Аутор: Јованка Симић, новинарка
Године 1922. у месецу октобру, у сремском месту Иригу, од оца Гојка – свештеника, администратора епархијског и мајке Вукосаве (пореклом из виноградарске породице Јефтић у Лединцима) рођен је Борислав Михајловић Михиз – књижевник, критичар, драмски писац, један од најбриткијих умова српске културе, циник и бриљантни полемичар који је непоткупљиво писао о свему па и аутобиографије о другима, које су уједно биле и штиво о њему самом.
Почео је као песник, био је веома активан књижевни критичар, познат као човек „без длаке на језику“. Аутор је или коаутор више филмских сценарија: „Орлови рано лете“, „Поноћна звона“, „Војник и пас“, „Човек и птица“, „Заседа“. Аутор је драмских текстова: „Бановић Страхиња“, „Командант Сајлер“, „Краљевић Марко“, „Оптужени Петар Тодоровић“…
Мада је проживео само три четвртине минулог века, Борислав Михајловић је оставио дело о којем ће генерације промишљати и у овом и у наредним столећима те је сасвим разумљиво што је Матица српска, та кошница наше културе, која је у готово двовеконом трајању објављивала искључиво научна издања, начинила преседан припремивши Михизова сабрана дела. Издавачки подухват подржала је Српска читаоница из Ирига, као и Универзитетска библиотека из Београда.
Његову прву књигу „Поезија и антологија“ приредио је Селимир Радуловић, затим је „Критике и огледи у два тома“ приредио Владан Бајчета, „Драме и драматизације“ приредила je Љиљана Пешикан-Љуштановић, „Аутобиографија о другима“ – приређивач Иван Негришорац, „Казивања и указивања“ – Драган Хамовић. Сабрана дела садржаће шест књига у девет томова јер су Михизове драме и драматизације „Аутобиографија о другима“ и „Критике и огледи“ – двотомни.
У Иригу и у Сремским Карловцима Борислав Михајловић испољио је изузетну интелектуалну радозналост и речитост. Као ђак Карловачке гимназије коју је похађао од 1933. до 1938. написао је своју прву песму и јавно је изговорио пред својим школским друговима на седници Ђачког књижевно-уметничког удружења „Стражилово”.
Доцније, негодујући што се код нас речима „провинција“ и „провинцијалац“ неоправдано приписује потцењивачко значење, истицао је да мала средина често даје човеку добре особине. О себи је говорио да је провинцијалац јер је рођен у једној сремској паланци, Иригу, а у основи се формирао у једном другом градићу – Сремским Карловцима. После основне школе пут га је водио право у Сремске Карловце у којима је гимназија и богословија коју су свршавали многи његови преци по очевој линији. Карловачка гимназија није била у српском народу сам најстарија, већ и најбоља.
„Карловци су били снажно окренути неговању српских традиција, а самим тим Гимназија је имала нешто од космополитизма и интернационализма. У њој сам научио да је у уметности и у размишљању битно спојити две ствари: рећи оно што је твоје и што најбоље познајеш али га исказати на такав начин да може да кореспондира и да буде у таким координатама да га прихвате и други људи. То је оно што сам научио о литаратури као најважније. Не може се бити светски писац а да се истовремено не буде писац свог света. Нема Софокла без Грчке, нема Дантеа без Фиренце, Боре Станковића без Врања, нема Маркеса без Маконда. Тек у том споју посебног и општег добијају се праве вредности. То сам научио у Карловачкој гимназији.“ – говорио је много година доцније у тв емисији „Заоставштина за будућност“.
По окончању Другог светског рата, Михиз је у Београду уписао студије економије, а затим књижевности. Своју генерацију описао је као „децу нове, несрећно склопљене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. И док смо боловали своје дечје болести, нисмо знали да и она болује своје“. Његова генерација, говорио је, за непуну деценију, прошла је кроз капитализам, фашизам, окупацију, грађански рат, револуцију, војни комунизам и стаљинизам, „да бисмо се онда и ми и земља, готово пола века, лечили од свега тога, да се не излечимо до данас.”
Током студија становао је на чувеној адреси у центру Београда , у Симиној 9а. У Михизовој соби проводили су дане Дејан Медаковић, Добрица Ћосић, Павле Ивић, Петар Омчикус, Жика Стојковић, Михаило Ђурић, Антоније Исаковић… Сликар Мића Поповић говорио је да су у то време постојала само два мишљења: Михизово и погрешно.
Ћосић се доцније присећао да врата на тој соби никад нису закључавана те да је у њу улазио ко је хтео и када је хтео. А кад се уђе, лево и десно поред зида, на паркету, уместо кревета, згњечене перине, на њима згужвана немачка ћебад, прљави јоргани и од зноја и прашине жућкасти јастуци. Између тих лежаја бели амбулантни сто, на њему разбацане књиге…
„Михиз и ја смо заједно становали у Симиној улици 9а. Постепено, около наше собе и у њој окупило се веома много младих људи – будућих књижевника, научника, сликара… Већина су данас, звучи то мало необично, чланови Српске академије наука и уметности“ – говорио је Војислав Ђурић.
Михиз је, како су сведочили савременици, познавао свакога. Био је некрунисани краљ реалног и салонског антикомунизма, дружио се и са удбашима и генералима, глумцима и каскадерима,… Многи писци, међу њима и Борислав Пекић, доносили су му своје рукописе на читање, пре него што их пошаљу издавачу. На приговаре пријатеља да превише сагорева за друге, Михиз је скромно одговарао: „Сви су моји пријатељи, чије сам необјављене рукописе читао, већ уметнички горели, ја сам читајући туђе рукописе дувао у пламен да ватра буде већа и лепша. То је за сваку ленштину угодан посао”.
Са горком сетом Брана Црнчевић је о овој Михизовој особини писао у својој „Књизи задушница“: „Не знам човека који је као Михиз више уживао у успеху својих пријатеља и плео најлепше речи у њихову славу. Многима је помогао да стигну тамо где он није стигао, био је делић свачије славе и калауз за свачији успех. Веровао је у туђе дарове, а сумњао у свој. Узвратили су му жестоко. И они су веровали у свој дар, а сумњали у Михизов. Они које је прехваљивао замерили су му што прехваљује и друге. Нису му били једини, а то је било неопростиво”.
Многи од њих доцније су стекли титулу академика. Не и Михиз. Троструки лауреат Стеријине награде у два наврата је одбијен. Јован Ћирилов казао је да Михиза у САНУ нису хтели да приме они који су урадили и написали десет пута мање. А он није патио због себе, него због учмалости Српске академије наука и уметности. Говорио је да није важно што он није академик већ да је битно да се „та стара дама САНУ пробуди и каже шта је видела кад се пробудила”.
Једноставније би било навести шта све Михиз у свом животу није био, него шта јесте. A био је: уметнички директор Авала филма, руководилац у Просвети и у Атељеу 212 који је осмислио заједно са Миром Траиловић. Био је и управник Вуковог и Доситејевог музеја. Библиотеком Матице српске у Новом Саду управљао је од 1955. до 1960. године. Полушапатом се нагађало да је у Нови Сад послат по казни јер је у НИН-у претерано критиковао власт.
О данима проведеним на челу БМС писао је у другом делу „Аутобиографије о другима“: Решио сам да ми служба у Матичиној библиотеци не буде синекура. Да будем добар управник Библиотеке која је тада била у пуном развоју. Довршавали су се нови савремени магацини и ваљало је цео огроман фонд од готово пола милиона примерака претрести, прекаталогизирати и преселити на модерне металне полице, а такође нове простране читаонице опремити и отворити за све већи број студената новооснованих новосадских факултета. Ажурирати стари азбучни каталог и увести предметни. Обновити, после Лесковчевог одласка, готово замрлу, набавку стране књиге и развити размену Матичиних издања са страним научним институцијама. На кључна места довести младе и способне људе са свршеним факултетима и омогућити им самосталност у раду“.
У Михизовом мандату Библиотека је правно одвојена од Матице српске, установила је предметни каталог и откупила неке од апсолутних униката старе српске књиге. Данас под својим окриљем чува више од три милиона докумената.
Борислав Михајловић Михиз умро је у Београду 15. децембра 1997. године. Сутрадан, у цркви Светог Марка, академик Матија Бећковић топлим речима опростио се од пријатеља и „човека са златним мозгом“ који је „стигао у Београд као протин Бора а враћа се у Ириг као прва глава културе српског народа“. По сопственој жељи Михиз је сахрањен у „својој провинцији“. Почива на иришком гробљу крај оца Гојка и мајке Вукосаве.
У Иригу Средња стручна школа носи Михизово име. Од 2005. године награду за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз“, истоимени фонд и иришка Српска читаоница под покровитељством Покрајинске владе и Министарства културе Србије, додељују сваког 17. октобра, на пишчев рођендан. Пре три године обновљен је Михизов родни дом и претворен у спомен кућу.
ЛИТЕРАТУРА
Михајловић Михиз, Борислав: „Аутобиографија о другима I i II“, БИГЗ, Београд, 1990, 1993.
Бајчета, Владан: „Борислав Михајловић Михиз: критичар и писац“, Матица српска, Нови Сад, 2021.
Станојевић, Ненад: „Борислав Михајловић Михиз (1922–1997) 100 година од рођења”, Електронски каталог БМС, 2022.
Остави коментар