Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
„У целокупној историји човечанства тешко да ће се наћи питање, које је било предмет тако многобројних дискусија, које је дало непосредна или посредна повода тако важним политичким комбинацијама и изазвало толике сукобе, као што је то случај са Источним питањем“. Овако је др Милован Миловановић, истакнути српски правник, дипломата и државник, у својој књизи под насловом Источно питање, писао о значају ове важне геополитичке теме. Иначе, не треба посебно наглашавати да је Источно питање, суштински, питање судбине Османлијског царства, за које су животно били заинтересовани Турци, балкански Хришћани и велике силе, међу којима се посебно издвајала царска Русија.
Када говоримо о Русији и њеном ангажовању у решавању Источног питања, уочавамо две фазе. Прву, до XIX века, током које се та моћна православна империја упушта у низ ратова против Османлијске царевине не би ли овлада обалама Азовског и Црног мора. Петар Велики (1682–1725), а нарочито Катарина Велика (1762–1796) дали су кључни допринос остварењу тог циља чији је врхунац представљало припајање Кримског полуострва Руској империји. На тај начин Русија је обезбедила широк приступ црноморској обали што јој је отварало врата за даљу експанзију ка Средоземљу. Управо тада почиње друга фаза у руској политици према Источном питању, а која је као свој најважнији циљ имала овладавање Босфором и Дарданелима, тим уским мореузима који представљају једини пролаз из Црног мора, ка Средоземљу. Управо зато, читав XIX и прве деценије XX века за Русију су обележене трагањем за начином које би јој омогућио да под своју контролу стави те стратешки важне пролазе на граници између Европе и Азије.
Петар Велики, највећи реформатор у историји Русије, спровео је радикалне промене у својој земљи. Циљ његове политике био је да Русија постане уређена и развијена европска држава, која ће стати раме уз раме са најмоћнијим силама Старог континента. Петар I Романов добро је уочавао све те технолошке и политичке предности, које су европске земље учиниле доминантним у односу на остатак света. Самим тим, модернизација и европеизација државе и друштва били су му приоритет, како би Русија у сваком погледу могла да парира својим европским такмацима. Неодвојиви сегмент такве његове политике била је и тежња за изласком на светска мора, што је представљало предуслов за јачање економског и политичког утицаја Русије, као и подстрек за њену даљу експанзију. На северу Петар је имао опасног непријатеља у Шведској, коју је у Великом северном рату (1700–1721) поразио и омогућио својој земљи приступ Балтичком мору. Са друге стране, на југу, Петар је у два наврата ратовао са Османлијама. Први пут током Великог турског рата (1683–1699) у који се Русија укључила 1686. године ратујући на страни Свете лиге, Аустрије, немачких земаља, Пољско-литванске уније и Млетачке републике. Мир у Истанбулу 1700. године, који је Русија склопила са Турцима, омогућио јој је да добије Азов и тврђаву Таганрог на ушћу Дона у Азовско море. Након тог успеха Петар се још више заинтересовао за Источно питање, чему је допринео и један од најистакнутијих Срба у Русији тог времена Сава Владиславић Рагузински. Свакако и под његовим утицајем Петар Велики је деловао у правцу јачања политичке везе са Србима, препознајући већ тада у њима потенцијалне савезнике за борбу против Османлија. Чак је преко руских официра српског порекла, пуковника Михаила Милорадовића и капетан Ивана Лукачевића покушао да организује српски устанак у Османлијском царству који би био координисан са операцијама руске војске. Међутим, како је Руско-турски рат 1710–1711. године завршен победом Турака, плана заједничке руско-српске акције са циљем да се Османлије протерају са Балкана доживео је неуспех.
Катарина Велика такође је сањала уништење Османлијског царства, па чак и то да ће на његовим развалинама створити грчку државу по угледу на Византију. За Катарину II та хеленска творевина представљала би експонент руске политике у Средоземљу, где је чак планирала да поједина острва стави под директну руску контролу. Очигледно је да се у решавању Источног питања, за разлику од Петра, Катарина превасходно ослањала на грчки фактор, што на концу није утицало на крајњи циљ руске политике. Потискивање Османлија свакако је представљало приоритет, а балканске народе, било Србе било Грке, Руси су доживљавали као савезнике у борби на остварењу истог циља. Катарина је водила два рата против Османлија oд 1768–1774. и од 1787–1792. године и оба су окончан тријумфом Русије. Катарина је захваљујући тим победама обезбедила значајна територијална проширења за своју земљу на простору данашње Украјине, чију круну је представљало припајање геостратешки изузетно важног полуострва Крим. Иначе, треба напоменути да је Кучуккаинарџијским миром из 1774. године Русија добила статус силе заштитнице Хришћана у Османлијској царевини, што јој је дало могућност да се и формално-правно меша у унутрашње прилике турске државе. На тај начин Катарина Велика је за Русију обезбедила и важну политичку предност у процесу решавања Источног питања .
Последње деценије XVIII и прве XIX века обележила је Француска револуција и Наполеонови ратови, тако да је Источно питање остало на маргини тих дешавања која су дубоко уздрмала Европу. Споразум из Тилзита 1807. године, између Наполеона и руског цара Александра II (1855–1881), суштински је представљао договор о савезништву две моћне државе. Међутим, тај споразум никада није у потпуности испоштован, па тако ни његов део који је предвиђао подршку Француске руској политици према Османлијском царству. Наиме, пошто је Наполеон упркос свему остао кључни непријатељ у спољнополитичкој агенди Русије, Александар I се није са пуним капацитетима ангажовао у рату против Османлија (1806–1812). Значајнији руски резултати самим тим су изостали, а период руско-француске доминације у европским пословима Александар није успео да искористи за решавање Источног питања. Такође, након сламања Наполеона и Бечког конгреса 1815. године, којим је успостављени нови поредак у Европи, Русија је ставила акценат на спречавање револуционарних процеса и одржавање „статуса кво“ на Старом континенту. Једноставно речено, страх од тековина Француске револуције надјачао је тежњу за решавањем Источног питања и коначним овладавањем Босфором и Дарданелима.
До промене у руској спољној политици долази са отпочињањем Грчке револуције 1821. године, а нарочито од 1825. и доласка на престо енергичног Николаја I Романова (1825–1855). Након што је нанео тежак пораз Османлијама у рату 1828–1829. године Николај I је покушао да направи радикалан заокрет у руској источној политици. Наиме, дотадашњу праксу својих претходника да ратом покушавају остварити превласт на Босфору, он је изменио стратегијом договора са султаном. Ункијар-искелесијски споразумом из 1833. године руски император је покушао да Османлијску царевину стави под свој протекторат. Наиме, тим документом успостављено је савезништво између две државе, а у случају рата са неком трећом силом османлијска страна се обавезала да ће затворити мореузе за руске непријатеље. Истовремено слободан пролаз за руске бродове није доведен у питање. На тај начин, кључеви Босфора и Дарданела остали су у рукама султана, али је он имао обавезу да их користи у складу са интересима Русије. Уникијар-искелесијски споразум у доброј мери био је последица тога што је руска дипломатија добро разумела да западне силе, нарочито Велика Британија и Француска у „Болеснику на Босфору“ виде савезника који спречава руску експанзију у Средоземљу. Самим тим, ове силе постале су заштитнице Османлија, као и Аустрија која је у руском продору на Балкану видела опасност по сопствене интересе. Споразумом са Турцима руска дипломатија је покушала да реши Источно питање у своју корист и истовремено избегне директну конфронтацију са западним силама. Међутим, Ункијар-искелесијски споразум није допринео успостављању трајног савезништва Истанбула и Санкт Петербурга, јер су процене турских владајућих кругова биле такве да ће свој суверенитет и интегритет, као и шансе за економски развој, најбоље очувати уз подршку Запада. Самим тим, Николај I се морао вратио традиционалној руској политици решавања Источног питања војним путем. Кримски рат (1853–1856) представљао је отрежњујући и тежак пораз за Русију који јој је јасно ставио до знања да самоиницијативно неће моћи пресудити „Болеснику на Босфору“. Суочена са коалицијом западних земаља које су подржале Османлије Руси су доживели понижавајући пораз којим су изгубили ексклузивно право заштите балканских Хришћанска, али и држања ратне флоте у Црном мору. Кључне предности, које су Руси деценијама стицали у процесу решавања Источног питања, Париским миром из 1856. године биле су изгубљене.
Међутим, већ двадесетак година касније, 1877. и 1878. године руски цар Александар II предузео је нови поход против Османлија. Користећи новонастале политичке околности у Европи изазване уједињењем Немачке и слабљењем Француске, Александар је избегао стварање коалиције западних земаља против Русије и нанео одлучан пораз султану. Тешки услови мира Турцима су издиктирани у Сан-Стефану 1878. године, а као круна руске победе на Балкану требала је да никне Велика Бугарска. Након, Петра Великог који је играо на карту Срба, Катарине која је правила планове са Грцима, Александар II је одлучио да се ослони на Бугаре. Велика Бугарска је требала да буде продужена рука Русије на Балкану и непремостива брана сваком утицају који би са запада ишао према Босфору и Дарданелима. На тај начин, ти „геостратешки драгуљи“, били би изоловани и спремни за потпуно преузимање од стране Русије. Међутим, овај тријумф Санкт Петербурга у решавању Источног питања Запад није могао да допусти. Под притиском и претњом рата Санстефански мир је ревидиран на Берлинском конгресу 1878. године. Самим тим, тековине руских успеха у највећој мери су неутралисане. Да ствар по руске интересе буде и гора, Бугарима је требало само неколико година да се од своје велике ослободитељке окрену ка Западу, чиме је руска пробугарска стратегија доживела потпуни фијаско.
Последњи неуспех да реши Источно питање у своју корист Русија је доживела током Балканских и Првог светског рата. Руска дипломатија тада је добро уочила да је најбољи начин за остварење њених интереса на Балкану то што ће подржати Србе, Грке и Бугаре да се заједнички обрачунају са „Болесником на Босфору“. На тај начин избегла би своје директно мешање, а самим тим и неминовну реакцију Запада. Уколико би у свом науму и успеле независне и суверене балканске државе, међусобно повезане и у блиским везама са Русијом, биле би најбоља гаранција да традиционалне анти-руске политике западних сила ту више неће имати ослонац. Међутим, како је Први балкански рат био велика победа савезника и Русије, тако је Други балкански рат био њихов трагичан пораз. Свађа око плена унела је „јабуку раздора“ у савезнички табор, што је отворило врата интригама и мешању западних сила жељних да разбију Балкански савез. Нажалост у томе су и успели. Уместо победе идеје „Балкан балканским народима“, тријумфовале су нове поделе и реваншизам са којим је цео регион ушао у Први светски рат. Током тог, до тада највећег сукоба у историји човечанства, савезници из Антанте, у случају победе, гарантовали су Русији остварење њеног сна о контроли над мореузима. Међутим, Руска револуција 1917. године то питање је учинила беспредметним. Источно питање на крају Великог рата решавано је без учешћа Русије опхрване грађанским ратом.
Након Првог светског (1914–1918) и Грчко-турског рата (1919–1922) многи су сматрали да је на Источно питање стављена тачка. Посебно када је након Другог светског рата и формирања ОУН, као гаранта неповредивости граница, затечено стање на Балкану верификовано нормама међународног права. Међутим, делује да је распад Југославије ту вишедеценијску реалност пореметио. Односно, да је тиме Источно питање на својеврстан начин поново отворено. Што се тиче Русије то се десило у најгорем могућем тренутку. Тачније, онда када је рушење Берлинског зида означило њен пораз у Хладном рату, што је између осталог, за последицу имало распад СССР-а. У таквим околностима Русија није имала ни времена ни снаге да се бави Балканом. Последице по њене интересе, сходно томе, биле су катастрофалне. Уласком Румуније и Бугарске у НАТО и ЕУ Запад је почетком XXI века заокружио Балкан као своју интересну сферу, максимално изоловану од утицаја из Кремља. Што се тиче мореуза, пловидба кроз Босфор дефинисана је конвенцијом из Монтреа усвојеном још 1936. године. Узмемо ли у обзир да су они и даље под контролом Турске, која се данас никако не може назвати „Болесником на Босфору“, онда можемо закључити да је то питање затворено. Самим тим, уплив Русије на Југоистоку Европе понајвише је везан за питања јужне српске покрајине Косова и Метохије и уређења Босне и Херцеговине. Односно, утицај Русије превасходно се манифестује кроз институционални оквир у међународним центрима одлучивања неопходним у доношењу одлука за ова два горућа балканска питања. Наравно, економско-енергетске везе Русије и овог дела Европе свакако не треба занемарити, али ни преценити. Управо због свих поменутих чињеница можемо закључити да у овом тренутку делује да се Русија вратила четврт миленијума уназад и да бије битке које је Катарина Велика давно добила. Тачније, Русија данас поново покушава да се учврсти на Црном Мору и приоритет су јој Крим и његово залеђе, док је Западни Балкан сувише далеко и ван њеног реалног утицаја.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770–1914). Политичка историја Европе (1815–1871), Завод за уџбенике: Београд, 2010.
Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770–1914). Друштвена и политичка историја Европе (1871–1914), Завод за уџбенике: Београд, 2010.
Павел Миљуков, Историја Русије, Народна култура: Београд, 1939.
Фјодор Успенски, Источно питање, Логос: Београд, 2013.
Милован Ђ. Миловановић, Источно питање, ЦИД: Арт прес: Београд, 2020.
Остави коментар