РАТНА ШТАМПА НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Нововековна српска штампа публикована у ратним околностима од 1804. године, па све до Ратова из деведесетих година, односно до последње деценије претходног миленијума, углавном је развијана према моделу ратне штампе објављиване у европским земљама. У погледу публиковања периодике потребно је да узмемо у обзир чињеницу да су у односу на друштва и државе у западној Европи, представници интелигенције и духовно-политичких елита у тек обновљеној, модерној Србији, као и истоветне заједнице српског етноса у Хабзбуршкој монархији и Османлијском царству, били у приличној мери у почетној фази развоја. Наравно, процес афирмисања публиковања периодичних издања одвијао се паралелно са генезом и развојем српског грађанског друштва.[1] Међутим, и у недовољно развијеној „култури публиковања периодике“, посебно у XIX веку, у прилици смо да препознамо да су периодична издања у великој мери објављивана у складу са принципима детерминисања карактеристика периодичних публикација. Свакако, наведене поделе нису биле стриктне у свим периодима објављивања одређених издања, посебно уколико узмемо у обзир оне публикације које су излазиле у дужем интервалу или постоје и данас (попут Летописа Матице српске).[2] Готово за све листове и часописе објављиване на српском језику (посебно оне публиковане у Кнежевини, па Краљевини Србији до 1918. године), постоји заједничка карактеристика која се састоји у чињеници да је поменута периодика добијала карактер ратне у околностима и интервалима оружаних конфликата.[3]

У прилици смо да покушамо да пружимо увид у преглед репрезентативних примера ратне штампе објављиване на српском језику која је данас доступна истраживачима и заинтересованим читаоцима у библиотечким фондовима и збиркама библиотека у Србији, као и у приватним колекцијама. Рад многих од датих листова покренут је искључиво у сврхе националне подршке политици државе или народа у епохама оружаних конфликата.[4] Србобран је политички лист који је излазио у Новом Саду од 1861. до 1867. године. Уредник и издавач био је Петар Нинковић, а коаутор Емил Чакра. Излазио је два пута недељно. Садржински је био конзервативан и доносио је доста радова са верском тематиком. Најпре га је финансирала влада у Београду, а затим владе у Бечу и то је утицало на пад угледа наведеног листа, код његове читалачке публике. Осим вести из свих српских крајева, доносио је вести и из политичког живота у Аустрији, посебно у вези са ратним догађајима у време оружаног конфликта између Монархије и Пруске.[5] Ратни дневник са званичним извештајима Ратног пресбироа излазио је свакодневно у току Првог светског рата, у периоду од 1. јуна 1914. до 12. октобра 1918. године. Власник и одговорни уредник био је најпре Светозар Јовановић, а потом Божа Димитријевић. Лист је мењао место излажења. Почео је да излази у Ваљеву, да би од броја 99 излазио у Крагујевцу, а од броја 241 из 1915. године у Солуну, пратећи тако померање и судбину српске војске. Од тог истог броја он постаје и Орган Врховне команде, уређује га Ратни пресбиро, а одгворни уредник постаје Влада Анђелковић. Као званичан билтен о операцијама српске војске у Првом светском рату представља драгоцен извор за проучавање историје. Исти текст (и слог) излазио је под насловом „Ратни пресбиро“ за првих месец и по дана рата 1914. године. Уз поједине бројеве излазили су и додаци. Од бр. 34 (1917) уведен је литерарни подлистак, а од бр. 20 (1918) установљена је и рубрика Књижевност. Сарадници у листу били су и истакнути књижевници Милутин Бојић, Иво Ћипико, Јован Дучић, и други.[6]

 Лист Балкански рат излазио је у Београду једном недељно у току 1913. године, од 20. јануара до 25. децембра у свега четрдесет бројева. Власник и уредник часописа био је Душан Шијачки. Лист је доносио текстове и слике о балканским ратовима, па се може користити као изузетан историјски извор за проучавање тог периода. Осим текстова који су изузетно информативни и обилују чињеницама и историјским подацима, слике имају веома велику вредност, а међу њима су и пејзажи, прикази градова, као и портрети војника и војсковођа, али и обичних људи.[7]

Лист Београдске новине излазио је у Београду од 1915. до 1918, у почетку два пута недељно, а од бр. 33 у 1916. као дневни лист. Основни циљ листа био је да се успостави контакт немачке окупационе власти са српским народом. Будући да је био окупаторски лист, штампан је на латиничном писму. Одговорни уредник за прва четири броја био је Вилим Ухер, затим Јурај Оршић Славетићки, а последње две године уредник је био хрватски књижевник Милан Огризовић. Новине су редовно доносиле вести о догађајима у свету и земљи. Имале су честе књижевне и научне прилоге наших и страних аутора, са домаћом или страном тематиком. Уз неке бројеве излазили су и специјални прилози, као што је „Авала“.[8] Лист Београдске општинске новине покренула је Београдска општина 1882. године и у континуитету су излазиле једном недељно до 1913. када је због рата излажење прекинуто. Одговорни уредник био је Драгољуб К. Стојиљковић. У периоду од 1882. до 1913. лист објављује научне расправе и књижевне прилоге. Лист је обновљен 1928. године, богато илустрован фотографијама и од тада искључиво објављује вести о месним проблемима, прати рад општинске управе и органа те управе. Других прилога је било мало, али се истиче преглед историје Београда од Тодора Стефановића Виловског. У периоду од 1932. до 1941. упоредо излазе часопис и недељне новине под истим насловом.[9] Стража, слободни орган јавног мишљења, излазио је као дневни лист у Београду у периоду од 1911. до 1915. Директор је био Крста Цицварић, а први уредник Иван Корницер. Уредници су били и Милован Јоксимовић, Душан М. Шијачки, Миша Милојевић, Драг. Грегорић и Добривој Митриновић. Доносио је прилоге о нашем и страном политичком животу, разним друштвеним појавама код нас, позоришном животу, спорту, а посебно шаху, а садржавао је редовне књижевне подлистке, као и карикатуре. У току рата доносио је вести са свих ратишта.[10] Српски народ је недељни лист који је током Другог светског рата излазио у Београду у периоду од 1942. до 1944. године. Власник листа био је Михаило Станковић, а његов одговорни уредник Велибор Јонић, познати предратни фашиста, професор по занимању, министар просвете и вера у влади Милана Недића. У овом листу, уредник објављује пропагандне и политичке текстове којима велича окупатора и позива становништво на борбу против комуниста и слушање окупатора, али и прилоге из религије, књижевности, филма, позоришта и културе уопште.[11]

Занимљив пример развоја ратне штампе публиковане на српском језику проналазимо у „историји периодике“ у Новом Саду и то у периоду Првог балканског рата. Први балкански рат имао је снажан одраз на новосадско јавно мњење, како на српско, тако и на мађарско, било оно опозиционо или провладино. Свеобухватни увид о томе остварујемо анализом тадашње штампе. Од великог значаја за ову тему је чињеница да је у овом периоду у Угарској важио веома либералан закон који је гарантовао слободу штампе. Још почетком XIX века, национално-ослободилачке тежње Срба у Османлијском царству биле су подржане од стране Срба из јужне Угарске. Леополд Ранке сведочи о томе да је план националне еманципације и стварања самосталне српске државе на Балкану, од стране интелектуалне и напредне Европе, прихваћен као одговоран и историјски оправдан циљ, усклађен са националном и грађанском самосвешћу европских народа. Листови Застава, Браник и Српство доносили су вести са ратишта у оружаном клинчу између Османлијског царства, са једне стане и балканских савезница, са друге стране.[12] Поред поменутих публикација, лист Илустрована ратна кроника излазио је једном недељно у Новом Саду, а издавала га је Издавачка књижарница Филипа Огњановића. Власник и одговорни уредник листа био је Светолик М. Гребанац, а уређивао га је и Каменко Суботић. Током кратког периода излажења, од 18. октобра 1912. до 16. октобра 1913. године изашло је 50 бројева овог листа. Лист је доносио репортаже, извештаје и фотографије са ратишта у Балканском рату и због богате текстуалне и сликовне грађе он је значајан историјски извор за проучавање тог периода.[13]

[1] Лазар Чурчић, Српске књиге и српски писци 18. века, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1988, стр. 20–55. Упореди и Чедомир Попов, Француски утицаји на српску друштвену и политичку мисао у XIX веку, Зборник Матице српске за историју, 41, Матица српска, Нови Сад, стр. 73–81.

[2] Летопис Матице српске је књижевни часопис који у читавом свету најдуже, а без већих прекида излази још од 1824. године. Делује необично и чудесно податак да је такву тековину створила управо српска култура, тако често изложена прекидима развојних континуитета. Покренут у Новом Саду под називом Сербска летопис, а штампан у Будиму, овај часопис је, по замисли његовог покретача Георгија Магарашевића, постао централно место на којем су излагани резултати српског књижевног и научног стваралаштва. Уз то, Летопис се систематски бавио сазнањима која у средиште пажње стављају језик, књижевност, историју, религију, фолклор и културу не само српског народа него и целог словенског света, „от Адријатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора”. Дакле, у првих неколико бројева, чак и деценија публиковања у Летопису су објављивани текстови са различитом тематиком, доминантно књижевно-теоријском, али и политичком. Потешкоће у организацији читавог посла подстакле су Магарашевића да се посаветује са пештанским трговцима и интелектуалцима, који су закључили да решење треба потражити у оснивању културне установе која би не само бринула о часопису него и развила знатно шири програм рада. У склопу тога рада одмах се кренуло са издавачком делатношћу, будући да су оснивачи сматрали да је њихов основни задатак „да се Књиге Србске рукописне на свет издају и распрострањавају, и то сад и отсад без престанка за свагда“. Тако су, на самом почетку Матичине делатности, објављене књиге Милована Видаковића, Јована Стерије Поповића, Доситеја Обрадовића, Лукијана Мушицког, Јована Суботића и др. За све време свога трајања Летопис је, понешто мењајући име (Новиј сербскиј летопис, од 1837; Сербскиј летопис од 1842; Србскиј летопис, од 1855; Србски летопис, од 1865; Српски летопис, од 1867; Летопис Матице српске, од 1873), био и остао централни српски часопис који, понешто конзервативан, настоји да окупи проверене вредности српске књижевности, науке и културе. Своју мисију Летопис Матице српске је остваривао са променљивим, али несумњивим успехом. Прекиди у раду су настајали само у времену великих историјских догађаја када није било елементарних услова за културни рад: у периоду снажних настојања угарске администрације да угаси установу 1835–1836, у време револуционарне 1848. године, као и током Првог и Другог светског рата. Часопис су уређивали значајни културни посленици, види: Мирјана Д. Стефановић, Традиција просвећености и Летопис Матице српске, скица једног парадокса, Традиција просвећености и просвећивања у српској периодици: зборник радова, Београд, 2012, стр. 141–154. Упореди и Василије Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791–1914, Матица српска, Нови Сад, 1980, стр. 29–38.

[3] Василије Крестић, нав. дело, стр. 35.

[4] Mirjana Nikolić, Sećanje srpske štampe na Prvi svetski rat, Dnevni list Politika, Зборник радова Факултета драмских уметности, 25/26, Београд, стр. 253–274

[5] Čedomir Popov, Srbija na putu oslobođenja, borba za politički preobražaj i društvenu nezavisnost 1868–1878, Naučna knjiga, Beograd, 1980, стр. 77.

[6] Миодраг Аврамовић, Два века српског новинарства, Институт за новинарство, Београд, 1992, стр. 54–320.

[7] Исто

[8] Исто

[9] Исто

[10] Исто

[11] Александар Стојановић, Колаборационистичка штампа у Србији 1941–1944, књига друга, Филип Вишњић, Београд, 2017, стр. 56–387. На 450 страница, уз бројне илустрације, осам аутора анализирало је више стотина текстова и новинских чланака, објављених на страницама колаборационистичке штампе за време окупације Србије у Другом светском рату. Монографију чини 12 заокружених тематских поглавља. Анализиран је живот у окупираној Србији 1941–1944. године, пропаганда владе Милана Недића, извештавање о партизанима и колаборационистичким одредима који су се против њих борили. Аутори су се бавили и прогоном Јевреја и масона, питањем националне политике, односно „духовне оријентације“, како су га називали пропагандисти Недићеве владе, као и културном и просветном политиком Владе народног спаса. Посебна поглавља су посвећена и спорту као неизоставном делу свакодневнице чак и за време окупације, као и жени, питању њене тобожње одговорности за ратни слом, те друштвеној улози која јој је била намењена конзервативним схватањима Недићевих сарадника и пропагандиста. Једно поглавље бави се новинским извештавањем о ратном феномену принудног рада и радне обавезе, а своје место у монографији Колаборационистичка штампа у Србији 1941–1944 још су нашла и поглавља о ратним заробљеницима, као и о избеглицама, које су имале посебну улогу у колаборационистичкој пропаганди и стварању култа српске мајке и оца Србије. На страницама ове књиге анализиране су стотине текстова окупационих дневних листова Ново време, Обнова и Општинске новине, идеолошких недељника Српски народ и Наша борба, сталешких и стручних листова попут Просветног гласника, Српског села, Српског радника, Српске сцене, као и карикатуре и комични дијалози сатирично-хумористичког листа Бодљикаво прасе. Између редова информација, пропаганде и идеологије провејавао је рад немачке цензуре, али и читаве једне генерације српских новинара, на чији је живот ратни вихор оставио неизбрисив траг.

[12] Дописник новосадске Заставе са бојишта Првог балканског рата је био лидер војвођанских радикала Јаша Томић. За новосадски Браник, гласило Српске либералне странке, знатан број ратних извештаја послао је Вељко Петровић, већ у то време познати српски књижевник. Петровић је, за разлику од Томића, припадао једном интелектуалном кругу пречанских Срба, који су осуђивали делатност своје политичке елите у Аустроугарској, али и процес мађаризације који је почео да узима маха, нарочито у боље ситуираним грађанским српским породицама. Петровић је у својим текстовима стављао косовски мит као највиши морални оријентир: „Косово тужно поље, ти Срба друже неверни“. Поред Јаше Томића и Вељка Петровића, значајан траг у ратном извештавању оставио је Васа Стајић, кога је такође обузела национална еуфорија. Иако није писао ни за један новосадски лист, Стајић је утицао на јавно мњење у Новом Саду, путем сомборског Новог Србина. У Новом Саду је излазио и лист Српство, орган радикалских дисидената, блиских мађаркој влади, који су подругљиво називани „подрепаши“ и „Тисини мали каплари“. По речима Јована Скерлића овај лист је пре почетка Првог балканског рата о Србији писао ружније од појединих бечких и пештанских новина. Када је почео рат Српство је осудило империјалистичку политику великих сила, пружило безрезервну подршку ратним напорима Србије, а власник листа др Миладин Свињарев је као лекар-добровољац ступио у српску војску. За свој лист је, када је био у могућности, слао извештаје са фронта. За своје заслуге одликован је Орденом Светог Саве. Када су у питању ставови мађарске штампе у вези са Првим балканским ратом, неопходно је да приметимо разлику према политичкој и географској основи. Различит значај и интерпретацију су давали провладини и опозициони листови, либерални и конзервативни, као и они из Пеште и из Новог Сада или јужне Угарске. Жупанијски Бачмеђе је раније пропагирао доминацију мађарске културе и обавезу мањинских народа се сматрају делом мађарког политичког народа и следбеницима мађарске државне идеје. Међутим, током Првог балканског рата, Бачмеђе је бранио овдашње Србе од оптужби појединих мађарских листова да су бунтовни и нелојални, те са се против њих мора извршити репресија. Лист је истакао да Срби можда нису баш највећи патриоти али да живе мирно и лојално са својим суседима Мађарима, види: Штампа у рату, којим вестима треба веровати, Документи данашњице, 2, 62, Седма сила, Луч, Београд, 1940, стр. 5–19. Упореди и Милош Савин, Новосадска штампа о Првом балканском рату, Агора, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2017.

[13] Миодраг Аврамовић, нав. дело, стр. 54–320.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Аврамовић, Миодраг, Два века српског новинарства, Институт за новинарство, Београд, 1992.

Крестић, Василије, Историја српске штампе у Угарској 1791–1914, Матица српска, Нови Сад, 1980.

Nikolić, Mirjana, Sećanje srpske štampe na Prvi svetski rat, Dnevni list Politika, Зборник радова Факултета драмских уметности, 25/26, Београд.

Popov, Čedomir, Srbija na putu oslobođenja, borba za politički preobražaj i društvenu nezavisnost 1868–1878, Naučna knjiga, Beograd, 1980.

Попов, Чедомир, Француски утицаји на српску друштвену и политичку мисао у XIX веку, Зборник Матице српске за историју, 41, Матица српска, Нови Сад.

Стефановић, Мирјана Д., Традиција просвећености и Летопис Матице српске, скица једног парадокса, Традиција просвећености и просвећивања у српској периодици: зборник радова, Београд, 2012.

Стојановић, Александар, Колаборационистичка штампа у Србији 1941–1944, књига друга, Филип Вишњић, Београд, 2017.

Чурчић, Лазар, Српске књиге и српски писци 18. века, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1988.