Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић
Садашња држава Словачка настала је 1. јануара 1993. године, након распада Чехословачке Федеративне Републике. Словачка је била део Аустроугарског царства, а затим је, после Првог светског рата, постала део нове државе Чехословачке. Након Минхенског споразума 1938. године, Чехословачка је подељена са засебном словачком државом, коју је предводио католички монсињор Јозеф Тисо, по нацистичком диктату. Чехословачка држава је обновљена након рата 1945. године, иако је њена источна покрајина Поткарпатска Рутенија предата Совјетском Савезу.
Комунисти су уживали много мању подршку народа у Словачкој, него у Чешкој. Они су фаворизовали независну Словачку, посебно након националног устанка 1944. против Тисовог режима. Ипак, чешки комунисти су их наговорили да подрже унитарну Чехословачку. Заузврат, Словачка је имала користи од политике усмерене на зближавање две нације кроз економску конвергенцију. Словачкој су дате велике субвенције, ту се налазила тешка индустрија, укључујући већину фабрика наоружања.
Међутим, незадовољство унитарном државом се наставило, а након пада комунистичког режима 1989. године, тензије између чешких и словачких политичара су избиле на површину. Крајем 1990. договорена је широка деволуција власти успостављањем федеративне државе Чехословачке. Најпопуларнији словачки политичар Владимир Мечијар основао је Покрет за демократску Словачку (ХЗДС), који је тражио још већу словачку аутономију, након чега би се могло преговарати само о лабавој конфедералној држави.
Овај позив на суверенитет, нашао је пријемчиву публику усред све већег незадовољства бескомпромисном политиком либералног капитализма која се спроводила на федералном нивоу. Незапосленост у Словачкој била је три пута већа него у Чешкој до средине 1991. године, а комбиновано позивање ХЗДС-а на националистичко расположење, страх од брзих промена међу индустријским радницима и менаџерима и друштвено оријентисани реформски пут показали су се привлачним. Након избора 1992. године, нову словачку Владу је у потпуности формирао ХЗДС (осим једног министра). С обзиром да многе мале странке нису могле освојити место због цензуса од 5%, ХЗДС је освојио 74 места од 150 са само 37,2% гласова.
Избегавајући сепаратистичку реторику, Мечијар је био чврст у свом инсистирању на словачкој декларацији о суверенитету. Иако су истраживања јавног мњења показала да се огромна већина у Словачкој залаже за одржавање заједничке државе са Чесима, постало је све теже помирити ово са Мечијаровим инсистирањем на проглашењу словачког суверенитета. Као резултат, Вацлав Клаус, чешки премијер, иницирао је договор о распореду раздвајања. Од плана за одржавање референдума се одустало, када је постало јасно да постоји јасна већина за одржавање заједничке државе. Међутим, раздвајање је ступило на снагу 1. јануара 1993. године.
Након стицања независности, Мечијар је почео да концентрише власт у рукама својих најоданијих сабораца. Медијске слободе су биле угрожене, економске реформе су успорене, а односи са суседима и западом су се погоршали. Све ауторитарније тенденције у власти довеле су до напуштања парламентараца из редова ХЗДС-а. Ово је подрило позицију Мечијара и он је био приморан да тражи подршку од крајње десничарске Словачке националне партије, која је и сама била подељена. Након неколико неугодних месеци коалиције, влада је изгубила поверење и пала, а на изборима који су уследили поражена.
Нову владу формирала је широка коалиција пет странака, коју је предводио Јозеф Моравчик, који је био министар иностраних послова пре него што се придружио опозицији почетком 1994. Кабинет је, уз прећутну подршку коалиције три етничке мађарске странке, укључивао Хришћанско-демократски покрет, Партију демократске левице (бивша Комунистичка партија) и три странке које су створили бивши савезници Мечијара. Након обећавајућег почетка, Влада је расписала ванредне парламентарне изборе у септембру 1994. у нади да ће добити чврст мандат. Међутим, владине странке су остале превише различите и у идеологији и у организацији да би се могла водити ефикасна кампања, а недостајао им је привлачни лидер који би јасно представио свој програм. Мечијар је, с друге стране, представио ову Владу као „антисловачку”, а његов популистички апел добио је позитиван одјек међу радницима, старијима и сеоским бирачима. Као резултат тога, ХЗДС је освојио 35% укупног броја гласова, три пута више од било које друге странке. Ова партија је формирала Владу са Словачком националном странком и крајње левичарским Удружењем словачких радника. Мечијар је тврдио да су приступање ЕУ и НАТО-у најважнији циљеви Словачке, док је одбацио расну и етничку дискриминацију. Међутим, углед владе у иностранству бивао је нарушен због низа фактора. То је укључивало недостатак чврсте подршке западној интеграцији унутар ХЗДС-а, манипулацију програмом приватизације у корист владиних симпатизера и увођење закона о језику, чиме је словачки језик постао једини легални језик у службеним поступцима и великом делу свакодневног јавног живота. Поред тога, расла је забринутост због коришћења Словачке информативне службе у обрачунима са Мечијаровим противницима, као и због јавног препуцавања између Мечијара и председника Михала Ковача. Стил владавине је постајао све више популистички, националистички и ауторитарнији, а неки од његових поступака навели су коментаторе да се запитају да ли је он одлучио да свој најављени циљ западне интеграције подреди јачању своје власти недемократским средствима. Политичка ситуација је постајала све нестабилнија. Промењен је изборни закон, а било је и препирки око медијског извештавања о изборној кампањи. На крају, коалиција је поражена на изборима 1998. године, а Микулаш Дзуринда је постао нови премијер.
Поступање према великој ромској мањини у Словачкој (званично 1,6%, али се незванично процењује на између 4,8 и 10% становништва) изазивало је све већу забринутост унутар ЕУ. Значајан број словачких Рома је затражио азил у земљама чланицама ЕУ. Влада је покушала да елиминише остатке званичне дискриминације тако што је наредила Националној служби за рад (НУП) да престане да идентификује незапослене Роме у евиденцији. Министарство правде је најавило измене Кривичног закона како би се јасније дефинисало шта су расно мотивисани напади и да би се предвиделе строже казне. Ово питање је добило оштрији фокус у августу након убиства Ромкиње, мајке осморо деце. Влада је тврдила да је велики део ромске емиграције економски мотивисан, а као јасан знак подршке овом ставу, Норвешка и Финска су депортовале практично све словачке Роме који траже азил. Насупрот томе, Белгија је поново увела визе за словачке држављане 1. септембра 2000. као одговор на обновљени талас захтева за азил Рома.
Словачка је већ 19 година пуноправна чланица Европске уније. Процес изградње ближих односа између Републике Словачке и Европске уније започео је октобра 1993. године када је потписан Споразум о придруживању. Године 1995, након што су Национални савет Републике Словачке и парламенти земаља чланица ЕУ ратификовали Споразум о придруживању, тадашњи премијер Владимир Мечијар поднео је захтев за чланство у ЕУ. Наредне године обележиле су забринутости и примедбе Европске комисије које су се углавном односиле на нестабилност словачких институција и недостатак демократије.
Међутим, парламентарни избори одржани 1998. означили су прекретницу. ЕУ је поздравила изборне резултате, а прва инострана посета новог премијера Микулаша Дзуринде била је посета Бриселу.
На самиту у Хелсинкију 1999. Словачка је позвана да отвори приступне преговоре, а европске интеграције постале су приоритет нове словачке владе. Процес интеграције пратио је низ политичких и економских реформских промена. Реформе су се фокусирале на економска питања и на стабилизацију демократских институција. Преговори о приступању ЕУ завршени су на Самиту у Копенхагену 2002. године, на коме је одређен коначни датум за приступање Словачкој и још девет земаља ЕУ. У априлу 2003. године, Европски парламент и Савет министара спољних послова одобрили су приступање десет земаља, укључујући и Словачку. Десет земаља кандидата је званично потписало Уговор о приступању ЕУ 16. априла 2003. у Атини. Словачку Републику представљали су председник Рудолф Шустер и премијер Микулаш Дзуринда. Република Словачка је приступила Европској унији 1. маја 2004.
Напор Словачке да постане чланица шенгенског простора остварен је 21. децембра 2007. године када су укинуте контроле на границама са Пољском, Чешком, Аустријом и Мађарском. Припремајући се за овај корак, Словачка се суочила са значајним изазовом обезбеђивања границе са Украјином, која је постала источна граница целе Европске заједнице након уласка Словачке и других земаља у шенгенски простор 2007. године. Република Словачка је 2009. усвојила евро и постала шеснаеста држава чланица у зони евра. Од 1. јула до 31. децембра 2016. Словачка је по први пут у историји земље председавала Саветом Европске уније.
Како је ишао европски пут Словачке почев од Агенде 2000? Комисија је у својој Агенди 2000 представљеној у јулу 1997. године изнела став да Република Словачка и Турска не задовољавају политичке критеријуме за чланство. Следеће године, у Извештају Комисије се каже да само Словачка не испуњава политичке услове. Једно од главних питања било је независност њених судија. До тада је стање мађарске мањине у Словачкој изазивало извесну забринутост. Укључивање представника мађарске мањине у нову словачку владу послало је позитиван сигнал мађарској мањини у погледу њиховог статуса.
Словачка је 1998. била веома близу тржишне економије у погледу законодавства и системских карактеристика, али прекомерна владина интервенција и недостатак транспарентности нису компатибилни са функционисањем тржишне економије, а и макроекономска стабилност се погоршала.
Укупни темпо приближавања Словачке је успорен, напредак у јачању структура за имплементацију и спровођење је ограничен, а приметан је недостатак замаха у одређеним секторима (нпр. унутрашње тржиште, животна средина). Закон о државној служби је одложен, напредак у реформи правосуђа ограничен.
Комисија је 3. априла 1998. године започела аналитичко испитивање acquis-a са земљама са којима преговори још нису започели у том тренутку: Бугарском, Летонијом, Литванијом, Румунијом и Словачком. Ситуација створена у Словачкој након избора дала је могућност отварања преговора, под условом да се потврди стабилно и демократско функционисање институција.
У Извештају за 1999. каже се да су се најзначајнији помаци у погледу испуњавања политичких критеријума десили у Словачкој. Земља је почела амбициозан програм политичких реформи. Слободни и фер општински избори одржани су у децембру 1998. Уставне мере су усвојене да би се олакшао избор председника државе. Отворена је могућност за учешће опозиције у парламентарним одборима и надзорним телима. Влада је, у блиској сарадњи са релевантним међународним организацијама, припремила законе о језицима мањина које је Скупштина усвојила у јулу 1999. У припреми су били и амандмани на устав како би се осигурала независност правосуђа.
Словачка и Литванија су 1999. биле близу тога да буду функционалне тржишне економије. Када је реч о правосуђу и унутрашњим пословима – Словачка је напредовала спорим темпом. Комисија је заузела став да 2000. године треба отворити преговоре са свим земљама кандидатима које испуњавају политичке критеријуме за чланство и које су се показале спремне да предузму неопходне мере за испуњавање економских критеријума (Бугарска, Летонија, Литванија, Малта, Румунија и Словачка).
Нова словачка Влада је брзо реаговала укидањем закона које је усвојила претходна Влада, а који нису били у складу са аcquis-ем и донела је стратешке политичке одлуке, које су поставиле чврсту основу за законодавни и институционални напредак. Значајан напредак је постигнут у енергетском сектору одлуком владе да затвори блокове 1 и 2 у нуклеарној електрани Бохунице 2006. и 2008. године. Међутим, није усвојен закон о реформи државне службе који је неопходан за постављање темеља за даље унапређење административних капацитета. С обзиром на кашњења која је Словачка искусила у припремама за чланство, морала би значајно да појача своје напоре у припреми закона и капацитета за имплементацију и спровођење ако жели да држи корак са другим земљама кандидатима.
Преговори са Малтом, Румунијом, Словачком, Летонијом, Литванијом и Бугарском отворени су 15. фебруара 2000. Словачка је даље напредовала у консолидацији свог демократског система и нормалном функционисању својих институција. Међутим, брзина реформског процеса је изгубила одређени замах, делимично услед неслагања унутар владајуће коалиције. Предузети су одређени кораци за јачање независности правосуђа. Напредак је такође постигнут у борби против криминала и корупције, углавном у формулисању владине политике и транспоновању међународних обавеза.
Летонија, Литванија и Словачка се 2000. године могу сматрати функционалним тржишним економијама и требало би да буду у стању да испуне други критеријум из Мастрихта у средњем року, под условом да спроводе текуће програме структурних реформи и предузму даље реформе тамо где је то потребно. Макроекономска стабилност је враћена мерама за смањење фискалних и екстерних дефицита. Законодавни оквир за пословну активност је углавном успостављен.
Словачка је наставила да остварује значајан напредак у усклађивању законодавства, чиме је унапредила своју способност да преузме обавезе из чланства. Међутим, напредак није уједначен у свим поглављима. Као што је већ наведено у прошлогодишњем извештају, низ области и даље заостаје, као што су компанијско право, пољопривреда, саобраћај, регионална политика и координација структурних инструмената, животна средина и финансијска контрола. Такође, напредак је уочљивији у законодавном развоју, него у јачању институција одговорних за имплементацију и спровођење.
У области сарадње правосуђа и унутрашњих послова, постигнут је значајан напредак у усклађивању визне политике и законодавства о азилу. Међутим, потребан је значајан напредак у свим релевантним областима, са посебним нагласком на миграцију, контролу граница и борбу против криминала. Што се тиче административних капацитета уопште, Словачка је постигла мали напредак. Кашњења у усвајању реформе јавне управе и закона о државној служби додатно доприносе овој општој слабости.
Године 2001. Словачка је наставила да испуњава политичке критеријуме из Копенхагена. Значајан напредак је постигнут у погледу структуре и функционисања управе. Усвојен је правни оквир за децентрализацију јавне управе, као и закон о државној служби. Потребна је одговарајућа имплементација закона како би се осигурало да јавна управа на адекватан начин испуњава кључну улогу коју треба да игра у функционалној демократији заснованој на владавини права.
Предузети су важни кораци на јачању независности правосуђа. Конкретно, уставним амандманом је укинут четворогодишњи пробни рад за судије и предвиђено је формирање Судског савета. Уочава се даљи напредак у борби против корупције, посебно у превођењу владине политике у конкретне акције и транспоновању међународних обавеза. Корупција, међутим, остаје озбиљан разлог за забринутост. Како би наставила да унапређује борбу против корупције, Словачка би требало да ригорозно настави са спровођењем акционих планова, стриктно спроводи постојеће законодавство и комплетира планирано законодавство, као и да ојача административне капацитете и координацију између укључених тела. Уставна реформа је такође створила основу за јачање институционалне структуре Словачке у области људских права. Међутим, постоји потреба да се позабави понашањем полиције, посебно у вези са пријављеним случајевима злостављања. Што се тиче ромске мањине, требало би даље унапредити спровођење Стратегије за Роме, усвојене 1999. и 2000. године, те ставити на располагање одговарајућа финансијска средства на националном и локалном нивоу.
Словачка је функционална тржишна економија. Под условом да уложи даље значајне напоре у средњорочној фискалној консолидацији и у развоју и потпуној имплементацији најављеног програма структурних реформи, требало би да буде у стању да се носи са притиском конкуренције и тржишним снагама унутар Уније у блиској будућности. Макроекономска стабилност је одржана, али је незапосленост висока.
Словачка је наставила да остварује добар напредак у усклађивању законодавства. Као и претходне године, напредак није уједначен по поглављима. Значајно напредовање је постигнуто у областима као што су слободно кретање робе, право компанија, социјална политика и запошљавање, као и царинска унија. Структурне слабости и даље су присутне у низу сектора: у пољопривреди, као и у регионалној политици и координацији структурних инструмената.
Што се тиче животне средине, усклађивање законодавства (са изузетком квалитета воде, заштите природе и индустријског загађења и управљања ризиком), доста је напредовало, иако суштинско усклађивање тек предстоји. У области сарадње правосуђа и унутрашњих послова, постигнут је напредак у погледу усклађивања и административних капацитета, посебно у погледу контроле спољних граница, између осталог, усвајањем Шенгенског акционог плана, као и у области визне политике и полицијске сарадње.
Што се тиче административних капацитета, иако је постигнут напредак у ограниченом броју области у јачању релевантних институција, укупан напредак у овом погледу је ограничен. Одлука Владе да до 2002. године повећа број особља које се бави европским интеграцијама за приближно 1.200 људи је добродошао корак неопходан за јачање свеукупних и даље слабих административних капацитета Словачке.
Остави коментар