ПРОФАШИСТИЧКА ШТАМПА

Аутор: др Милош Савин, историчар

Као последица политичког, друштвеног и економског суноврата након Првог светског рата, у Европи се јавља експанзија радикалног национализма. Најпознатије, али и најпогубније појаве били су италијански фашисти и немачки нацисти, који су као носиоци духа епохе инспирисали сличне покрете широм Европе. Због хроничне нестабилности на свим пољима, Краљевина Југославија била је погодно тло за ове политичке групације чија су главна оружја била физичко насиље и жестока пропаганда. Због тога што је сваки покрет, поред идеја из заједничког идеолошког сета, садржао и локалне особености, истраживачима је било тешко да одреде које се политичке групације могу сматрати фашистичким. Социјалистичка историографија је фашистичке елементе приписивала и режиму краља Александра, о чему се данас воде жучне дебате међу историчарима. Међутим, профашистички елементи су били јасно присутни у гласилима Југословенске народне странке и Југословенског народног покрета ЗБОР. Пошто се орган ЈНС-а звао Борба, присталице ове странке су називали „борбашима”, а предводио их је Светислав Хођера, некадашњи пилот и бивши шеф кабинета Петра Живковића. Са друге стране, ЗБОР је настао почетком 1935. године спајањем неколико покрета са профашистичком идеологијом. Њихов вођа је био Димитрије Љотић, а покрет је био идеолошки и логистички повезан са Берлином. Ипак, подршка народа овом покрету је била занемарљива, иако је постојало неколико упоришта попут Љотићевог родног града, Смедерева, као и Петрограда у Војводини, где су излазили прољотићевски листови.

Први лист са фашистичким идејама на територији Војводине се појавио 22. јула 1934. године у Великом Бечкереку, под називом Буђење. Уредник је био Милорад Д. Мојић, који се није отворено декларисао као фашиста због непопуларности у масама, па је своје идеје износио кроз фразе о „буђењу народа”. Ова синтагма је било повезана са идејом препорода нације и религиозним мистицизмом Димитрија Љотића, чији је чланак „Горе срца!” пренет у првом броју Буђења. Мојић се наметао као мисионар који шири идеологију о култу и препороду југословенске нације, без икаквог обзира према групацијама које мисле супротно. Желео је да око Буђења окупи националне и верске фанатике који ће рушити све што се нађе на путу остваривања зацртаних циљева. Појава Буђења дочекана је с негодовањем у грађанским круговима. Познати лекар из Великог Бечкерека, др Миша Матић, јавно је изјавио да му такав лист не треба и да га неће финансијски подржавати. Међутим, било је и оних који су подржали Мојића, попут Радe Лунгулова, уредника суботичке Народне речи, а затим и Саве Николића, некадашњег комунисте који је у Северној стражи, по поруџбини написао да Буђење „кипти од живота и борбености”.

Кад је основан ЗБОР, лист Буђење је постао орган овог покрета, иступајући против комунизма, Јевреја и грађанске демократије. Лист је следио и промовисао идеје из нацистичке Немачке, сматрајући да су Јевреји били кривци за сва зла на овом свету. Јеврејске организације су тужиле Мојића због антисемитских текстова, па је он осуђен на 600 динара новчане казне. Међутим, то га није спречило да настави са антисемитском хајком. Буђење је заступало расистичке идеје, говорило о новој елити која ће одговарати патријархалној традицији и корпоративном државном уређењу. После избора 1935. Буђење је упутило отворено писмо Душану Дуди Бошковићу и другим посланицима са листе Удружене опозиције, са поруком да су се огрешили о десетине хиљада Југословена из Војводине који су гласали за њих, тако што су стали иза програма заснованог на негирању интегралног Југословенства.  Мојић је жестоко нападао идеју о аутономији Војводине.

Љотићевски лист је с ниподаштавањем писао и о Народном фронту и окупљању демократских снага. У жељи да одврати грађански слој од борбе против фашистичке опасности, Мојић је настојао да свим силама увери јавност да се иза тог покрета крију комунисти. Буђење се оштро изражавало и о Омладинском културно-привредном покрету (ОМПОК) и његовом гласилу, Нашем животу, тврдећи да су припадници овог покрета против свог народа јер желе да подигну пролетерску револуцију. Такви напади на противнике нису донели повећању подршке зборашким идејама на територији Баната.

Буђење је финансирано из фондова ЗБОР-а, који су тајним каналима примали финансијску подршку из нацистичке Немачке. Редакција је позивала љотићевце да се учлањују у „задругу штампе” која је названа Буђење. Члански прилог износио је 50 динара, али се на томе није инсистирало jeр тиме, пре свега, требало је замаскирати помоћ са стране, односно објаснити како се овај лист финансира с обзиром да није имао огласе и рекламе. Добија се утисак да је режиму одговарао такав лист док је писао против грађанске опозиције и комуниста. И на његов антисемитизам је гледано кроз прсте, као и на логистичку везу са Немачком, с обзиром на спољнополитички курс Стојадиновићеве владе. Међутим, високе амбиције ЗБОР-а утицале су на Стојадиновићев однос према овом покрету. Буђење је касније оштро цензурисано, а затим и плењено. Почетком 1937. године тужилаштво је забранило прва два броја, да би Буђење, у свом четвртом броју, 14. фебруара 1937. одговорило да се неће предавати и да ће у случају нове забране „опет васкрснути”. Тужилаштво се није на то обазирало, већ је и тај број запленило, због чега је Буђење престало да излази.

После забране Буђења организација ЗБОР-а у Петровграду је покренула нови орган под називом Суђење. Милорад Мојић је објаснио смисао тог назива: после буђења народа доћи ће суђење свима онима који су се огрешили о њега. Мојић је, ризикујући да му лист буде забрањен, оценио Стојадиновићеву владавину као најцрњи и најреакционарнији режим од свих, што није било неутемељено с обзиром да је Стојадиновић свесно користио полуге моћи у сузбијању опозиције. Љотићевци су били део таквог режима, али су дигли глас против њега када су и сами постали угрожени. Међутим, хајку на комунисте и грађански, демократски оријентисане људе су још више подстицали. Први број Суђења, који се појавио 18. априла 1937. године тужилаштво је забранило. Други број који је изашао 1. маја исте године, састојао се претежно од огласа па је прошао цензуру, међутим, сутрадан је изашао трећи број који је критиковао Стојадиновића. Одговор режима био је такав да је Суђење доживело свој крај.

Нови зборашки лист у Петрограду, под називом Нови пут, излазио је од 5. септембра 1937. до 15. јануара 1939. године. У почетку је формални власник и одговорни уредник био штампар Бранислав Попмијатов, али се потом као главни уредник потписивао Милорад Мојић. Име листа је указивало на пут спасења којим југословенска нација и њена држава треба да крену. То је био пут реда, правде и благостања, прожет „стваралачким национализмом”. Тај пут је подразумевао корпоративну државу која одбацује капитализам и комунизам, као и страначке и националне поделе југословенског народа. Лист је пропагирао пуну јавност рада, равноправност Срба, Хрвата и Словенаца, али и укључење Бугара у југословенску државу. Међутим, овакав програм није наишао на озбиљну подршку, иако Љотићевци нису пред јавношћу желели да буду изједначени са фашистима. Покушавали су чак да докажу да постоје разлике између њихових идеја и нацизма. Признавали су Хитлеру да је генијални апостол и да је много за своју земљу учинио, али се нису потпуно слагали јер су Љотићевци сматрали да је бог изнад државе и нације, а залагали су се и за корпоративну државу. Међутим, разлике које су Љотићевци истицали нису помогле да их масе посматрају одвојено од режима у Италији и Немачкој. Нови пут је од 12. децембра 1937. и званично био гласило ЗБОР-а. Тада је цетрални љотићевски орган Отаџбина у Београду престао да излази, па су његови претплатници добијали Нови пут. Међутим, како је Стојадиновић био одлучан да не дозволи било какву конкуренцију својој власти и у односима са Немачком, тужилаштво се устремило и на Нови пут. Током 1937. и 1938. бројеви су стално плењени и уништавани, да би 1939. године режим одлучио да трајно забрани лист. Због револуционарне реторике су за три узастопна броја издата решења о забрани растурања и Нови пут је већ средином јануара престао да излази.

Милорад Мојић је као главни секретар ЗБОР-а био упорнији и агресивнији од свог шефа, Димитрија Љотића. Кад је Нови пут забрањен, одмах је предузео кораке да покрене нови под именом Наш пут. Овај лист је са прекидима излазио од почетка марта 1939. до 27. августа 1940. године, и то уз велике тешкоће, не само због опструкција власти, већ и због недостатка новца. Ранији страни извори су пресушили после откривања афере око „Техничке уније”. Због тога је ЗБОР покренуо акцију давања добровољних прилога. Тада су Милорад Мојић и његов брат Иван дали прилог од 500 динара, како би подстакли и друге присталице покрета. Акција није донела очекиване резултате, па је ЗБОР настојао да придобије крупне индустријалце, какав је био Милан Вапа који је ушао и у врховни и саветодавни одбор покрета. Наш пут је наставио да пропагира већ познате фашистичке идеје. Док је Народни фронт водио одлучну кампању за мир, љотићевски лист је пропагирао рат. ЗБОР је и у свој амблем унео мач поред штита, а Наш пут је објашњавао да то значи рат „неправедном миру”. Овакве поруке су имале одјека само у уском кругу Љотићевих присталица. Са друге стране, режим је наставио са истом праксом и забранио неколико бројева из 1939. године. Последњи број Нашег пута у Петровграду је изашао 28. јануара наредне године, а у то време се и Мојић на кратко нашао пред судом. Пошто је ослобођен, Мојић је у договору са вођством покрета преместио лист у Београд, где је од 21. априла исте године наставио да излази, да би се угасио крајем августа, после девет бројева. Била је то увертира забрани ЗБОР-а од стране југословенске владе.

Када је реч о Југословенској народној странци, односно тзв. борбашима, њихово прво гласило на територији Војводине се појавило у Апатину под називом Глас борбаша. Први и једини број је изашао 1. октобра 1935. године и у заглављу је стајала борбашка парола: „Слобода, право и једнакост”. Лист је позвао присталице да се обрачунају са властодршцима и изразио Хођерину намеру да се докопа власти. Оштро је критиковао режим, пре свега због лагања и насиља над народом, а потом и за „просташтво и кретенизам, незнање и шпекуланство”. Ниједан други опозициони лист није тако ударао по режиму. Глас борбаша је позивао народ да не чека, већ да крене заједно са њима у борбу за освајање власти. Изнесени су и главни захтеви странке: слободна штампа и тајно гласање, ред, рад и законитост, заштита земљорадника, малог поседника и свих који су економски слаби. Профашистички елементи више су били изражени у деловању него у страначком програму. Иако се Глас борбаша јавио у време кадa је Стојадиновићева влада још либерално гледала на опозиционо писање, жестина критике је утицала да режим заведе строгу цензуру, али и да се обрачуна са наведеним борбашким листом.

Напред борбаши, други орган Југословенске народне странке у Војводини, био је дужег века. Новосадски поседник Атанасије Б. Милинов, који је био члан Главног одбора ЈНС, покренуо је лист у Бачкој Паланци, уверен да ће у малој средини моћи слободније да делује. Милинов је такође у Бачкој Паланци издавао и гласило на немачком језику под називом Borbas der Kämpler. Од 23. фебруара до 24. маја 1936. изашло је 12 бројева листа Напред борбаши, у којем су агресивно изношени борбашки ставови. Они су сматрали да треба да буду „бич божији” и за Југословенску радикалну заједницу и за Удружену опозицију, који су се подједнако огрешили о народ. Стојадиновића и његове сараднике су оптуживали да желе да наставе са пљачком државе и народа, а опозиционаре да су тежили да разделе и „расцепкају отаџбину”. Преношен је борбашки програм који је подразумевао смањивање дажбина, завођење прогресивног пореза, спречавање корупције, укидање трошарине и школарине, ревизију социјалног осигурања, повећање цена пољопривредних производа, независност судова и реформе државне администрације. Међутим, ништа од овог није привукло масе највише због профашистичких и фанатичних метода и реторике.

Ово борбашко гласило искључиво се бавило деловањем странке, пратећи њену активност не само у Бачкој, већ и шире, при чему је лажно приказивано расположење народа. Хођера и други страначки прваци изигравали су на зборовима вође у Хитлеровом маниру, оштрим гласом су говорили, стварајући буку преко јаких звучника, док су се њихови одреди физички разрачунавали сa противницима. Да би ојачали редове својих присталица, борбаши су тврдили да су они једини за равноправност националних мањина, а створили су и Удружење напредних жена борбашица и прокламовали борбу за женска права. На збору у Оџацима 15. марта 1936. године говорила је и сељанка из Чиба, Лепосава Лазић. То је био први случај у Војводини, након 1918, да је на неком политичком збору говорила жена. Упркос свему, Напред борбаши, а самим тим ни ЈНС нису успели да привуку већи број присталица. То је утицало на малу претплату па је редакција из Бачке Паланке одлучила да угаси лист када су страначки извори пресушили. Свестан да је борбашка идеологија доживела крах, Хођера је 7. октобра 1938. ушао у Стојадиновићеву владу.