Ауторка: Тијана Митровић
Сажетак: Рад се бави драмом Путујуће позориште Шопаловић која показује запостављено место позоришта у друштву у време окупације у Ужицу. Приказују се разлике међу грађанима и глумцима како између себе тако и однос једних према другима. Стварност као охола и неспремна за уметност и позориште као метафизички бег од сурове стварности.
Кључне речи: позориште, стварност, окупација, грађани, глумци, представа
Код Љубомира Симовића имамо често присутну тему рата, како у поезији тако и у драми. Путујуће позориште Шопаловић је трећа по реду Симовићева драма, а друга његова драма која је добила Стеријину награду.[1] Ова драма би могла да се посматра и као скуп свих дотадашњих Симовићевих песничких импресија о окупацији (Симовићеве песме које се баве овом темом: Окупација Ужица, Вешала на Житној пијаци у Ужицу, Солдатуша…).
Радња ове драме се одвија у његовом родном граду Ужицу чију је историју вероватно добро познавао, као и прилике током Другог светског рата. Такође, Симовић на духовит начин приказује тадашњи менталитет грађана и типизирано понашање карактеристично за мале варошке средине. Присутно је преплитање две стварности, оне егзистенцијалне, ратне коју живе грађани Ужица у тешким условима окупације, страха и глади и оне нематеријалне коју представљају глумци као означитељи свега метафизичког и безвременског. Већ у приказу прве сцене можемо да закључимо какве су друштвене прилике. Почетак драме је смештен на ракијску пијацу, место где су се пре окупације безбрижно скупљали грађани, а око ње се налази кафана и пекара, сајџија. Оно што руши ову наизглед безбрижну сцену јесу зидови са немачким прокламацијама које узвикују: WARUNG! BEKANNTMACHUNG! VIKTORIA! И црне заставе, затим и кукасти крст које је обојило Ужице у ту боју. Тој боји пркоси глумачка путујућа свита која изводи сцену из Шилерових Разбојника. Даље у драми ћемо имати развијен опозитан однос између света глумаца и грађана. „То свесно или несвесно преплитање, раздвајање или поклапање стварности и позоришта, то што се граница између њих брише, крије, премешта и изненада се појављује на неочекиваним местима, то је основна игра ове драме.“ (Симовић 1985:8)
Чему глумци у оскудна времена
Приказом одломка представе глумци најављују представу која ће се одржати то вече, али раније него што је уобичајено, због полицијског часа. Већ у самој најави представе глумци наилазе на негодовање грађана који се буне против извођења у ратним временима. Узвикују да је Ужице црно од застава, да су стрељања, глад, избеглице на све стране. Први сукоб се јавља са женама грађанкама од којих су неке наведене само као прва, друга, трећа – тиме Симовић брише њихова индивидуална својства и представља их као укупни глас овог града, док су Дара и Томанија именоване иако је то само у функцији представница осталих грађана. Оне ступају у конфликт са чланицама трупе, Јелисаветом и Софијом. Са њима се осликава менталитет Ужица које глумице називају курвама и барабама, на шта оне бурно реагују, бранећи се. Када остану саме на сцени Дара и Томанија говоре о акцији која треба да се изврши. Иако су оне те које знају све шта се дешава у Ужицу Дара изговара : „Што мање питаш мање знаш, а што мање знаш, мирније живиш.“ (Симовић 1985:36) Провлачећи се кроз драму још неколико пута као гласноговорнице видимо да су ипак изабрале да више знају. Оне учествују у нападу на Софију оптужујући је да је немачка курва и режу јој косу, јер је та коса оно што је разликује од њих, а све што је другачије, у њиховом свету није прихватљиво. Иако су против позоришта које им доносе глумци, грађанке уживају у свом личном позоришту у коме су оне и редитељи и гледаоци. Када износе тела начелника и Анђе Карамановић свака узвикује своју реконструкцију догађаја шта се заправо десило, док једна пошто не види баш најбоље шта се дешава узвикује „Требало је да заузмемо боље место!“ (Симовић 1985:89)
Свађу на ракијском тргу између грађанки и глумица прекида Милун, поднаредник градске стаже, сарадник окупатора који одводи глумце у полицију. Он је сав посвећен свом чину да чак и не прави разлику између дрвеног мача и хладног оружја и тако захтева од Филипа да одложи реквизит. Његова неупућеност у драмску уметност се види и тако што не верује Василију да је то његов прави индетитет, јер га је Филип назвао Стефаном док је у заносу говорио своју улогу из једне представе. Милунове реченице су обележене узвичницима док је говор карактеристичан сеоском поднебљу овог краја: казо, украј, шћери, леб. Он ужива у свом тренутном положају јер је он једина веза између затвореника и спољног света, тако да му се грађани додворавају да би допремио неопходно затвореницима. Наглашава да би тиме рескирао да га пошаљу на фронт, али када Благоје нуди флашу ракије у замену не одбија, него додаје да је рекао две. Такође он уз чашицу ракије преноси даље шта се дешава у станици и тако прича о смрти начелника Домазета и Анђе Карамарковић. Његов однос према позоришту се види када узима дозволу и чак уз речи Јелисавете Василију: „Зашто му не покажеш неће је појести“ (Симовић 1985:76) он узима дозволу и заиста је поједе. Представа путујуће дружине никада се неће одиграти, јер више не постоји доказ да је дозвола икада постојала док се Гина и Благоје као послушни грађани слажу са свим што он каже.
Са Гином се упознајемо док стоји за коритом од кога се не одваја и над којим проклиње свој живот, али до краја остаје над њим. Према свом супругу Благоју који се не одваја од флаше ракије као она од корита, нема милости. Код Гине нема ничега прећутаног ни скривеног. Њен однос према глумцима је сличан као код остатка грађана, али с тим што она своје негодовање не крије. Лепоту Софијину не вреднује, сматра да је лепа само зато што је нова, туђа и лепо обучена. Њен муж видно опчињен Софијом изговара: „Глумци су боеми, и уметници, и светски људи!“(Симовић 1985:52) Када је угледао Софију изјављује да се осећа као соба у коју су унели љубичице. Таквим изјавама учинило би се да смо коначно нашли некога ко разуме позориште и живот глумаца, али и то је било само привидно. Када се ушуњају и изврше напад на Софију, до тада повучен и занесен Благоје са георгином на реверу постаје окрутан наследник Дропца. Од љубоморне помисли да је он није достојан, а Дробац јесте, пада му крв на очи, сече Софијину косу, обележје њене лепоте и на њега се преносе крвави трагови. После извршеног напада једино се Гина пита: „Шта смо ово учинили?“ (Симовић 1985:86) Може се закључити да се само код Гине појавила грижа савести након напада, јер она напада зато што Софију сматра курвом која је легла са батинашем њеног сина, а могли бисмо рећи да је мајчинска љубав ипак оно пресудно што осликава Гинин лик. После смрти Филипове и ослобађања њеног сина Секуле она жели да се извини глумцима и захвали, али поздраве шаље по Симки јер: „Мора да пере велики веш“(Симовић 1985:92). Благоје се враћа флаши, Гина остаје за коритом и рекло би се да је све остало исто као и пре доласка глумаца, само крвави трагови њиховог недела према Софији остају.
Покретне даске које живот значе
За представнике уметности и позоришта Симовић бира глумце из путујућег позоришта. Њихов однос према стварном животу и животу према позоришту може се градацијски поређати. Од Василија и Јелисавете који јасно одвајају живот и глуму, преко младе Софије која и у најмрачнијим данима има моћ да види лепоту уметности до Филипа Трнавца који стварни живот уопште ни не види, нити жели да га види.
Василије је вођа трупе који свој позив види као занат којег се не одриче чак ни у тешко време окупације. Када га Симка упита како могу да глуме када је рат, он одговара да је он у позоришту као што је пекар у пекари, апотекар у апотеци. А затим јој објашњава шта је позориште за њега: „Знате ли ви госпођо шта је позориште? Седите у Ужицу, а на десет метара од вас – почиње Енглеска! На само десет секунди хода од вас – почиње девети век.“ (Симовић 1985:64) За њега позориште представља брисање простора и времена. У позоришту види могућност слободе сазнавања свих истина и свих времена из прошлости. Само на сцени глумац може постати било ко. Иако се бори против бирократије и папирологије он поседује папир са дозволом који Мајцен захтева да би их пустио на слободу. Дакле, он је свестан вођа који иако не подржава све наметнуте обавезе, ипак их извршава. Решен је да не одустане од свог позива, чак се и повинује окупатору тиме што изводи Шилера, немачког писца, њему је битно само да позориште и даље живи и постоји. Брине о финансијама трупе, смишља како да плати закуп и преноћишта, мучи се са Јелисаветом око преношења и постављања реквизита док Филип и Софија занесено шетају Ужицем. У недостатку реквизита понавља како добар глумац и од једног лонца може да створи чуда, сећајући се старца из Ивањице и његове мултипрактичне шајкаче. Он верује да таленат глумца не може зауставити никакав недостатак реквизита или чак и позорнице (наступали би у кафани) и у томе се види колико се извештио после многих година чергарења.
Од Василија се ретко одваја Јелисавета и она би се могла назвати његовом десном руком. Она се понаша као велика позната глумица и после свађе са варошанкама изговара: „Сита сам наше запарложене провинције! Сита сам слепаца!“ (Симовић 1985:34) Одсечно одговара свима и могло би се рећи да је она Гинин еквивалент, али са друге стране, као представник глумаца. Незадовољна је улогама које добија, јер све чешће тумачи мушке ликове и сетно се сећа дана у Београду: „Играла сам у Београду, у ‘Мањежу’! Спремали смо Пижеове ’Срећне дане’, то су заиста били срећни дани! Ја сам имала прелепу женску улогу.“ (Симовић 1985:52) и њено даље сећање прекида ружна стварност и звуци пуцњева. Приликом пробе она не може да пребаци свој говор у мушки род, а на критику Софије одговара јој да онда она глуми грофа, али Софија каже да онда не би имао ко да глуми Амалију. Она до те мере сматра Јелисавету некомпатибилном за главну женску улогу да пре предлаже Василија за ту улогу него њу. Али ипак и даље у Јелисавети има животног полета и то се најбоље види када саветује Симки да скине црнину и обуче белу хаљину и стави црвени цвет у косу. Она се бори против стварности, али не тако што ће од ње побећи већ јој се супроставити и наругати.
Загонетна ужичанима, прелепа и млада глумица Софија опчињава и оне који јој се диве и оне који је критикују. А она је опчињена Ђетињом и лепотом око ње. Попут водене виле она често обитава поред воде и тамо се осећа најлепше и најсигурније. Изразито је сензитивна на мирисе, осећа мирис лубенице, цвећа у време када нико на њих не обраћа пажњу у страху од пуцњева. Не брине за егзистенцијална питања нити нуди помоћ Јелисавети при распакивању, већ је позива са собом да ухвати још мало сунца и изјављује да се никад није лепше осећала. Место глумца у свету види овако: „Можда глумац показује зашто уопште вреди да се човек прехрани и преживи.“ (Симовић 1985:64) Она у уметности види спас човека, јер он тада постаје људско биће и на тај начин се разликује од животиње јер није проткан само од егзистенцијалног. Док Василије тачно зна разлику између позоришта и живота, јер оно за њега престаје на рампи, Софија се пита: „А где је у ствари, граница између живота и позоришта? Да ли је граница тамо где је рампа? И да ли та граница уопште постоји?“(Симовић 1985:66) Она схвата да граница постоји, али би да је обрише, јер у животу позоришта и живљењу према њему налази спас од сурове стварности. Управо је добро играње једне претходне улоге спасило када се нашла сама са Дробцем, сарадником окупатора који је због начина опхођења према затвореницима добио име. Он је затиче саму поред реке после купања и нечујно јој прилази и почиње разговор зачуђен што га се не плаши. Она га својом причом отвара и видимо неког другог Дропца сем оног који је у планини силовао козе (по речима грађана), батињао и остављао крвав траг за собом. Касније сазнајемо да се Софија од њега спасила тако што је говорила речи траваре из комада Прогнани краљ. За разлику од Филипа који спонтано преноси позориште у стварни свет Софија преноси лажни дух кихотизма она се прави да не зна ко је Дробац и почиње да глуми. (Види: Павловић-Самуровић 1995:84) Ово је пут када се позориште пребацило у реалност и на тај начин спасило Софију. Она је покренула код Дропца сећање на детињство, кад су пекли тикве и од њих правили фењере. Да Дробац крије неку велику тајну и бол сазнајемо из тога што каже да нана лечи од велике туге, а да је туга кад : „То ти је…кад не да дисати.“ (Симовић 1985:82). Магијска моћ Софијине косе је раније тог дана зачарала Дропца који њену лепоту види: „Ко да си ми скинула крв са очију“ (Симовић 1985:84). После тог разговора видимо да је она у Дропцу покренула доброту која је обрисала крваве трагове греха који су га пратили, само што он одлази у смрт јер је види као једини спас од себе самог и својих дела. Овај необичан сусрет поред реке се може објаснити и тиме што је Симовић дао Софији неке магијске моћи да преобрати: „Ова Софијина везаност за воду, као и њена необична лепота, дају јој нека својства митског бића, она подсећа на вилу из усмене поезије која у води исцељује или пак кажњава јунаке.“ (В. Јовановић 2011:75) Речи Симке да се Дробац обесио Софија није чула, али је остала захвалност грађана што их је спасила од даље тортуре и мучења.
Онај коме позориште не престаје када се спусти завеса и онај који цео живот види као низ асоцијација које подсећају на референце из разних комада је Филип Трнавац. „Непрестано на пола пута између објективне реалности (страх, рат, глад, сенке вешала) и позоришне илузије (свет Шекспира, Шилера, Чехова), он слично Серевантесовом Дон Кихоту одбија да прихвати стварност онакву каква она јесте, ружноћу и тескобу свакодневнице и са лакоћом прелази у свет позоришне фикције.“ (Павловић-Самуровић 1995:82) Он је млад глумац са чијом се сметеношћу сусрећемо већ у првој слици када Василија назива Стефаном из једне од улога што збуњује слабо образованог Милуна. Његово мешање реалности са позориштем ствара низ комичних сцена као када Симки говори да јој је срнетина преслана и кечига служена уз вино док им она поставља само печену тикву. Филип тада уопште ни не види Симку већ госпођу Симони, удовицу из комедије Последње лето и у његовој свести вероватно су се појавиле те разне ђаконије уместо само безукусне тикве. У критичном моменту расправе када је Гина сазнала да Симка има аферу са њеним сином долази до још једне ситуације када се Филипу пали „позоришна лампица“ и он изговара: „Драга мајко, пригрли ову жену, онако како је она мене пригрлила на своје расцветале груди“ (Симовић 1985:72) и на тај начин ствара нову конфликтну ситуацију. Након низа комичних сцена када се учинило да је све ово са Филипом само безопасан занос, он страда, јер када је видео лешеве изговара речи из своје улоге која признаје убиство и ужичка власт, ненавикнута на позориште пуца и он пада мртав. „Трнавац плаћа животом право да живи личну судбину, да оствари свој сан“ (Петар Марјановић 1997:266) Да је његов живот цео био посвећен само позоришту, видели смо, а да жели у њему да остане видимо из његовог тестамента где завештава своју лобању да представља у неком позоришту јадног Јорика. Сахрањен је у масовну гробницу, али Василије се нада да ће управо као Јорик, његова лобања пронаћи пут до неког позоришног Хамлета.
Стварност је могла утицати на позориште, али она на њима не оставља никакав неизбрисив траг, чак и Софија, као оштећена ставља на главу перику која јој враћа лепоту коју је имала и они иако празних џепова настављају даље за својим циљем – одигравањем што више представа. Али ипак, уметност је та која побеђује и она је неколико пута преобразила стварност. Тако смо на почетку имали глумце који играју одломак из високе класичне драме – уметност која не обраћа пажњу на стварност и која је затворена сама у себи, затим Филип који збуњује уметношћу живот око себе, Софија са њеним Прогнаним краљем, место када уметност почиње да утиче на живот и на крају Филип у његовој последњој сцени и уздизање уметности путујућих глумаца до трагедије. (Види: Христић 1987:165) Симовић је овом драмом приказао моћ позоришне уметности и веру глумаца у свој позив који одлазећи да даље наступају иако је време окупације одговарају Мејцену на питање да ли им смета да им на позорницу пада сенка вешала, јер уметност као безвремена налази свој пут и у најгорим временима.
Литература:
Јовановић В. Биљана (2011). „Рефлекси усмене поезије и традиционалне културе у драми ‘Путујуће позориште Шопаловић’ Љубомира Симовића“, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику бр 44. Нови Сад: Матица српска.
Марјановић Петар (1997). „Путујуће позориште Шопаловић“ Српски драмски писци XX столећа. Нови Сад: Матица српска.
Павловић – Самуровић Љиљана (1995). „Дух Кихотизма у драми ‘Путујуће позориште Шопаловић’ Љубомира Симовића“ Зборник Матице српске за славистику 48-49. Нови Сад: Матица српска.
Симовић Љубомир (1985). Путујуће позориште Шопаловић. Београд: Југословенско драмско позориште.
Симовић Љубомир (1985). „Из писма Дејану Мијачу“, Путујуће позориште Шопаловић, Београд: Југословенско драмско позориште.
Христић Јован (2002). „О драми Путујуће позориште Шопаловић Љубомира Симовића“ О трагању за позориштем, Зрењанин: Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“.
[1]Оцењивачка комисија 31. Југословенских позоришних игара Стеријину награду доделила је Љубомиру Симовићу за текст савремене драме Путујуће позориште Шопаловић, у режији Дејана Мијача у узвођењу Југословенског драмског позоришта из Београда, 1986. године
О ауторки:
Фото: приватна архива
Остави коментар