Ауторка: др Наташа Дракулић Козић
Миодраг Павловић, истакнути песник и есејиста, мање је познат као драмски писац, мада је његова књига позоришних комада под насловом Игре безимених овенчана Октобарском наградом коју додељује град Београд. Кораке у подземљу одређене као „сценско приказање у два делаˮ, најпре је публиковао под другим насловом (Нова година) „у часопису ʼСавременикʼ, у свескама за децембар 1967. и јануар 1968.ˮ (Милошевић 1991: 10). У њој су уочена „обележја научне фантастикеˮ (Милошевић 1991: 10), затим „парадокс манипулацијеˮ (Милошевић 1991: 17), те је истакнуто како је написана у „социјалнополитичкој оптици, која на први поглед има у себи неке црте утопијског виђења будућностиˮ (Милошевић 1991: 11).
Када је реч о категорији времена, радња драме смештена је у далеку будућност, док просторни план подразумева свет устројен на два нивоа – горњи и доњи – при чему је приметно нарушавање устаљене троделне концепције космоса што се састоји од неба, земље и подземља. Уочљиво је одсуство бројних небеских тела, звезда, сателита, појединих планета и слично. На пример, месец сија једино с екрана. Бројни природни феномени могу бити једино симулирани, те се јављају као лаж која задовољава појединца. Сва правила уређења подређена су индивидуи, при чему колектив потпуно губи на значају. Јединкама се удовољава на сваки могући начин и због тога заједништво једва да и постоји. Сан о вечном животу није испуњен путем сталне природне обнове и продужавања врсте кроз потомство, већ је остварен могућношћу оживљавања мртвих. Људско друштво подељено је на два слоја, с тим да они који се налазе испод површине земље управљају групом што физички заузима зону изнад њих.
Поремећаји стварности какву данас познајемо огледају се у одсуству етичких начела, с обзиром на то да за људе не постоје никакве забране, чак ни када је реч о најтежим злочинима; убиство се не кажњава „[ј]ер је сваког убијеног могуће повратити у животˮ (Павловић 1991: 37). Почетна атмосфера на сцени подразумева учмалу средину у којој не долази ни до каквих ексцеса, где се напросто ништа битно не догађа, нема нових идеја, те влада потпуно ништавило. „Све је безоблично и празноˮ (Павловић 1991: 31). Бесмисао егзистенције резултат је апсолутне хармоније коју је човек наводно досегао. Идеално друштво показује се као илузорно, а задатак протагониста јесте да разоткрију тајне силе које њима управљају.
Прекретница је наговештена на самом почетку драме и то на просторном плану, при чему прозор (односно велики екран) представља границу, процеп у зону друге стварности. С екрана се јавља човек који повлађује сваком саговорнику. Људи су несвесни своје позиције превасходно због одсуства сазнања о сопственом трајању. Историја је за њих несазнатљива, јер су подаци о прошлости очигледно избрисани, а они код којих се јављају „јасни знаци пренадражене историјске свестиˮ (Павловић 1991: 30) с непријатном психичком и физичком манифестацијом лече се нечим што се зове „модерна терапија безобличношћуˮ (Павловић 1991: 30). Овакву концепцију уздрмаће појава побуњеника Станоја с невидљивим, односно непостојећим следбеницима. Истрагу против њега води Ђорђе, протагониста драме, а то му задужење уз најшира овлашћења додељује Лиза, особа што делује као један од владара из сенке. Иако испрва не жели да се прихвати тог задатка, пошто није полицајац нити инспектор, убеђују га аргументом: „Зар морам стално да понављам да данас, пошто је човечанство постало тако малобројно, захваљујући вишехиљадугодишњем раду одбора за контролу рађања и оног другог, за продужење индивидуалног живота, данас, сваки од нас има прилику, и има част да ради све послове који се појавеˮ (Павловић 1991: 32).
Побуна је усмерена против друштва које је „нечовечно и антитрансцеденталноˮ (Павловић 1991: 38) и где нема никаквог отпора нити заинтересованости за преиспитивање сопственог окружења и његовог устројства услед неограничених слобода датих свакоме понаособ. „Имати илузију о апсолутној слободи и бити апсолутно неслободан, то је основни парадокс Павловићевих јунака из горњег света и на том парадоксу аутор гради динамику радњеˮ (Милошевић 1991: 16). У привидној идили јављају се људи незадовољни стањем око себе и око тога се развија заплет драме. Јунак који све покреће јесте Станоје који узвикује: „Хоћемо отпор, и хоћемо ограничења. Хоћемо неправду!ˮ (Павловић 1991: 38). Ђорђе покушава да угуши побуну договором, покретачу би се изашло у сусрет на сваки могући начин. Нагодба ипак неће бити постигнута, а Ђорђе ће на крају стати на страну побуњеника због чега и страда. Основни проблем јесте у томе што се људи држе у незнању и постоји основана сумња да неко поседује тајне податке „о несавршенству овог друштваˮ (Павловић 1991: 40), а који су великој већини недоступни. С тим у складу су и тврдње: „Ви сте нам само створили илузију да је све допуштено, у ствари кријете од нас могућности преступа. То је наш захтев: откријте нам све што је забрањеноˮ (Павловић 1991: 40–41). Недозвољено је испуњавање основних биолошких функција и социјалних потреба – рађање деце и ступање у брак. Човек с екрана уверава побуњеника да је његова сумња неоснована, односно да не постоје скривени подаци.
Доживљај љубави другачији је у свету будућности. Разговори парова лишени су страсти. С обзиром на то да нико није усмерен на оснивање породице, нема забрана у погледу преваре, односно постојању више партнера. Овај је мотив приказан кроз однос између Ђорђа и Марте (његове садашње љубави), односно Ђорђа и Лизе (његове бивше љубави). Везе међу јунацима на првом месту су интелектуалне природе. На пример, Ђорђе и Марта заједно разматрају значајна друштвена питања: „Нису задовољни стањем ствари, том лабилном, али идеалном равнотежом у којој живимо. Хтели би промену, и то сада када би свака промена могла да води једино уназад, јер је врхунац напретка достигнутˮ (Павловић 1991: 42–43). Утопистичка визија новог света заснована је на непознавању прошлости, дисконтинуитету услед несећања свеопштих размера. „Ми живимо толико дуго да заправо сви забораве после извесног времена у ком су односу. Не зна се ко је коме жена, ко је коме сестра, или већ нешто друго. Према томе, брак постаје постепено привид, као и љубавˮ (Павловић 1991: 64).
Када је реч о темпоралном плану, не постоји кружна концепција са смислом сталне обнове, нити је присутна линеарност, с обзиром на то да време не протиче: „Па ово уопште није време, то је трајање, нека врста вечности ако хоћеш. Једино они побуњеници са којима сам јутрос разговарао хоће да врате систем историјског времена у наш живот, живот који је заправо леп, и на којем би сви могли да нам завидеˮ (Павловић 1991: 43). Човек будућности нема свест и ужива у својој егзистенцији онаквој каква јесте. Готово сви су задовољни и нико не види ништа чудно у томе да се родитељски инстинкт задовољава на вештачки начин и то пуштањем звука дечјих гласова (док је рађање забрањено).
Вредно је помена да такође постоје звукови који избијају из земље и они продиру на површину из подземног света. Границу између земаљског и оностраног може да прекорачи Ђорђе јер представља неку врсту изабраника, медијатора. Он то најчешће чини у стању измењене свести, простору друге стварности где су све границе релативизоване – у сну, некој врсти процепа међу различитим зонама.
Да наводно савршено друштво има мане, доказују батине које ће Станоје добити од полицајца, јер их је сам тражио. Побуњеник у страху и боловима изговара: „Хвала, али ја не желим да живим у насиљу! Престаните!ˮ (Павловић 1991: 49). Потом га одводе у затвор где влада идила: „Ова дивна тераса, божанствено плаво небо, клупе обасјане сунцем, зар је то затвор? Дрвореди, цвеће, поглед на све торњеве града, па ово је лепше место него оно одакле смо ми дошлиˮ (Павловић 1991: 50). Хармонија је само привидна. Истина се брише у сећању појединаца како би се њима могло лакше манипулисати. Станоје у затвору тврди као хипнотисан: „Не, ви нас уопште нисте туклиˮ (Павловић 1991: 50). Људима заправо управљају владари из сенке, држе их задовољнима и несвеснима стварности. Становници земље су полуслепи, у градовима виде само део слике пред собом. Њихова перцепција је сужена.
Ђорђе се у сну спушта у царство сенки и увиђа да свет има два нивоа. Поставља питање: „Затим, који су људи срећни, они горе, који ништа не знају, или ови доле, који су у ствари горе? Да ли они који усрећују, или они који су насилно усрећени?ˮ (Павловић 1991: 56). Путовање у доњи свет је мучно, јер се тамо не удовољава ничијим потребама, чак ни физиолошким. Ђорђе је стално гладан и жедан, осећа да му је претопло. Подземље је уређено као апсолутна монархија. Владари се показују као свемоћни и свезнајући, с потпуном контролом над земаљским светом. Ипак делује да нису успели превладати природу својим изумима јер им увек недостаје хране. Означени су као неограничени господари света. За себе сматрају: „Ми смо прва и последња силаˮ (Павловић 1991: 67), у свету где нема нове креације нити инвентивних открића, пошто је све унапред одређено, раније створено и спознато.
Историјским усавршавањем човечанство је досегло ступањ надљуди те места за побуну нема ни у горњој ни у доњој заједници. Задовољство се ипак постиже посебним техникама манипулације које су засноване на брисању прошлости и лишавању основних биолошких функција човека како би он био прилагођен вештачком окружењу. У врлом новом свету језик као основно средство комуникације показује се недостатним јер не може да именује тренутну стварност, пошто они који га употребљавају више немају креативне способности. Мартине речи: „ви ништа не измишљате, само трошите оно што је већ одавно измишљеноˮ (Павловић 1991: 73) најбоље описују друштво конзумената, потрошача који нису у стању да било шта створе. Једино у оностраној зони, из подсвести избија осећај појединца да је декомпонован, деконструисан, разложен на делове, наново склопљен и репрограмиран, што се наслућује из Ђорђевог сна о томе како му недостају делови тела јер их је неко појео, те је раскомадан.
Боравак у подземном свету, полустваран, напола одсањан, натераће Ђорђа да устане против поретка кроз уметност као једини вид лишавања страха и повратка у стање сећања. Наумио је да изведе представу свеопште апокалипсе. „Пламенови ће сукљати као што васиона још никада није видела, сва ће се небеска тела сударати као у неком џиновском билијару, а ви, ви ћете тада морати да покажете своје карте. […] Нико осим мене неће знати да ли је смак света истинит или лажан. То ће вас натерати да изгубите живце и да изађете из свога подземљаˮ (Павловић 1991: 78).
У жељи да се успавано и срећно човечанство одупре симулацији стварности и постигне ново, праведније уређење космоса где влада вечито трајање настаје свеопшти смак света описан кроз стихове, при чему живи мртваци чекају васкрсење. Паралеле с Новим Јерусалимом и библијским текстом су очигледне. До опште обнове ипак неће доћи а тајне подземља остају и даље скривене. Ђорђе умире, Станоје бива отеран, а Марта одлази у подземље с Лизом, односно прелази у слој повлашћених. Борба за истину показала се узалудном, а сабласна бесмртност не бива нарушена. Појединачна побуна угушена је, а људи остају да живе у мраку незнања.
Литература:
Библија (1994). Бакотић, Лујо (прев.). Библија или Свето писмо. Нови Сад: Добра вест.
Милошевић (1991). Милошевић, Никола. „Негативна утопија Миодрага Павловићаˮ. У: Павловић, Миодраг. Кораци у подземљу. Нови Сад: Издавачко предузеће Матице српске, 7–24.
Павловић (1991). Павловић, Миодраг. Кораци у подземљу. Нови Сад: Издавачко предузеће Матице српске.
Фото: приватна архива
Остави коментар