Аутор: Јованка Симић, новинар
У сећањима на просветитеља Атанасија Стојковића, недавно о 250. годишњици његовог рођења, истицано је да је реч о једном од најобразованијих Срба свог времена, доктору филозофије, утемељивачу природних наука код нас, посвећенику српском језику и књижевности, професору физике и у два мандата ректору Универзитета у Харкову.
Стојковић је један од првих српских научника, аутор прве српске енциклопедије природних наука, тротомног дела „Физика“ (1801–1803), филозофско-литерарног дела „Кандор или откровеније египетских таин“ (1800) и првог српског романа „Аристид и Наталија“ (1801), мада као романописац није достигао славу Милована Видаковића.
Рођен је 1773. године у Руми, у сиромашној породици. Отац Јован и мајка Ана имали су још двојицу синова – Алексија и Теодора.
Атанасије се школовао у родној вароши а затим и у Шопрону, Сегедину, Пожуну (данашњој Братислави).
У Гетинген је доспео 1797. године уз благослов архимандрита Јована Рајића и подршку трговца Драгутина Теодоровића из Трста, којем је касније посветио други део своје књиге „Физика“. На том престижном немачком универзитету изучавао је право, теологију и филозофију. Изванредном студенту помоћ је упућивао и митрополит сремскокарловачки Стефан Стратимировић.
Стојковић је у Гетингену докторирао филозофију 1799. године и тако постао први Србин који је докторирао на гетингенском универзитету што му је отворило врата многих учених друштава и познанства са значајним људима у Јени, Лајпцигу и самом Гетингену. Крајем 1799. године вратио се у завичајни Срем где му је архимандрит Рајић понудио монашки чин, али Стојковић ту понуду није прихватио. Одлучио је да отпутује у Пешту и посвети се научним истраживањима и писању књига.
Године 1801. објавио је роман „Аристид и Наталија“ као и први том „Физике“ а наредне године и други том тог научног дела. Објављена му је убрзо и песма „На смерт бесмертнаго Јована Рајића“, поводом упокојења архимандрита у манастиру Ковиљ.
На наговор Доситеја Обрадовића, од 1801. до 1803. у Будиму, Стојковић је писао књигу „Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј“ у три тома, која је прво такво дело на српском језику. Обухватала је не само физику већ и метеорологију, астрономију, минералогију па чак и ботанику и зоологију. Овим делом Стојковић се, уз Доситеја и Павла Соларића, сврстао у ред српских просветитеља.
Доситеја је упознао неколико година раније у Бечу, током свог путовања на студије у Гетинген. Познанство је прерасло у пријатељство, те је Стојковић постао страствени следбеник његових просветитељских идеја. О чврстом пријатељству сведочи и Доситејево писмо Атанасију, упућено из Трста 23. августа 1802. године:
„Јуче ми је дао драги наш Драго твоју 2-ру част Фисике. То ће рећи: И паде семе на земљу благу и принесе плод сторицеју. Пак какво (х)оћеш веће благополучије на овој грудви
земљице, него такова творити чудеса – то јест не само садашњему, него и будуштим родовом отварати очи разуменија и милионе њима показивати светова. То значи славу божју, величество, свемогућство, благост и премудрост достојно показивати и проповедати…”.
Управо та приврженост Доситеју и противљење Вуковој реформи српског језика, Атанасија Стојковића учинили су незаслужено скрајнутим у српском памћењу. Због сукоба са Вуком и његовим присталицама, он није могао да добије упослење. На препоруку Северина Осиповича Потоцког, куратора школа харковске губерније и руског министра просвете, са којим се
упознао током боравка у Бечу почетком 1803. године. Стојковић је добио понуду новооснованог Универзитета у Харкову и новембра исте године изабран је за професора физике. Шест година доцније постао је ректор Универзитета у Харкову.
Најпре је предавао на катедри теоријске и експерименталне физике, убрзо је постао декан одељења физичких и математичких наука а касније и ректор и оснивач харковског Ученог друштва. Стекао је многе почасти и привилегије, постао члан Царске академије наука, добио од цара Александра I Орден Светог Владимира трећег степена, као и материјалне привилегије а затим је постао и државни саветник.
Убрзо пошто је 1815. године постао ректор Харковског универзитета одлучио је да се ожени, а руски цар му је поклонио 25.000 јутара земље у Херсонској губернији. Писање није запоставио те му је тих година на руском језику штампана монографија о метеоритима. Ово дело и данас се сматра релевантним у свету науке. Када је 1812. године добио други мандат ректора, објавио је у Харкову текст на латинском језику о свом колеги и пријатељу Григорију Трлајићу.
Непосредно пошто се пензионисао, преселио се у Бесарабију доспевши тамо у контакт са Карађорђем којем је у Петрограду био преводилац у преговорима са руским царoм о повратку Вожда у Србију. Стојковић се нашао у узаврелој Русији 1804. године у исто време када је народни збор у Орашцу одлучио да почне борбу са Турцима, а за вођу је изабран Карађорђе.
Митрополит Стратимировић, са којим је Стојковић водио преписку, размишљао је како да помогне Србима у Србији, Босни и Херцеговини и јужној Далмацији и осигура им даљи опстанак. У настојањима да се заинтересују руски политички кругови за ослобађање Срба, упућивана су писма цару Александру I, упућиване су и српске делегације у Русију. О приликама у том периоду писао је и прота Матеја Ненадовић у својим „Мемоарима”. Ненадовић је био један од чланова српске делегације која је, пре одласка у Русију најпре свратила у Харков. Ту су их дочекали Атанасије Стојковић и Теодор Филиповић, професори на универзитету.
Године 1824. у штампарији Руског библијског друштва у Петрограду, Стојковић је објавио превод „Новог завета Господа нашега Исуса Христа” у славеносербској редактури што је прилично отежало настојање Вука Стефановића Караџића да прибави разумевање и подршку међу ученим Србима за његов превод тог дела на народни српски језик. По узору на Волтерово дело „Кандид”, Стојковић је написао и књигу необичног назива: „Кандор или откривање египетских таин“. Заправо је то, како су оценили критичари „роман филозофско поучних намера са доста мистичних елемената”.
Да Стојковић у Русији није заборавио свој народ и да је чезнуо за отаџбином, сведоче писма која је размењивао са Лукијаном Мушицким и митрополитом Стратимировићем као и детаљ у вези са Матицом српском. Наиме, Библиотека Матице српске, најстарија српска библиотека националног значаја и прва јавна научна библиотека у Срба, настала 1826. оснивањем Матице српске, послала је 1830. своја издања на поклон Народном музеју у Пешти, Царској библиотеци у Бечу, Народној библиотеци у Прагу и Руској императорској академији наука у Петербургу. Од свих институција које је Матица даровала књигама, једино је Руска императорска академија узвратила поклон, уз пропратно писмо, датирано 14. јуна 1832. године. Писмо је потписао стални секретар Академије и редовни државни саветник Петар Соколов. Вест о поклону Руске академије пренео је и Павле Стаматовић у „Српској пчели“, обавестивши јавност о томе да је Матица српска добила на дар 61 књигу од Императорске руске академије из Петербурга и да је заједно са тим књигама и Атанасије Стојковић послао на поклон Матици по један примерак својих књига које је објавио у Русији.
Када је Стојковић напустио универзитетску катедру и постао државни саветник и угледник са неколико руских ордена и медаља, своје имање препустио је синовима Аркадију и Хонорију и упокојио се 1832. године у Харкову.
ЛИТЕРАТУРА
Матица српска: Научни скуп „Homo universalis Атанасије Стојковић (1773–1832)“, Нови Сад (2023)
Ненад Станојевић: „Атанасије Стојковић (1773‒1832) – 250 година од рођења“ (Библиотека Матице српске, 2023)
Мр Душица Грбић: „Сто осамдесет година прве размене књига Библиотеке Матице српске“ (БМС, 2012)
Јован Скерлић: „Историја нове српске књижевности“, Рад, Београд (1953)
Сандра Бекавац: „Атанасије Стојковић – живот и дело“ Нови Сад (2006)
Остави коментар