Ауторка: др Александра Колаковић
Развој медицинске мисли и примењене медицине у Француској имао је великог удела на развој ове науке на глобалном нивоу. Прве медицинске школе основане су на тлу Француске још у седњем веку и већ тада је постојала свест о важности интернационалне сарадње у сфери медицине. Декрет из 1180. године наглашава да „свако треба да буде примљен у Медицинску школу“ у Монпељеу, „ма коме народу и ма којој религији припадао“. Развој науке у новом веку посебно је допринео развоју медицине у Француској. Такође, упоредо са развојем мисли, метода, истраживања и праксе дошло је и до појаве ширења француске медицинске литературе. У Паризу је 1665. године почео да се публикује и први научни часопис („Le Journal des Savants“), док је први медицински часопис на свету („Le Joural des nouvelles découvertes sur toutesles parties da la médicine“) излазио истовремено у Паризу, Амстердаму и Женеви (на латинском) и Хамбургу (на немачком) од 1679. године. Француска хирургија развила се на основу искустава рата и војних похода, а већ је у 18. веку уживала велики углед. Остало је записано да је Фридрих II слао своје кадете да уче војну медицину у Француску.
Посебан успон француска медицина имала је у периоду почетка 20. века, када је дошло до утемељења физиологије, патологије, кардиологије и других грана медицине. Развој грађанског друштва омогућио је развој научних дисциплина – математике, физике, хемије, биологије и других наука. Тада је дошло до проналаска новог принципа и метода, а физиолог Клод Бернар је указао како се клиничко посматрање мора инспирисати принципима експерименталне патологије и како клиника мора тражити потврду и контролу рационалних хипотеза које јој сугеришу запажања из људске патологије. Бернарова открића у области физиологије варења, односно улози јетре и панкреаса, потом функцији нервног система и крвотока данас су део класичних открића и трајних тековина модерне физиологије. Поред Бернара, посебан допринос развоју француске и светске медицине пружио је Луј Пастер, откривањем улоге микроба. Пастер не само да је открио одређене врсте клица које проузрокују заразне болести, већ је у тежњи да нађе средство лечења заразних болести пронашао методу вакцинације, а 1888. године отворио свој Институт, који је и данас једна од најугледнијих установа овог типа на свету. Поред ових открића значајни су и проналасци брачног пара Кири (откриће радијума и радиоактивних појава), као и Ланжвена и Де Броља, славних физичара и оснивача модерне таласне механике.
Француска је већ од половине 19. века била земља узор за српске владаре и најобразованије припаднике друштва. Иако је највећи део Срба који су школовани у Француској похађао студије права, ипак се на прелазу у 20. век увећао и број оних који су завршавали студије медицине. Чак је и Леон Деко, француски посланик (амбасадор) у Београду приметио да се до овог периода само 10% српских лекара школовало у Француској, док је већина завршила студије у Немачкој, што је омогућило и да се прошири утицај немачке науке и метода лечења. На основу истраживања Љубинке Трговчевић о школовању српске елите, Париз и Нанси су била средишта у које се тек после 1905. године почео слати већи број будућих лекара на школовање, а у предвечерје Великог рата неколико угледних француских лекара предложило је да Француска помогне оснивање медицинског факултета у Србији. Ову француску иницијативу подржавала је и српска влада, што се види и на основу податка да је од 40 стипендиста за студије медицине 1914. године било планирано да њих 14 оде у Француску. Иако се у Француској до Великог рата школовао мањи број будућих српских лекара, ипак су постигли запажен успех. Од 72 доктората који су у периоду од 1884. до 1914. године одбрањени у Француској чак 51% је било из медицине. Највише српских студената било је у Паризу, али су медицину студирали и у Нансију, Греноблу и Монпељеу. Међу српским студентима медицине у Паризу био је и Војислав Суботић, касније угледни хирург, резервни санитетски пуковник и један од оснивача Медицинског факултета.
Иначе, још од 1863. године у Француској је било омогућено и женама да студирају, стога су и Српкиње имале могућност да се тамо образују. За сада је познато да су Љубица Ђурић, Анка Селаковић, Бојана Бартош, Јелена Попадић и Марка Марковић докторску титулу стекле у Француској. Љубица Ђурић је након повратка у отаџбину под презименом Ђурић-Гођевац радила у Општој државној болници у Београду. Такође, посебно је важно да су српски лекари, који нису завршили школовање у Француској већ у Немачкој настојали да један део свог професионалног усавршавања обаве у француским институтима, болницама или факултетима. Милан Јовановић Батут, један од утемељивача медицине у Србији и председник Српског лекарског друштва, провео је неколико месеци у Паризу, где је стицао нова знања и од чувеног Луја Пастера.
Иако је на почетку деловало да је рат прекинуо школовање Срба на француским медицинским високошколским установама, ипак су ратне околности промениле дотадашњу праксу школовања на немачким универзитетима и у значајној мери омогућиле продор француских утицаја у многим областима укључујући и медицину. Пре свега када је Србију захватила епидемија тифуса у јесен 1914. године почели су да стижу лекари и болничарке, а потом и медицинска мисија од 100 лекара на челу са доктором Жобером, марта 1915. године. Неколико лекара ове медицинске мисије били су истакнути стручњаци и сарадници угледног Пастеровог завода, као на пример Шарл Никол, бактериолог и добитник Нобелеове награде 1928. године. Поред рада на сузбијању епидемије, страни бактериолози су у Нишу извели и медицинску студију, која је допринела и новим научним открићима. Такође, поједини лекари су организовали курс за болиничарке и предложили оснивање нових здравствених установа у Србији – др Кот диспанзер за одочајд и малу децу у Пироту и др Гарније Кап млека, установу за исхрану мале деце, саветовалиште за труднице и мајке. Поред лекара и болничара из Француске, као волонтера и у оквиру медицинских мисија, у Француској је настављено школовање српских ђака и студената, од којих ће значајан број завршити француске медицинске факултете и по повратку пренети нова научна сазнања и методе из Француске. Док је у периоду пре Великог рата највећи број Срба у Француској студирао права, у периоду од 1916. године већина је започела студије природних и техничких наука. Прва група Срба пристиглих у Француску, која је бројала 400 особа, на пример, била је састављена од 229 студената природних и техничких факултета, 129 студената права, 61 студента књижевности и 12 студената медицине. Потписивање Конвенције између француске и српске владе на Крфу 9. новембра 1916. године, које је било у духу приближавања два народа и развоја универзитетске сарадње, настављено је потписивањем Школске конвенције 5. марта 1920. године. Предвиђене активности стипендирања образовања омладине за школовање на француским стручним школама и универзитетима створило је услове и за развој српске науке и медицине под снажним француским утицајима.
Француске медицинске школе и факултети уживали су на прелазу векова посебно поштовање међу Србима. Српске студенте је посебно привлачило што не само да су могли да стекну савремено и квалитетно образовање, већ и искуство на основу клиничке наставе и стажа у болници, који се обављао од почетка студија. Компликован систем конкурисања гарантовао је да одабир најбољих, а посебно је била присутна оштра конкуренција приликом аплицирања на професорске позиције на медицинским факултетима. Од њих се поред знања и способности да се бави истраживањима, очекивала елоквентност, комуникативност и висок степен опште културе. Почетком 20. века француске клинике су наставиле да негују добре традиције посматрања болесника и еволуције његове болести са евентуалним анатомским контролама, при чему су лабораторијске методе и експериментална медицина само помоћне методе. Француска је већ у овом периоду организовала значајне конгресе на којима су се размењивали сазнања и идеје о новим методама лечења. На конгресима је највећа пажња посвећена клиничким проблемима и изношењу резултата запажања на човеку. Оно што је карактеристика француске медицинске школе, по оцени савременика, јесте присуство „индивидуалистичког француског духа“. Већ у овом периоду посебна пажња је посвећена систему социјалног осигурања, слободног избора лекара и поштовања професионалне тајне. Интересантно је да је по оцени српске елите, критичност као „особина урођена Французима“ омогућавала да не подлегну притиску фармацеутске индустрије да раде на начин који није у складу са интересима болесника.
За развој српске медицине посебно је важно оснивање Медицинског факултета у Београду 1920. године, а Милан Јовановић Батут је постао први декан и професор хигијене, при чему је посебно преносио Пастеров начин рада у српску средину. Нова сазнања француске науке, а посебно медицине су прихватали и у Србију, касније Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (Југославију), директно или у измењеном облику унели Војислав Суботић, Иван Ђаја, Војислав Арновљевић и Синиша Станковић. Војислав Суботић је још пре Великог рата стекао значајан број познаника и сарадника у Паризу, због чега му је поверено да од 1916. до 1918. године буде делегат у интералијалној комисији. Српски лекари нису само примали знање у Француској, већ су од друге деценије показали да и српска медицина има убрзан развој, прве проналаске и значајна научна открића. Суботић је још за време рата, 1916. године у Париској академији представио шину за имобилизацију бутњаче, након чега је изабран за члана Париског хируршког друштва 1916. године, а након рата поставио темеље модерној српској хирургији, као професор хирургије на Медицинском факултету и оснивач Прве хирушке клинике. Војислав Арновљевић је медицинско школовање започео у Београду, а након преласка Албаније, наставио у Француској. Арновљевић, носилац Албанске споменице, након повратка у Београд организовао је прве курсеве кардиологије, написао преко 90 студија из кардиологије и утемељио кардиолошку школу у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Југославији). Поред наведеног, Арновљевић је покренуо и прве медицинске часописе – „Медицински годишњак“ (1932 – 1934), а касније је био и уредник „Лекарског приручника“.
Синиша Станковић и Иван Ђаја су заслужни за продор француских научних открића у српску науку, а посредно и медицину. Данас Институт за биолошка истраживања носи име по Синиши Станковићу, биологу и редовном професору Универзитета у Београду, који је значајно утицао да знања из Француске дођу у Србију. Докторирао је у Греноблу 1921. године, и његова истраживања су била посвећена области паразитологије, а касније и лимнологије (истраживање фауне слатких вода). Станковић је био члан САНУ, али је његов рад препознат и у Француској, стога је био и дописни члан Академије у Нансију. Иван Ђаја, је и рођен у Француској, у граду Авру у Нормандији (мајка Делфин је била Францускиња, а отац Божидар поморски капетан из Дубровника), а потом је и 1909. године докторирао на Сорбони са тезом „Студија фермената, гликозида и угљених хидрата код мекушаца и ракова“ („Etude des ferments des glucosides et des hydrates de carbone chez les mollusques et chez les crustacés“). По повратку у Србију постаје доцент за физиологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а потом и оснива Институт за физиологију. О свом школовању у Француској записао је: „Ми смо, у оно време, веровали у моралну вредност науке. Веровали смо у непрекидни напредак човечанства и у науку као најважнији услов тог напретка. Живели смо у идејама Енциклопедиста, Ренана, Пастера и Бертелоа. Данас ми је бар то јасно да наука може послужити и дивљаштву најгоре врсте. Али сам увек уверен да би могла послужити и човекову уздизању, и да ће једног дана тако бити“. Након 1945. године власти су сумњале у оданост Ђаје, истицале његово буржоаско порекло и наглашавале да се у раду угледао на западне узоре (Француску), а не на совјетску литературу и знања. Француска наука је признала Ђаји посебан допринос науци, стога је постао дописни члан Националне медицинске академије у Паризу1952. године, почасни доктор Париског универзитета 1954. године и члан Француске академије наука 1955. године.
Образовани у Француској или на основу сазнања француске медицине, хемије и биологије, Срби су и у периоду Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевине Југославије) посебно истицали допринос француске медицинске мисли. Посебно су наглашавали позитивизам и хуманизам као срж стваралачког духа француских природних наука. Позивали су се на мисли да је француска наука „увек била дубоко прожета племенитим и хуманим тежњама; људи који су је највише прославили, гледали су у науци не оруђе моћи и доминације, него средство за подизање и побољшање људског живота“. Поред овога један од француских ђака, др Синиша Станковић, посебно је наглашавао речи великог Пастера да ће „наука и мир тријумфовати над незнањем и ратом, да ће се народи ујединити не да разговарају него да изграђују, и да ће будућност припасти онима који буду највише учинили за човечанство које пати“. Упоредо, Иван Ђаја, и Француз и Србин, истиче да јасноћа, једноставност експерименталних средстава задивљују у француској науци. Он пише да француска наука не злоупотребљава речи у смислу да нови термин не значи и стварни допринос науци. Узео је као пример Пастерова открића јер је успео да оснује „читаву науку, а да није измислио ниједну нову реч, ниједан нови термин“. Као посебну вредност француске медицине и науке, српски научници истицали су да она у духу универзалних вредности правде и слободе стреми ка побољшању и напретку човечанства.
Остави коментар