Рат на истоку – могућност ескалације с употребом нуклеарног оружија?

18/06/2024

Аутор: Милован Балабан, историчар

 

УВОД

Дуго трајање рата у Украјини нас све више доводи у простор стрепње, страха од могуће ескалације сукоба са несагледивим последицама, забринутости због ширења конфронтације са могућим озбиљним последицама по цео свет, па чак и могућности нуклеарног сукоба, јер бар за сада сукобљене стране не показују трасу за излазну стратегију којом би се рат завршио или макар издејствовао предах. Конфронтација Русије и НАТО-а поприма више него озбиљне димензије, а после дозволе америчког председника да користи америчко оружије за нападе на територију Русије чини се да је само питање тренутка када ће Руска федрација почети да третира алијансу и званично као сукобљену страну. У ситуација када НАТО улаже баснословне своте новца на наоружање Украјине, када даје логистику у инструкторима, те обавештајном раду и везама украјинској страни, речју када је јасна намера да се ратује до последњег Украјинца у циљу амортизације, чак и потпуне елиминације велике словенске државе, није чудно што је на руској страни одавно преовладала реторика која колективни Запад, као стварног господара ситуације у Украјини, перцепира као главног противника али и виновника сукоба.

СУКОБЉЕНЕ СТРАНЕ – ВИЂЕЊЕ СИТУАЦИЈЕ

Када сагледамо рат од самог почетка, видећемо да запад тестира Русију. Својим све снажнијим ангажовањем, све значајним укључивање, преко баснословне помоћи Украјинцима, увођењем логистике, наоружавањем, помоћи у инструкторима, пропагандном офанзивом, мобилисањем јавног мњења у већ потпуно контролисаној Европи, политички Запад се постепено све више инфилтрира у овај сукоб, замагљујући границу која дели помоћ зараћеној страни од укључености у сукоб, те тако стављајући Русију као нуклеарну силу у дилему шта да чини у новонасталој ситуацији. Ово је заиста велика енигма за велику словенску државу јер је велико питање да ли може издржати сукоб на дуге стазе, без обзира на то што је показала да на средњи рок уме да се брани од западне, пре свега економске, али не и медијске агресије (војно је још увек у предности). План Запада (Америке и НАТО-а) се изледа од старта није променио и то је оно што забрињава, како Русију тако и остатак света.

Исцрпити Русију вишеслојним санкцијама и дуготрајним ратом. Елиминисати је као светску силу, пошто је Путин показао намеру да је макар у мањем обиму врати у статус који је уживала као СССР пре распада деведесетих година. Крајњи циљ империје је да промени режим у Москви и да Русију богату ресурсима дисциплинује и трајно увеже као и остале европске земље (хијерархијски ниже од Западне Европе) у један велики империјални блок, који би потом наставио поход ка апсолутној светској доминације, пре свега економским неутралисањем Кине. Изгледа да Запад, који експлоатише свет већ пола миленијума и има статус онога који влада народима и контролише глобалне токове, а који је у кризи тек треба да продуби контролу и експлоатацију остатка света, неће презати ни од чега како би остварио своје циљеве. Отуда се Русија на неки начин ставља у пат позицију – или да попусти, што је фатално за словенску државу, или да учини неки радикалан потез како би окончала сукоб који ће јој у будућности врло вероватно све мање одговарати због дуготрајног исцрпљивања свих њених ресурса. Наравно, и Запад ће патити, али ће фокус невоља бити на Западној Европи, што говори да стратеге преко океана не интересује Европа, те да им није битно колико ће она страдати.

Услед свега наведеног на Западу се пропагандно ствара доживљај с акцентом на апсолутну руску одговорност за трагедију на Истоку. Отуда је ионако вековима присутна западна русофобија достигла неслућене и никад виђене размере. Наравно, западним народима али и народима бившег Варшавског пакта све је јасније да свет клизи ка катастрофи, као и да одговорност није искључиво руска (штавише, да је у мањем делу руска), али потпуном контролом свих полуга моћи, као и свих структура (практично читавог  живота у готово свим његовим сегментима) држава укључених у НАТО постиже се ефекат немоћи обичног народа, утисак о хомогености западног блока, као и јединство дејства усмереног ка активирању свих ресурса, што треба да води ка сламању „побуњене” Русије. Услед тога западна империја на челу са САД и НАТО-ом притиска Русију, не дајући јој простор за излазак из сукоба. Русији се практично нуди да сама пристане на другоразредну улогу у свету и пенетрацију западне империје у њен простор, те да услед тога практично наруши свој суверенит и у пракси преда своју државност (одустајање од практично било каквог статуса силе) у руке глобалних елита и центара моћи.

ОСВРТ НА НУКЛЕРАНЕ КРИЗЕ У ПРОШЛОСТИ

Заглављеност сукоба, као што је горе наглашено, упућује а све више и плаши читав свет да нуклерани сценарио није немогућ. Штавише, о њему се прича као о нечему потпуно релевантном и могућем. Наравно, читав свет се нада да до тога неће доћи, али више није сигуран у контролисани крај овог рата. Отуда, а како бисмо упоредили садашњу „нуклерану грозницу” са некадашњим кризама које су упућивале на могућност нуклеарне конфронтације, поменућемо конфликте у прошлости који су били тензични до те мере да је било чак и у оптицају коришћење овог уништавајућег оружија.

Старији се добро сећају Хладног рата и криза које су човечанство довеле на ивицу разарајућег нуклеарног сукоба. Свима нам одмах падне на ум кубанска криза из октобра 1962. Ова криза је била најопаснија, постојала је опасност да совјетске нуклеарне ракете буду постављене на самом прагу Америке и читава америчка елита је реаговала одлучно, спремна да све уради као да таквог сценарија не би дошло. Почела је блокада Кубе због размештања совјетских ракета средњег домета, довољних да угрозе САД. Међутим, брзо су отпочели преговори, те је ситуација, иако крајње напета, ишла у правцу смиривања. Завршило се тако што су се велике силе договориле да СССР повуче ракете са Кубе, док су САД повукле своје ракете из Турске. Данашњу ситуацију многи пореде са тадашњом, односно са кубанском ракетном кризом. Но, ипак у време кубанске кризе постојала је комуникација међу суперсилама, као и баланс снага који се уважавао, што данас, чини се, умногоме недостаје.

Било је тензија у време Вијетнамског и Авганистанског рата када су војно интервенисале нуклеране суперсиле (наравно конвенционалним наоружањем) у ове две државе. И један и други пут је супарничка страна помагала државу која је била предмет интервенције противничке суперсиле. Но, када упоредимо са данашњом систуацијом јасно је да су те кризе биле бенигне у односу на могућност данашње катастрофе која прети свету.

РАЗЛОЗИ МОГУЋЕ ЕСКАЛАЦИЈЕ СА НУКЛЕАРНОМ ПРЕТЊОМ

Када размишљамо о разлозима и могућностима ескалације рата на Истоку са несагледивим последицама по читаво човечанство, укључујући ту и нуклерну претњу, чини нам се да сем горе побројаних разлога за тако нешто постоје још два, готово одлучујућа разлога. За разлику од криза горе набројаних у прошлости, данашњи свет је другачији. Прво, западна империја не доживљава актуелну Русију као некадашњи СССР. Совјетској империји био је признат статус суперсиле и Запад се тако односио према Варшавском пакту. Наравно, комунистичка империја је виђена као највећи противник који се мора обуздати, у крајњем савладати и сломити, али док се то не оствари са њом ваља сарађивати колико је потребно, избегавајући евентуални разарајући конфликт. Хладни рат је и поведен да би се СССР и Источни блок економски и цивилизацијски исцрпљивали и тако урушили и онеспособили као такмац у глобалном геополитичком надметању.

На Западу је развијана стратегија у складу са реалном снагом противника. СССР и државе Источног блока које су чиниле војни савез третиране су као довољно снажне, те је преовладао став да после исцрпљујућег Другог светског рата није могуће да се оне војно онеспособе и елиминишу. Исто тако, Совјетски Савез је третиран као посебна цивилизација (што јесте случај и данас са Русијом, али се истовремено доживљава као слабији такмац), која без обзира на традиционалне везе Русије и Запада има свој цивилизацисјки модел функционисања ослоњен на комунистичку идеологију, али и у дубљим слојевима бића уграђено (первертирано) руско православље, страно и тајанствено Западу. Отуда је совјетска империја схватана вишедимензионално као снажан и противник за респект ког бар привремено треба уважавати и са њим поступати у складу са његовом снагом. Наравно, Хладни рат је имао за циљ да се истовремено ради на његовом урушавању стратегијом дефинисаном још четрдесетих година чувеним Кенановим телеграмом из Москве у којем се између осталог предлаже дугорочно обуздавање ове Америци непријатељске цивилизације.

Уважавање указано СССР није присутно када је у питању данашња Русија, што је други разлог за ескалацију рата на Истоку са нажалост реалном могућношћу употребе нуклерног наоружања. Дуготрајан Хладни рат и обуздавање комунистичког лагера резултирали су његовим урушавањем. СССР је поклекнуо и распао се на више држава од којих је Русија само једна од њих. Наравно, на Западу се сматрало да и Русију треба поцепати и урушити, на шта је деведесетих година упозоравао и Хенри Кисинџер, говорећи да америчке елите треба више да се позабаве уздрманом Русијом него што притискају Србе на Балкану. Било као било, Русија је деведесетих ушла у западну орбиту, а преко олигарха је потпуно контролисана из западних центара моћи. Оно што је најбитније и под Путином је Русија (иако се опорављала од банкрота деведесетих) наставила своју интеграцију у западни блок кроз економско и цивилизацијско повезивање.

Све то је пратила вестренизација руске грађанске класе (што се у прошлости дешавало са руском елитом), те је велика словенска држава, бар тако се чинило, постајала све више интегративни део Запада, односно у сфери доминације глобалних елита (можда је тешко могло другачије, али је свакако било временом све више оних који су схватали подеђену улогу Русије и истицали њен аутентичан, православни цивилизациски код). Овако је бар схватано на Западу, те отуда њима као победницима рата (хладног, али ипак рата) није било јасно (а нису хтели ни да се удубљују) руско незадовољство ширењем НАТО-а на Исток, мешањем у унутрашње ствари државе, као и свеукупан однос у ком је Русија тетирана као држава другог реда, свакако не као сила, чак ни регионалног домета.

Отуда, уз још неке разлоге као што су криза Запада итд., у Вашингтону, центру западне империје, не разматрају путеве ка миру са Русијом. Једноставно не третирају је као онога ко има довољну количину моћи, са ким би требали да преговарају озбиљно. Мински преговори су били преговори какви се воде са нижеразредним државама (мање-више западна империја све државе схвата као нижеразредне), са циљем да донесу привремено стабилизацију која ће омогућити наставак припрема за даљу експанзију Запада, што је Ангела Меркел и признала. Сада када Русија више не пристаје на ту врсту преговора, а Запад јој не признаје статус оне са којом треба озбиљно преговарати, свет се налази на ивици катастрофе. Русија жели третман силе, док са друге стране Запад улазак њене војске у Украјину схвата као „побуну” некога ко је готово био интегрисан (читај: побеђен и потчињен) у њихов систем. То доводи обе стране али и читав свет у ћорсокак, у ситуацију када излаза као да нема, јер и једна и друга страна неће да се одрекну својих намера, штавише, схватају их као и читав сукоб егзистенцијално, као сукоб од ког зависи њихов опстанак. Русија не жели да попусти, чиме би пристала на статус државе трећег реда са реалном могућношћу њене дезинтеграције (што су одавно планови Запада), док западна империје не жели да неко озбиљно угрози њене пројекције и наставак (за Запад природан) кретања ка светској доминацији, започет још пре више векова.

НУКЛЕАРНА ПРЕТЊА А НЕ НУКЛЕАРНИ РАТ

У периоду Хладног рата је управо нуклеарна претња, дакле управо оно што је било најгрознија претња услед поседовања нуклерног наоружања, била та која је омогућавала баланс и била у функцији спречавања рата. Однос снага две суперсиле, два блока, као и њихово уважавање је обезбедило равнотежу и спречавало оног другог да потегне за таквим сукобом. Данас је то нарушено услед совјетског пораза у Хладном рату, као и потпуном капитулацијом Русије (цивилизациском, културолошком, економском и сваком другом) деведесетих година пред Западом. Отуда бисмо могли рећи да се Русија на Западу не третира довољно озбиљно, штавише, третира се као инфериорна и као поражена страна. Исто тако, третира се као неко ко нема петљу да упркос Путиновим упозорењима употреби најстрашније оружије, што капацитет и могућност ескалације сукоба од стране Запада са могућим несагледивим последицама чини готово извесним, што и видимо у пракси од тренутка када је конфликт почео.

О овоме је у више текстова писао Сергеј Караганов, руски политиколог који је на челу Савета за спољну и одбрамбену политику, безбедносне аналитичке институције коју је основао Виталиј Шликов. „Ми смо у Украјини коначно прихватили битку против САД/Запада”, каже он и даље наглашава: „Али за сада смо им дали иницијативу у ескалацији. И они стално проширују и продубљују своју агресију, снабдевајући Украјину све опаснијим и смртоноснијим оружјем. За сада им дозвољавамо да сами себе убеде да је ескалација некажњива. Они су агресори. Али не постављајући им чврсту границу, ми им дозвољавамо да буду спокојни.”

Критикујући руску нуклерану доктрину Краганов додаје: „Ми смо својом нуклеарном доктрином несвесно допринели расту западне агресивности. Она је неопрезно, ако не и непромишљено, подигла праг за употребу нуклеарног оружја. А Американци и њихови вазали паразитирају на томе: они су покренули и воде велики рат против велике нуклеарне силе, што је раније изгледало незамисливо.“ Закључак и сумирање Караганових ставова може да се сублимира у следећем његовом исказу: „Непријатељ мора знати за безусловну спремност нашег руководства и друштва да предузме овај корак у случају нужде (спремност да употреби тактичко нуклеарно наоружање). Морамо да вратимо веру у пакао онима који су је изгубили.“

ЗАКЉУЧАК

Иако се слажемо да има логике у оваквом размишљању на руској страни, морамо констатовати, што уосталом схвата и аутор горе наведених ставова, да је тешко вратити веру на Западу да је Русија спремна за такав начин размишљања и функционисања. Штавише, на Западу није уопште присутна воља да се размишља у том правцу, јер би то значило да се словенска држава признаје као светска сила, што јој западна империја не признаје, како смо већ навели, од деведесетих година. Ово, уз тежње западне империје да овлада руским ресурсима као неопходним да настави свој пут ка светској доминацији, ескалацију сукоба чини практично неизбежном. Но, овакав начин резоновања аутора наводи на размишљање  (уколико Запад не промени начин размишљања и не почне да ради на деескалацији сукоба у Украјини) о евентуалној употребе тактичког нуклеарног наоружања (сем ако је циљ ауторовог писања да подстакне Запад на опрез), што би свакако био преседан и што би одвело човечанство у катастрофалном правцу са великом могућношћу активирања и стратешког нуклеарног наоружања, а што би изазвало планетарну катастрофу.

Са друге стране, излаз из овог рата се не види. Не виде га ни Русија ни западна империја. Сукоб схватају, као што смо навели, и једна и друга страна као егзистенцијалан. И једни и други сматрају да би много изгубили повлачењем или чак давањем простора једном помирљивијем ставу. Ово ескалацију чини практично извесном. Такође, овакве позиције чине готово извесним дизање улога, што временом тешко може завршити без несагледивих последица по свет. Ако се нешто не промени, временом ће напетост расти, а у таквим оклностима, у једној заглављености без било какве визије, као и стратегије на који начин решити и окончати сукоб, расте могућност онога најгорег – катастрофичног краја који би подразумевао примену најразорнијег оружија. Но, надамо се да ми нешто и не знамо, да постоје макар минималне комуникације међу врхушкама зараћених страна, те да ће се најгори сценарио ипак избећи. Ипак, према ономе што видимо, све је јако неизвесно, а ова криза и овај рат  на Истоку су заиста довели свет до критичне тачке на каквој никада током свог постојања није био.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања