социјализма и његовог класно-борбеног покрета. За разлику од младих трговачких радника који су до почетка XX века остали на линији класне сарадње са својим послодавцима, занатски радници су већ осамдесетих година прешли на позиције класне борбе. Они ће се временом сродити са масом незапослене сиротиње и са њоме чинти прву генерацију градског индустријског пролетаријата.
Новосадско зидарско и тесарско потпорно друштво
Када су укинути цехови, радници неких заната почели су да организују своја нова удружења, по узору на немачко Новосадско опште радничко друштво. Тако су и радници мађарске народности основали своје национално радничко удружење Новосадско зидарско и тесарско потпорно друштво, које је организовало и окупљало зидаре и тесаре, мајсторе, калфе и помоћне раднике заната што су традиционално припадали новосадским и темеринским Мађарима. Друштво је добило дозволу за рад 20. маја 1876. године. Оно се у другом члану свога Устава одрекло сваког учешћа у политици, а прокламовани циљ постојања и рада био је, као и код осталих новосадских радничких удружења, финансијска подршка лечењу болесних и инвалидних чланова, сахрањивање умрлих и обезбеђивање породица умрлих.
Друштво се обавезало да ће своје финансијско деловање ускладити и базирати искључиво на новчаној маси из доприноса чланова, од поклона добротвора и сличних прихода. Приступом радника или калфе из зидарске или тесарске струке у чланство Друштва почињале су њихове обавезе плаћања чланарине и поштовање статута (Устава) у трајању од једне године. Уписнина је износила 50 крајцара, а чланарина се плаћала сваког месеца по 25 крајцара. Ове обавезе сваки члан се може ослободити у току чланске године, ако откупи ослобођење из чластва у износу од 2 форинте. Званичници Друштва су били председник, потпредседник, секретар, благајник и старатељ. Право да сазивју скупштине имају само званичници, да врше контролу благајне сваког месеца, да плаћају рачуне и једино они могу да одређују висину и врсту новчане помоћи члановима. Први председник био је Алајош Чочек, старатељ Ђерђ Хорват, а благајник Шебешћан Сотиш.
Првобитни капитал од неколико стотина форинти Друшво је наследило од бившег заједничког цеха зидара, тесара, грнчара, и каменорезаца, чији су чланови 15. јуна 1873. године донели одлуку да се при цеху и под његовом контролом формира потпорно друштво за зидарске и тесарске помоћнике. Ова одлука тада није могла бити спроведена у дело јер је Министарство унутрашњих послова затражило да се за такво друштво израде посебна правила.
[1] Трива Милитар, Прве књижаре и штампарије у Новом Саду, Вести музеја града Новог Сада број 9, 1975, 6.
Остави коментар