Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Резолуција Инфирмбироа 28. јуна 1948. године представљала је врхунац кризе у југословенско-совјетским односима, која се појавила у односима две земље крајем 1947. године. До тог момента разлике које су постојале између спољнополитичких стајалишта Београда и Москве биле су минималне. Југославија је чврсто стајала уз Совјетски Савез, док је у унутрашњем развитку верно пратила совјетски модел друштвено-економских односа. Истоветна идеолошка уверења доприносила су узајамном поверењу, посебно кад је било речи о разумевању савремених догађаја и продубљивању разлика са западним капиталистичким светом. Међутим, временом, приметне разлике у међусобним односима које су, логично, происходиле из хегемонистичких аспирација Кремља, и повремени неспоразуми у билатералној сарадњи, постајали су довољна нијанса која је мењала утисак о Југославији као верном сателиту и Совјетском Савезу као бранику незавиности и суверености држава. Крајем маја 1945, у тренутку када је Тршћанска криза добијала забрињавајући ток, Јосип Броз Тито је окупљеним грађанима Љубљане одржао далековид говор: „Говорило се да је ово праведан рат и ми смо га таквим и сматрали. Али ми тражимо и праведан завршетак, ми тражимо да свако буде господар на своме, ми нећемо да плаћамо туђе рачуне, ми нећемо да будемо монета за поткусуривање, ми нећемо да нас мешају у неку политику интересних сфера. Зашто да се нашим народима узима у зло што хоће да буду у сваком погледу независни и зашто да им се та независност ограничава или оспорава? Ми нећемо више бити ни од кога зависни, без обзира шта се писало и шта се причало – а пише се много, пише се нелијепо, пише се неправедно, пише се увредљиво, недостојно оних који живе у нашим савезничким зермљама. ( …) С овом Југославијом нема мешетарења, нема трговине.“
Титов наступ садржао је југословенско незадовољство због ускраћивања савезничких сила Југославији права да овлада Трстом, али је истовремено био протест против могућих притисака на југословенску независност, неправећи разлику између евентуалних држава које би то покушале. Иако је било очито да је нова социјалистичка Југославија непоколебљиво стала уз Совјетски Савез у послератним односима, негативна рекација на Титов говор дошла је управо из Москве. Титу је било замерено што је током говора изједначио интересе западних империјалиста и СССР, и што Југославија не води довољно обазривију политику око Трста. Другарска критика из Москве била је прихваћена у Београду, али није зауставила спорадичне сумње који су у међусобним односима временом постајале све израженије, нарочито ако су поступци југословенских власти доводили у питање положај Москве као главног арбитра. Југославија није могла да сакрије незадовољство 1946, неповољним епилогом решавања питања Трста на Париској конференцији, док је Совјетски Савез у неколико наврата обуздавао претерану исхитреност југословенске балканске политике. Она је нарочито дошла до изражаја током 1947. године, кад су представници Југославије и Бугарске окончавали преговоре о блиској кооперацији и контурама будуће балканске федерације. План федерацији балканских народа имао је дугу предисторију још од средине XIX века, да би се поново афирмисао након Другог светског рата, али овог пута као корисно средство даљег зближавања несигурних балканских комунистичких партија и држава. Консултације бугарске и југословенске делегације о форми и начину на којима би се федерација створила водили су се спорадично од завршетка рата, да би у лето 1947. добили коначне обрисе. Бледски споразум између Бугарске и Југославије био је потписан 1. августа 1947, и представљао је основу заједничких интереса на Балкану. Међутим, Стаљин је у старту изразио своје резерве и неслагања. Сматрао је да је потписивање било преурањено, нарочито зато што мировни споразум Бугарске још није ступио на снагу. Своје пимедбе он је у одвојеним порукама послао Титу и Димитрову. Негативном реакцијом према споразуму Београда и Софије, Москва је показала да све више сумња како постаје превише изузета из консултација о дефинисању стратешке политике на Балкану.
Потписивање југословенско-бугарског споразума дешавао се у тренутку кад је Москва мењала стратегију према источној Европи, и кад су се већ појављивали јасни знаци о намери Стаљина да подведе под чвршћу контролу и дисциплину комунистичке партије у Европи. Повољни извештаји који су сачињени о раду КПЈ, као и извештаји амбасадора Лаврентијева о југословенско-совјетским односима, поред многобројних похвала, носили су и једну дозу критике. У пролеће 1947, Лаврентијев је извештавао о тендецијама локал-национализма у Југославији, које се, по његовом мишљењу, не смеју прећутати. Совјетски амбасадор је примећивао како се уз претерано истицање југословенске партизанске борбе умањује улога Совјетског Савеза, као и да југословенски водећи комунисти настоје да искључвио себи припишу заслуге за ослобођење Југославије и успехе у економској обнови. Крајем 1947, Лаврентијев је појачао критику против режима у Југославији, иступајући још критичније према врху СКЈ, а нарочито према Титу, за кога се лепила етикета националистичке ограничености. Почетком 1948. совјетска амбасада је увелико алармилала Москву да се њена позиција у Београду игнорише, а совјетски војни аташе генерал Сидорович је препоручивао да Информбиро мора да истражи југословенске грешке. Неповољни извештаји амбасаде из Београда подржали су Стаљинове сумње у неправилности југословенске политике на Балкану. Односи између Југославије и Албаније привлачили су, такође, позорност крајем 1947. За интересе Совјетског Савеза прилике на Балкану су почеле да се претерано компликују у тренутку када се вршила мобилизација против совјетске политике у западној Европи. С једне стране, последице грађанског рата у Грчкој постајале су све непријатније, а са друге, самостално деловање Софије и Београда без консултација с Москвом директно је изазивало лагерску политику Совјетског Савеза у настајању. Прве консултације Стаљин је обавио са Милованом Ђиласом, почетком 1948, ради покушаја разјашњавања праваца југословенске и совјетске политике према Албанији. Ђилас је из Москве реферисао Титу да су југословенска и совјетска гледишта о Албанији истоветна, што је Тита охрабрило да пошаље две југословенске дивизије у Корчу (Албанија), као превентивну меру од наводног могућег упада грчких монархофашиста.
Одлука о слању војске у Албанију, која је на крају спречена интервенцијом совјетске владе, у Москви је била тумачена као још један доказ необуздане југословенске спољне политике. У телеграму В. Молотова упућеног Јосипу Брозу Титу, 31. јануара 1948, констатовано је да постоје озбиљна размимоилажења у схватању узајамних односа између наших земаља. Проблем постојања различитих спољнополитичких концепција, Москва је повезала и са намерема Бугарске након спорне изјаве Г. Димитрова на железничкој станици после потписивања билатералног споразума са Румунијом. Понесен успешном реализацијом сарадње са суседним земљама, бугарски партијски лидер је поручио да је у плану стварање велике источноевропске федерације, у коју би, осим Бугарске и Румуније, ушле Југославија, Чехословачка, Пољска, Мађарска и Грчка, иако је у њој трајао грађански рат. Изјаву је пренела московска „Правда“ без коментара, а на западу погодовала је стварању још веће антисовјетске хистерије, као јасном примеру експанзионистичких намера совјетске политике. Сусрет са Стаљином и совјетским партијским врхом, 11. фебруара 1948, био је преломан моменат југословенско-совјетских односа. Очекујући конструктивне разговоре и другарску критику, чланови југословенске и бугарске делегације, Е.Кардељ и Г. Димитров, сусрели су се с лавином понижавајућих Стаљинових оптужби. Бугарска и Југославија су оптужене да воде спољну политику без и најмањег консултовања са Совјетским Савезом („Ви и Југословени не јављате ништа шта радите, него ми све дознајемо на улици – стављате нас пред свршен чин“). На састанку ништа више није било препуштено случају. Стаљин је од обе делегације захтевао безусловно прихватање критике и предузимање хитних мера – устанак у Грчкој је морао да се оконча, а федерација Југославије, Албаније и Бугарске да се обави што пре. Како би се избегли будући неспоразуми, Е. Кардељ је био принуђен да потпише Протокол уз Уговор о пријатељству, узајамној помоћи и послератној сарадњи између СССР и Југославије из априла 1945, у коме се југословенска страна обавезује на међусобне консултације о свим важним међународним питањима која се тичу интереса две земље.
Политички притисак демонстриран у Москви, са којим су се по први пут у таквом облику суочили чланови југословенске делегације, био је неочекиван и шокантан за Београд. Прва реакција југословенског партијског врха ишла је у правцу веровања да већих размимоилажења са Совјетским Савезом није било, уз благу самокритику да се погрешило с одлуком о слању трупа у Албанију. Међутим, догађаји који су следили већ крајем фебруара, превасходно заоштравањем притиска на Југославију одбијањем Москве да продужи трговински уговор, оснажило је уверење код водећих југословенских комуниста да совјетска политика према Југославији доводи у питање главну тековину југословенске револуције и народноослободилачке борбе – независност државе. Расправа на седници Политбироа ЦК КПЈ, 1. марта 1948, по први пут је у партијском врху поставила питање критичке оцене политике Совјетског Савеза и насталих идеолошких размимоилажења. Политбиро је констатовао да политика према Совјетском Савезу остаје неизмењена, уз важну ограду да смо дужни да бдијемо над интересима наше земље. Седница Политбироа била је тајна, али је за њен садржај дознала совјетска амбасада, посредством члана Политбироа Сретена Жујовића, који је тим чином међу првима одлучио да се приклони Москви у насталом спору. Створена атмосфера неповерења током марта 1948, све више је хладила односе Југославије и Совјетског Савеза. У само два дана, 18. и 19. марта, Москва је повукла из Југославије све своје војне и цивилне инструкторе. Не чекајући продубљивање спора, југословенски партијски врх је започео серију консултација у републичким партијским телима с циљем правовременог обавештавања чланства о насталом спору са Совјетским Савезом. Са друге стране, средином марта у Москви је већ био спремљен нацрт документа („О антимарксистичкој оријентацији руководилаца Комунистичке партије Југославије у питањима спољне и унутрашње политике“), који је представљао идеолошку критику КПЈ и основу будућег Стаљиновог писма од 27. марта 1948. Слични документи о антимарксистичким деловањима других комунистичких партија у Европи појавили су се у исто време, што наводи на закључак да се Москва преко дисциплиновања југословенских комуниста спремала за опсежније подређивање европских комуниста својим интересима.
Преписка између совјетског и партијског врха која је вођена од марта до маја 1948, учврстила је непомирљиве позиције две партије и водила је погоршавању међудржавних односа. Критика против КПЈ у низу Стаљинових писама (27. март, 4. и 17. мај) углавном се сводила на идеолошке оптужбе и доказивање скретања југословенских комуниста са позиција марксизма-лењинизима. Оптужујући део југословенског партијског и државног руководства да су полумарксисти и енглески шпијуни, и да у својој околини подржавају антисовјетизам, писма су замерала КПЈ да се налази у полулегалном стању, да се у њој не осећа дух политике класне борбе, да југословенски комунисти, по угледу на мењшевике срозавају марксистичку теорију, те да француска и италијанска партија имају више заслуга за револуцију него југословенска. Стаљинова писма имала су сасвим јасан циљ. Самоувереност Стаљина и КПСС, као већ потврђених ауторитета у међународном комунистичком покрету, требало је да допринесе коришћењу њиховог утицаја за подривање легитимитета КПЈ, а самим тим и независности Југославије. Како је истоветни притисак почео и од осталих европских комунистичких партија, ишло се ка томе да се створи утисак да спор није само између Москве и Београда, већ да су се југословенски комунисти огрешили о главна начела пролетерског интернационализма, и да су загазили у простор неопростиве идеолошке јереси, те да као такви морају да сносе последице. Политичким речником бољшевичке политичке културе морали су да искажу самокритику и преузму одговорност. Покајничка самокритика КПЈ се припремала на конференцији Информационог бироа у Букурешту крајем јуна 1948. године.
Одговори врха КПЈ на Стаљинова писма нису намеравали да заоштравају полемику и продубљују спор (нарочито прво писмо СКЈ, 13. априла), али су углавном одбацивали све упућене критичке замерке. Известан помирљиви тон којим су одисала писма југословенског партијског руководства, очитовао се у намери да се пренесе порука Стаљину да Југославија не одустаје од било какве промене свог унутрашњег и спољног курса. У писмима КПЈ наглашено је да Југославија иде непоколебљиво у социјализам и да у њој СССР има највернијег пријатеља и савезника. Упорност да одговори не допринесу потпуном раскиду била је приметна и након другог оштрег и опширнијег Стаљиновог писма од 4. маја 1948, кад је врх КПЈ поручио да ће и даље упорно градити социјализам и остати веран Совјетском Савезу, и науци Маркса, Енгелса, Лењина и Стаљина. Спор је тако с југословенске стране показивао жељу да буде постављен на међудржавну основу, а не на међупартијску идеолошку полемику, на чему је инсистирао Стаљин. Критику која је долазила из Москве југословенско руководство је тумачило као последицу погрешних и злонамерних информација, док су разлике на којима је Стаљин инсистирао у одговорима биле појашњаване као последица специфичних услова изградње социјализма у Југославији. Најкрупнију разлику у односу према Совјетском Савезу југословенски комунисти истицали су односом према својој земљи: „Ма како неко од нас волио земљу социјализма СССР, он не смије ни у ком случају мање вољети своју земљу (…) за коју је пало стотину хиљада њених најнапреднијих људи.“
Резолуција Информбироа, објављена 28. јуна 1948, била је финални чин полемике врха СКЈ и КПСС. Текст резолуције био је састављен након заседања Информационог бироа у Букурешту, на коме су окупљене комунистичке партије расправљале о насталом „случају КПЈ“. Одлуком Политбироа КПЈ, водећи југословенски комунисти су одбили позив да учествују на састанку у Букурешту, због чега су већ унапред били оптужени од Стаљина за „издајство јединственог фронта народне демократије и СССР“. Резолуција је оптужила КПЈ за антисовјетизам, одступање од марксизма-лењинизма у унутрашњој и спољној политици, лошу организацију партије, те неприхватање критике. Главна одлука Резолуције била је да се Југославија избаци из Информационог бироа. Посебан позив био је учињен „здравим снагама“ КПЈ да се одупру свом партијском руководству, присиле га да призна грешке и промени своју политику, или га на крају једноставно смени. У закљуку Резолуције, Информациони биро је изразио наду да ће „Комунистичка партија Југославије испунити овај часни задатак“. Одговор КПЈ на Резолуцију уследио је 30. јуна у партијском органу „Борба“, и том приликом одбачене су све оптужбе против КПЈ изнете у Резолуцији. Партијски врх КПЈ је позвао своје чланство да збије своје редове и оствари апсолутно јединство у партији ка потребној изградњи социјализма у Југославији, јер је то представљало „једини пут и начин да праксом докажемо сву неоправданост поменутих оптужби“.
Стаљинова нада да ће позив на високу интернационалистичку свест „здравих снага“ међу југословенским комунистима допринети дестабилизацији КПЈ, а самим тим и читаве земље, показала се већ у лето 1948. као прилично илузорна. Пети конгрес КПЈ (21 – 28. јул 1948), демонстрирао је потпуно јединство југословенских комуниста и подршку политици партијског врха на челу са Јосипом Брозом Титом. Наступи на конгресу водећих комуниста КПЈ глорификовали су учинак партије у изградњи и обнови земље, њену организациону способност и приврженост марксизму-лењинизму. Отворене критике против Совјетског Савеза није било. У свом реферату на конгресу, Тито се осврнуо на чудовишне оптужбе Резолуције, побијајући изнесене критике против КПЈ, али је такође остављао простор за измирење. Тито је био уверен да ће југословенска партија успети да поправи односе са СКП (б) и да ће доказати успешно да је верна науци Маркса-Енгелса и Лењина. Радикалне промене нису инициране, нити се о њима уопште размишљало, али последице објављивања Резолуције почеле су да остављају траг међу партијском номенклатуром. Партијско чланство је неминовно пролазило кроз озбиљан преображај, ненавикнуто на дилему за и против Стаљина. Изјашњавање за Резолуцију била је дилема са којом многи југословенски комунисти нису успели да се изборе. Избацивање из партије Андрије Хебранга и Сретена Жујовића још пре објављивања Резолуције, сведочило је да у питањима привржености Совјетском Савезу неће бити имун ни сам партијски врх. Трагична смрт генерала Арсе Јовановића почетком августа 1948, који је са групом истомишљеника планирао бекство у Румунију, заоштрило је однос државних органа према унутрашњим просовјетским снагама. Хапшења присталица Информбироа покренута су од лета 1948. као мера којом се није штититило само јединство КПЈ, већ и независност земље.
Спољна политика Југославије, као ни унутрашњи модел развоја, нису претрпели битну преоријентацију због Резолуције. Југословенска дипломатија је и даље пружала подршку Совјетском Савезу у међународним односима, што је јавно демонстрирала на Дунавској конференцији у Београду крајем јула, и на заседању Генералне скупштине УН у септембру 1948. То је представљао део опште (и краткотрајне) стратегије југословенских комунста у намери да се оптужбе о наводном антисовјетизму у Југославији у пракси покажу као нетачне и тиме отклоне сваку сумњу у искреност намере Југославије да остане верна интернационалистичким начелима. Међутим, многобројни потези совјетске владе током 1949, отказивањем аранжмана и међународне подршке у споровима које је имала Југославија, водили су заоштравању спора са Југославијом и њену изолацију на међународној сцени. Негативни пример Југославије Стаљин је искористио као почетак плана за потпуну совјетизацију источне Европе. Критика против југословенских комуниста послужила је КПСС да конструише оптужницу за титоизам, и искористи шансу за уклањање свих сумњивих елемената у источноевропским партијама. То је био почетак масовних партијских чистки и монтираних процеса у источној Европи крајем четрдесетих и почетком педесетих година. Један за другим, под оптужбом за сарадњу са Југославијом, падали су високи партијски званичници: Кочи Џоџе у Албанији, Ласло Рајк у Мађарској, Трајче Костов у Бугарској, Владислав Гомулка у Пољској, Ана Паукер у Румунији и Рудолф Слански у Чехословачкој. На судском процесу Ласлу Рајку у Будимпешти, у септембру 1949, под оптужбом за шпијунажу и велеиздају мађарска група руководилаца била је оптужена, између осталог, да је била активни савезник „противнародне титовске клике која примењује фашистички терор, која је јуришни одред империјалистичких ратних хушкача“. На основу оптужнице Ласлу Рајку, Москва је у ноти југословенској влади од 28. септембра 1949, под изговором да је судски процес показао да је руководство КПЈ водило и да продужава да води непријатељску и подривачку делатност против СССР, раскинула унилетарно Уговор о сарадњи из априла 1945. Ноту исте садржине Југославији су упутиле остале државе народне демократије, раскидајући притом своје уговоре са Југославијом. Југословенска привреда, ослоњена на реализацију петогодишњег плана који се искључиво заснивао на приливу средстава из источне Европе и Совјетског Савеза, била је озбиљно угрожена, са несагледивим последицама по унутрашње прилике у земљи. Оптужница против Рајка била је искоришћена да совјетска влада ускрати гостопримство југословенском амбасадору у Москви, Карлу Мразовићу, с обзиром да је његово име фигурирало као име једног од саучесника у завери у Будимпешти.
Антијугословенска кампања у Совјетском Савезу и сателитским земљама добила је на интезитету с монтираним судским процесима, уз коришћење садржаја оптужница као крунских доказа скретања са пута југословенских комуниста. У многобројним текстовима у штампи и радио емисијама, руководство КПЈ било је приказивано као шпијунска фашистичка клика која се продаје империјалистима и која је у Југославији успоставила гестаповско-терористички режим фашистичког типа. У другој половини новембра 1949, одржано је ново саветовање чланица Информационог бироа у Будимпешти, на којој је разматран случај Југославије кроз призму судског процеца Ласлу Рајку. На крају заседања, Информбиро је, на основу приложених реферата, објавио Другу резолуцију против Југославије под насловом „Југословенска комунистичка партија у рукама убица и шпијуна“. У резолуцији се наводи да је Титова шијунска група непријатељ народа Југославије, и да одражава вољу англоамеричких иимперијалиста због чега је изгубила право да себе назива комунистичком. Друга резолуција је поручивала свим комунистима да је борба против Титове клике заправо интернационални дуг који се мора испунити. Стварање непријатељске и ратоборније атмосфере против КПЈ требало је да убеди европске комунисте да су сва средства у обарању Титове клике заправо легална, јер се радило о фашистичком режиму који служи западном империјализму. То је допринело да се економском притиску и међународној изолацији Југославије придода и војни притисак са истока који се током 1949. огледао у многобројним кретањима трупа на југословенској граници. Могућност војне интервенције против Југославије, која је с бројним пограничним инцидентима била константна претња до 1953. године, довела је до постојања психозе рата у југословенско-совјетским односима.
Југословенски комунисти су се 1948 – 1949. нашли у ситуацији коју није предвиђао ни један комунистички приручник на којем су заснивали своје идеје и надања. Домаћи стаљинизам био је сломљен економском блокадом, војним и политичким притиском са истока. Левичарски одговор у виду конзистентније национализације, колективизације и чвршћег репресивног апарата није давао резултате на којима је Југославија могла да опстане. Показало се да се није могло живети само од револуционарног ентузијазма. У тражењу нових путева југословенски комунисти су покушали да изграде алтернативу. Потпуна изолација са истока, која је отворено претила да уруши независност земље, упућивала је Југославију на отварање према западу. Идеолошка разграничења са Совјетским Савезом постала су, не само нужна одбрана од неправедних идеолошких напада антијугословенске кампање, већ и мисаоно и интелектално разграничење са системом кога је произвела Стаљинова политика. Југословенски комунисти су стварали нов југословенски идентитет. У његовом средишу налазила се антифашистичка борба 1941 – 1945. и отпор Стаљину 1948. године.
ЛИТЕРАТУРА
Cook, Bernard A. (2001). Europe Since 1945: An Encyclopedia, Opseg 2. Taylor & Francis.
Hall, Richard C. Consumed by War: European Conflict in the 20th Century. University Press of Kentucky.
Hopf, Ted (2012). Reconstructing the Cold War: The Early Years, 1945-1958. Oxford University Press.
Крлежа, Мирослав (1969). Енциклопедија Лексикографског Завода (III том – Хелиодор-Лагерлоф). Загреб: Југословенски лексикографски завод.
Петрановић, Бранко (1988). Историја Југославије: Социјалистичка Југославија 1945-1988. Београд: Нолит.
Остави коментар