Рурални туризам у појединим земљама – примери добре праксе

Аутор: др Дуња Демировић

Развој туризма у руралним крајевима Европе (посебно у Француској, Италији, Аустрији, Великој Британији) имао је и има за циљ да допринесе одржавању и јачању пољопривредне производње кроз нове смернице развоја пољопривреде и шумарства, стварање услова за директно/индиректно запошљавање, смањивање последица депопулације руралних подручја, заштиту културног и архитектонског наслеђа и заштиту животне средине.

У Европи је регистровано преко 100.000 смештајних јединица са преко 1.3 милиона кревета, што доноси приход од око 12 милијарди евра годишње. Највећи број сеоских домаћинстава која се баве туризмом налази се у Аустрији (8%), Француској (6%), Ирској и Немачкој (3%), док у Италији тај проценат износи свега 0.3%, али су неке регије попут Тоскане међу најзначајнијим светским регијама познатим по агротуризму (Baćac, 2011).

Најпознатији пример коришћења туризма у развоју руралних подручја јесу Алпи. У Аустрији је преко 300 села укључено у туристичку понуду, што је омогућило да Аустрија која је континентална земља без изласка на море, има приход од седам милијарди долара од туризма. Туризам на селу у Великој Британији се везује за тзв. фармерске куће. Ирска је понајвише узнапредовала у односу на остале земље Европе у понуди руралног туризма, док Шпанија не заостаје много за Ирском. Понуда је разноврсна, од курсева кулинарства локалне кухиње, упознавања са биљним и животињским светом, откривања аутентичне руралне културе до учења локалних заната и практичних савета које туристи могу да примењују уколико су из сличног поднебља (Pasinović, 2006).

Рурални туризам у Аустрији

Аустрија је једна од најпознатијих земаља у којој је рурални туризам допринео развоју руралних подручја. Средином XX века, алпски простор се почиње суочавати са проблемом депопулације и заостајања у развоју, а пољопривреда није могла да прати развојни тренд комерцијалне и индустријске пољопривреде развијенијих земаља. Дневно је око 13 пољопривредних газдинстава престајало са радом, што је на годишњем нивоу износило 5.000 газдинстава. Како би се спречили ови негативни трендови, аустријска влада је донела одлуку да се покрене развој алтернативних, непољопривредних делатности, међу којима је рурални туризам имао значајну улогу. Уведене су државне олакшице и подстицаји, нарочито за газдинства која су се налазила изнад 500 метара надморске висине (планинска подручја) како би се сачувала специфична алпска пољопривредна производња, те је кроз рурални туризам промовисана очувана и изворна традиција ових крајева.

У Штајерској је 1972. године основано прво аустријско удружење сеоског туризма, а 1988. године Министарство пољопривреде формирало је „еко-социјални смер“ за аустријску пољопривреду у оквиру којег је развијена детаљна стратегија пословања аустријских сељака у вези са сектором одмора на туристичком сеоском газдинству. Након тога, 1991. године формирана је Аустријска национална федерација сеоског туризма (Uraub am Bauernhof) са осам регионалних (покрајинских) удружења сеоског туризма као чланицама (Baćac, 2011).

Рурални туризам у Аустрији се развија како у планинским регијама у којима се налазе познати зимски ски центри, језерским областима, посебно у околини Салцбурга, тако и у равничарском панонском делу Аустрије, нарочито у регији Бургенланд. Посебним Законом су прописани минимални услови који се морају испунити како би газдинство/фарма могли добити регистрацију за бављење сеоским туризмом. Укупно 150 критеријума је подељено у следеће целине:

–  квалитет фарме/газдинства – оцењује се положај газдинства, производња на газдинству, постојање обрадиве површине, начин одлагања отпада;

–  квалитет опремања – оцењује се начин уређења унутрашњих простора намењених гостима: собе, санитарни чворови и тоалети, дневни боравак, простор за служење хране, штедња енергије и слично;

–  квалитет додатних услуга – оцењује се могућност услуживања хране у собама, доживљај фарме од стране госта, разноврсност и квалитет рекреацијских активности и сл.

Газдинства се обележавају цветом маргарете (2, 3 и 4 цвета), а газдинства (агропансиони) која имају капацитет да приме више од 30 гостију, означавају се додатно још и са знаком куће поред маргарете.

С обзиром на специфичност пружања туристичких услуга, национална федерација је тематски поделила газдинства на:

• органске фарме/газдинства – власници ових фарми су посебно едуковани, те је органска производња постала начин њиховог живота. Да би се бавили туризмом, власници ових фарми морају да буду чланови и имају сертификат органске асоцијације. Туристи могу детаљно да се упознају са процесом органске производње, да спавају на намештају од природног материјала и конзумирају храну која је гајена искључиво по принципима органске производње;
• wellness фарме/газдинства – туристима се нуди велики број различитих терапија и купки како би побољшали или одржали здравље и кондицију. Намештај је направљен искључиво од природних материјала. Домаћини служе оброке (и вегетеријанске) направљене од домаћих и органских производа, а туристи могу да се информишу у бројној доступној литератури о здрављу и правилној исхрани;
• винске фарме/газдинства – највећи број модерних винских фарми и традиционалних подрума се налази у регији Бургенланд, Штајерска и Доња Аустрија. Туристи имају прилику да шетају кроз винограде, науче како се орезују чокоти и како се бере грожђе у јесен. У вечерњим сатима се организује дегустација вина уз причу власника;
• фарме/газдинства за бебе и децу – ове фарме имају сертификате о испуњености свих услова везаних за безбедност деце, а у потпуности су опремљене – креветац, столице за храњење, монитори, дечији прибори за јело, просторије за припрему дечије хране, прање и пеглање веша. Деци су на располагању добро опремљена игралишта, домаће животиње које могу хранити, брање цвећа, играње у кућицама на дрвету. Такође, ове фарме пружају и низ попуста у цени за децу;
• фарме/газдинства са организованим јахањем – туристи имају могућност да се брину о коњима (да их чешљају, купају, хране), организују се часови јахања, а туристи који имају своје коње могу да их сместе у посебне штале. Могуће је обићи село и околину на коњу уз специјализованог водича;
• фарме/газдинства прилагођена особама с посебним потребама – фарме поседују простране дневне боравке, собе и апартмане, опремљене одговарајућим намештајем, услугом у собама, а близу су и медицинске установе. Домаћини организују трансфер гостију од железничке/аутобуске станице до сеоског домаћинства;
• сеоске куће, фарме, палате и дворци – луксузнији сеоски објекти који не поседују домаће животиње. Туристи се третирају као да припадају краљевској породици, организују им се лов и риболов на приватним поседима без присуства других туриста;
• планинске куће/колибе – налазе се на надморској висини од 900 до 2.200 метара и одликује их рустична, романтична атмосфера. Куће су једноставно опремљене, а туристи морају сами да упале ватру у камину користећи дрва. Често се уместо електричне енергије користи светлост свећа;
• фарме/газдинства специјализована за прикупљање лековитог и ароматичног биља – туристи имају прилику да науче како се које биље зове и за шта служи. Домаћини имају веће баште засађене са различитим лековитим и ароматичним биљем које су уредно означене и тематски организоване. Туристима су на располагању различите књиге о биљу, туре пешачења, кувања, а могу да купе и биљне производе попут чајева, крема, купки и слично. Постоје посебни програми прилагођени деци, а на крају сваке посете гости добијају поклон од домаћина (http://www.farmholidays.com/bundesverband/home/themenhoefe.html ?L=3&uabthemen=1&themen_id=3&themen_uid=28#tab=info).

Захваљујући руралном туризму, власници сеоских газдинстава остварују додатне приходе, побољшан је квалитет комуналне инфраструктуре и заустављен пад броја становника, а оживео је и културни живот руралних подручја широм Аустрије.

Рурални туризам у Италији

Италија се од средине XX века, као и многе европске државе, почела суочавати са проблемима у руралним подручјима (депопулација, напуштање имања…). Како би зауставила или ублажила ове негативне трендове, италијанска влада је увидела да је агротуризам једна од допунских делатности која би могла допринети ревитализацији села и пласирању пољопривредних производа, те је 1985. године донела посебан Закон о агротуризму. Италија је још увек једина земља која има овај закон. Од момента доношења Закона, па у наредних десет година број туриста који су посећивали руралне просторе Италије се повећао три пута.

Закон о агротуризму је полазна основа свим италијанским регијама за доношење детаљнијег закона који ће узети у обзир специфичности конкретне регије. Тоскана, која важи за најразвијенију дестинацију руралног туризма, према свом Закону о агротуризму, дозвољава смештај у домаћинствима са максимално 30 смештајних капацитета. Услуге исхране су резервисане искључиво за туристе који приликом доласка резервишу спортске, културне или друге активности, односно уколико резервишу смештај.

Приликом категоризације користе се критеријуми који су подељени у две групе: обавезни (морају испунити сва газдинства) и додатни критеријуми који имају утицаја на класификацију. Туристичка сеоска газдинства означавају се са знаком класа жита (1 – најнижа категорија, а 3 – највиша категорија). Према Закону о агротуризму, постоји само једна врста туристичких сеоских газдинстава, а то је агротуризам, док се остали објекти (руралне куће за одмор, виле, мали хотели у руралним подручјима) регулишу другим туристичким прописима.

Сваке године око два милиона туриста посети италијанска села и фарме. Данас, Калабрија, Сардинија, Сицилија, регија Венето представљају дестинације са најразвијенијом понудом руралног туризма. Најпопуларнија дестинација за агротуристе је и Тоскана чији се рурални пејзажи налазе на разгледницама, календарима, али и у филмовима (филм „Испод тосканског сунца”, снимљен 2006. године). Од укупног броја руралних туриста у Италији, четвртина је посетила Тоскану. Преко 10.000 фарми, вила и других објеката може да прими туристе широм Италије. Многе фарме имају у понуди своје гастрономске специјалитете, а туристи могу активно да учествују у пољопривредним радовима са својим домаћинима (брање поморанџи на Сицилији или у Тоскани и сл.) (http://www.dudutki.com/217/agritourism-italy.html).

Италијанска агротуристичка газдинства су препознатљива на тржишту и по бројним додатним садржајима попут радионица традиционалне кухиње, сликарских радионица, учења италијанског језика, производње козметике од маслиновог уља и лековитог биља, школа дегустације вина, бројним радионицама за децу, активностима везаним за јахање и слично.

 Италија се није определила за развој тематских сеоских газдинстава, али се у оквиру ширег концепта, јављају најмање две категорије: велики земљопоседници и породичне фарме. У оквиру тих категорија издвајају се (Santucci, 2013):

• “Одсутни” власници – живе у граду, понекад и доста удаљеном од села, а поседују велику кућу на фарми и неколико независних кућа (у којима су некада живели сезонски радници) које су реконструисане у одвојене апартмане, сваки са кухињом. Гостима је на располагању базен и друге погодности. Контакт са другим гостима је минималан.
• Власници великих вила и замкова – луксузне собе, са елегантним трпезаријама и неколико врло луксузно опремљених заједничких просторија (библиотека, билијар сала, пиано сала…), базени, теретана, спа центар, бројни спортови, могућност јахања коња, организовање лова. Особље, високо образовано и са доста искуства, обавља сав посао, док се власник само повремено појављује.
• Производне задруге су основане пре неколико деценија ради остваривања већих прихода и опстанка на тржишту, а извршиле су диверзификацију својих производа. Постојеће зграде су реконструисане у собе, апартмане, трпезарије и ресторане. Чланови задруге задужени су за најразличитије задатке – од менаџмента преко рецепције, кухиње, услуживања у ресторану до анимације гостију.
• Фармери са средње великим газдинствима – веће фарме са зградама које се трансформишу у смештајне капацитете (неколико соба и апартмана са или без чајне кухиње), пар заједничких просторија, мањи базен, активности попут изнајмљивања и вожње бицикла, стреличарство, понекад са рестораном отвореним и за госте који не користе услуге смештаја. У рад су највише укључени чланови породице.
• Фармери са мањим објектима – садрже две до три собе или апартмана једноставно опремљених, са мањом трпезаријом у којој понекад туристи конзумирају храну заједно са домаћинима; активности које могу да се упражњавају на отвореном простору су минималне.
• Едукативне фарме – намењене су деци из градских средина како би научили све везано за природу, пољопривреду, храну, а њима обично управљају задруге и средњи пољопривредници.
• Органске агротуристичке фарме којима управљају задруге или индивидуални пољопривредници карактерише примена метода органске производње и метода којима се штити животна средина и обезбеђује ефикасније пословање (примена соларне и енергије ветра, компостирање отпада и остатака хране и сл).

Рурални туризам у Мађарској

Рурални туризам у Мађарској је усмерен ка туристичком активирању салаша и других сеоских домаћинстава. Нарочито постоје сличности између салаша средњег и јужног дела мађарске низије и војвођанских салаша, те се њихова искуства могу драгоцено искористити. У Мађарској су спроведене бројне акције и предузете разне мере за заштиту и очување салаша. О салашима постоји многобројна и разноврсна литература, стављени су под заштиту, претворени у музеје под отвореним небом, укључени су у туризам итд. У Мађарској су присутне три тенденције према проблематици салаша: очување традиционалних вредности, враћање становништва на салаше и развијање руралног туризма. За укључивање старих салаша у туризам постоји велико интересовање туриста из развијених западно-европских земаља. Значајан помак у туристичком активирању салаша учињен је њиховим повезивањем са националним парковима. Посебно се води рачуна да се храна припрема на традиционалан начин, нпр. од здравих намирница гајених у биобаштама. У овим баштама се гаји разно поврће и украсно биље, карактеристично за подручје у ком се салаш налази (Radonjić, 2011).

Многи салаши су места окупљања ловаца и риболоваца, а ове активности се организују и за туристе. На салашарским рибњацима организују се риболовачки турнири који су пропраћени традиционалним кувањем рибље чорбе, музиком и домаћим вином. Ловачка и риболовачка опрема се на неким салашима може изнајмљивати. На појединим салашима постоје базени, сауне, фитнес центри и услуге масаже. На њима је боравак обогаћен кратким програмима за очување здравља (http://www.fatosz.eu/az+ev+szallasadoi.html).

Руководећи се овим примерима, могуће је искористити нека искуства приликом креирања туристичке понуде руралних подручја код нас. Посебно су, због велике сличности са салашима Војводине, значајна искуства у заштити и туристичком активирању мађарских салаша. У Мађарској је 1998. године било регистровано око 2.000 кревета у руралним подручјима, а тражња је била врло скромна те је попуњеност постојећих капацитета износила 10%. Три године касније (2001. године), укупан број смештајних капацитета је порастао на 6.675 кревета, да би у 2012. години достигао број од 47.000 регистрованих кревета у сеоским газдинствима. Важну улогу у развоју и промоцији руралног туризма има организација мађарског агро и руралног туризма (Klarić, 2012). Сеоска туристичка газдинства се означавају знаком сунцокрета, од 1 до 4. Да би неко газдинство добило највишу категорију (4 сунцокрета) мора да испуни услове попут тога да свака соба мора имати своје купатило, добро уређено и опремљено газдинство, одвојену трпезарију од дневног боравка, врт и осигуран паркинг.

 Једна од најпознатијих руралних дестинација у Мађарској је стари град Холоко (Holloko) који има око 65 кућа од којих су чак 1/3 викендице. Туристи могу обићи локалне музеје или радионице и разгледати објекте са средњовековном архитектуром. Међу дестинацијама руралног туризма издваја се и Хортобађи (Hortobágy), највеће заштићено подручје у Мађарској и највећи природни травњак у Европи. Крај је познат по заштићеним врстама животиња и селима која нуде смештај и бројне додатне активности. У једном од села (Máta Stud) налази се најзначајнији центар за узгој коња капацитета од 250 коња. Такође, овај крај је препознатљив по очуваним старим занатима међу којима се посебно издваја грнчарија. За туристе је занимљиво и село Мегејер (Megeyer) јер се цело може изнајмити.

Туристима је интересантно и једно од најмањих мађарских села, Фелсозентерзебет (Felsőszenterzsébet), које има само 15 становника. У њему се налази органска фарма Озон (Ózon) која нуди туристима да се упознају са свакодневним активностима и начином живота на фарми, постоји могућност храњења коза, оваца, говеда и птица. Фарма је позната по домаћим, органски произведеним сиревима, воћу и поврћу. Органске фарме постоје и у екопарку код места Букосд (Bükkösd). Фарме поседују неколико врста традиционалних мађарских домаћих животиња попут мађарског сивог говечета, мангулице која је законом заштићена и рацка овце. Туристима се организују шетње, јахање и лов (јелен лопатар, муфлон, дивља свиња и друго). Регија Балатона је позната као вински регион те се овде за туристе организују бројне едукације и дегустације домаћих вина. (http://gotohungary.com/villagetourism;jsessionid=E1E4E76760715EB13B0171B829FC2F3A/-/article/culture-tradition-and-heritage-hungary%E2%80%99s-folk-traditions).

Рурални туризам у Хрватској

Рурални туризам у Хрватској се плански почео развијати од 1990. године, а пре тога се самоиницијативно развијао у селу Оток у Славонији, дубровачком приморју и у унутрашњости острва. Почетком 90-их година XX века донете су законске регулативе за бављење руралним туризмом на иницијативу Савеза сељака Хрватске, Института за туризам и предузећа „Хрватски фармер“. Темељ руралног туризма је туризам на сеоским газдинствима. Рурални туризам се развијао са циљем да се растерете обалне регије и урбани центри и како би се ојачала сеоска економија.

 Туризам на сеоским газдинствима најразвијенији је на подручју Истарске општине захваљујући близини великих иностраних емитивних подручја (Немачка, Аустрија и Италија), али пре свега због природних услова (здрава клима, очувана природа, одсуство буке) и очуваног културног наслеђа. Понуду чине бројне бициклистичке и пешачке стазе, коњички центри, вински путеви (Бујштине, Бузештине, Порештине, Водњанштине…), те развијена мрежа ресторана са традиционалном кухињом. Већина села је добро прометно повезана, с развијеном  мобилном и фиксном телефонијом. Од врста сеоских газдинстава, у Истри су најзаступљеније руралне куће за одмор. То су камене куће код којих се приликом обнављања морао поштовати првобитни изглед и распоред просторија, а реновирање се смело вршити само ради побољшања осећаја удобности (купатила, осветљење и сл). Власник туристима изнајмљује целу кућу и не учествује у пружању додатних услуга попут пружања услуга исхране. Дневни најам у сезони може да достигне цену и до 250 евра.

 Највећи број туриста у руралном туризму Истре је из Немачке, Холандије, Италије и Велике Британије, док је знатно мањи број долазака туриста из далеких земаља (Израел, Нови Зеланд). Страни туристи су све више заинтересовани за куповину кућа у Истри („друга кућа”). Енглези и Ирци су заинтересовани за старе камене куће, Италијани желе куће које ће бити што ближе мору, Немци траже нове куће, а Аустријанци купују старе камене куће у средњој Истри са већим имањима које потом обнављају.

 Највећи број руралних туриста у Хрватској је у периоду од половине априла до половине новембра. Највише цене у сеоским газдинствима су у јулу и августу, док она газдинства у чијој околини је развијен ловни туризам највећу попуњеност капацитета имају у зимском периоду. Међу најатрактивнијим дестинацијама руралног туризма у Хрватској су Лабинштина, подручје од Светвинчента према Пули, Бујштина с Мотовуном и општина Церовље.

 Два закона која регулишу рад туристичких сеоских газдинстава су Закон о угоститељској делатности и Закон о пружању услуга у туризму, док се као подзаконски акт користи Правилник о пружању угоститељских услуга у сељачком домаћинству. Постоји неколико типова сеоских породичних газдинстава:

–  агротуризам (хрватски: туристичко сеоско обитељско господарство) – сеоско газдинство на којем је пољопривреда основна, а туризам додатна активност. Власник газдинства живи са породицом на њему, а вишак простора користи за туристичке услуге. Издвајају се три подврсте газдинстава (две подврсте у отвореном типу и једна у затвореном типу агротуризма) где се као критеријум уважава број особа којима се могу пружити услуге исхране и/или смештаја;

–  газдинство за дегустацију (хрватски: кушаоница/кушаона) – сеоско газдинство које се бави професионалном производњом једног или неколико типичних производа за крај у којем се налази (вино, ракија, уље, мед, сир, сухомеснати производи, воће, бадеми и друго). Овакво газдинство може да организује дегустацију и продају традиционалних производа за максимално 80 особа, без нуђења топлих јела, већ само нарезака производа. Домаћинство не поседује смештајне капацитете;

–  рурална кућа за одмор – адаптирана (или верна копија) традиционална кућа код које се посебно морају поштовати услови амбијенталне и традиционалне архитектуре и градње. Целокупна кућа се изнајмљује туристи (не соба или апартман), а власник куће не живи на том газдинству, али постоји стална комуникација гост-домаћин;

–  рурално ноћење са доручком –  рурални bed and breakfast (B&B), односно ноћење с доручком је газдинство које поред услуга смештаја (собе или апартмани) пружа и услуге доручка у којем бар један производ мора бити из сопствене производње. Као посебна подврста јавља се Bike&Bed („бицикл и кревет“) који је намењен туристима бициклистима, те такво газдинство мора имати и просторију за остављање бицикала, као и евентуални сервис;

–  рурални породични хотел (хрватски: рурални обитељски хотел) – газдинство са већим бројем кревета (не мање од 5, а око 10 до 15). Објекти се не смеју надограђивати, а садрже све што и многи хотели у граду – рецепцију, ресторан, додатне садржаје попут wеllness-а, базена… Ови хотели могу бити и тематски (вински, риболовни…);

–  рурални камп – пружање услуга смештаја на отвореном и уређеном простору за шаторе, караване, кампере који не изискује близину великих градова нити његову повезаност с јавним превозом, и

–  рурално камп одмориште – паркинг места за камп возила која се ту краће задржавају и могу добити одређене сервисне услуге (снабдевање водом и електричном енергијом, пражњење отпадних вода, одмор од пута…).

Коришћена литература:

1. Baćac, R. (2011). Priručnik za bavljenje seoskim turizmom. Zagreb: Ministarstvo turizma Republike Hrvatske.
2. Klarić, J. (2012). Selektivni vidovi agroturizma u Europi i svijetu, diplomski rad. Split: Sveučilište u Splitu, Ekonomski fakultet.
3. Pasinović, M.M. (2006). Menadžment prirodnih i kulturnih resursa. Bar: Univerzitet Mediteran, Fakultet za turizam, hotelijerstvo i trgovinu.
4. Radonjić, D. (2011). Održivi razvoj ruralnog turizma, master rad. Beograd: Univerzitet Singidunum.
5. Santucci, F. M. (2013). Agritourism for Rural Development in Italy, Evolution, Situation and Perspectives. British Journal of Economics, Management & Trade, 3(3), 86-200.
6. http://gotohungary.com/villagetourism;jsessionid=E1E4E76760715EB13B0171B829FC2F3A/-/article/culture-tradition-and-heritage-hungary%E2%80%99s-folk-traditions
7. http://www.dudutki.com/217/agritourism-italy.html
8. http://www.farmholidays.com/bundesverband/home/themenhoefe.html?L=3&uabthemen=1&themen_id=3&themen_uid=28#tab=info
9. http://www.fatosz.eu/az+ev+szallasadoi.html