Радикалски дисиденти у Војводини до 1918. године

РАДИКАЛСКИ ДИСИДЕНТИ У ВОЈВОДИНИ ДО 1918. ГОДИНЕ

Аутор: др Милош Савин

Српска народна радикална странка у Војводини је прошла занимљив развојни пут. Из групе вршачких социјалиста, представника нове омладине мотивисане иступањем Светозара Марковића на скупштини Уједињене омладине српске, временом је настала радикална странка. Замена социјалистичких ставова, идејама грађанског радикализма, односно коренитих реформи, општег бирачког права и антиклерикализма, кристалише формирање радикалне странке међу Србима Угарске и Хрватске. Од критичара Бечкеречког програма и политике Светозара Милетића, радикали као већ организована група, 1884. године стају у одбрану истих, уз жељу да дође до допуне програма социјалним питањима.  До Заставе као најутицајнијег спског политичког листа у Угарској радикали на челу са Јашом Томићем долазе 1885. године, а нешто касније ћерка Светозара Милетића Милица, власница Заставе, се удаје за Томића. До формирања радикала као посебне политичке партије долази 1887. године кроз сукоб са Либералима. У наредних неколико година, Радикална странка убрзано расте и јача. Након што је почетком 1890. године Јаша Томић, унапред планирано, са предумишљајем, на препуној новосадској железничкој станици заклао свог дугогодишњег ривала, предводника либерале странке Мишу Димитријевића, те његовог хапшења, дошло је до губитка курса Заставе и стагнације радикалне странке. У овом периоду почињу и прва дисонантна мишљења и видљиви политички сукоби унутар странке. Јаша Томић никада није био формални председник странке, били су то Ђура Цвејић и Ђура Красојевић, али је као уредник Заставе био суштиниски лидер ове организације.

Када говоримо о радикалским дисидентима морамо, на првом месту истаћи политичко деловање Стевана Јовића, др Љубе Павловића и др Миладина Свињарева. Такође је неопходно истаћи и дисонантне гласове Емила Гавриле и Милана Божеског. Од посебних политичких странака насталих диференцијацом дела радикала, битно је навести независне радикале и младорадикале.

Стеван Јовић је био пензионисани подофицир аустроугарске војске, инжењер по струци, а након пензионисања је издржавао своју седмочлану породицу радећи као геометар у родним Крижевцима у Хрватској.  Након хапшења Јаше Томића и опадања радикалског полета, на изборима за Српски народно-црквени сабор 1890. године, Јовић је изабран за посланика као радикалски кандидат у бјеловарском срезу. Пошто је изабрано свега једанаест радикала, то Јовићевој победи даје додатни значај. Стеван се специјализовао за народно-црквену тематику и почео да пише надахнуте новинарске текстове и анализе за загребачки Србобран и новосадску Заставу.

 Веома брзо, Стеван Јовић је стекао углед у публицистици због инжењерски прецизне анализе и деконструкције црквено-школске тематике, али и осећаја за политичке пикантерије. Спреман је био да полемише и сучељава мисли без страха од било каквог ауторитета. Пошто је Застава почела да губи читаоце, а радикална странка ушла у фазу малодушности, управни одбор Заставе, која је била у власништву Милетићеве породице, позвао је Јовића да преузме уредничку палицу. Јовић је напустио геометарски посао у Крижевцима и са супругом и петоро мале деце се преселио у Нови Сад и стао на чело листа без икаквог писаног уговора са породицом Милетић. Након годину и по дана, због одређених неспоразума унутар редакције, Милетићи су му дали отказ у сред зиме, те се Јовић за петоро мале деце буквално нашао на улици без огрева и хлеба. Није имао среће у борби за новинарски хлеб, а након шест месеци је покушао да се запосли као геометар, али баш тада долази до новог обрта. Априла 1893. године поново постаје уредник Заставе, наравно без икаквог уговора. Убрзо је дошло до нових критика на Јовићеву делатност. Спочитавано му је да је превише критиковао либерале и конзервативце, а премало денационализаторску политику угарских власти. До радикала, махом сомборских и Јовићево окружење су другачије тумачили и сам програм радикалне странке у односу на поједине виђеније партијске људе. Ситуација је претила да доведе до значајног идеолошког раскола унутар радикала. До сукоба је дошло пошто је Јовић у Застави објавио извештај са новосадског месног одбора радикалне странке који је саставио Ђока Крушедолац. У овом извештају се наводило како у Новом Саду није дошло до легитимног збора свих чланова странке, већ само до уже конференције којом су руководили Пера Попадић и Божа Поповић. Претпоставља се да је иза овог извештаја у ствари лично стајао Јовић, због нетрпељивости између њега и поменуте двојице радикала. Крушедолац није прихватио аргументе да су Попадић и Поповић одустали од сазивања општег збора због високих трошкова и немогућности да се исти одржи због интензивних пољопривредних радова, већ је у томе препознао скривене намере. Сутрадан у Застави је дошло до демантија од стране учесника конференције, који је такође објављен у Застави. Након тога, Застава је објавила обавештење у коме се позива на опрез према клерикалцима који су се увукли у радикалске редове са циљем да их разбију. Миша Михајловић председник посланичког клуба радикала на српском црквено-школском сабору је за Петровдан 1893. године заказао велики сверадикласки збор, на коме би се спречиле даље поделе. Недуго потом јавила су се дисонантна мишљења која су оспоравала Михајловићево право да закаже овакав збор. Под утицајем појединих радикала, Славко Милетић је сматрао да је Јовић крив за сва размимоилажења. Радикалима је сметало и Јовићево дружење са  Јованом Јотом Грујићем једним од најутицајнијих конзервативних политичара, некадашњим уредником клеро-конзервативног Србског народа, блиског мађарској влади и Обреновићима. Јавно је инсистирано да Јовић раскине пријатељство са Грујићем, што је овај одбио, сматрајући да не може странка да му диктира са киме ће приватно да се дружи. Милетићев син и Милицин брат Славко је поново отпустио Јовића, наводно због примедби које је на његов рад износио сам Светозар Милетић, у шта је тешко поверовати, обзиром на то да је већ једанаест година био у потпуном нервном растројству.

Јовић се поново нашао на улици, али овај пут знатно политички искуснји и јачи. Решио је да покрене сопствени политички лист и путем њега се обрачуна са свима који су кумовали његовом отказу. Наступио је велики страх у радикалским круговима пошто је део радикалских бирача почео да симпатише Јовића. Да би се покренуо нови политички лист у Угарској, била је неопходна велика кауција. Средства за њу је требало да прикупе сомборски радикали, али они су били финансијски исцрпљени због куповине деоница новоизграђеног млина. Ипак, обуставили су штампање свог гласила и читаоце преусмерили ка Јовићу. Радикалска фракција окупљена око Јовића је предлагала да се нови лист назове Нова Застава, али се он одлучио да се лист зове Стража, те да стражари како Застава и Радикална странка „не падну у руке народних изрода“. Због немогућности да се обезбеди кауција, Стража, са седиштем у Новом Саду, је почела да излази као неполитички лист.

Временом је Стража скренула десно у односу на почетне радикалске традиције, што се осетило по благонаклоности према обреновићевској Србији и Угарској влади. Немилосрдни новинарски рат је експлодирао између Страже и Заставе. Застава је оптуживала Јовића да није прави Србин, већ православни Хрват, чији је циљ да рушењем Заставе доведе у питање издржавање тешко болесног Светозара Милетића. Председник радикалне странке Ђура Цвејић је имао разумевања за Јовићево деловање и сматрао да треба до дође до измирења са њим. Поједине радикалске новине попут Вршачког гласника су оправдавали Јовићеве потезе, међутим, део који се залагао за његово потпуно искључење из радикалских редова је имао превагу, па је Јовић избачен из странке. Спремност да се измири је истицао и сам Јовић.  Ђура Цвејић је био против избацивања Јовића, залажући се за неку врсту унутарпартијског плурализма.

Стража је терећена да директно сарађује са Јованом Јотом Грујићем и Миланом Димитријевићем Грозним, што радикали никада нису успели да докажу, али што је са историјске дистанце ипак белодано, упркос што су тада то и Јота и Грозни демантовали. Недостатак принципијелности у Јовићевом листу је видљив и по томе што су поједини конзервативни политичари попут Еремића, успевали да уз новчану надокнаду обезбеде наручене чланке. До званичног преображаја Страже у политички лист дошло је 1894. године, када она постаје орган новоформиране Јовићеве Независне српске народне радикалне странке, која је у свом програму тврдила да се најрадикалније борити за очување и проширење Српске црквеношколске аутономије у Аустроугарској.  Независни радикали су се залагали за ослобођење и уједињење Српстава на Балкану уз ослонац на Мађарску. Председник мађарске владе Шандор Векервеле је буквално дао новац на руке, који је Јовићева жена положила за плаћање кауције како би Стража постала политички лист. Добијена је и субвенција од мађарске власти. Због оваквог развоја догађаја, део радикала, који су следили Јовића као ватреног радикала, га је напустило, али њих су ускоро наследили, у истом броју, радикали склонији умереној политици. Број претплатника Страже није био занемарљив – између 860 и 870. Већину претплатника су чинили, учитељи, адвокати и богати сељаци, док су је у Хрватској читали махом државни службеници. Уситњавање српског опозиционог покрета је био кључни разлог, због којег су мађарске власти подржавале Стражу, али се тј. однос у једном моменту променио. Иако осуђен на доживотну робију, Јаша Томић, је 1896. године пуштен након усвајања његових жалби. До овога сасвим извесно долази због постизања некакве тајне нагодбе између радикала и мађарских меродавних кругова. Овој тези у прилог, говори и чињеница да је мађарска влада, истовремено, наредила Јовићу да обустави даље штампање Страже, те раскинула са њиме уговор о субвенцији. За разлику од власника Заставе, мађарска влада је показала разумевање за егзистенцијалне проблеме Јовићеве седмочлане породице, па му је исплатила 1.000 форинти за помоћ док се не снађе. Након ове епизоде, Стеван Јовић се одселио у Србију, где се докопао државне службе и из свог гласа подржавао династију Обреновић. Због писања Малог журнала о томе како је Јовић као уредник Заставе оклеветао династију Обреновић, био је отпуштен из службе.

До трзавица које нису довеле до цепања Радикалне странке дошло је  приликом избора за посланике за Српски црквено-народни Сабор 1896. године, када су Ђура Красојевић и Миша Михајловић направили тактички договор са клерикалцима о ротацији два изборна места, без икаквих консултација са централним одбором странке.

Приликом договора о сарадњи између либерала и радикала које су водили либерал Стеван Малешевић и радикал  Емил Гаврила, пред изборе, договорено је да престане странчарење, а да Браник и Застава привремено скину називе странака са насловних страница. Због договореног и учињеног, дошло је до жестоке реакције против тадашњег уредника Заставе и радикалског првака Гавриле, који је иначе пропагирао много тешњу сарадњу и измирење између српских опозиционих партија. Гаврила је због критика напустио редакцију Заставе, а повратком Јаше Томића 1898. године на њено чело, престала је могућност било какве сарадње између радикала и либерала. Испоставиће се да је постојао и мање осветљен повод за ово размимоилажење. Из приватне преписке сазнајемо да је постоја тајни договор између Гавриле и још двојице најзначајнијих првака радикалне странке, који није испоштован. Али о њему никада нико није проговорио. Јасно је да је други радикал упућен у тајну био Ђура Красојевић, али немогуће је још демаскирати трећег. Управо сазнање ко је трећи, послужило би истраживачима као путоказ у даље расветљавање приче. Гаврила је напустио на извесно време Војводину и посветио се националном раду са Србима у Босни, укључујући и српски опредељено становништво муслиманске вероисповести. Током Великог рата Гаврила је био интерниран због сумње да је учествовао у организацији сарајевског атентата. Крајем ратао је изабран за почасног председника Српског народног одбора у Великом Бечкереку, а потом и за великог жупана торонталско тамишке жупаније.

Убрзо након пасивизације Емила Гавриле, из радикалских редова је искључен Милан Божески, адвокат из Новог Сада. Непосредно након затварања Јаше Томића, Божески је преузео уредништво над Заставом, где је на крајње непримерен, скандалозан начин вређана Либерална странка и убијени Миша Димитријевић. Наводи се и да је био сведок одбране Јаше Томића. Међутим, временом су се међуљудски односи пореметили. Група утицајних радикала из Срема је сматрала да Милан Божески треба да буде уредник Заставе. Ове детаље најбоље презентује једно писмо Емила Гавриле, које казује следеће: „У Новом Саду ствари стоје скандалозно. С једне је стране Попадић, поп Божа, Марић, Ђорђевић, Стојковић и Сентомашани, са друге је стране Божески, Живко Вулетић, Миша Михајловић, Бранко Токин, Красојевић, поп Зарија, Милан Петровић, учитељ, Авакумовић и још неки посланици. Једни друге клеветају и подмећу најружније ствари, а ова је зађевица због личности Божескове. Попадић и његови њега никако неће и хоће да га уклоне из Новог Сада – Миша са његовима су рекли Божески и нико други; и Миша ми је рекао да ће он са Троједницом пре свега напустити и Заставу и странку и прикључити се Самосталној српској странци и потпомагати Србобран, ако не буде по његовој вољи, тј., да Милан буде главни уредник. Због тога су се тако завађали да скоро није крв пала.“ Божески је као радикалски посланик на Српском народно-црквеном сабору гласао за једну петицију коју су поднели либерали, што је био формални повод за његово искључење из странке. Ускоро након тога Божески ће се приклонити либералима, који ће га упркос прошлим догађајима, представити као велико појачање. Своје ставове и мишљења је убудуће објављивао на страницама Браника.

Пред изборе за Угарски сабор 1901. године, настала је специфична ситуација. Наиме, још од 1887. године када је истекао последњи мандат Мише Димитријевића, и када је дошло до званичне поделе на радикале и либерале, ниједан српски опозициони посланик није изабран на изборима за Угарски сабор. До договора између српске опозиције није могло да дође што је умањивало шансу за улазак у парламент. Либерална странка је и поред дисонантног мишљења Тихомира Остојића, решила да ипак треба изаћи на изборе, за разлику од њих радикали су се определи за бојкот. Како радикалски бојкот не би помогао либералима да се дигну из политичког и организационог пепела, радикална странка је најстрожије забранила својим члановима да на било који начин учествују у изборним радњама. Сви кандидати либералне странке су изгубили изборе, међутим на изборима у новобечејском срезу је убедљиво победио др Љуба Павловић, радикал који је одлучио да се оглуши о страначку дисциплину. Павловић је постао први српски опозициони посланик после 14 година, и први у двадесетом веку. Павловић је био добар лекар, хуманиста и добротвор и био је убеђен у своју победу, а питање је да ли би га његова радикална странка уопште кандидовала за посланика, да није бојкотовала изборе. Павловић није пристајао ни на какву сарадњу са мађарским владајућим круговима, а ускоро ће се показати да странка која га је искључила из својих редова није била толико доследна по истом питању. Павловић је добио подршку српских либерала, али је поред зближавања са њима, инсистирао да је он српски опозиционар без страначких обележја. Павловић се заједно са словачким послаником Веселовским и румунским послаником Валдом, жестоко противио мађаризацији и залагао за потпуну равноправност свих народности Угарске.

Изборе јануара 1905. године српски либерали су дочекали потпуно неспремни, те су се определили за пасивност. За разлику од њих, радикали, који су већ три године владали српским аутономним органима, у изборну кампању су ушли жестоко и организовано, истичући чак седам кандидата за посланике. Међутим, од свих српских опозиционих кандидата, победу је поново однео само независни српски опозициони кандидат у Новом Бечеју лекар Љуба Павловић. Поред кандидата мађарске владе, Павловић је у свом срезу потукао и најистакнутијег кандидата радикалне странке Миту Мушицког. Павловић је победио као ванпартијски кандидат, за њега су гласали сви либералски гласачи и значајан део локалних радикалских гласача. Јаша Томић није могао да прихвати Павловићев успех, упркос томе што се Павловић на Угарском сабору јуначки борио за српска права. Томић је оркестрирао до тада невиђено блаћење и вређање Павловића, путем Заставе и радикалне странке. Павловић је то тешко подносио, и потонуо је у стање дубоке резигнираности и разочарења. На следећим, ванредним изборима годину дана касније није се ни кандидовао. По још увек недокументованој причи, доктор Љуба Павловић је запао у одређене дугове према српским финансијским заводима, којима су у то време почели да руководе радикали, који су покушавали и да му на тај начин загорчају живот.  Такоће, по овој тези, нашавши се у безизлазној ситуацији, јавно осрамоћен од стране радикала, Павловић је извршио самоубиство.

Око др Миладина Свињарева крајем прве деценије двадесетог века окупила се група млађих школованијих радикала који су били дубоко разочарани Јашом Томићем и тадашњим радикалским руководством. Ова група је позната под називом младорадикали или Српстваши по политичком листу Српство који су покренули. Свињарев је потицао из сиромашније породице из Бечеја. Његов отац Јаша је био зидар, који се годинама специјализовао за зидање црквених торњева и постао познат по томе. Након завршеног основног школовања у Бечеју, Миладин Свињарев као стипендиста долази у Новосадску гимназију. Након матуре уписује чувени Медицински факултет у Пешти, а као лекар, специјализује акушерство код најбољих професора у Бечу. Вративши се у Нови Сад као стручњак светског гласа и веома љубазан човек, Свињарев стиче велики углед. Миладин није постао лекар искључиво каријере ради, лечење народа је доживљавао као узвишену мисију.

 Остваривши апсолутну победу на изборима за Српски црквено-народни сабор радикали су од 1902. до 1910. године, имали потпуну контролу над српским аутономним институцијама, а мађарске власти су им толерисале разне злоупотребе. Младорадикали су такође били заинтересовани за сарадњу са мађарским странкама, али из разлога спречавања злоупотреба. Управо у периоду младорадикалског зенита основана је Национална странка рада на челу са Иштваном Тисом, на коју се ослањао  Драгутин Куен Хедервари, председник мађарске владе и некадашњи хрватски бан. Младорадикали су желели да делују управо кроз оквире Националне странке рада, пошто се њен програм залагао за радикалне реформе и увођење општег и једнаког права гласа за све пунолетне грађане. Кључна личност за оснивање Националне странке рада у Новом Саду био је велики жупан Бела Матковић. Он је младорадикалима обезбедио средства за покретање политичког листа Српство који је угледао светло дана 16. марта 1910. године. Недуго затим, Угарска влада је одлучила да субвенционише излажење младорадикалског листа. Српствашима као младим и образованим људима, је на првом месту била изворна идеја радикализма, а не клијентелистички однос према влади, па су након подробније анализе догађаја одустали од фузије са Странком рада, те самоиницијативно одбили да примају даље субвенције од владе. Без директног везивања подржавали су искључиво  реформске потезе Националне странке рада. Међу Српствашима најпознатији су били др Ђорђе Тапавица, свештеник Тоша Милић, инжењер Миливој Матић, професор Марко Вилић (послератни уредник Заставе). Томићеви радикали су их пежоративно окарактерисали као „подрепаше“ и „Тисине мале капларе“. На збору у Жабљу априла 1910. године младорадикали су формирали Српску народну странку у Угарској чији је званични орган постао лист Српство. Насупрот бившој странци, удаљеној од идеолошких основа, младорадикали су идеолошки били леви радикали блиски социјалистима. Њихов циљ је био остварење права на опште, тајно гласање. Истицали су неопходност коренитог побољшања материјалног стања најширих слојева друштва, насупрот олигархичној мађарској џентији и џиновском латифундијском поседу, који је покушавао да конзервира реликте феудализма. Залагали су се за опште право на бесплатно лечење, васпитање и суђење. Здравствено просвећивање народа, путем чланака др Свињарева је била неизоставна ставка Српства. Младорадикали су захтевали да Мађарска без изузетка поштује начела правне државе и владавине права. Социјалне теме су биле доминантне у односу на дневну политику у садржају листа Српство. Политички, Српство је раскринкавало радикале и указивало на њихове бројне злоупотребе, док је на Српском народно-црквеном сабору подржавало рад српских самосталаца из Хрватске. Српство је пропагирало српско-хрватску коалицију у којој су учествовали самосталци, а критиковало радикале који су се томе противили. Лист је излазио два пута седмично, а штампан је у хиљаду примерака, чиме је озбиљно конкурисао Застави и Бранику. У жељи да лист излази четири пута недељно и да постане финансијски стабилнији, Српстваши 1911. године путем жупана Матковића су издејствовали да поново добију субвенцију мађарских власти, што су радикалска Застава и Српски глас кикиндских демократа, дочекали на нож. Од Ђорђа Поповића, уредништво над Српством је лично преузео др Миладин Свињарев. Лист ништа у свом писању није променио, а остао је бескомпромисан и када на уредничкој позицији Свињарева наследио Љубомир Апић. Тек када је уредништво 1912. године преузео контроверзни, неоконзервативац Милан Л. Поповић променило се политичко усмерење листа. Поповић се трудио да лист предњачи незамерању званичној мађарској политици. Поповић је деловао са позиција српског национализма и мађарског патриотизма, па је сходно сматрао да до ослобађања и уједињења целог српског националног простора на Балкану може и треба да дође само политиком српског ослањања на мађарске политичке чиниоце. Критиковао је начин на који се води политика у Краљевини Србији оцењујући га као „страшан и сраман“, а народ у Србији као „непросвећен и неповерљив“. Када је дошло до Првог балканског рата, Српство мења свој курс и у потпуности и без резерве стаје на страну Краљевине Србије. Др Миладин Свињарев одлази као добровољац у Србију, где ће касније бити одликован орденом Светог Саве. Поповић је због залагања за интересе Србије у рату, више пута новчано кажњаван и затваран.

Свињарев је био изабран за посланика на Великој народној скупштини која је оцепила Војводину од Мађарске, те члан Народног већа, првог привременог органа извршне власти у Војводини. По окончању Великог рата, Свињарев је постао управник гинеколошко-акушерског одељења новосадске Државне болнице. Написао је велики број научних радова, али и драма и новинских чланака. Свињарев 1923. године додаје презиме Величковић, које су по предању носили његови преци. Био је оснивач и старешина Соколског друштва у Новом Саду. Свињарев 1926. године ступа у масонске редове – у ложу Митрополит Стратимировић. Умро је вршећи свој позив, приликом нестанка струје у операционој сали новосадске Бетаније, 1929. године.