Република Српска – четврт века историје

РЕПУБЛИКА СРПСКА – ЧЕТВРТ ВЕКА ИСТОРИЈЕ

Мср Огњен Карановић, историчар

Ниједан народ на свету није у стању да у складу са фундаментално неспорним социолошким параметрима, продукованим од стране сопствене академске и научне заједнице, на исправан начин потврди своју егзистенцију и право на исту, уколико не поседује или још непримереније, не познаје своју прошлост. Историографија, као и историјска наука у целини, поседују велику одговорност према задацима очувања колективне свести једног национа у односу на национално-духовни и културолошки идентитет истог. Из поменутог разлога, потребно је да афирмишемо, а потом и очувамо свест грађана Новог Сада, Војводине и Србије у целини, према идеји, мотивима и повесници настанка, као и сврси постојања Републике Српске у савременом добу, као једног од два државотворна ентитета данашње Босне и Херцеговине, формиране у складу са одлукама усвојеним на Мировној конференцији у Дејтону 1995. године, које су своје „оживотворење“ дочекале приликом потписивања усвојених начела на Мировној конференцији у Паризу, у децембру исте године. Као што нам је познато, Дејтонским мировним споразумом постигнут је толико потребни мир на просторима Босне и Херцеговине, која је у пламену грађанског, међуверског и међуетничког оружаног сукоба, распламсаног у 1992. години, била практично уништена. Такође, наведеним мировним споразумом, међународна заједница признала је постојање Републике Српске, младе државе српског народа и свих националних заједница и грађана који у њој живе, која је настала у другој години од почетка трагичних Ратова за југословенско наслеђе (1991-1999). Да ли је нама, а посебно генерацијама које су рођене у „годинама југословенских расплета“, у довољној мери познато због чега је српски народ у Босни и Херцеговини био принуђен да заснује, а потом и реализује, један потпуно непланирани „пројекат“ генезе најмлађе српске, условно речено, државе у историји српског етноса? Постоји оправдана бојазан да би одговор на поменуто питање био негативан, а садржина тематике која се налази у непосредној вези са наведеним питањем обухвата тзв. „неуралгичну тачку“ суштине разлога „крвавог распада“ Друге Југославије, који је окончан у Ратовима за југословенско наслеђе. Опстанак било које цивилизације у историји човечанства увек је зависио од спремности „носећих стубова“ исте да се суочи са грешкама, пропустима и изазовима које су носиле повеснице њиховог развоја, односно да „уче“ из њих. Међутим, наведени „наук“ апсолутно је искључен уколико те цивилизације нису упознате са сопственом историјом, а начела која важе за цивилизације, свакако имају своју функционалну вредност и у повесницама развоја националних идентитета свих европских национа, па и српског.

Процес „агоније“ у дезинтеграцији Социјалистичке Федеративне Републике Југославије ушао је у своју финалну фазу почетком октобра 1991. године. Наиме, након престанка мораторијума на одлуку Хрватског сабора из јуна исте године, којом је проглашена самосталност Републике Хрватске, поменути државни орган оснажио је наведену одлуку, 8. октобра, чиме је пламен грађанског рата у овој југословенској републици „букнуо“ запањујућом жестином. „Зраци“ тог пламена почели су да „додирују“ и „Југославију у малом“, односно Социјалистичку Републику Босну и Херцеговину, где су већ четири деценије од свршетка Другог светског рата, њена три конститутивна народа живела опрхвана тешким „бременом незавршених времена“ и комплексним историјским наслеђем, због кога никада до краја нису били јасно детерминисани услови према којима би се интереси, циљеви и потребе свих националних заједница понаособ међусобно уклопили у један иоле хармонично-синкретички израз јединства босанскохерцеговачке популације. Међутим, поред вишедеценијског мира и прећутног договора о маргинализацији истине о историјату трагичних догађаја из Другог светског рата, а све у циљу функционалног одржања комунистичке доктрине изражене у бесадржајној пароли „братство и јединство“, Титова Југославија, ипак је пружила довољно јасну и прописану уставно-легислативну платформу државног уређења међунационалних и међуконфесионалних односа у Босни и Херцеговини, где су права и обавезе конститутивних народа били институционално заштићени и „равномерно“ заступљени. Шта је то значило у свакодневици њихових припадника? У времену пре завршетка Другог светског рата, а посебно у првим месецима након окончања истог, у највишим руководећим круговима југословенске политичке елите оличене у власти комунистичке партије, постављало се питање будућности Босне и Херцеговине. Национално и историјско наслеђе најширих слојева становништва на просторима потоње Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине још из средњовековне епохе, као и времена османлијске управе, у великој мери било је усмерено према духовно-културолошким вредностима које детерминишу српски етничко-етнолошки идентитет. Непосредни доказ за овај став проналазимо у резултатима пописа становништва које су спровеле аустроугарске окупационе власти у поменутим покрајинама 1895. године. Према резултатима поменутог пописа и тумачења истог, које је наведено у издању Католичке енциклопедије из 1913. године, у Херцеговини и Босни тада је живело 1 591 036 становника. Власти су утврдиле да око 98 % поменуте популације у етничко-етнолошком смислу припада „јужнословенском становништву, Србима“.[1] Такође, наглашено је да поменуто становништво припада различитим конфесионалним групама, од којих: око 42% чини „Грко-шизматичку вероисповедну скупину“, 35% „мухамеданску“, а 21,3% становника изјаснило се да исповеда римокатоличку конфесију.

Наравно, у наредним деценијама, а посебно након усташког геноцида извршеног над српским, јеврејским и ромским становништвом на просторима БиХ у Другом светском рату, наведена етничко-конфесионална структура босанскохерцеговачке популације у многоме је промењена и то на штету српског националног и православног конфесионалног корпуса. До последњег пописа становништва у Другој Југославији, а самим тим и у СРБиХ, 1991. године, удео српске и православне популације у демографској структури Босне и Херцеговине, „прелазио је“, тек нешто више од тридесетиједног процента. Поразна статистика егзистенцијалних перспектива српског народа у БиХ појачана је одлуком југословенских власти да 1971. године муслиманској верској заједници у СФРЈ удели статус шесте конститутивне нације. Први пут у светској историји сведочили смо фактицитету да је једна верска заједница изненада добила и своје национално-идентитетско обележје и компоненту, па су све до 1994. године, према званичном правопису у републикама Друге Југославије, припадници муслиманског народа терминолошки били детерминисани као Муслимани (са тзв. великим „М“), а када би се говорило о припадницима исламске вероисповести, тада би иста реч била писана са почетним малим словом „м“. Поменута промена била је уочљива и у изменама државних симбола, када је у питању био грб СФРЈ. До тада, у централном делу грба Титове Југославије, пет конститутивних народа било је представљено са „пет буктиња“ у симболичном приказу „ватреног пламена“. После уставних промена, југословенски грб добио је и своју „шесту буктињу“. Јасно је да до наведене године, па чак и после, није могло бити говора о постојању „шесте“ југословенске нације, која је од 1994. године добила назив – бошњачка. У поменутој чињеници крију се и разлози због којих су у периоду од 1943. до 1945. године постојали планови да у будућој Југославији простор Босне и Херцеговине буде подељен између Хрватске и Србије. Међутим, управо чињеница да је одлуком комунистичких власти муслиманском становништву остављена могућност да се на демографским пописима изјашњава и у категорији тзв. „неопредељених“, створено је стање према коме је дата популација, временом, трајно одвајана од српског и хрватског националног идентитета. Уколико се присетимо статистичких демографских података о етничкој структури босанскохерцеговачке популације само пет деценија пре стварања Друге Југославије, димензије трансформације идентитетских карактеристика етничко-националних провенијенција у структури становника централне Републике у социјалистичкој југословенској држави постају бизарно јасније. Став послератне муслиманске политичко-интелектуалне елите комунистичке провенијенције према идентитетском карактеру Босне и Херцеговине, а потом и муслиманског народа, углавном је био подударан са идејама највиших политичких кругова југословенске државе. Временом су и антикомунистички опредељени интелектуални слојеви муслиманског народа, чак и емигрантског сегмента истог, усвојили поменути наратив, да у Југославији, сви припадници исламске верске заједнице, словенског етничког порекла, истовремено представљају јединствену муслиманску нацију.

Уверења босанскохерцеговачких интелектуалаца попут Иве Андрића, Меше Селимовића, Бранка Ћопића, а касније Емира Кустурице, и других, једноставно су игнорисана, а понекад и јавно жигосана. Угледни бошњачки интелектуалци недавно су Иву Андрића прогласили „идејним творцем геноцида над бошњачким народом“, само из разлога што је чувени и једини српски и југословенски нобеловац упорно заступао становиште да је он припадник српског народа, као и Меша Селимовић. Андрићев „духовни сабрат и ученик“, Емир Кустурица, такође је доживео судбину „остракованог Босанца“, из разлога што није желео да прикрије своје етничко, али и верско порекло. Наратив, према коме у Босни и Херцеговини, у националном, а никако у „географско-завичајном“ погледу, „могу да постоје једино Босанци (чак, не ни Херцеговци)“, а за њима одмах и Бошњаци, са научно-академске и повесне тачке посматрања апсолутно је неодржив, али је исти данас општеприхваћен у бошњачким интелектуалним круговима, као и у најширим слојевима бошњачке јавности. Једноставно, бошњачке интелектуално-политичке и уопште националне елите, оживеле су давнашње антисрпске и антијугословенске идеолошке фантазије из епохе владавине Хабзбуршке монархије о потреби стварања и постојања „јединствене босанске нације“, чији би матерњи језик био „босански“, а која би у духовно-културолошком погледу била заснована на муслиманско-османским фундаментима историјско-етнолошког и етничког модела у структури националног идентитета Босне и Херцеговине. Готово истовремено, за случај да претходно описани „модел“ устројства „босанског националног идентитета не доживи успех“, усвојено је начело према коме је потребно инсистирати на „стварању бошњачке Босне и Херцеговине“, односно на реализацији концепта генезе бошњачке националне државе на целокупном простору „бивше Југославије у малом“, где би се овако замишљеној држави, придружио и регион Рашке области или Санџака, који се налази у саставу Републике Србије и Црне Горе. Без сумње, у наведеној „бошњачкој Босни и Херцеговини“, српска и хрватска национална заједница, евентуално би могле егзистирати, али у статусу националне мањине. У складу са идејним поставкама о суштини устројства ислама као конфесије и система философских доктрина, али и односа истог према концепту схватања улоге савремених друштава и држава у свету, које је у својим књигама „Ислам, између Истока и Запада“ и „Исламска деклерација“ изнео Алија Изетбеговић, потоњи неприкосновени вођа бошњачког народа и креатор независности Босне и Херцеговине, једна муслиманска држава може да егзистира само у ситуацији, када у оквиру граница исте буде живело преко 50% њених становника исламске вероисповести. На који начин је постигнута генеза таквог „културолошког дискурса“ у мишљењима бошњачких националних елита о идентитетском карактеру Босне и Херцеговине, њеног становништва и још важније, у којим сегментима се дати ставови доведе у релацију са постојањем Републике Српске?

Одмах након формирања муслиманске нације, поставило се питање, која би од југословенских република била матична држава новоствореног националног корпуса?! Без много размишљања, за нову нацију предвиђено је да СР Босна и Херцеговина постане „нуклеус“ њене саборности, па је створен уставни механизам који је ову Републику дефинисао као државу три конститутивна народа: муслиманског, српског и хрватског. Усвојена је једноставна и површна логика, према којој „Срби имају Србију“, а „Хрвати Хрватску“, као своје матичне земље. Није прошло много времена до када је дати став доживео свој еволутивни развој у уверење да Босанци и Херцеговци не могу бити само „завичајна категорија“, већ да у Босни и Херцеговини постоји једна нација – босанска, која говори једним језиком – босанским. Пошто тежње за успостављањем јединствене босанске нације нису уродиле плодом, муслиманска национална елита, углавном се определила за политику мајоризације српске и хрватске популације у БиХ. На описани начин, већ почетком деведесетих година, почео је да „провејава“ став да су Муслимани, касније Бошњаци, једини државотворан, а онда и конститутиван народ  у Босни и Херцеговини, док српска и хрватска национална заједница представљају националне мањине у „бошњачкој националној држави“. Управо у описаним „духовно-културолошким“ конструкцијама бошњачког концепта устројства Босне и Херцеговине налазе се разлози за пружање отпора српског националног колективитета таквим пројекцијама поништавања државотворних традиција и права српског етницитета на егзистенцију у земљама „западно од Саве и Дрине“, али и разлози због којих су се Срби одлучили да формирају Републику Српску. Претходно столеће представљало је велику епоху снажних процеса поништавања српског националног идентитета у Босни и Херцеговини, а потом и одвајања самог босанскохерцеговачког културног и историјског наслеђа од свог српског карактера. У време великих глобалних политичких и друштвених потреса и криза (Први и Други светски рат, слом Источног блока, колапс Совјетског Савеза), дати процеси добијали су и своју насилну, злочиначку димензију отелотворену у геноциду и погрому над српским становништвом, док би у другим, „мирнодопским“ периодима, поменуте намере уклањања српског идентитета у Босни и Херцеговини своју реализацију имале у перфидним политичким закулисним радњама, често спорног легалистичког карактера и потпуно нелегитимног обрасца.

Колапсом комунистичке Друге Југославије, почео је процес дерогирања улоге државних органа у СР Босни и Херцеговини који су били надлежни за одржавање функционалности уставних механизама заштите равноправности свих конститутивних националних заједница у овој републици. Упркос веома „гласним прогнозама“ да ће на првим вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини победити наднационалне политичке партије, предвођене реформисаним Савезом комуниста (данашњом Социјалдемократском партијом Босне и Херцеговине) и Странком реформских снага, чији је лидер био Анте Марковић, последњи премијер Друге Југославије, убедљиви тријумф оствариле су политичке партије националног предзнака и карактера: муслиманска Странка демократске акције (СДА), Српска демократска странка (СДС) и Хрватска демократска заједница (ХДЗ). Победничке политичке партије формирале су коалицију, чији је основни профил рада требало да буде заснован на принципима, не више прећуткивања и маргинализације партикуларних националних интереса три национа у БиХ, већ истицања истих, са уверењем да ће деловање „демократског поретка“ и „отвореног друштва“, довести до успостављања „специфичног друштвеног стања“, у коме ће бити могуће остварење „санације“ свих „неразјашњених“ спорења у историјским наслеђима и комплексним међунационалним односима три националне заједнице, те да ће на тај начин бити остварени и услови за „амортизовање“ свих сличних изазова у будућности. Већ на почетку нове „демократске епохе“ у историји Босне и Херцеговине, показало се да су „снови о отвореним односима“ и „минимуму заједничких интереса“ три владајуће странке, а самим тим и три конститутивне националне заједнице у Републици, илузорни из веома транспарентних, али и истовремено изразито комплексних разлога. Хрватски национални покрет, представљен у делатности ХДЗ Босне и Херцеговине, у великој мери следио је политику „званичног Загреба“, који је одбацивао сваку идеју о опстанку Југославије, као државе, те је у датој политици реализације концепта стварања етнички и конфесионално хомогене хрватске државе, подстицао хрватске политичке елите у БиХ да сву своју делатност усмере у правцу остварења наведених замисли. У свакодневном деловању хрватских националних елита у БиХ, то је значило негирање свих тежњи представника српског народа да статус своје заједнице дефинишу у оквирима, већ постојеће државе Југославије и на платформи договора о очувању равнотеже равноправности свих нација у СРБиХ. Муслиманске националне елите заступале су већ описане ставове о концепту уређења Босне и Херцеговине, али су у складу са проценама вредности „осцилаторних кретања“ у односима великих сила и међународне заједнице у целини према кризи у Југославији, као и због неизвесности у реакцијама Југословенске народне армије и српских власти у Београду, у току 1991. године јавно прокламовали политику „отвореног дијалога“ и могућности да Југославија опстане, уколико сви њени конститутивни елементи пристану на преуређење исте на основама платформе о „асиметричној федерацији“[2], као круни у реализацији процеса „федерирања Федерације“.[3]

Када су наведени предлози одбачени од стране других република у СФРЈ, муслиманске националне елите определиле су се за политику издвајања БиХ из Федерације. Заправо, Алија Изетбеговић и руководство СДА, придружило се напорима хрватских власти у Загребу и политици ХДЗ Босне и Херцеговине, према потпуној дезинтеграцији Југославије која се састојала у активностима насилног стварања независних држава на њеној територији, а противно жељама и интересима најбројнијег и, свакако конститутивног национа у СФРЈ, какав је био српски. Насупрот овим тежњама налазили су се ставови српске националне елите у БиХ, окупљене око Српске демократске странке. Представници српског народа у државним органима СРБиХ одлучно су се супротставили идеји издвајања БиХ из СФРЈ. Међутим, за разлику од јасно дефинисаних и идеолошки аргументованих националних програма муслиманског и хрватског народа, али и великог степена политичког јединства унутар тих националних елита, постигнутог у вези са одбраном националних политика заснованих на наведеним програмима, у круговима српских политичких и интелектуалних елита (а посебно између политичких руководстава Србије, са једне стране и политичких представника српског народа у БиХ, са друге стране), није постојало јединство у вези са основним параметрима српске националне политике. Тачније, није ни постојала „српска национална политика“, односно никада, ни званично, ни незванично, нису усвојени било који принципи, нити начела одређеног „националног програма српског народа“ у последњој деценији претходног века, на којима би била заснована политика српских политичких кругова и одређење исте према будућности сопственог етницитета. Једини заједнички садржалац у делатностима српских политичких кругова у СФРЈ било је представљено у безрезервној подршци опстанку Југославије и то у доба када је дата подршка изостала код свих националних конститутивних заједница у држави Јужних Словена. Наравно, поменути однос српског националног корпуса према питању постојања југословенске државе, сасвим је разумљив, уколико у виду имамо неспорну чињеницу да је дата заједница била гарант свим јужнословенским народима, па и српском, да могу да остваре своју егзистенцију у границама једне земље, а за српски народ то питање имало је и специфичу ментално-културолошку и етичко-емотивну димензију, уколико се сложимо да је превасходним напорима националних снага српског етницитета и незапамћеним жртвама које је српски етнос поднео у два светска рата, та Југославија била и створена и одбрањена. Међутим, не бисмо смели да занемаримо историјску околност и фактицитет да су остали југословенски народи у 1991. години своју „будућност већ пројектовали“ у постојању засебних националних држава, док је српски народ наставио грчевито да брани наднационални или мултикултурни концепт устројства државе и друштва, маргинализујући питање заштите сопствене, богате државотворне историје и националне свести. „Судбинска коб те политичке кратковидости“ код великог дела политичке и интелектуалне елите српског народа, пре свега у Србији, нигде се закономерније и трагичније није очитовала него у повесници настанка Републике Српске и крвавог грађанског рата у Бившој СР Босни и Херцеговини.

Следећи своје јавно изнесено мишљење о будућности Босне и Херцеговине и муслиманског народа, вођа СДА и први председник председништва СР Босне и Херцеговине после вишестраначких избора у 1990. години, Алија Изетбеговић у току 1991. године изнео је став да ће „Босна и Херцеговина захтевати издвајање из СФРЈ и проглашење независности, уколико Југославију напусте Словенија и Хрватска“. Ту своју претњу, СДА и ХДЗ БиХ, упркос коалиционим договорима са СДС и уставним механизмима заштите виталних националних интереса свих конститутивних народа у Босни и Херцеговини, покушали су да спроведу већ у јануару 1991. године, када је у Скупштини СРБиХ предложена „Деклерација о суверенитету Босне и Херцеговине“, која је практично представљала политичко-правни акт о суспензији надлежности савезне државе у овој федералној јединици. Предлог тада није усвојен, али је практично у неизмењеној форми поново представљен посланицима Скупштине Босне и Херцеговине 14. октобра 1991. године. У међувремену, иницијатива о мирном решавању постојећеих спорова, коју су водили муслимански интелектуалци Мухамед Филиповић и Адил Зулфикарпашић, уз одобрење Алије Изетбеговића, доживела је крах. Наиме, поменути интелектуалци средином исте године водили су преговоре са Слободаном Милошевићем, председником Републике Србије и чланом Председништва СРБиХ из реда српског народа, проф. др Николом Кољевићем о могућности да Босна и Херцеговина остане у саставу југословенске федерације, коју би још чиниле Србија и Црна Гора, али под одређеним условима и ограничењима. Постигнут је фамозни Београдски споразум, према чијим одредбама би Босна и Херцеговина имала специјални статус унутар те будуће федерације и бројне суверене надлежности. Било је предвиђено да војне јединице „оружаних снага нове федерације“ на територији Босне и Херцеговине могу да чине само припадници који су истовремено и босанскохерцеговачки држављани-становници, док војне јединице из друге две федералне јединице не би имале право да бораве на територији БиХ. Такође, споразумом је било договорено да председник „нове федеративе државе“ буде увек представник који долази из реда муслиманског народа, а договорне стране су чак обезбедиле подршку одредби према којој би први председник „нове федерације“ био, управо Алија Изетбеговић. Споразум су прихватили државни органи Србије, политички представници српског народа у БиХ, али и сам Алија Изетбеговић. Међутим, као и у наредном периоду, Изетбеговић је одустао од споразума, при чему је јавно изразио став да је „…за суверену Босну и Херцеговину спреман да жртвује мир, а зарад мира не може да одустане од независности Босне и Херцеговине“. Потпуно нелегално и без пристанка представника српског народа, као конститутивног национа у БиХ, посланици Скупштине СР Босне и Херцеговине из редова муслиманског и хрватског народа у октобру 1991. године, усвојили су Декларацију о суспензији надлежности савезне државе у БиХ, као и одлуку о референдуму грађана те републике о независности и суверености Босне и Херцеговине.

Упркос јасно предвиђеној процедури, посланици Скупштине СР БиХ из реда муслиманског и хрватског народа грубо су занемарили став српског конститутивног народа у тако важном питању које се односило на доношење одлука о будућем устројству државе. Из датог разлога, а употребивши могућности које је пружао Устав Босне и Херцеговине, посланици из реда српског народа напустили су рад Скупштине СРБиХ, да би, већ 24. октобра исте године формирали Скупштину српског народа Босне и Херцеговине. Иако су готово сви државни органи СР БиХ у свом раду предвиђали постојање и поштовање механизма заштите виталних националних интереса свих конститутивних национа понаособ, изабрани политички представници те неформалне муслиманско-хрватске коалиције, оличене у делатностима СДА и ХДЗБиХ, од октобра 1991. године, па све до ескалације оружаних сукоба у БиХ у априлу 1992. године, наставили су са „политиком прегласавања“ представника српског народа у поменутим органима државне управе и локалне самоуправе, чиме су активности и ауторитет републичких и локалних органа у организацији власти, као и ауторитет Устава БиХ били апсолутно компромитовани. Могућности заштите интереса и егзистенције српског народа у БиХ постали су до крајњих граница угрожени, те су српски политички представници у јединицама локалне самоуправе, али и у државним органима, прибегли политици успостављања српских аутономних области у оним деловима Босне и Херцеговине, где је српски народ живео у апсолутној или релативној већини. Удруживањем тих локалних аутономних области у веће територијалне јединице, на поменутим просторима успостављана је организација власти самоуправног карактера, која је од органа СРБиХ преузела све надлежности, које су неуставним деловањем представника муслиманско-хрватске коалиције до тада у многоме биле компромитоване. Морамо да напоменемо да је процес генезе српских аутономних области (САО) био потпуно легитиман и заснован на Уставу СРБиХ. До краја 1991. године, Скупштина српског народа Босне и Херцеговине организовала је плебисцит на коме се српски народ у БиХ у апсолутној већини (око 99%) изјаснио да жели да остане у југословенској држави. Ратна дешавања у суседној Хрватској, „прелила“ су се у рубна подручја Босне и Херцеговине у последњим месецима 1991. године. У северним деловима Босне, односно у Посавини, као и у западним деловима Херцеговине, дошло је до неколико оружаних инцидената када су паравојне јединице хрватских оружаних снага извршиле злочиначке нападе на српске руралне заједнице, као и на људство и објекте ЈНА. Хрватска је улагала велике напоре да и у Босни и Херцеговини изазове грађански рат, „сколећи“ сепаратистичке тежње политичких кругова муслиманског и хрватског народа, у нади да ће на тај начин ослабити „српске позиције“ у рату у њиховој држави. Политички представници хрватског народа имали су амбивалентан став према идеји независности Босне и Херцеговине. У односу на српски и муслимански народ, удео хрватске популације у демографској структури Босне и Херцеговине био је знатно слабији, те су хрватске националне елите у овој Републици оправдано страховале да би у евентуалном грађанском рату, а у заједници са Муслиманима, хрватски народ тешко пострадао, па би и његови биолошки, политички и економски капацитети били знатно умањени, чак и ако би муслиманско-хрватска коалиција из тог сукоба изашла као победник. Из оправданих бојазни да би у независној и унитарној Босни и Херцеговини, а без институционалних веза са Хрватском, хрватски народ био мајоризован од муслиманске релативне већине, његови политички представници су у Грудама у децембру 1991. године прогласили успостављање Хрватске заједнице Херцег-Босне на територијама на којима је хрватски народ у БиХ живео у релативној или апсолутној већини. Након избијања тешких ратних сукоба између муслиманског и хрватског народа у грађанском рату у БиХ, ова заједница је 1993. године институционално еволуирала у Хрватску Републику Херцег-Босну.

Од маја 1991. године, СДА свеобухватно је организовала и наоружала паравојно крило своје политичке партије. Исто је добило име Патриотска лига Босне и Херцеговине, а њени паравојни одреди остали су упамћени под називом „Зелене беретке“. Слично искуствима из рата у Хрватској, паравојни одреди СДА вршили су диверзантско-терористичке акције против Српских аутономних области и ЈНА, ширећи атмосферу неизвесности и колективног страха. У датим околностима, Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини прогласила је успостављање Републике Српског Народа у Босни и Херцеговини на свом заседању у Сарајеву 9. јануара 1992. године. Такође, Република Српског Народа дефинисана је као држава српског народа и свих грађана који у њој живе и са државноправним статусом субјекта у саставу Југославије. Власти нове државе најавили су издвајање Републике Српског Народа из Босне и Херцеговине, уколико СРБиХ прогласи независност од Југославије, мимо воље конститутивног српског народа. Нелегитимне власти СРБиХ, заиста су спровеле „Референдум о независности, суверенитету и целовитости Босне и Херцеговине“ 28. и 29. фебруара 1992. године. Срби су масовно бојкотовали поменути референдум, чиме је он изгубио сваки кредибилитет и легитимитет. У складу са Уставом СРБиХ било је потребно да на референдуму своје учешће узме 66 процената од укупног броја бирача, док је на исти „изашло“ свега 63%. Без обзира на ове озбиљне мањкавости и недемократске поступке у „референдумској процедури“, нелегитимне и нелегалне власти Босне и Херцеговине прогласили су независност ове бивше југословенске републике 1. марта 1992. године. У међувремену, 28. фебруара 1992. године Скупштина Републике Српског Народа Босне и Херцеговине усвојила Устав, према коме је држава добила назив Српска Република Босна и Херцеговина. У августу исте године овај назив је промењен у Српска Република, да би најмлађа српска држава у историји српског етноса, свој данашњи назив, Република Српска, добила крајем септембра 1992. године. У току поменутог месеца дошло је до ескалације оружаних сукоба у БиХ, а у историји је остало запамћено да је прва жртва грађанског рата био Никола Гардовић, који је мучки убијен од стране криминалаца и терориста из Патриотске лиге БиХ, и то у тренуцима када се одвијало свадбено весеље испред српског православног храма на Башчаршији у Сарајеву. Очигледне намере муслиманско-хрватске сепаратистичке коалиције у БиХ и њихове пројекције статуса српског народа у овој „независној“ републици, најбоље откривамо у почињеном злочину против човечности које су извеле над недужним српским цивилима у насељу Сијековац у Северној Босни, марта исте године. Био је то почетак грозоморне политике „систематског чињења злочина“, етничког чишћења и терора над цивилним становништвом, која је постала својеврсни социолошки спецификум Ратова за југословенско наслеђе. „Демографска слика“ Босне и Херцеговине, утврђена на попису становништва из 2013. године казује нам да су систематски злочини над цивилним становништвом извршили пресудни утицај на стање према коме удео бошњачке националне заједнице (некад муслиманске) у укупном броју становника ове државе чини 50,1% (на попису становништва у БиХ 1991. године удео муслиманске популације у укупном броју становника био је око 42%), удео српске националне заједнице 30,8% (1991. године – 31,3%), а хрватске 15,4% (1991. године – око 17%).

Након признања независности, сада Републике Босне и Херцеговине 6. априла 1992. године, грађански рат у овој држави добио је неконтролисане размере. Наредног дана исте године, Српска Република Босна и Херцеговина прогласила је независност, коју, међутим, није признала ниједна држава на свету, па ни новоформирана српско-црногорска федерација, Савезна Република Југославија. Поред тога, Република Српска је успела да установи све сегменте организације власти на својој територији, као и државне органе, попут Војске Републике Српске, Владе, Народне скупштине, и других. У наредне, готово четири године, Република Српска и српски народ у Босни и Херцеговини водио је праведан, отаџбински рат, не само за своју слободу, већ на првом месту за сопствену, голу егзистенцију. У току тих ратних година, представници великих светских сила и међународне заједнице, отворено су, финансијски и материјално-логистички подржавали „бошњачку“ и само делимично „хрватску страну“, док су у односу на српски етнос, на крају се и војно ангажовали, када су први пут од његовог настанка, употребили потенцијале НАТО савеза, у злочиначком бомбардовању Републике Српске 1994. и 1995. године. У новембру 1995. године, у Војној бази Сједињених Америчких Држава „Рајт Патерсон“, у граду Дејтону, савезна држава Охајо, политички представници СР Југославије, Хрватске, бошњачког руководства Републике Босне и Херцеговине, као и политички представници Републике Српске и хрватског народа у БиХ, постигли су мировни споразум, у историји упамћен као Дејтонски споразум, на основу којег је заустављен крвави рат у овој држави. Такође, Дејтонским споразумом успостављена је комплексна организација Босне и Херцеговине, као државе састављене од два ентитета, Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине у којима живе три конститутивна народа: бошњачки, српски и хрватски. Дејтонски споразум представља резултат сагласја у отклањању спорова и противречних тежњи три националне заједнице у Босни и Херцеговини, где је Република Српска свој суверенитет уклопила у државни интегритет Босне и Херцеговине, а поред истог и десетак процената (увидом у земљишно-имовинске евиденције) своје територије, које нису обухваћене границама Републике Српске, утврђеним у Дејтону. Међутим, Република Српска данас представља трајну политичку и институционалну категорију у устројству Босне и Херцеговине, док се разлози за њен настанак и опстанак налазе у легитимним тежњама њених грађана и српског народа у целини да очувају своје право на живот у земљи који су јој у аманет и за неку срећнију будућност оставили страдални преци.

[1] Bosnia and Herzegovina, Population, The Chatolic encyclopedia, An International Work of Reference on the the Constitution, Doctrine, Discipline, and History of Catholic Church, Vol. II: The Knights of Columbus Catholic Truth Committee, Special Edition, The Encyclopedia Press, INC, New York, 1913, <https://archive.org/stream/V02CatholicEncyclopediaKOfC#page/n751/mode/2up> (11. V 2018).

[2] Реч је о чувеној „Иницијативи Изетбеговић-Глигоров“, односно о предлогу председника Председништва СР Босне и Херцеговине и председника СР Македоније Кире Глигорова према коме је будуће односе између република СФРЈ требало уредити на начин да Србија и Црна Гора остану у „чврстим федералним релацијама“, док би Босна и Херцеговина и Македонија добиле статус „полунезависних субјеката“ у односу на међународну заједницу и Србију и Црну Гору, али са јасним сувереним надлежностима које су уобичајене за све независне државе у свету. Према тим пројекцијама, Словенија и Хрватска уредиле би односе према поменутој „федерацији/конфедерацији“ на начин за који би проценили да им „највише одговара“, односно имале би статус самосталних и суверених, међународно признатиих држава са веома „лабавим“ релацијама према осталим државама бивше СФРЈ. План је предложен у мају 1991. године, али је убрзо доживео свој неуспех када су Словенија и Хрватска одлучиле да прогласе пуну независност њихових држава у јуну исте године.

[3] Термин „федерирање Федерације“ означавао је широк дијапазон великог процеса умањивања надлежности савезне државе у корист федералних јединица, који је резултирао усвајањем Устава СФРЈ из 1974. године. Управо, наведени највиши правни акт Федерације исту је претворио у специфичну конфедералну творевину, док је федерална јединица Србија практично остала подељена на три дела: Аутономну Покрајину Косово, Аутономну Покрајину Војводину и централни део. Заправо, надлежности државе Србије имале су свој ефективни карактер само над тим централним делом, док су аутономне покрајине постале субјекти Федерације и њени конститутивни елементи. Поједини историчари и протагоности датих историјских дешавања сложни су у оцени да је Устав из 1974. године представљао „завршни акт“ и „легислативни фундамент“ у процесу дезинтеграције заједничке државе Јужних Словена, који је у наредној деценији омогућио „правни предложак“ за сецесију сепаратистичких република из Југославије. Био је то устав који је легализовао сепаратистичке тежње Словеније, Хрватске и других конститутивних елемената СФРЈ, чиме је омогућено избијање трагичних Ратова за југословенско наслеђе.