Руска национална идеја 1914. године

Руска национална идеја 1914. године

Аутор: проф. др Саша Марковић, историчар

Уводни осврт

Историјске околности у којима се развијала национална идеја Руса биле су врло динамичне и непредвидиве. Суочена са изазовима модерних идеја, руска друштвена мисао у којој је доминирао конзервативни карактер је трагала за модалитетом свог израза. Тај развојни пут имао је, током деветнаестог века своје специфичне фазе. Под утицајем либеларних идеја, најпре су руски мислиоци негирали да постојећи руски идентитет може да опстане без утицаја из Западне Европе. Одговор на ову негацију било је формирање идеологије самодржавља која је била заснована на традицији органске повезаности и оданости народа цару и цркви. Из ових основа настала су два становишта или учења, један подржава западно-цивилизацијске вредности, а други негује аутохтону руску мисао. Сврставање на једну или другу страну довело је до тога да принципи демократије и политичких и верских слобода буду супротстављени идеји владавине руског цара, доминацији руске православне цркве и словенске узајамности. Подела на западњаке и славенофиле и њихове међусобне оптужбе гурали су руску друштвену мисао у пропаст. Излаз се налазио у покушају помирења ових различитих погледа на свет. Одатле је настала идеја о Русији која је демократски оријентисана, али и верна свом цару, хришћанству и словенским народима. Ова идеја утицала је на руски национални израз. Овај појам је покушао да повеже партикуларност националних тежњи Руса са универзализмом њихове вере. Тиме би Руско царство, које је по свом карактеру мултинационално и мултиконфесионално, од стране најбројнијег народа у њему – Руса, било посвећено уважавању националних мањина и других конфесија осим православно-хришћанске. Из ове  намере да руска национала идеја буде универзална и планетарно прихватљива проистицала је склоност руских мислилаца о специфичној улози Русије у савременом свету. Империјални сукоб интереса великих сила и егоизам национализма, у овом тумачењу елиминисан је руским месијанством, односно јединим правим путем који води према вредностима које је неговао Богочовек – Исус Христ. У овом наративу све већу улогу је добијао емотивни контекст руске националне идеје. Непосредно пред „Велики рат“, руска друштвена идеја је нудила излаз за све националистичке проблеме, а за главног кривца у јачању антагонизма у светским односима је прогласила немачки национализам и милитаризам. Сукоб „крста“ и „мача“, је метафорични израз којег су понудили руски интелектуалци, а који се односио на сукоб Русије, која је узела у заштиту и остале словене против Немачке, која је била представник германске амбиције о светској превласти. Овај антагаонизам је у потпуности превладао и Русију и Немачку укључујући и њихове универзитетске професоре који су подржали интересе својих држава. Срби су у том контексту били узети у заштиту Русије и нису остављени на милост Аустро-Угарском империјализму. Саосећајност Русије и подршка у најтежим тренуцима били су незамењива помоћ Србији у њеном одбрамбеном рату. Оптерећена унутрашњим противуречностима и неприхватљивим економским и војним напорима, Русија је била доследна дефинисаном националном изразу и то све до државне пропасти и револуционарног сукоба.

У потрази за руском националном идејом

Руско царство, почетком двадесетог века била је империја оптерећена бројним друштвеним противурченостима проистеклим, између осталог и из контроверзног интереса да води успешну глобалну политику. Упркос очекивањима, поразом завршен војни конфликт са Јапаном 1905. године извео је незадовољно становништво на улице Москве и Петрограда у намери да покрену процес промена. Постојећи конзервативизам Русије, који је модернизацију друштва условљавао и успоравао захтевима очувања „руске душе“ оличене у царизму, народности и вери допустио је покретање процеса модернизације руског друштва. Руковођен идејом успешне симбиозе традиционалних вредности и савремених друштвено-економских односа, Петар Столипин (1862-1911) трансформише традиционалну Русију враћајући поверење у њену идејну, привредну и војно-политичку моћ на глобалном нивоу. „То је било потребно тако спроводити да се, са једне стране не противи развитку капитализма, а са друге стране, не дозволити при развитку капитализма да се тако брзо униште темељи газдинског домаћинства“ (Карпов 1925, 59). Вођен тиме Столипин је тада и говорио: „нама је потребна велика Русија.“ (Меньшиков  2012, 205) Реформе, пре свега садржане у развоју приватне својине на селу и развоју конкурентности руске пољопривреде су се показале као позитивно искустсво развоја руске државе. „Столипин у улози министара није био бирократа. За темељ руског живота то се показало као струја свежег ваздуха, могућност младе, установљене организације власти, што је у годинама после револуције за многе било прихватљиво и улило је нову наду и веру у државу.“ (Меньшиков  2012, 207 ) Русија је изнова почела да улива поверење Западној Европи у могуће савезништво, а ради контролисања империјалних апетита Немачког рајха. „Императори и империје су били стари, али је империјализам био сасвим нов.“ (Hobsbawm 1987, 60) Јачање Немачке, након њеног уједињена, оствареног на таласу националистичке одлучности и на понижењу Француске, a коју је стимулисао пруски милитаризам био је донекле контролисан политиком канцелара Бизмарка.[1] Његовим одласком, немачки кајзер, вођен одређеним саветима, није више био задовољан доминацијом у Европи, већ је подстицао експанзионистичку политику која се претећи суочавала са етаблираним интересима других сила. (Попов 1990, 263) Правдајући ову своју стратешку визију будуће Немачке непримереним запостављањем немачког интереса и колонијалних прохтева, Вилхем други је своју националистичку фикцију намеравао да оствари војном доминацијом и у облику територијалног проширења. „Национализам који је основан као стандардна верзија националне идеологије и програма, суштински је био територијалног карактера“ (Hobsbawm 1987, 147). Био је то почетак трке у наоружању која је утицала на стратешка повезивања геополитичког простора Европе, а која се сада придржавала пословице „si vis pacem, para bellum.“

Консеквенце овог неизвесног међународног стања утицале су и на уобличавање националних интереса европских држава. Русија је, суочавајући се са сопственим изазовима и ослањајући се на концепт словенофилства, креирала доктрину државног и националног интереса Царства. “Свесловенски савез је јединствена и стабилна основа на којој може да настане аутохтона словенска култура – услов sine qua non њеног развоја. Та мисао је главни ток нашег истраживања“ (Данилевский 2008, 427).  Империјални суноврат Европе оптерећен егоистичним интересима условио је „потрагу за надом“ која ће улити ново поверење у међународним односима. Утицајни друштвени мислиоци Русије, руковођени изазовом потраге за одговором понудили су „руску идеју“ као излаз из антагонизама. „Руска мисао, руска искања с почетка 19. века и почетка 20. столећа сведоче о постојању руске идеје, која одговара карактеру и позиву руског народа. Руски народ је религиозан по својему типу и по својој душевној структури. Религијски неспокој својствен је и онима који не верују.“ (Берђајев 2006, 229)

Стварање словенског света – „Славянского мира“ (Данилевский 2008, 611)  као противтеже идејно истрошеном Западу условљавао је одређна неразумевања која су доприносила поспешивању наратива о „нецивилизованом Истоку“ и Русији као њеном типичном представнику. „Током 19. века Европљани нису веровали нити у мирољубивост Русије, нити у мудрост и прогресивност замисли њеног императора. Они су себе убеђивали да Русија тежи ка територијалном проширењу и намери да покори све своје суседе… Западна Европа не познаје Русију.“ (Ильин 2015, 43)  Наговештај изразитог конфликта културних вредности постао је источник аутохтоне мисли руски интелектуалаца. „Борба са Западом је јединстено спасоносно средство како за излечење наше руске културе, тако и за развитак општесловенских симпатија.“ (Данилевский 2008, 520)  Детектовање руске јединствености која је прихватала културни „клинч“ са западом није значила негирање западне цивилизације. Сасвим супротно, вредности Запада биле су прихватљиве, али су њихове државно-интересне адаптације у Русији биле пример редукције основног израза вредности. „Индивидуална слобода је принцип европске цивилизације; она не трпи ограничења и може једино сама себе да ограничи… Њена примена незаустављиво ће нас увести у демократску конституцију државе која је заснована на општем праву гласа“ (Данилевский 2008, 286).  Преточене у интересе, вредности су мутирале у сопствено идеолошко наличје које је подстицало егоистичну самоувереност претећи тако, уобразиљом нихилизма опстанку европске цивилизације којој се и Русија приклонила. „Шта је то нихилизам ? Нихилизам је материјализам и ништа више“ (Данилевский 2008, 349).

Руска друштвена мисао која је стварала идентитет народа и тадашњој државној доктирни била прихватљива, осим студиозне критике постојећих цивилизацијских интереса понудила је свој концепт изласка из постојеће кризе. Овај излаз био је ослоњен на суочавање са сопственим недостацима. Најпре је, почетком 19. века руска друштвена мисао била је заснована на потпуном негирању сопствених вредности. „Чаадајевљева философска писма значајна су због поређења које је аутор начинио између Русије и Запада, и то на штету прве. Према његовом мишљењу, Русија свету није дала ништа вредно. Напротив, ако у Русији има нечег што вреди, онда је то узето са Запада.“ (Коплстон 1992, 38) Нада се временом, у овом контексту проналазила у људској солидарности и хришћанском поверењу у људско покајање и његову Христоликост. “Није у нашој власти да се други лепо односе према нама, али је у нашој власти да будемо достојни таквог односа.  Ми не смемо размишљати о томе шта ће нам други рећи, већ о томе шта ћемо ми рећи свету… Битно је да је Нову Реч Русије Достојевски непогрешиво наслутио. То је реч помирења за Исток и Запад у савезу вечне истине Божије и слободе човечије.“ (Солојов 2006, 92)

Из овог верског филантропизма и уверења у потребу приближавања европских цивилизацијских дискурса проистицала је потрага за упориштима која ће омогућити сарадњу. “Русија је довољно показала и Истоку и Западу своје физичке снаге у борби са њима – сада је на њој да им покаже своју духовну снагу у измирењу.“ (Солојов 2006, 90)  Одговорност у вези са овим потенцирањем „измирења“ је била велика, тим пре што је могла да се протумачи као одбацивање традиционалних руских интереса. Ипак је овај дискурс био јединствена визија која потиче из Русије и која је надахнута редефинисањем улоге хришћанске вере у околностима технолошког напретка и геополитичког прегруписавања. Руска идеја, остварена на темељу православља реафирмисала је свој постојећи месијански каракатер. „Руски месијанизам може прихватити и човек Запада, који поштује своју велику и свету културу, и чак га прихватају неки пророчки оријентисани западњаци.“ (Берђајев 1996, 138) Национализам – окарактерисан као територијални егоизам политички јединственог народа могао је бити превладан, у искуству таласа нове „хришћанске наде“ као дело сарадње, а не дело антагонизма. Овај правац мишљења изразио је Владимир Соловјов, тврдећи да “идеја нације није оно што она сама о себи мисли у времену, већ оно што Бог о њој мисли у вечности.“ (Солојов 2006, 100)  Разобличавање егоизма националне идеје и трагање за њеним вредностима које би могле да јој омогуће опстанак налазе смисао о постојању у универзализму откривеном у Јеванђелима. “Русија још није отпала од смисла свог постојања, није се одрекла вере и љубави своје прве младости. Она је још увек слободна да се одрекне таквог политичког егоизма и националне затуцаности који ће неизбежно довести до слома наше историјске мисије… у Новом Завету нема ни речи о било каквим посебним нацијама и чак се изричито наглашава да никакав национални антагонизам више не може да има места…“(Солојов 2006, 107) Овај контекст је дакле био у супротности са присутним етнофилетизмом, односно приступом да је универзализам хришћанства подређен националној идеји.

Руско царство, у концепту идеологије самодржавља – која је доминирала у 19. веку почивало је на верској припадности и народном поверењу.  Упркос томе, демографска структура становништва Царства указивала је на њен мултинационални карактер. Уважавање демографске ситуације и ослонац на хришћански универзализам утицали су на јачање идеје о патриотизму који уважава национални и конфесионални диверзитет са једне стране и окренутост према појединцу са друге стране. Руско самодржавље се трансформисало у правцу поспешивања одговорности према грађанима. Идентитет човека, појединачно, подразумевао је његов снажан емотивни и рационални израз. Њихов однос почивао је на интуитивном приступу којег је неговала вера личности вођена човекољубљем – идеја о Богочовеку. „Ungrund и христологија… Основни и изворни феномен религијског живота јесте сусрет и узајамно деловање Бога и Човека, кретање Бога према човеку и кретање човека према Богу. Зато не би требало почети филозофирати или теологизирати ни од Бога ни од човека него од Богочовека.“ (Лубардић 2003, 40) Опасност неговања ове религиозне идеје лежала је у њеној идеологизацији која је нудила мистицизам као уточиште од стварности. „…Путем уједињавања у једну целину свих духовних сила (разума, осећања, естетске моћи суђења, љубави, савести и тежње ка истини) човек стиче способност за мистичну интуицију и созерцање. Изворе овакве философије је нашао у делима црквених Отаца.“ (Лоски 1995, 35) Мистицизам је могао да успе једино у околностима неповерења у сопствене ставове и услед разочарења поводом њиховог неразумевања. Треба истаћи да је овај концепт осећајне широкогрудости руске националне идеје, врло споро, понекад и никако успевао да се супротстави постојећем руском национализму. Новонастале околности ратне страхоте утицале су на пробој универзализма руске националне идеје насупрот национализму, али су могле и оне да буду изневерене и тиме изнова разочарење у стварност могло је да тражи уточиште у мистицизму. „Ако су деценији пре рата представници најекстремније русификације тежили да обрате националне мањине у православну веру и асимилују их у руску културу, рат је донео квалитетне промене.“ (Лор 2012, 199,200)

Ипак, уочи „Великог рата“, својом ширином разумевања и толеранцијом других обичаја и традиција, Русија је претендовала да постане отаџбина актуелне демографске, конфесионалне и националне разноликости народа који живе у оквиру царства и да се нада остварењу идеје свесловенског јединства али и заједништва са другим народима у оквиру уобличене „саборности“ – хришћански утемељене али социјално актуелизоване. „Ја сам уверен, да је једино Русија која је имала талентоване вође могла да реши, још пре три-четири хиљаде година словенско питање које је део наше данашње трагедије.“ (Меньшиков  2012, 217) Ослонац руске националне идеје на цркву је био незаобилазан. Ипак, утицај национализма требало је контролисати. „Модерни национализам је још више посветовњачио националну самосвест источноевропских народа и тако код њих пореметио смисао за хришћански универзализам.“ (Мајендорф 2008, 293,294) Руски државни идеолози били су одлучни у намери да превладају овај покушај редукционизма хришћанског учења. „Руски народ је народ хришћански… Али дух националног егоизма не даје тако лако себе  на жртву. Код нас је он нашао начин да се утврди, а да се притом отворено не одрекне свог религиозног карактера, иначе својственог руској националности.  Не само да се признаје да је руски народ, народ хришћански, већ се надмено изјављује да је он хришћански народ по првенству и да је Црква истинска основа нашег националног живота. Али све се ово говори само због тога да би се истакло да Црква постоји искључиво код нас и да ми имамо монопол над вером и хришћанским животом.“ (Солојов 2006, 100) Подржан од стране цара, овај верски монопол цркве као организације, у контексту овог становишта могао је да доведе до политичке острашћености која није ништа мање експанзионистичка од оне политике коју доживљава као агресора. „На тај начин Црква, која је у стварности неразрушива лествица васељенског јединства и солидарности, постаје за Русију паладијум уског националног партикуларизма, а често и пасивно оруђе егоистичке политике мржње.“ (Солојов 2006, 100)

Креирање универзализма руске националне идеје имало је упориште у наглашеном синкретизму национализма и хришћанства. „Национални и религијски моменти се преплићу и у неким тачкама се тајанствено спајају.“ (Берђајев 1990, 86) Он је проистекао из савременијег третирања православља, односно из либерализације идеје о слободи воље и избора, а у покушају да се традиционално учење православња модернизује. „Покрет за обнову у руској православној цркви био је део општег кретања ка религиозном модернизму које се почетком двадесетог века уочавало у већини хришћанских заједница.“ (Билингтон 1988, 584)

Искључивост националистичке перцепције била је „оплемењена“ вером која тражи разумевање за другог надајући се очувању сопственог. Овај приступ био је последица доминације „интуитивности“ у сагледавању друштвених идеја. Српски народ је такође неговао наратив оваквог приступа. „Срби су се вером ослобађали националог самољубља и свих окова историје, развијајући стално свест о дубокој и органској вези са другим народима и њиховим културама, што уопште није тешко доказати. (Биговић 2000, 223) Насупрот научној доктрини, националну идеју креирао је уметнички израз Достојевског пре свих, али и Пушкина, Гогоља, Толстоја и др. „Без детаљнијег приказа схватања решења Источног питања код Достојевског, треба имати на уму да се у Дневницима писца улога Русије у светској историји ипак не своди само на мисију заштите и ослобођења Словенске браће. Напротив, та политичко-историјска мисија изведена је из општије вере у месијански карактер руског народа – његове идеје која (националном) партикуларитету придаје универзални, васељенски значај и функцију.  Иако је сматрао да сваки велики народ себе сматра спасењем за свет, Достојевски је у говору о Пушкину који је одржао 1880. године тврдио да је вера у светско-историјску месијанску улогу оправдана једино у случају Руса.“ (Суботић 2013, 53) Руски народ је своју националну идеју приклонио много ширим вредностима у нади да ће избећи сопствену ограниченост. „Шта је национализам ? То је алгебарски х, што значи веома сложен и вишеслојан садржај. Али суштина национализма је племенит егоизам, сазнајни и трезвени, упоран као душа, као савест.“ (Меньшиков  2012, 210)

Племенитост је могла да се оствари и кроз саосећање за непримерене и неоправдане патње других како блиских народа – међу њима били су и Срби, тако и оних са супротним погледима. Зато Берђајев и пише да: „тајна сваког националног бића заслужује саосећање, у њу треба пронићи чак и када је реч о нацији која нам је непријатељска.“ (Берђајев 1990.75) Рефлексија овог става у спољној политици, по тумачењу одређених савремених кругова руске историографије била је „мирољубивост“, а не ратнохушкачка пропаганда. (Мультатули 2014, 23)  Овај дискурс био је присутан у Русији још од времена прихватања хришћанства када је континуитет православља из центра у Цариграду пренет у Москву са намером да наредног не буде. Есхатолошки карактер ове идеје и месијанска улога Русије, заправо је прожео не само духовну и друштвену мисао  Русије уочи „Великог рата“, већ је био присутан и у јавности кроз неговање штампане речи. „После пада другог Рима, трећи Рим-Москва—довољна је себи самој; четвртог Рима неће бити.“ (Русская мысль 1914, 41)  Потреба за одговорима на „крајња питања“ која се изнова обнављала међу руским интелектуалцима који су нудили сопствене визије опстанка, заправо је крила рањивост и непостојаност понуђених одговора у вези са националном идејом Руса и „несигурност у погледу сопственог идентитета…“ (Суботић 2013, 113) И Николај Берђајев је на недостатке  националне идеје Руса такође упозоравао пишући да је „национална самосвест још увек нејасна и хаотична..:“ (Берђајев 1996, 138).

Пред Први светски рат формулација о „Москви као трећем Риму“, која је везана за провобитну интерпретацију монаха Филотеја са почетка 16. века и која се тумачила у православном верском контексту, у актуелним временима, али и након Бољшевичке револуције – постала је политички програм државе која је свој национални интерес поистоветила са посебном месијанском улогом. „Одређење месијаниза као кључне карактеристике дугог трајања – од средњевековне Московије до Совјетског Савеза – пренето је из сфере историје идеја и филозофије историје у политичке анализе међународних односа.“ (Суботић 2011, 173) Овај дискурс о посебности сопствене државне и националне улоге није био европски преседан, (Hosking  2006) али је његов ирационални карактер – који апстрахује историјске процесе, за разлику од других примера био много више посвећенији намери придобијања емотивне подршке како појединца тако и народа. „У овим сасвим различитим историјским контекстима упорно се обнавља формула према којој је Москва – трећи Рим. У односу на друге сличне националне формативне митове аисторичност и есенцијалистички карактер ове формуле не представља нешто посебно и неуобичајено.“ (Суботић 2013,63) Одлучност у намери да се интереси који очигледно угрожавају идентитет других, остваре по сваку цену условили су војно-политичку и геостратешку подељеност Европе. Разматрајући ове противуречности савременог друштва, у покушају да их разумеју и одреде се према њиховим поривима и мотивима, руски интелектуалци су поражавајући антагонизам, ослањајући се на словенску посвећеност и традиционалност тумачили намером да се свет слободарског духа и људског поверења покори пред налетом моћи и бруталне организације силе. Метафорично, сукоб Русије и Немачке, који се очекивао, јер се за поводом интензивно трагало био је одређен терминима „Мач“ и „Крст“. „Мач“ је представљао необуздану и амбициозну моћ немачког Рајха, а термин „Крст“ је представљао смерност, правдољубивост и саосећање са сународницима и словенским народима, пре свих са српским. „Када је разбојнички мач био извучен из корица и био размахнут над малом Србијом, Руски народ се подигао против њега са крстом.“ (Эрнъ 1915, 6) Немачки рајх је, у овом контексту тумачен као државни провизоријум милитантне структуре чија је свакодневница подређена неговању и јачању војне моћи. Треба истаћи да су руски интелектуалци већ годинама уназад Немачку називали „Пруска империја“ и „утврђени логор.“ (Кареев 1883)

[1] Разматрајући немачку националну идеју, уочи Великог рата, руси су континуитет њене империјалне агресивности проналазили и у политици  Бизмаркове доминације. „Основна идеја бисмаркове политике било је неуважавање народне индивидуалности и међународних односа.“ (Русская мысль 1914, 48).