Ауторка: мср Ивона Кнежевић, правница и медијаторка
Каква је природа и улога друштвене комуникације у двадесет првом веку? Свакако да је под утицајем глобализације и нових комуникативних технологија претрпела највише промена и постала један од кључних чинилаца свеукупних друштвених процеса. У тако измењеном облику, посредовање постаје појава која преовладава у савременом, свакодневном животу и постаје заједничка особина свих облика људског комуницирања уопште. Међуљудски односи су саставни део наших живота. Ради њиховог одржавања потребна је добра комуникација. Комуникација је кључ и свакако један од битних елемената за одржавање хармоничних односа међу људима. Без комуникације нема разумевања за одређене поступке, понашања, емоције. Када комуникација престане, настане спор или конфликт. Решење спора стране често траже у судском поступку, иако оне у полазној основи нису у равноправном положају. Увек је неко тужитељ, а неко тужени. Међутим, уместо дуготрајних и исцрпљујућих судских поступака, спор је могуће решити и на другачији начин.
Судски поступак, јесте традиционални, али не и једини начин решавања спора. Алтернативно решавање спорова (АРС) представља заједнички назив за више метода мирног решења спора који су данас прихваћени у већини држава као алтернатива класичном судском поступку. Промоција и широка примена ових метода у директној је вези са оптерећеношћу судова великим бројем предмета и дугим трајањем поступка, те проблемима који угрожавају једно од темељних људских права грађана – права на приступ суду и пружање правне заштите у разумном року. Многе државе су препознале потенцијал који АРС технике имају за превазилажење ових проблема и понудиле грађанима да спор реше мирним путем, заобилазећи скуп, спор и неефикасан судски поступак. Подстицање алтернативног решавања спорова проглашено је приоритетом у Европској унији изражено у неколико темељних докумената, пре свега у Green Paper on alternative dispute resolution in civil and commercial law (Зеленој књизи о алтернативном решавању спорова у грађанском и привредном праву), документу који дефинише основна правнополитичка опредељења земаља Европске уније у овом домену. Ове тенденције следи и наша земља у склопу своје политике усклађивања са европским правним системом и унапређењем правосуђа.
Иако се поступци АРС мењају и прилагођавају локалном контексту, традицији и култури једне земље, сви они имају заједничке елементе по основним модалитетима. Интеракција – прва комуникација са другом страном након избијања сукоба. У зависности од понашања и ставова учесника сукоба, ова интеракција може водити ка његовом смиривању или може укључити импулсивне негативне реакције, које ће даље продубити сукоб. Преговарање – директна, добровољна комуникација страна у конфликту, која тече с циљем постизања споразума, било да су интереси заједнички или потпуно супротни. Преговарање је формалнији процес у односу на прву интеракцију до које је дошло након конфликта. Медијација – поступак решавања спорова у којем трећа неутрална страна, медијатор, помаже странама у постизању обострано прихватљивог решења. Медијација представља посредовање у преговорима уз помоћ медијатора. Медијатор не може доносити одлуку и решења. Помирење/консилијација – посредник у улози помиритеља омогућује странама да нађу обострано разумевање ставова, емоција и потреба. За разлику од медијације више се фокусира на креирање и обнављање добрих међусобних односа између страна него на постизању споразума. Арбитража – код арбитраже учешће страна се обично налаже законом или уговорним споразумом. Поступак арбитраже може бити обавезан или добровољан. Арбитар одлучује и његова одлука обавезује стране у спору. Арбитар уважава разлоге „за” и „против” након саслушања у којем свака страна има могућност да изнесе доказе и аргументе. Медијација/арбитража – поступак који почиње као медијација, а завршава се као арбитража. Ако медијација не успе, одлуку доноси арбитар. Најсличнији метод АРС примењује Суд части при Привредној комори Београда.
Медијација је свакако један од начина решавања спорова мирним путем, мимо суда. Другим речима, медијација је поступак вансудског решавања спорова у коме треће неутрално и непристрасно лице, медијатор, усмерава комуникацију између страна у сукобу или спору. Коришћењем посебних техника и вештина, медијатор помаже странама у преговорима који имају за циљ постизање споразума. Медијација потиче од речи mediare (лат.) што значи стати између две завађене стране. Овај неформални процес, базира се на конструктивној и активној комуникацији са циљем проналажења решења које је прихватљиво за све стране у сукобу. Фокусира се на развој споразума, док односе страна смешта на друго место. С обзиром на све предности, она представља један од најуспешнијих, најбржих и најјефтинијих начина за решавање спорова који је у интересу како страна у спору, тако и судова. Медијацијом се пружа једна нова услуга коју треба третирати као редован поступак у решавању спорова. Медијатор, као трећа стручна страна, нема ауторитет у доношењу одлука, али помаже странама у сукобу да добровољно постигну узајамно прихватљив договор. Дакле, медијатор не доноси одлуку, не суди, нити има могућност давања и наметања решења, него стручним усмеравањем помаже странама да саме дођу до решења спора и споразума. Поред тога што се бави спором, медијација такође може да успостави или ојача осећање поверења и поштовања између страна. Полазно становиште медијације јесте да ће конфликт бити лакше решен ако се у први план ставе интереси сукобљених страна, а не питање моћи или права. Медијација улази у суштину и разлоге настанка конфликта и помаже странама у сукобу да сагледају узрок свог става „за” или „против”, померајући их са позиција „тако хоћу” на поље стварних потреба и интереса – „мени је потребно”. Суочавање са незадовољеном потребом, као суштинским разлогом настанка сукоба, доводи до изналажења често великог броја решења којим ће потребе и интереси обе стране бити задовољени. Тек кад у решавање сукоба укључимо (поред интереса) и незадовољене потребе, можемо очекивати праве ефекте медијације и трансформацију сукоба.
У највећој мери, медијација је историјски у различитим културама била примењивана од стране људи са неформалном обуком, а медијатори су обично своју функцију вршили у контексту неке друге дужности или функције. Тек од почетка двадесетог века може се говорити о формалној институционализацији медијације. Прва арена у којој је медијација формално институционализована и то у САД, јесте подручје односа између радника и послодаваца. Године 1913. установљено је савезно министарство за рад, а у оквиру њега, Комисија за концилијацију именована је са задатком да решава спорове између радника и послодаваца. Ова комисија је с временом прерасла у Концилијаторски сервис САД, а 1947. године је реконституисана као Федерална служба за медијацију и концилијацију. Од средине 60-их година, медијација се убрзано развијала као формализован и широко распрострањен приступ решавању спорова. У сектору односа унутар заједница, федерална влада је финансирала „Центре за суседску правду“ који су пружали бесплатне или јефтине медијаторске услуге у решавању спорова на ефикасан, јефтин и неформалан начин. Многи од ових центара су институционализовани и постали су део програма градских власти, судова или јавних тужилаштава за алтернативно решавање спорова.
Медијација је у Републици Србији уређена Законом о посредовању у решавању спорова, као и потписивањем тзв. Сингапурске конвенције о медијацији, односно Конвенције Уједињених нација о међународним споразумима о решавању спорова који произилазе из медијације. Иако поступак медијације карактерише неформалност, то наравно не подразумева изостанак било какве структуре. Поступак се иницира предлогом једне од страна упућеног другој страни у спору, односно конфликту. Поступак медијације се може покренути пре, у току или након окончаног судског поступка (током трајања поступка извршења), тако да уколико се медијација покреће током трајања судског поступка на медијацију стране може упутити и суд. Медијација се спроводи у форми заједничких састанака (сесија) уз присуство медијатора који се може састати и са сваком страном понаособ. Једна од карактеристика поступка је и поверљивост којом су обавезани и медијатор и стране у поступку, те њихови адвокати или трећа лица која могу присуствовати медијацији само уколико се стране са тим сагласе. Поверљивост поступка медијације значи да је поступак интиман, тајан и да медијатор не сме износити никакве информације које је сазнао током посредовања. Такође, карактеристике медијације су и економичност, ефикасност, хитност, добровољност, неутралност и конструктивност. У контексту економичности поступка битно је напоменути да су трошкови медијације значајно нижи од трошкова судског поступка. Принцип је да свака страна сноси своје трошкове, а заједничке трошкове стране сносе на једнаке делове – све ово из разлога што су у медијацији обе стране једнаке и у равноправном положају, нема добитника и губитника, за разлику од судског поступка. Хитност поступка огледа се у законски прописаним роковима у којима је неопходно да се постигне споразум. Интенција законодавца у овом погледу је била да додатно мотивише и покрене стране да дођу до решења својих конфликата. Добровољност се огледа у томе да посвађане стране треба да саме пристану да разговарају уз помоћ медијатора. Дакле, нико не сме да их натера да дођу на медијацију, него то мора бити израз њихове добре воље и пристанка. Неутралност значи да медијатор не сме да буде на нечијој страни. За медијатора су све стране исте и он/она не сме да одређује ко је крив и зашто. Уколико посумња да је неутралност угрожена, медијатор по Етичком кодексу медијатора мора да стране упути да се обрате неком другом медијатору и од њега затраже помоћ. Конструктивност значи да се у току медијације ослањамо на нове идеје, које ће допринети да стране спор посматрају из неког новог угла. Креирање потпуно новог предлога како би конфликт могао да се реши, а који би задовољио интересе обе стране, јесте управо циљ и сврха поступка медијације.
Поставља се питање који се то све спорови могу решавати медијацијом, односно који су то тзв. медијабилни спорови? Поступак медијације и преговарања може бити вођен у грађанским, кривичним и прекршајним (само у погледу имовинскоправног захтева и захтева за накнаду штете), управним, привредним, радним, потрошачким и другим поступцима и споровима. Медијација може нарочито да помогне код спорова нижих вредности, који затрпавају судство, чак и код банкарских спорова, који су најчешће колективни спорови, спорови у области осигурања и слично. Медијација је глобално посматрано највећу експанзију доживела у области породичноправних односа. Правосудни систем и појединци пружају услуге медијације у споровима поводом издржавања деце и бракоразводним споровима, споровима поводом усвојења и лишавања родитељских права, као и брачним споровима који се односе на насиље у породици. У породичноправним споровима, споразуми који се постижу применом медијације често су много прикладнији и примеренији суштини сукоба у односу на наметнуте одлуке судова. Медијација се користи унутар и између организација ради решавања интерперсоналних и институционалних спорова (појединачни спорови запослених, спорови између чланова руководства, међудепартмански конфликти, сукоби између различитих компанија). Користи се и у решавању спорова у области екологије и јавне изградње. Налази примену и у споровима између станодаваца и закупаца, у случајевима повређивања, споровима насталим у вези са вршењем полицијских послова, као и у области заштите потрошача. Наравно, постоје спорови који се морају решити судским путем, код којих не постоји могућност договора и споразума, као што су кривични поступак, решавање спорних односа у вези са утврђивањем и наплатом јавних прихода (искључена је примена закона у овој области), те у свим оним споровима код којих стране не могу слободно располагати својим захтевом или је прописана искључива надлежност суда.
Дакле, несумњиво је широка палета спорова које стране могу да реше медијацијом или да макар покушају да реше, јер опција да се покрене судски поступак увек остаје, као Уставом загарантовано право сваког лица да своја права и на закону засноване интересе заштити судским путем. Оно што је предност поступка медијације јесте управо чињеница да структура и динамика поступка зависи од самих страна. То је и кључна разлика између медијације и судског поступка. У медијацији стране доносе одлуку и преузимају одговорност за исход поступка, док наравно у судском поступку одлуку доноси судија. Медијатор странама помаже да се боље чују, разумеју своје интересе и потребе друге стране, те да на тај начин дођу до решења које је обострано прихватљиво. Та могућност искреног разговора са странама у спору, изношења гледишта сваке од њих, добијање разумевања за све последице које су наступиле из спорног односа јесте ексклузивно право страна и није применљиво за суд и судске поступке. Такав третман је резервисан само за алтернативне начине решавања спорова, односно пре свега за медијацију.
Карактеристике поступка медијације су мирно решавање спора, успостављање комуникације између страна у спору, побољшање односа, растерећење судова и јавних ресурса, те ефикасније и јефтиније решавање спора. Практиковање медијације у земљама Европске уније показало се врло успешним, посебно у оним земљама које су увеле тзв. „ублажени“ обавезујући систем медијације, што значи да у одређеним случајевима суд упућује странке на састанак са медијатором пре заказивања припремног рочишта или првог рочишта за главну расправу. Увођење таквог система показало се веома ефикасним, тако да су истраживања показала да је у периоду од марта 2011. до децембра 2012. године, када је у Италији примењено обавезно посредовање у грађанским и комерцијалним споровима, дошло до уштеде у износу од 420 милиона евра физичким и правним лицима. Дакле, уштеде су несумњиво велике, умногоме се растерећује судство и спорови се брже решавају.
Међутим, поставља се питање зашто у толикој мери поступак медијације није заживео у нашој земљи? Број решених предмета путем медијације је и даље мали. Постоји неколико разлога који су допринели изостанку веће примене оваквог начина решавања спорова. Наиме, један од свакако најзначајнијих разлога јесте недовољни подстицај за стране, посебно за привредна друштва. Затим, чињеница да већина адвоката, али и судија, није препознала свој интерес за ширу примену медијације, недовољна информисаност грађана о свим бенефитима медијације, као и културолошки условљена потреба да неко трећи, односно неки „ауторитет“ доноси одлуке у наше име, свакако није допринела широј примени медијације у нашој земљи у односу на земље Европске уније и САД. Управо таква ситуација је довела до тога да сваки, па и баналан спор чија је вредност неколико стотина динара, дође на суд. У таквим случајевима се јавља апсурд, а то је да су трошкови судске таксе већи од саме вредности спора. Дакле, проблем је свакако друштвене природе и задире дубље у друштвено-државне односе, јер нико не жели да преузме одговорност за своје (не)поступање, посебно не уколико се таква одговорност тиче појединца. Медијација управо то и захтева – преузимање дела одговорности за ток и исход поступка, те стварање могућности да будемо отворени за дијалог и преговоре са другом страном. Тек када те принципе прихвате сви потенцијални учесници медијације, од грађана, преко адвоката, представника привреде, а пре свих институције система, можемо очекивати нешто ширу примену медијације, развој културе дијалога и толеранције, те унапређење правосуђа.
Напослетку, битно је напоменути да нема нерешивих проблема, сви смо ми креатори својих конфликата, па исто тако можемо бити и креатори решења тих конфликата. Оно што је за почетак медијације сасвим довољно јесте да се стране у спору слажу да се не слажу.
Извори:
- Закон о посредовању у решавању спорова („Сл. гласник РС“, бр. 55/2014);
- Етички кодекс посредника („Сл. гласник РС“, бр. 146/2014).
Литература:
- Јажић, Данијела (2019). Медијација и међуљудски односи, Дијамант принт: Београд.
- Џамоња Игњатовић, Тамара (2014). Медијација – принципи, процес, примена. Центар за примењену психологију: Београд.
Остави коментар