Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Исток или Запад – дилема пред којом се Русија свакако не налази први пут. Међутим, чини се да је данас она актуелнија више него икад у последњих три века. Тачније, то питање се није на овако озбиљан начин ни постављало још од времена Петра Великог, који је пред истом дилемом био крајем XVII и почетком XVIII века. Наиме, од ескалација рата у Украјини, 24. фебруара 2022. године, земље политичког Запада ушле су у економски, медијски, културни, а делимично и војни обрачун са Русијом. Односно, санкцијама наметнутим руској држави, уз отворено наоружавање Украјине, САД и њихови европски партнери отпочели су сваки могући рат против Русије, сем директног оружаног. У тим околностима Руска федерација, нашла се дубоко изоловане у односу на Запад, што свакако оставља значајне последице по функционисање те земље. Посебно када узмемо у обзир да је Русија не само деценијама, већ вековима уназад, важан део европског цивилизацијског, културног, али и политичког круга. Управо ту, на старом континенту Русија је базирала не само центар свог свеукупног развоја, већ и средиште ширења сопственог политичко – безбедносног утицаја. Самим тим, та дилема Исток или Запад, која се данас поставља пред Русију, суштински је изнуђена и вољом Запада подигнута на пиједестал као једно од најважнијих питања. Са друге стране, колико год идеја драматичног заокрета спољнополитичке, економске, културне, спортске и сваке друге орјентације Русије према Истоку деловала као једино могуће решење, чињеница је да би она изискивала нимало лаке ни једноставне резове. Односно, та промена захтевала би радикалне и свеобухватне резове у руском друштву. Свакако не исте, али у доброј мери сличне онима које је пре више од три века у тој великој евро-азијској земљи спроводио Петар I Романов, највећи реформатор у Историји Русије.
Није Петар I (1672–1725) случајно добио надимак „Велики“ или „отац нације“. Дубина и далекосежност промена које је спровео у руском друштву оставиле су трајне последице по даљу судбину те земље. Не само што је увео Русију у ред великих европских и светских сила, Петар је пресудно утицао и на то да се Русија потпуно отвори према Западу. Тачније, да прихвати западне принципе као темељ свог даљег економског и културног, односно, општедруштвеног развоја. Није таква одлука Петра Великог била нимало случајна. У младости, док му кормило државе још увек није било у рукама, Петар се упознавао са научно-технолошким, као и културним достигнућима Запада. У Русији тог времена готово при сваком већем граду, трговачком центру, постојале су својеврсне западњачке четврти. Насеобине, ограђене и изоловане од обичног руског света, у којима су боравили и живели Европљани, махом трговци, послом везани за Русију. Ове насеобине, уређене потпуно у складу са европским стандардима тог времена, представљале су Петров први контакт са западњачком културом. Посећујући тамошње кафане, дружећи се са трговцима, морепловцима и војницима, Петар је стекао прва искуство о европском начину живота и достигнућима. Односно, о свему ономе што је тај део света учинило супериорним у односу на остатак наше планете, па и тадашњу Русију. Управо су те чињенице пресудно утицале на Петра да, онда када преузме власт, започне радикалне реформе унутар руског друштва и то баш по западном узору. Истовремено, спроводио је одлучну експанзивну политику према Балтичком и Црном мору, не би ли својој земљи обезбедио стратешки важан приступ светским пловним путевима.
Све до 1689. године Петар I је живео у сенци своје полусестре Софије Алексејевне која је као регенткиња вршила власт у земљи. Петар и његов старији полубрат Иван, иначе и физички и умно болестан, били су савладари, али без могућности да утичу на кључне политичке токове. Тек након што се директно обрачунао са полусестром, затворивши је у манастир, Петар је те 1869. преузео власт. Додуше, пошто је још увек био малолетан регентску дужност обављала је његова мајка Наталија, које ће практично све до своје смрти имати пресудан утицај на политику земље. Зато, тек од 1694. године Петар у пуном капацитету преузима власт и креће у реализацију својих великих планова. Млади руски цар је добро разумео да моћ западно-европских земаља почива на флоти, како војној тако и трговачкој. Територијално, Русија тог времена, била је највећа европска земља, али изузетно ограниченог приступа морима. Тачније, сем луке Архангелск на Белом мору, која је добар део године била окована ледом, Русија није имала приступ ни Балтичком ни Црном Мору. На северу Балтиком је господарила моћна Шведска, једна од војно најорганизованијих држава тог времена, док је на југу Црно море контролисала, преко својих татарских савезника на Криму, снажна Османлијска империја. Првобитни план Петра Великог био је да искористи Велики турски рат (1683–1699), како би обезбедио својој земљи излаз на Црно море. Петар успева, додуше из другог покушаја, 1696. године да заузме утврђење Азов и обезбеди приступ своје земље Азовском, а индиректно и Црном мору. Међутим тај први велики Петров успех на међународном плану није значио и трајну орјентацију руске експанзионистичке политике према југу.
Пошто није успео, током своје велике дипломатске мисије („Велика амбасада“) по европским земљама, да обезбеди савезнике за даљи рат против Османлија, окренуо се Балтичком мору. Иначе, иако Петрово готово једноипогодишње дипломатско пропутовање по Европи није дало резултате у прављењу антитурске коалиције, у нечему ипак јесте. Петар се из ове дипломатске мисије вратио са стотинама стручњака, занатлија, радника, свих оних које је повео са собом како би му били ослонац у научном, привредном и културном модернизовању Русије. Петар је то пропутовање искористио да се из прве руке упозна са достигнућима западних држава. Није се либио да под лажним именом обилази холандска и енглеска бродоградилишта, радионице и друге производне погоне. Чак је као обичан упосленик радио у холандском бродоградилишту како би стекао драгоцено знање и искуство које ће применити у својој земљи. Иначе, био је веома специфичан владар, превасходно практичар, а тек онда мислилац и теоретичар. Неретко је лично, не само надгледао већ и учествовао у изградњи бродова или војних и других инфраструктурних објеката. Такође, није био од оних крунисаних глава који су из престонице управљали земљом. Као веома оперативан владар неретко је лично предводио дипломатске мисије и војне походе. Директно је учествовао у стварању савеза Русије са Пољском, Данском, Бранденбургом и Хановером против Шведске, као што је и предводио своју војску у Полтавској бици, најважнијем и пресудном боју у том за Русију судбоносном Великом северном рату.
Наиме, пошто је успео да оформи антишведску коалицију Петар се упустио у рат који ће трајати двадесет једну годину, од 1700. до 1721. године, и који ће обележити његову владавину. Током тог обрачуна са Шведском трпео је и тешке поразе, као онај код Нарве на самом почетку рата, када је изгубио готово целокупну војску и артиљерију. Међутим, надљудском упорношћу, истрајношћу и одлучношћу обновио је и реформисао руску војску. Уводећи регрутни принцип у њену попуну, модернизући је оружано и тактички, Петар је створио једну од најреспектабилнијих сила на Старом континенту. Међутим, сво то време, упоредо са вођењем рата, радио је на увођењу реда у пореском систему, државној управи, Цркви и племству. Па се чак бавио и физичким изгледом и облачењем руског владајућег сталежа. Наиме, Петар је формирао Синод, као највиши орган православне цркве у Русији, и то са лаиком на његовом челу. Тиме је Цркву потпуно потчинио себи, сламајући моћ црквених великодостојника. Стари руски календар, који је рачунао време од постанка света, заменио је Јулијанским. Нова година у Русији више се није обележавала у септембру, већ првог јануара и то уз упражњавање појединих западних обичаја. Исто тако, обавезао је своје племство, да носи европска одела и да брије браде. Терао је руске аристократе да по угледу на Европљане организују балове и да на њих воде супруге, које су морале носити модерне западњачке хаљине. Све то изазивало је бројне потресе, а понекад и побуне, у конзервативном руском друштву тог времена. Појединци су у Петру видели отелотворење антихриста, а у његовој владавини најаву скорог доласка Судњег дана. Међутим, непоколебљиви руски цар није дозволио да га било шта спречи у спровођењу своје историјске мисије, а то је да Русију модернизује и окрене ка Западу.
Победа у Великом северном рату Петру је омогућила да реализује своје циљеве. Русија је добила широк прилаз Балтичком мору на ком је већ 1703. године започела градња нове руске престонице, Санкт Петербурга. Изграђен на ушћу Неве у Балтичко море, Санкт Петербург је истовремено представљао и руски прозор ка Европи и најбољи пример како је Петар видео будућност Русије. Прављен по узору на европске градове он је до данас остао симбол Петрових тежњи да „вестернизује“ Русију. И није Петар Велики све то радио због неке опчињености Западом и његовом културом, помодарства или због осећаја инфериорности и потцењивања сопственог народа. Петар окреће Русију ка Западу пре свега зато што је уочио да је тај део света постао центар глобалног развоја. Место где се креирају не само нове вредности, већ и средиште научних и техничко-технолошких иновација. Петар није желео да његова земља остане по страни тих процеса који су запад Европе учинили толико моћном и супериорним у односу на остатак света. Односно, добро је разумео да уколико Русија не испрати те важне развојне токове, веома лако може допасти у инфериоран, па можда чак и колонијалан положај у односу на развијене европске државе. Зато је и начинио тај велики, визионарски, искорак усмеравајући даљи развој своје земље ка Западу.
Данас, када говоримо о дилеми која се поново након више од три века поставља пред Русију, а то је Исток или Запад, дело Петра Великог може бити добар пример за извлачење драгоцених поука. Наиме, свакако да је овај рата санкцијама Запада против Русије актуелизовао ово питање. Међутим, то не значи да оно већ годинама уназад није нешто о чему се у одређеним руским политичким и научним круговима расправља. Глас оних који говоре о томе да је руска будућност на Истоку све је јачи, поготово како економска моћ Запада опада, док се у Азији формира нови центар глобалног развоја. Данас се Русија на својеврстан начин налази у сличној ситуацији, као и у време Петра Великог. Само што се крајем XVII и почетком XVIII века суочавала са дилемом, остати зачаурен у традиционалном миљеу тадашњег руског друштва и изолован у свом делу источне Европе или се отворити ка средишту економског и технолошког развоја на западу континента. Док се данас пред Русијом поставља нешто другачије питање, остати изолован у покушају тражења заједничког језика са Западом или направити нови велики историјски заокрет, само овај пут ка Истоку. Петар Велики ту не би имао дилему. Колико год то било тешко и болно он би изабрао онај пут који би његовој земљи обезбедио најбржи могући развој. Без обзира на страну света, као и изазове који се на том путу налазе. Бескомпромисно би кормило свог брода окренуо тамо где је центар глобалног развоја, односно тамо где је будућност.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Џејкоб Абот, Петар Велики. Каруповић: Београд, 2008.
Роберт К. Меси, Петар Велики: његов живот и свет. Том 1. Лагуна: Београд, 2019.
Роберт К. Меси, Петар Велики: његов живот и свет. Том 2. Лагуна: Београд, 2019.
Павел Миљуков, Историја Русије. Народна култура: Београд, 1939.
Фјодор Успенски, Источно питање. Логос: Београд, 2013.
Остави коментар