Аутор: Ђорђо Сладоје
Ко хоће да разумије свијет у којем још увијек живимо, најбоље је да пажљиво слуша и гледа, те да логички пореда чињенице које је до сржи оголио несрећни руско-украјински рат у америчком аранжману и интересу. Не треба се при том враћати у далеку прошлост на Наполеонове, а потом и Хитлерове походе да испуне вјечити сан Запада – освајање и покоровање великог и несавладивог руског царства. Биће довољно да се присjетимо пада Берлинског зида који је и код нас дочекан као тријумф демократије и слободе над тоталитаризмом. Испоставиће се, међутим, да се Берлински зид обрушио на нас и у крваве комаде раздробио земљу која се звала Југославија, направивши пометњу и на другим мјестима. И више од тога – срушени зид је отворио капије за још један поход на Русију, што је готово опсесивни циљ Америке и њених европских савезника. Није праведно да само једна земља располаже оноликим сибирским богатством, уздахнула је једном Медлин Олбрајт.
Услов Русије за рушење Берлинског зида биле су чврсте гаранције Запада, прије свега Америке, да се НАТО неће ширити на исток, односно на бивше чланице Варшавског пакта који је у међувремену растурен. За то вријеме, несрећни Горбачов је спроводио перестројку која ће се завршити распадом совјетске империје, сломом комунистичког пројекта који је самог себе изнутра урушио и преображајем бивших република Совјетског Савеза, међу њима и Украјине, у независне државе. Све те земље пролазе кроз тешку и драматичну економску и политичку кризу. Русија је такође у транзиционом процесу силно пострадала, а њено руководство, на челу са Јељцином, пристајало је на све оштрије и циничније уцјене, прије свега Америке која је, као побједница хладног рата, остала једина свјетска велесила. Економски ослабљена, варварски опљачкана споља и изнутра, и политички дезоријентисана, Русија је преко ноћи постала релативно лак плијен, што Запад није желио ни смио да пропусти. Договор о неширењу НАТО-савеза ипак је, као толики други, по језуитско-макијавелистичкој логици и обичају грубо прекршен. За релативно кратко вријеме у НАТО су ушле све бивше чланице Варшавског уговора, али и балтичке новостворене државе Естонија, Литванија и Летонија, па Бугарска, Румунија, Молдавија, Словенија, Хрватска, Албанија, Македонија и Црна Гора, а све чешће се помиње и идеја да се и Косово по кратком поступку прими у Алијансу.
Русија је дуго била немоћна да се том процесу супротстави, што је на Западу протумачено као коначни слом великог противника који ће напокон бити освојен и покорен, али ће се показати да је то ипак био рачун без крчмара.
Доласком Путина на власт, Русија ће у посљедњи час бити спасена, а онда наставити да се, са тешком муком, опоравља и усправља. Западне силе су настојале да тај руски успон, економски и војни, спријече по сваку цијену, за шта ће им Украјина послужити као најподеснији „савезник“. Већ испробаним методом, тзв. ружичастом револуцијом, и овдје је извршен државни удар и на мјесто легитимно изабране власти доведена група послушника која ће реализовати туђе идеје. Нешто слично се догодило и са разним прољећима у Либији, Ираку, Авганистану, Сирији, Судану, Јемену, Руанди, Сомалији, Еквадору, Панами и многим другим земљама, која су се завршавала поларном зимом, као што се и ружичасте рево-луције, скоро по правилу, завршавају у крви. Тако је сурово бомбардована и наша земља под изговором хуманитарне интервенције, а у ствари зато што није пристала да се добровољно одрекне Косова и Метохије, свог историјски, културно и идентитски најважнијег дијела. Гдје год су дошли западни усрећитељи, умјесто демократије оставили су хаос, а од људских права једино – право на избјеглиштво.
Тако је и у Украјини, у тзв. Мајдан-револуцији, практично извршен државни удар, а на власт доведен бивши комичар, кога су здушно подржавали све бројнији неонацисти, који су били спремни да у име државе тероришу припаднике руског народа, који претежно живи у доњецко-луганској области. У својеврсном грађанском рату те су области успјеле да успоставе неку врсту аутономије, која је била под непрестаним украјинским нападима. Уз то, Руси су 2014. године, на основу референдума, вратиле у састав Русије Крим који је Стаљин поклонио Украјини.
Због нарушавања територијалног интегритета Украјине, Русији су уведене жестоке санкције, док због кршења инегритета Србије нико није кажњен, а многи су и награђени. Запад је наставио да интензивно наоружава Украјину с крајњом намјером да је прими у НАТО и тако буквално уђе у руско двориште. При том је остајао глув на руска упозорења и бриге за сопствену сиигурност, па чак и интензивирао антируске активности у балтичким земљама, Пољској, Румунији, а нарочито у Украјини. Русија је одлучила да крене и ко зна гдје ће се зауставити. То је на Западу изазвало незапамћену хистерију и увођење санкција економских, политичких, финансијских, културних, медијских, персоналних и других, какве историја не памти, а које су равне „објави рата“. Под утицајем Америке, који је и даље огроман, санкције су увеле све европске земље, осим Бјелорусије и Србије.
Забрањују се и прогони, и све оно што би на Русију и најмање подсјећало. Она се избацује из важних економских и финансијских институција, а пријете јој и прогоном из Уједињених нација; руски спортисти се искључују из међународних такмичења, отпуштају се диригенти, балерине, забрањују се књиге Достојевског и музика Чајковског, и тако даље. Наши комунистички и други цензори, на које се све вријеме жалимо, обични су дилетанти спрам ових који бране врли, слободо-љубиви и лицемјерни свијет. Строгим санкцијама биће, по прилици, подвргнуте и чувене бабушке и руска салата која шири малигни утицај на Балкан, али и шире.
Како год се заврши овај трагични братоубилачки рат, свијет више неће бити исти. Неће ни Кијев у којем је рођена и крштена Русија. А ми ћемо добро проћи, ако нас не оптуже да смо изазвали још један велики рат.
Остави коментар