Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар
Током своје дуге владавине Луј је водио неколико ратова. Иако још увек дете, Луј је као формални владар победничке Француске завршио Тридесетогодишњи рат. Пре завршетка овог, до тада најразорнијег и најкрвавијег европског рата, у Француској избијају грађански ратови двеју Фронди.
Ратови Фронди
Француску су ратови Фронди спречили да у потпуности искористи плодове Вестфалског мира. Овај унутрашњи сукоб је избио као револт француског племства због Мазаренових мера којима су гушена њихова вековна права. Кардинал Мазарен је вршио снажну централизацију коју је започео његов претходник Ришеље. Оба кардинала су настојала да повећају моћ круне на рачун племства и парламента, стога се прва фаза овог грађанског рата назива још и Фронд парламента, Fronde parlamentaire. Револт чланова парламента избија када је Мазарен разрезао порез и на чланове парламента, који је тада вршио судску власт и чији су чланови били изузети од плаћања пореза. У парламенту су седели представници високог племства и свештенство, који су са гнушањем одбили Мазаренов закон, па су демонстративно спалили и претходни Мазаренов закон о финансирању краљевске благајне. Тада у Париз стиже вест о великој победи Кондеа (Луј II Бурбон од Кондеа, француски војсковођа и представник Конде огранка владарске куће Бурбона) над Шпанцима код Ленса, коју Мазарен користи и наређује да се ухапсе најугледнији чланови парламента. У Паризу је племство повело светину у побуну. Првих дана побуне руља је праћкама разбијала прозоре на државним институцијама и на кућама присталица Мазарена. Ово оружје је дало име побуни, јер се на француском праћка каже fronde. Париз је био чуван слабим гарнизоном, па су побуњеници стигли до дворца у Тиљеријама и провалили унутра. Желели су да виде малог краља Луја XIV, али је преплашена Ана Аустријска успела да са њиме побегне из дворца, па затим и из Париза. Велике фрустрације и губитак достојанства проузроковане овим бекством прогониће као мора моћног владара читав живот. Убрзо после тога је потписан Вестфалски мир, па је Конде ушао у побуњени Париз јануара 1649. године и умирио га. Споразум између Мазарена и племства је потписан у Риеју и њиме је завршена прва фаза грађанског рата Фронде.
Друга Фронда је почела 1650. године и нема суштинске везе са првом. Ова побуна носи историјски назив Фронда племића, Fronde des princes. Ова побуна је трајала од 1650. до 1653. године и такође је била узрокована Мазареновим трапавим потезима. Сумњајући у лојалност Кондеа, Мазарен га је ухапсио са братом Арманом Бурбоном, принцом од Контија, и са још неколицином пријатеља и сарадника. Хапшење легендарног војсковође је толико испровоцирало војне кругове, да је до тада лојални војсковођа Анри Тирен повео побуну против Мазаренове диктатуре. Побуни су се прикључили многи племићи, Тирен је затражио савезништво и помоћ од Шпаније, али када је децембра 1650. године био поражен, затражио је опроштај од краља и добио га, те револт јењава. Када су Кондеови 1651. године ослобођени, ратне операције на неколико месеци престају. Почетком зиме исте године Конде је уз шпанску помоћ започео операције против краљевске војске, коју је сада предводио његов добар пријатељ и донедавни саборац Тирен. У овом хаотичном сплету нејасних мотива, многи учесници су током Друге Фронде мењали стране, противнике и савезнике, тако да је племство у последњој фази ове побуне, свесно величине греха нелојалности према монарху, објавило да се бори у име интереса младог Луја XIV, а против узурпатора канцелара Мазарена и регенткиње мајке. Мазарен је услед велике опасности морао да избегне у егзил. Свестан како га користе само за легализацију својих себичних циљева, млади краљ се гнушао племства и никада му није веровао. Читав период своје владавине се на разне начине светио племству, посебно га је понижавао током свога живота у Версају.
Побуна Друге Фронде је изгубила снагу крунисањем младог Луја за краља Луја XIV 1653. године, и дефинитивно престаје тријумфалним повратком Мазарена, али се рат са Шпанијом наставио до 1659. године. Француска је склопила савез с енглеском републиком и од Оливера Кромвела добила значајну војну помоћ, па је здружена француско-енглеска војска у Бици на динама поразила Шпанце. Рат је завршен Пиринејским мировним уговором, по чијим одредбама је закључен брак између младог француског краља и шпанске принцезе Марије Терезе, кћерке Филипа IV Шпанског. Уговором је прецизирано да се нова француска краљица одриче свих наследних права на шпанске територије, у своје и у име својих потомака. Мазарен и Лион су инсистирали да се принцезино одрицање услови плаћањем високог мираза, па је шпанској круни одређено да исплати француској пола милиона златних екуа. Мираз није био никада исплаћен, али ће послужити за збацивање Карла (Карлоса) II Шпанског са шпанског престола и довођење Лујевог и Марија Терезиног унука Филипа од Анжуа, каснијег Филипа V Шпанског.
Деволуциони рат 1667–1668.
Овај рат је био покушај Луја XIV дa Француској припojи шпанскe територијe на основу деволуционог права. Када је септембра 1665. године на шпанском престолу умро Лујев таст Филип IV, нови краљ Шпаније је постао Карлос II, Филипов син из другог брака. Луј је настојао да докаже како је законити наследник дела шпанске круне његова супруга, јер мираз приликом њене удаје није био исплаћен. Прво је дипломатским путем затражио следеће покрајине: од Низоземских провинција тражио је војводства Брабант и Лимбург, Камбрију, Антверпенски маркизат, затим Мехелен, Гујлдерс, кнежевине Намур, Артоа и Оино, као и трећину Бургундије и четвртину војводства Луксембург. Како је од стране маћехе своје супруге и шпанске краљице Маријане био резолутно одбијен, Луј је започео припреме за рат. Наложио је министру финансија Колберу да припреми финансијски елаборат предестојеће кампање и да спрам њега реорганизује војску. Колбер је редуковао непотребне трошкове и повећао инвазионе трупе са 50 000 на 80 000 војника. После обимних припрема Луј је у пролеће 1667. године отпочео агресију на шпански Брабант. Почетак ратних операција је одређен тиме што је Шпанија већ имала војну интервенцију у Португалу, која није текла баш успешно и по плану. Француска је и пре отпочињања ратних операција против Шпаније финансијски и материјалом помагала Португалију, а 31. марта 1667. године две државе су и званично потписали уговор о савезништву. Још једног савезника Француска је потражила у Уједињеним провинцијама, које су у то време биле у рату са Енглеском. Уједињене провинције су се прибојавале зближавања Енглеске и Француске, па је утицајни Велики пензионарио (еквивалентна функцији канцелару, председнику владе) Јохан де Вит инсистирао да се француска понуда о савезништву прихвати, али под условом да Француска издејствује код Енглеза примирје.
Када је примирје са Енглеском закључено, стекли су се услови да акције отпочну, али велика препрека француском ширењу је било Свето римско царство. Шпански поседи у Низоземској су били под посебном гаранцијом царства, у складу са споразумом у Аугзбургу 1548. године, који су склопили цар Карло V, који је био и цар Шпаније и Свето римско царство. Пошто је латентна претња овим шпанским поседима била Француска, царски рајхстаг је имао за обавезу да у случају напада објави рат Француској. Француске дипломате су се енергично трудиле да елиминишу ову претњу, па су преко Рајнског савеза закључили савезничке уговоре са бискупом у Минстеру и надбискупом у Мајнцу, палатинатом Нојбургом, изборним кнезом Бранденбурга и изборним кнезом Келна. Уговорене снаге су гарантовале неутралност у случају рата друге стране са било којом земљом, па је тако обезбеђена целокупна империјална неутралност и Француска је била безбедна од интервенције са истока. Када је дипломатија одрадила свој део задатка, Луј XIV је 8. маја 1667. године шпанском двору званично поднео декларацију у којој је поновио своје захтеве. Истовремено су као део рекламне кампање сви француски амбасадори у европским престоницама представљали исту декларацију као легитимни захтев свога краља. Предстојећа инвазија трупа краља Сунца у декларацији је представљена као улазак у покрајине које и по људском и божанском праву припадају њему. Сам краљ је користио израз путовање.
После Пиринејског мира француска војска је ради уштеде била драстично редукована. Видели смо да је на почетку низоземске кампање краљ наложио министру Колберу да за војску издвоји сва потребна средства и повећа је, па је војска нарасла на 80 000 до 82 000 људи с почетка 1667. године. Сам краљ Луј XIV је преузео команду над главнином снага од 35 000 војника, па је 24. маја 1667. године једна француска армија под командом Кондеа упала у Франш – Конте, док је друга предвођена Тиреном ушла у Шпанску Низоземску. Нападнуте снаге шпанске круне нису биле припремљене за рат и у догледно време нису могле очекивати појачања из других делова монархије. Војска у Шпанској Низоземској по својој организацији није била централизована и руковођена из једног командног центра, већ је сваки град имао сопствене снаге и зону одговорности. Градске војске су се издржавале из муниципалних буџета, који ни из далека није могао да задовољи скупе захтеве ратовања, посебно припрему одбране од опсаде. Командни кадар је био етнички шаролик и делимично незаинтересован за исход рата. У организационом смислу војсковође су били прилично независние и одговорне искључиво штатхалтеру (краљевом намеснику покрајина), маркизу де Кастел Родригу. Намесник је под својом непосредном командом имао мање шпанске трупе и та војска је била најквалитетнији сегмент одбране Шпанске Низоземске. Поред шпанских одреда, намесник је располагао још са локалним милицијама, полувојним одредима довољним да интервенишу само у мање важним задацима. Ове мале јединице и лоша организација команде бранилаца није дозвољавала формирање веће оперативне јединице. Расположиве снаге су биле подељене и постављене у неколико упоришта, са задатком да свака брани своје што је дуже могуће. Постојећи услови су у знатној мери креирали борбена дејства, јер у читавој кампањи се није догодила ни једна велика битка. Рат су решиле опсаде утврђења и неколико мањих окршаја на отвореном пољу.
Први циљ француских снага је због свога положаја био Шарлроа, град са тврђавом на локацији која је повезивала јужне и северне шпанске поседе и у стратешком погледу доминирала везом између њих. Због важности положаја одбраном је командовао сам штатхалтер Кастел Родриго, али је немоћан да је сачува разорио тврђаву и напустио град. Генерал Марсел де Тирен је 2. јуна 1667. године ушао у Шарлроа и ангажовао најбољег архитекту за форзификационе објекте, чувеног Вобана, да обнови тврђаву. Тврђава је послужила за концентрацију снага за напад на Монс и Намур. Шпанци су ојачали одбране ове две тврђаве, али их је Тирен заобишао и 16. јуна заузео Ат, што је покидало линију снабдевања Монса и Намура, па је сваки даљи отпор био узалудан. Тако су Французи прекинули све везе града Лила, средишта Фландрије са шпанским базама на истоку, Брижом, Гентом, Бриселом и Намуром. Следећи корак Фраанцуза је био марш на запад дуж реке Шелде и опсада града Довија, која је трајала од 1. до 7. јула. Истовремено је корпус маршала Димон де Рошебарона имао успеха, заузете су базе Берже и Форне и тиме је Фландрија одсечена од мора. До краја јула на јуриш је заузет Кортро, док су Шпанци без борбе предали Оденард. После неуспешне опсаде Антверпена, Французи су током јесени одлучили да пасивно држе у блокади све преостале шпанске позиције у Фландрији, да би са првим снегом главнину својих снага пребацили у зимовнике.
Зимска пауза је Шпанцима послужила да свој критичан положај на терену поправи дипломатским активностима. Пошто је била у финансијским проблемима затражила је помоћ од Уједињених провинција у висини од 2 милиона гулдена. За узврат ће им маркиз де Кастел Родриго предати све царинске и трговачке приходе; такође би Шпанци напустили неке градова, али Јохан де Вит није пристао на погодбу да се не би замерио Французима, па је ствар пропала. Шпанија је приступила мировним преговорима са португалским двором и мир је у фебруару 1668. године склопљен у Лисабону.Тако су шпанске оружане снаге из Португала почеле да се пребацују на нападнуто подручје. Француске дипломате су предузели кораке како би задржали Хабзбурге изван сукоба и почели тајне преговоре са Бечом. Као награду за пасивно држање обећали су цару Леополду учешће у подели освојених шпанских поседа. И сам цар је имао претензија на шпански престо, јер је шестогодишњи краљ Карлос II Шпански био болесно дете коме нико није предвиђао дуг живот услед многих телесних и менталних оштећења. Његовом смрћу би изумрла шпанска линија Хабзбурга, па је Леополд прихватио понуду, не скривајући намеру да преузме Шпанију са колонијама и Миланским војводством. Одговарало му је расподела Карлосовог домена у којој би Французи узели Шпанску Низоземску, Франш – Конте, Навару и Напуљску краљевину, па је тајни уговор потписан 19. јануара 1668. године. Овим уговором је цар Леополд изгубио сваки разлог да зарати са Француском и Лујем XIV који ће моћи спокојно да задрже заузете територије. Леополд, међутим, није никада ратификовао овај уговор како не би погоршавао односе са шпанским племством, елитом државе чији је монарх намеравао да постане.
Одлична позиција Француске на војном и дипломатском плану је узнемирила Уједињене провинције. Иако им је природни непријатељ била Шпанија, али са краљем без биолошке перспективе, војно неактивна и економски уморна у том тренутку, била је прихватљивији сусед од моћне и агресивне Француске младог и амбициозног Луја. Стога су Холанђани у потаји дефинисали свој циљ, да се по сваку цену одржи Шпанска Низоземска, која би послужила као тампон зона са новоосвојеним покрајинама. Холанђани су настојали да што пре заврше рат са Енглезима, па су и поред успешно вођених операција закључили споразум са Енглезима о прекиду рата у Бреди 31. јула 1667. године и одмах понудили да посредују између зараћених страна. Луј XIV је одбацио понуду и предложио Холанђанима да поделе са њиме Шпанску Низоземску, али је читава идеја пропала и Луј је све чешће размишљао да зарати са Холанђанима. Када је Луј одбио понуду енглеског краља Чарлса II, Енглеска је почетком 1668. године склопила тајни савез са Уједињеним провинцијама са циљем да се француска освајања зауставе. У тајном протоколу је дефинисан крајњи циљ енглеско – холандског савеза, да се Француска одрекне освојених територија и да се врати у границе из 1659. године. Де Вит је успео да у савез уведе и Шведску, обећавши јој велике субвенције. Тако је формиран Тројни савез против Луја XIV.
Почетком 1668. године Луј је покренуо нову кампању са планом да освоји што више шпанских покрајина, док је свестан могућности да би његови успеси могли да уједине све релевантне европске чиниоце против њега, покренуо је прегове широм Европе. Још док је зима трајала, наложио је Кондеу да заузме Франш – Конте, али се 2. фебруара са главнином војске ставио на чело похода. Kaда је краљ из Сен Жермена са војском кретао у Уједињене провинције, стигла је вест да је формиран нимало пријатељски Тројни савез и конфиденти су са терена јављали да ће коалиција бити веома брзо спремна да објави рат Лују XIV. Упркос претњи, упорни Луј је кренуо у освајања која би му у наредним преговорима дала предност. Конде је започео инвазију 4. фебруара 1668. године на Безансон у Франш Контеу, док је истог дана друго француско крило, вођено генералом Франсоа Анри де Монмеранси, војводе луксембуршког, освојило Сален. Обе тврђаве су практично пале без отпора. У наредне две недеље Французи су уз мале жртве освојили читав Франш Конте. Краљ се већ 24. фебруара 1668. године вратио у Сен Жермен, после само 17 дана ратовања. Узроци неочекивано брзог успеха су били пре свега лоше припремљена шпанска војска, као и одушевљење франкофонског становништва покрајине, које је са одушевљењем Французе дочекивало као ослободиоце.
Мир је потписан у Екс ла Шапелу 2. маја 1668. године. Иако је била апсолутни победник, Француска добија дванаест утврђења (Лил, Турно, Уденар, Кортро, Фирне, Берже, Дуо са Скарпом, Бенже, Шарлроа, Ат и Арментоар), док је под притиском медијатора из Тројног савеза била приморана да се одрекне жељене области Франш Контеа. Леополд Хабзбуршки се резервисано држао, чекајући да судбина слабашнога Карлоса уради своје.Тек када је крајем 1700. године умро Карлос II Омађијани, Француска је добила Низоземску, Напуљ, Сицилију, северну Африку и источне Филипине. Аустријски Хабзбурзи су приграбили Шпанију, Милано, Западну Индију и Сардинију.
Ова ратна епизода младог и амбициозног Луја је имала вишеструки значај за његово будуће владање, како на престолу, тако и у његовом личном животу. Због своје историјске величине и последица, Деволуциони рат је у овом раду подробно описан. Луј је био незадовољан исходом овог рата и сматрао се изданим од стране Холанђана, према којима никада више, чак и када су страсти утихнуле, неће имати рационално и чисто осећање. Искуство Луја XIV у Деволуционом рату ће бити директан повод за следећи Лујев рат, француско – холандски рат, али се и остали Лујеви ратови надовезују на деволуциони. Неки повољни резултати из претходног, даће допринос у следећем рату: са чисто војног становишта, Француска је у дванаест освојених утврђења добила тактички обруч који је обухватао и контролисао Шпанску Низоземску. Ова чињеница је истовремено јачала одбрамбену моћ Француске, али јој је и давала предност у евентуалном нападу. У политичком устројству Европе Лујев углед после Деволуционог рата није порастао, посебно тамо где је требао да је увек непољуљан, а то је у Светом римском царству, пре свега због заузимања слободног царског града Безансона. Под утицајем хабзбуршког цара, профранцуска Рајнска лига је распуштена одмах после мировне конференције, у лето 1668. године, па Французе напуштају још неки савезници, као што је бранденбуршки изборни кнез. Од својих дојучерашњих савезница, немачких изборних државица, Луј је током рата са Холандијом био напуштен, а одмах затим је 1673. године и био нападнут.
Низоземски рат 1672–1678.
Овај рат историчари сматрају као директни наставак Деволуционог рата. Међутим, француских разлога за овај рат има више: Краљ Луј XIV жели да казни Низоземску због улоге у претходном рату, као и да разбије Тројни савез састављен од Енглеске, Низоземске и Шведске, док Колбер жели да уништи холандску трговину и поморство. Свемоћни министар подноси захтев низоземској влади да укину царину на француску робу и да је третирају као домаћу, али ови дрско одбацују ултиматум и додатно забрањују увоз француске робе. У пролеће 1672. године Луј предводи француске армије, од којих једна под Кондеом прелази Рајну и напредује ка срцу Низоземске, Амстердаму. Други инвазиони крак под командом Тирена опседа градове, а Луј прерано тријумфује, тражи половину низоземских земаља, њихове трговачке привилегије у далеким колонијама, као и прилично нерезонски захтев – повратак протестантске Низоземске у католичанство. Француска је у налету до лета прве ратне године, али када је 28. јуна за штатхалтера Низоземске републике дошао Виљем III Орански, (будући краљ Енглеске, Шкотске и Ирске, јер се 1677. године венчао са нећаком енглеског краља Чарлса II), осведочени непријатељ Француза, рат добија друге токове. Орански наређује да се сви канали за наводњавање отворе и тако потопљене њиве блатом спречавају продор Француза. Орански током наредне две године закључује савезништво са Енглезима, Светим Римским царством, Шпанијом и Бранденбургом. Борбе се воде три ратне сезоне уз променљиву срећу на тлу данашње Холандије, што јој доноси велике жртве и економску пропаст. Страх од Француза је међу становништвом велика, јер сукоб поприма верске димензије, као у време тридесетогодишњег рата. Међутим, када у лето 1675. године гине Тирен, Француска губи предност и снаге су изједначене, па ни једна страна нема снаге за одсудну битку. Наредне три године се воде позиционе операције ниског интензитета, па изнурене стане склапају мир у Нијмегену 1678. године. Француска добија Франш Конте и још нека утврђења на северу и истоку. Није био прихваћен Колберов захтев о царинама и колонијама.
Рат са Низоземском изазива у Француској значајне економске, а са њима и политичке поремећаје. На почетку рата није се дешавало ништа упозоравајуће, порези су мировали јер је Колбер финансијски добро припремио кампању, па се и привредни живот одвијао уобичајеним токовима. Али већ после неколико првих месеци рата са Низоземској дешавају се промене, појављује се пукотина у виду дефицита у буџету, па 1676. година приходи покривају 2/3 расхода. Колбер очајнички тражи нове изворе финансирања рата: продаје државна звања и положаје, даје под закуп, али и продаје краљевске поседе, намеће нове порезе и повећава старе. Држава узима улогу хипотекарне банке, па позајмљује под каматом од 7 %. Некако Француска успева да покрије ратне расходе, али тиме губи могућност да потпомаже привреду. Зараде државних чиновника и запосленима у мануфактури су драстично опале. Паралелно са овим неповољним привредним и фискалним токовима, парадоксално, Француска доживљава успон поморске трговине, па Тулон, Марсељ, Сан Мало, постају велике луке. Сиромаштво погађа сељаке и градску сиротињу, слабе жетве од 1677. године изазивају оружане побуне сељаштва у неким западним покрајинама, које војска на одмору са низоземског ратишта са задовољством, свирепо гуши.
Аугзбуршка лига и Рат Велике алијансе 1688–1697.
Опозив Нантског едикта уједињује противнике Француске, како католике, тако и протестанте: Аустрију, Шведску, Шпанију, Баварску и Палатинат или Фалачка и они 1686. године формирају Аугзбуршку лигу. Краљ Луј и његове војсковође као да нису били свесни опасности, припремају рат за шпанско наслеђе и одводе војску подно Пиринеја. Тек 1688. године Луј оптужује цара Леополда да је створио Аугзбуршку лигу ради рата против Француске и тражи од цара да призна и примењује уговор из Регензбурга, по коме Француска има сва права на анектирана подручја. Не чекајући одговор, вођен идејом да ко нападне први има веће изгледе на победу, шаље Луј маршала Лувоу са армијом у Рајнску област, како би извршио притисак на Фалачку (Палатинат), избацио га из савеза и ослабио своје противнике. Лувоа у Рајнској области уништава свс пред собом и Аугзбуршка лига је уздрмана. Виљем Орански преузима улогу организатора новог савеза против Француске и следеће године су са истим, антифранцуским циљем окупљене следеће силе: Немачко или Свето римско царство (немачке народности), Шпанија, Шведска, Енглеска, Низоземске покрајине и Савоја, што представља Велику алијансу. Велика алијанса је модификована Аугзбуршка лига, циљ им је да се Француска војно порази и да се елиминише њен империјализам, па неки историчари не разликују ове војне савезе као два посебна, већ читаву деветогодишњу кампању називају Ратом Аугзбуршке лиге.
Ратне операције се уз подељену ратну срећу воде на два фронта: Енглеска и низоземска морнарица туче француску и ометају трговину, док француска копнена војска неколико пута поражава војске алијансе, али преваге нема. Обе стране остају исцрпљене и преговори се завршавају миром у Рисвику 1697. године, који експлицитно показује пораз Француске. Присиљена је да врати све добити из Нијмегена, док задржава само Стразбур. Лорен се опет назива Лотарингија и враћена је лотариншком кнезу, француске трупе напуштају Каталонију и повлаче се преко Пиринеја, а Шарлроа, Луксембург и Монс враћају се Шпанској Низоземској. Теже од свих наведених губитака Луј XIV је доживео императив признавања Виљема Оранског за краља Енглеске. Иако је француско сељаштво, али и градско становништво пропатило услед ратних издатака државе, држава се неочекивано брзо опоравила од финансијских и привредних недаћа. Последњих година седамнаестога века жетве су биле неочекивано добре, мирнодопско стање доноси смањење пореза, пораст мануфактурне производње и повећава се извоз. Француска има велике, иако не и централизоване поседе у Америци, па је она и највећи извозник у обе Америке. У државу се враћа ред и мир, становништво се више не плаши мобилизације, друмских разбојника и самовоље чиновника, порезника и племства.
Рат за шпанско наслеђе 1702–1723. (1714, 1715)
Шпански поседи су се крили у главама европских монарха скоро четири деценије. Болешљиви и слабоумни Карлос II је преко свих очекивања и медицинских предвиђања поживео све до 1. новембра 1700. године, па власт по његовој жељи прелази у руке унуку Луја XIV, Филипу Анжујском. Ова одлука Карлоса изазива у Паризу сумњу, јер је протумачена као позив на рат свих против Француске. Ова одлука је била потпуно легитимна, јер болешљиви Карлос није имао порода, а најближи сродник краљевске крви је био унук његове рођене сестре и француске краљице Марије Терезе, супруге Луја XIV. Једина препрека је могла да буде одрицање Марије Терезе од шпанске круне, али оно је било ништавно због неисплаћеног мираза, али и притисакосталих сила које су истакле своје кандидате за упражњен престо.
Понуда је Француску бацила у незахвалној ситуацији и дилема је била следећа: ако прихвати да Лујев унук преузме шпанску круну, извесно јој прети рат са Царством, Енглеском и Шпанском Низоземском; ако пак одбије, биће територијално окружена поседима опасних Хабзбурга. Такође се Луј нашао пред још једном дилемом, да ли да пристане на поделу шпанског поседа, или да све што је потпадало под шпанску круну препусти унуку, тј. да он уствари загосподари тиме. Иако је данима у којима је тражио решење био несигуран и раздражљив, Луј који никада није презао од решавања политичких проблема ратом, прихватио је понуду, определио се за максималистичку опцију. Филип од Анжуа је крунисан и постао Филип V Шпански и у првим месецима ривали који су га нерадо признали понашали су се уздржано, без било каквих иступа. Сам Луј XIV је први повукао неколико провокативних потеза. Пошто је од свога унука, уједно и шпанског колеге добио асиенто, тј. дозволу да продаје црне робове по шпанским колонијама, сукобио се са британском конкуренцијом. Односи са Енглеском већ су били погоршани јер је Луј после смрти Чарлса II престао да признаје Виљема III Оранског за енглеског краља. Најпровокативнији потез је начинио када је послао војску у Шпанску Низоземску како би своме унуку осигурао лојалност ове покрајине. Из тамошњих тврђава је истерао холандске посаде, која је према претходном мировном споразуму била тамо управо да би спречила француску агресију. Лујеви потези су изазвали Енглеску и Низоземску, па су они иницирали формирање Друге Велике алијансе. У овај антифранцуски савез су поред Енглеске и Уједињених провинција ушли цар Леополд и многе немачке државице. Француска дипломатија је успела да придобије за савезнике Баварску, Португалију и Савоју.
Рат за шпанско наслеђе је почео 1702. године агресијом царске војске на север Италије још пре службене објаве рата. У првим недељама рата Француска је имала успеха тако да је чак припретила самом Бечу. Ток рата је преокренула победа војводе од Марлбороа и Еугена Савојског у бици код Бленхајма 13. августа 1704. године. Ово је био иницијелни пораз Француза, па су губили битку за битком: код Рамијеа, на Торину и код Уднара. Разбијен је мит о француској војној супериорности и непобедивости. У Француској је избила глад и државни дуг је растао, што је натерало Француску у дефанзивни положај. Баварска је као савезник Луја XIV поражена и подељена између Фалачке (Палатината) и Аустрије, а Максимилијан Емануел је морао да бежи из Баварске. Французи трпе пораз за поразом, напуштају Шпанију, губе Унденард и Лил. Португалија и Савоја су видевши куда све иде, прешли на страну алијансе и Луј је 1709. године био присиљен да моли за мир. Непријатељ је марширао француском територијом и краљ је био у стању крајњег очаја, спреман да понуди и територије добијене Вестфалским миром, само да би се ратну агонију Француске зауставила. Противничка страна му је понудила срамне и неприхватљиве услове, да Филипа из Шпаније избаци француска војска. Луј је ове услове одбио речима:
Ако морам да се борим и даље, биће то против мојих непријатеља, а не против моје деце!
Многи угледни Французи, као што су Вобан, Сен Симон и други, критикују краљеву политику и осуђују његов апсолутизам. Дофен и војвода од Бургоње се залажу за увођење коренитих реформи, јер ратни трошкови повећавају расходе три пута и уводе се нови порези, а као одговор народа избијају побуне. Ни метеоролошке прилике нису ишле на руку посусталој Француској, јер је зима 1709/1710. године била необично оштра и нанела је велике губитке међу становништвом и донела масовну глад.
У последњу фазу рата за шпанско наслеђе Француска улази понета победом у бици код Алмансе, па односи две велике победе 1710. године, код Бривега и код Виљависосе. У бици на Малплакеу савезници су извојевали Пирову победу, изгубили су 25 000 војника, двоструко више него Французи и тада су постали свесни недостатка снаге за одлучујући ударац. Савезници су 24. јула 1712. године изгубили контролу над средишњим шпанским провинцијама поразом Еугена Савојског од војводе Вилара у северној Француској код Денана, после чега Французи донекле консолидују стање у војсци. Иако Аустрија у прво време одбија да преговара, дипломатска позиција Француске се осетно поправила. Низоземској је доста рата, трпи трговина и гомилају се губици, па она прихвата преговоре. Сазвана је конференциа у Утрехту и на њој су поред низоземских и француских преговарача присутне Португалија, Пруска и Савоја. Преговори се завршавају на задовољство Француза уговорима у којим нема победника и поражених. Циљ конференције је обнављање мира и безбедности по принципу равнотеже сила. Енглеска и Аустрија потписују уговор 1713, Свето римско царство 1714, а Португалија тек 1715. године. Све се свело на поделу шпанских територија.
Утрехтски мир је толико измешао тапије земаља, да је један од ученика изјавио како дипломатија прави веће промене на географским картама него војсковође. Политичке мапе Европе и Америке на овој мировној конференцији су претрпеле велике промене као никада пре: Аустрија је добила Шпанску Низоземску, Милано, Напуљ и Сардинију (коју ће са Савојом заменити за Сицилију); Енглеска добија француске колонијалне поседе, Њуфаундленд, залив Хадсон, Акадију, Св. Кристофер, а од Шпаније узима Гибралтар и Минорку. Француска прихвата хановерску династију као енглеске краљеве; Енглеској трговински уговори са Француском и Шпанијом обезбеђује да сваке године у шпанске колоније увози 4 800 црних робова из Африке. Француска задржава Алзас, Франш Конте и границу са аустријском Низоземском, установљену 1679. године. Филип V се одриче права на француски престо, а задржава Каталонију и поседе у Јужној Америци. Низоземска добија скоро сва погранична утврђења, а Пруска постаје краљевина и добија покрајину Гулдервалд у близини њених рајнских поседа.
Утрехтски мир је разделио шпанске територије европским силама, али у суштини није донео ништа ново у међународним односима. Европа осамнаестог и деветнаестог века је у доброј мери политички производ рата за шпанско наслеђе, али у њој нису били дефинисани политички и међудржавни односе на дуже време. Луј XIV је поставио члана своје династије Бурбона на трон Шпаније и сви потоњи владари из ове династије су његови потомци, (и данас на шпанском трону је његов потомак, краљ Хуан Карлос Бурбонски). Француска, која је у целини посматрано била богата и напредна земља, ипак је пропатила све Лујеве скупе ратове који су је доводили до банкрота. Француска је из турбулентних седам деценија владавине овог егоцентричног владара ипак извукла велике материјалне, али и културне, политичке и дипломатске користи и заузела видно место на континенту. Од Краља Сунца Француска је своје прекоморске поседе повећала за десет нових провинција, а тиме је проширила и свој културни и језички утицај широм Европе, Кариба, Канаде и делом на западну, малабарску обалу Индије. Због војних победа ратоборног и амбициозног Луја, Француска је ширила своје територије, као и своју државну моћ и утицај. Европа се дивила Лујевој Француској, њеној култури, храни, одевању, начину живота. Француски језик је Лујевом заслугом постао језик учених Европљана, језик дипломатије, од крајњег запада, све до Русије Петра Великог. Сви богати европски владари су настојали да опонашају Лујев раскошни версајски живот. Када је Просветитељство расло у Француској и ширило се континентом, сви језици у овом процесу величали су Лујеву владавину као инспиратора просветитељских почетака. Лајбниц га је назвао једним од највећих краљева који су икада постојали. Волтер га је поредио са Октавијаном Августом, а његову владавину је назвао доба које ће се вечно памтити. Доба Луја Луја XIV су просветитељи назвали Велики век, le grand siecle.
Смрт Луја XIV
Неколико месеци након што је Португалија, последњи потписник мира у Утрехту званично потписала мировни уговор, 1. септембра 1715. године умро је Луј XIV, четири дана пре свога седамдесет седмог рођендана. Непосредни узрок владареве смрти је била гангрена. На француски престо су стремила два претендента. Сва Лујева законита деца умрла су током детињства, једини син који је доживео да одрасте био је најстарији Лујев син, Луј Велики Дофен. Ни он није имао среће да надживи свога оца, умро је 1711. године, али је за собом оставио троје деце, од које је најстарије било Луј Дофен, војвода од Бургундије. Најмлађи син овога Луја родио се 1710. године и надживео своја два старија брата, да би 1715. године наследио трон свог прадеде Луја XIV и са пет година постао Луј XV. Краљ Сунце је поред законите деце имао и неколицину ванбрачне, које по закону нису могла да наследе престо свога биолошког оца. Један од њих је био Луј Август Бурбон, син краља и његове наложнице, мадам де Монтеспан и њега је Луј XIV као свог фаворита и мезимца спремао за наследника француске круне. Образовао је регентско веће које је надзирало образовање младог Луја Августа Бурбона, а када је овај стасао, постао је командант краљеве гарде. Сметња овој краљевој накани био је његов нећак, Филип II, војвода од Орлеана, који је заступао интересе легитимног наследника престола, Луја XV. После смрти Краља Сунца, Филип II је као најближи престолонаследников рођак постао регент до пунолетства младог Луја XV.[1] Како би елиминисао Луја Августа Бурбона као нелегитимног претендента, Филип је подмитио давно траженим повластицама чланове парламента, који су били чувари краљевог тестамента, у коме је овај престо оставио своме незаконитом сину. Заузврат је парламент поништио тестамент Луја XIV и Луја Августа Бурбона скинули са листе принчева краљевске крви и на тај начин га дефинитивно елиминисао са престола. Тако је Филип II себи обезбедио сигурну позицију регента и свом законитом рођаку Лују XV (1710 – 1774) круну Француске и Наваре.
Напомене:
- Еку, ẻcu је био златни француски новац кога је установио и први ковао Луј IX 1266. године. Име је добио од латинског scutum, што значи штит. Први еку јеу кружном новчићу имао штит са краљевим инсигнијама. Од Времена Луја XIII еку је кован као велики сребрњак, који је вредео три livre tournois, мерне јединице новчане вредности у Француској. Од 1690. године еку губи стабилност своје вредности због неконтролисане емисије, па 1726. године вреди само ¼ своје иницијалне вредности.
- Деволуционо право (лат. ius devolutionis) је право преношења наследства, по којем, ако умре један супружник, целокупно имање припада само наследницима, док други, живи супружник има само право доживотног уживања имања. (Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд 1996/97, стр. 191)
Библиографија
Dragoljub R. Živojinović, Uspon Evrope (1450 – 1789), Novi Sad, Matica srpska 1985.
Енциклопедија Ларус, том 3, Београд 1967.
Chinese Glayes, their Origin, Chemistry, and recreation, Nigel Wood, p. 240. (e-book)
Louis XIV, MNS Encarta, 2008, archived from the original. (e – encyclopedia)
Britannica online 2010, (english translation of Francois Bluche, Louis XIV, Paris 1986). (e-encyclopedia).
Elena Steigrad, www. lois-XIV.de 2000 – 112. (e-articles)
Microsoft Encyclopedia Encarta 2006. (e-encyclopedia)
John Oۥ Conor, Edmund Robertson, Blaise Pascal, School of Mathematics and Statistics Universitu of St. Andrews, Scotland 1996 (e-book)
3 Филип II Орлеански је био вечити краљев опонент. Када је 26. августа 1715. године, неколико дана пред своју смрт, краљ сазвао двор како би се пред његовим члановима помирио са нећаком Филипом, изјавио је да га после његове смрти сви слушају као њега самог, јер ће Филип владати краљевством. Филип ће после смрти Луја искористити ову краљеву изјаву за своје постављење на положај регента и супротно Лујевој жељи заступаће интересе легитимног Луја XV.
Остави коментар