РУСКА СЕНКА НАД СРБИЈОМ, КРОЗ ИСТОРИЈУ И ДАНАС

РУСКА СЕНКА НАД СРБИЈОМ, КРОЗ ИСТОРИЈУ И ДАНАС

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Велики султан Мехмед Освајач је 29. маја 1453. године издао наређење својим војницима да крену у, испоставиће се, последњи напад на зидине Константинопоља, престонице Источног римског царства. Под налетом османских освајача хришћански браниоци су доживели слом, а последњи владар ове хиљадугодишње православне империје Константин XII је погинуо борећи се раме уз раме са својим војницима у очајничком покушају да спасе свој град. Пад Цариграда има један епохалан значај, не само због тога што је представљао важан сегмент једног дуготрајног процеса покоравања балканских држава и народа од стране Османлија, већ и зaтo што је тим чином престало да постоји једно древно царство које се данас под утицајем немачке историографије најчешће назива Византија. Владари те државе су себе сматрали легитимним наследницима римских императора, чуварима античке културе, али истовремено мисионарима и браниоцима православља. Нестанак Константинопоља као великог хришћанског духовног и световног центра са политичке мапе Европе и његово претварање у Истанбул, престоницу једне муслиманске царевине, је потенцијално могло да значи гашења извора животне снаге православне цивилизације. Испоставило се, међутим, да пропаст „Другог Римаˮ није представљало крај хришћанског православног царства. Идеја такве империје је само нашла нове носиоце оличене у владарима који су столовали у Москви, „Трећем Римуˮ, а који су у својој владарској титулацији поред „чувара самодржавља и владара целе Русијеˮ на себе преузели и тај горд и поносит задатак „бранилаца православљаˮ. Кроз историју, руски владари су уистину то и били, велики заштитници на које су се православни балкански народи ослањали како би остварили своје најважније националне задатке, ослобођење и стварање независних држава. Срби су били један од тих народа који су успоставили веома интезивне и плодоносне политичке и културне односе са овом великом силом, а које одржавају и данас.

                Контакти између Србије и Русије датирају још од средњег века и махом су се односили на културну и духовну сарадњу. Занимљиво је поменути то да се Растко Немањић, када је отишао на Свету Гору, од потере коју је за њим послао његов отац са намером да га врати кући, скривао у руском манастиру Свети Пантелејмон. Син Стефана Немање је истрајао у намери да посвети живот Богу, замонашио се и узео име Сава, а у Русији се нарочито после XVII века шири култ овог великог српског светитеља. Важно је поменути и то да је један од највећих руских царева Иван IV Грозни био српског порекла, тачније његова баба је припадала угледној породици Јакшића који су у другој половини XV века прешли из Османског царства у Угарску. Јакшићи су се уздигли међу најзначајније бароне мађарске државе, а Ана, ћерка Стефана Јакшића се удала за Василија Лавовича Глинског са којим је у браку добила Јелену, мајку будућег руског цара Ивана Грозног. Јелена Глинска је умрла кад је Иван имао само осам година тако да је Ана преузела бригу о васпитању младог руског цара, односно свог унука. У колективном сећању свог народа Иван Грозни је остао упамћен као велики реформатор. Владар који је успешно ратовао против Монгола и Русији припојио Сибир, али и као апсолутиста који се сурово обрачунавао са бољарима, руским племством које је испољавало тежње ка ограничавању његове власти. Иначе, олигархске претензије аристократије су нешто што је представљало велики изазов за руску унутрашњу политику, нарочито у периодима када је царска власт била слаба. Сличне проблеме Русија је имала и у ближој прошлости када се председник Владимир Путин суочавао са узурпаторским тежњама тајкуна, нове руске економске елите настале на рушевинама комунистичког поретка. Без обзира на историјски моментум, тежње олигарха су увек биле исте, претворити Русију у свој плен и средство за лично богаћење. Одговор је такође увек био идентичан, било да је долазио од  императора или председника Руске федерације – немилосрдно се обрачунати са магнатима и спречити да њихова похлепа управља земљом, јер више пута у прошлости таква ситуација је била узрок хаоса и слабљења државе.

                Током прве половине XVIII века српско-руски односи добијају на интезитету. Највећи реформатор у историји Русије, Петар Велики који са правом носи име оца нације успео је да оствари своју визију и удари темеље модерне државе. На обалама Балтичког мора саградио је нову престоницу, Санкт Петербург, његов прозор према развијеној Европи, идеалу на који се требало угледати како би његова земља доживела економски, технички и културни преображај. Азијатско лице тадашње Русије је било последица вишевековног монголског јарма, а Петар Велики је доследним реформама то лице преобразио у модерно европско, какво је и данас. У току XVIII века дипломатија Русије је постајала све активнија, а самим тим све више усмерена према простору на ком је живео српски народ. Максим Суворов и Емануел Козачински су као резултат тих нових спољно-политичких тежњи Санкт Петербурга пристигли из Русије у Сремске Карловце и ту организовали просветитељску мисију, ширећи „руске књигеˮ међу овдашњим светом. Суштински, то је време када јача економски и верски притисак на Србе у Хабзбуршкој монархији. Активно се ради на покатоличавању и промени њиховог социјалног статуса у положај зависних сељака, односно кметова. Разлози за овакву политику према Србима у Дунавској монархији могли су се пронаћи у слабљењу Османског царства, што је условило да потреба Беча за војницима граничарима постане излишна. Неминовно, то је довело до развојачења дела Војне крајине и промене социјал-економског положаја становништва који је живео на том простору. Део српске популације је одговор на такве притиске Беча и католичког клера пронашао у сеоби у православну Русију, где су рачунали да ће наћи мир и шансу за нови почетак. Постоје различити подаци о броју тих досељеника на просторе јужне Русије или данашње Украјине током XVIII столећа. Неке процене говоре о цифри од око 100 хиљада људи, док данас поуздано знамо да су они основали значајне колоније попут Нове Србије и Славеносрбије које су постојале све до 1764. године. Временом, ти српски досељеници су се стопили са локалним становништвом, али су остали бројни топоними, као сведоци њиховог доласка на поменуте просторе.

                До јачања утицаја Русије на југоистоку старог континента као и праве експанзије у српско-руским односима долази током XIX столећа. Француска револуција и Наполеонови ратови су драматично изменили политичку карту Европе. Руски цар Александар I Романов је доживљавао Бонапарту као скоројевића и узурпатора, али је био спреман на привремени споразум са њим како би добио одрешене руке када су у питању његови интереси на Балкану. Османска држава, још увек неприкосновени господар балканских хришћана, већ тада је била само сенка некада моћног царства. Темељно је уздрмана економским проблемима и Српском револуцијом која под вођством Карађорђа траје од 1804. године. Одушевљење и еуфорија су речи којима се најбоље могу описати осећања српских устаника када је Александар I 1806. године објавио рат Турцима. Захваљујући доласку руске војске устаници су почели веровати у коначну победу и да је дошао моменат васкрсења њихове давно поробљене државе. Међутим, Наполеонов поход на Русију 1812. године барем привремено је угасио те снове. Како би избегла рат на више фронтова, Русија је морала да крене путем споразума са Портом. Према мировном уговору који је потписан између ове две царевине у Букурешту 1812. године, Србији је гарантована извесна аутономија. Мада устаници нису прихватили одлуке Букурешког мира, његова осма тачка која се односи на Србију је уједно и њен први помен у међународној политици после више векова заборава. Суштински то представља почетак интернационализације српског питања као нечег што ће постати саставни део међународне политике у моменту када се буде решавала судбина Болесника на Босфору, како су Турску у том времену подругљиво називале земље Запада, свесне заласка моћи и егзистенцијалних способности Османске империје. Пошто је одиграла најважнију улогу у свргавању Наполеона, Русија постаје један од кључних фактора на Бечком конгресу где се одлучивало о судбини постреволуционарне Европе. Тада је већ свима постало јасно да је она израсла у доминантну војну силу на копну и да ће играти кључну улогу када се буду решавали сви горући проблеми светске политике, па између осталих и Источно питање. Балкан као геостратешки важан простор, а нарочито Константинопољ као његов „драгуљˮ који чува Босфорски пролаз, за руске цареве постаје кључна тачка којом се мора овладати како би се омогућио пролаз Црноморској флоти у топла мора. Западне силе, а пре свих  Велику Британију, плашила је оваква експанзија Русије. Званичници у Лондону постали су свесни да веома лако могу изгубити своју доминантну улогу на Средоземљу, ако се овај  план не осујети. Управо због тога цео XIX, али и почетак XX века биће обележен сукобом ове две моћне империје око Цариграда и Босфора. Британци су постали највећи протагонисти ширења политике страха од Русије и самим тим чувари опстанка Османске царевине као бране њеном јачању на југоистоку Европе. Балкански хришћани су тиме постали таоци протекционистичке политике Запада према Османлијама. Стога и не чуди што ће се управо ти народи највише окористити о резултате руске спољне политике усмерене ка ликвидацији Турског царства. Захваљујући Једренском миру 1829. године који је дошао као резултат руске војничке победе над Турцима, Грчка је стекла независност. Султан је потом под притиском руске дипломатије хатишерифима потврдио аутономију Србије и њено територијално проширење на шест нахија. У светлу ових догађаја, а када узмемо у обзир и руску помоћ на самом почетку Српске револуције, онда увиђамо да је њен значај у нашој борби за независност апсолутно неупитан. Суштински, то је и логично, јер су у датим моментима политички интереси са једне и друге стране били у многоме подударни.

                Морамо напоменути да је било и периода када односи између наша два братска народа нису били на највишем нивоу. Критичари руске политике према Србији најчешће као крунски доказ за своје тврдње узимају Велику источну кризу и Сан Стефански мир којим је после победе српског и руског оружја над Турцима 1878. године било предвиђено стварање Велике Бугарске. Чињеница је да је таква одлука Русије у том моменту изазвала разочарење и незадовољство у Београду, јер је формирање такве Бугарске било предвиђено на појединим територијама које су сматране српским. Међутим, морамо разумети да је Русија, пре свега велика сила која води рачуна о својим интересима. Стварање Велике Бугарске под њеним протекторатом за Русију је представљало геостратешку брану којом Цариград изолује од западних сила и ставља га под њену контролу. Чак и да је тај план успео, то у сваком случају не значи да би Русија трајно препустила Србију аустријској зони политичког утицаја и фокусирала се искључиво на Бугарску. Осврнемо ли се у прошлост уочићемо да  руска политика и када је била далеко од моћи којом је располагала у XIX веку није заборављала своју православну српску браћу. Културне и религијске везе два народа су јаке и нераскидиве. Први предавачи у српским школама у Хабзбуршкој монархији били су Руси, књиге су стизале из Русије, а српски студенти школовали су се на универзитетима у Харкову и Одеси. Све се то дешавало још током XVIII века. Саме по себи, те чињенице нам говоре да нас Русија никада у потпуности не би препустила некој другој интересној сфери. У тренутку остварења свог примарног политичког циља који се састојао у овладавању Босфором, њена дипломатија би се поново „окренулаˮ српском националном бићу, као природном савезнику на овим просторима. Уосталом, наше етничке границе већ су до тада биле увелико померене на Север и Запад, тако да је то био логичан правац у коме су петербуршки властодршци видели нашу даљу експанзију.

                Берлински конгрес је сазван под притиском незадовољних држава, на првом месту Велике Британије, са задатком да се неутралишу политички добици Русије после војничке победе над Турском 1878. године. Одлуке из Берлина ставиле су ван снаге Сан Стефански мировни уговор, а самим тим и план о стварању Велике Бугарске. На Берлинском конгресу Србија, Румунија и Црна Гора стекле су независност и међународно признање, док је Бугарска добила аутономију у оквиру Османског царства. Београд је морао да се носи са горким осећајем издаје, као последицом руске подршке Бугарској током Велике источне кризе и у значајној мери је неутралисао своје односе са овом великом силом. Русија је са друге стране покушавала да одржи своју „санстефанскуˮ стратегију живом, тако што би остварила своју доминацију над аутономном бугарском кнежевином. Међутим, убрзо се та политика показала излишном, јер захвалност Софије према свом ослободиоцу није дуго трајала. Бугарска се све више окретала према западној Европи, тражећи тамо стратешке савезнике, како би остварила своје територијалне аспирације. Испоставиће се да је Русија одиграла кључну улогу када је у питању стицање независности балканских народа, али јој то није донело тренутне бенефите у виду остварења примарних политичких циљева. Чак, у највећој мери није добила ни моралну сатисфакцију у виду захвалности тих народа за све што је за исте учинила. Пре свих, ту морамо поменути Бугаре, јер су државу и стекли директно руским оружјем, али и Румуни и Грци исто тако своју слободу и независност у највећој мери дугују овој великој православној империји. Срби, такође, требају бити захвални Русији на подршци, али најмање од свих поменутих нација. Своју слободу ми смо стекли, пре свега сопственом борбом, како политичком тако и војном, али је управо иронично то да смо данас ми остали највише проруски оријентисани од свих народа у овом делу Европе. Зашто је то тако, можда нам најбољи одговор пружа Фјодор Михајлович Достојевски. Велики књижевник и филозоф је тврдио да сви балкански народи који су слободу стекли захваљујући Русији, пре или касније морају се окренути против ње. Разлог лежи у жељи да се пред европским нацијама они покажу као достојни да буду део њихове цивилизацијске заједнице. Нажалост, најбољи начин који су пронашли за то доказивање био је у напуштању пријатељских и блиских односа са Русијом, империјом, која још од Бечког конгреса, у одређеним политичким круговима Старог континента самим својим поменом шири такав страх да у појединим историјским интервалима он поприма карактер колективне параноје. Достојевски сматра да су то „дечије болести које ће балкански народи прележатиˮ и схватити да им Русија не мора а приори бити непријатељ, као ни Запад пријатељ. Само су интереси вечни, а културне и религијске везе народа на овим просторима са њиховом православном заштитницом остају нераскидиве.

                Српски народ никада не би смео да заборави руску помоћ током борбе за своју независност, али и улогу Светог цара Николаја II у току Првог светског рата, као ни сву материјалну духовну и културну подршку коју је вековима имао из ове државе. Период наших најлошијих међудржавних односа се у већој мери поклапао са завођењем комунистичке диктатуре у Русији и формирањем Совјетског Савеза. Током тог времена, југословенска краљевина готово да није имала никакве или је имала повремено изразито негативне односе са Москвом. Међутим, то непријатељство није било последица мржње према Русији и њеном народу, већ према онима који су ту државу претворили у безбожничку творевину прожету стидом према сопственој славној прошлости. Између осталог и у томе можемо пронаћи један од разлога зашто та бољшевичка творевина није имала будућност. „Комунистички молохˮ је доживео потпуни колапс крајем осамдесетих година XX века, који је представљао резултат пораза у Хладном рату. После распада Совјетског Савеза, Русија је пролазила кроз дубоку економску и моралну кризу. Поново је постала плен у рукама олигарха који су је немилосрдно пљачкали, а народ претворили у таоце сопствених интереса. Таква Русија, Јељцинова, није могла помоћи ни себи, а камоли нама. Нажалост, деведесетих година XX века, нама је та помоћ била преко потребна. Преживели смо праву националну трагедију, жигосани од стране славодобитног Запада као нељуди и монструми, у највећој мери само зато што су нас они сами доживели и обележили као проруског елемента у овом делу Европе. Почетком трећег миленијума на власт у Москви је дошао нови председник, Владимир Владимирович Путин. Није му било тешко да уочи горући проблем руског друштва, јер је кроз историју много пута био исти, а то је похлепна олигархија спремна на све како би успоставила своју власт. Сломио је моћ њених предводника и вратио државу народу. Кренуо је путем обнове националне свести и православне религије, као животне снаге Русије. Поново се иза зидина Кремља могла осетити енергија „Трећег Римаˮ, православне империје која није нестала падом Цариграда и коју није уништила безбожна идеологија комунизма, а која ће и даље опстајати, јер је као идеја бесмртна. Самим тим, Русија је почела поново да се уздиже и заузима своје место међу великим светским силама у вртлогу глобалне политике, водећи рачуна пре свега о сопственим националним интересима. Данас, наша политичка елита исто тако мора да се води властитим интересима, а чињеница је да се они поново у великој мери поклапају са руским. Стојимо на истим становиштима када је у питању међународно право и оправданост борбе за очување Космета под нашим суверенитетом. Русија безрезервно подржава Дејтонски споразум и Републику Српску као највреднију тековину тог мира. Руски вето у Савету безбедности Уједињених нација спречио је да Србија постане једина држава у историји приказана као геноцидна од стране овог највишег међународног тела. Учинцима своје политике Русија је поново преузела своју историјску улогу заштитника словенских православних народа, а у овом случају српског, што је за нас веома значајно, јер се показало да кад год је Русија била на коленима то се као по правилу веома лоше одржавало по наше националне интересе.