САГА О ЈОВАНКИ ОРЛЕАНКИ – Девица, ратница, светица

САГА О ЈОВАНКИ ОРЛЕАНКИ – Девица, ратница, светица

Аутор:  Доц. др Борис Стојковски

Joванка Орлеанка је свакако најпознатија ратница средњега века, а и један од најзнаменитијих женских ликова целокупне светске историје. Инспирисала је и многе писце и уметнике, била и остала надахнуће многим Французима, али и свим борцима за слободу. Постала је симбол хероине, несебичне жртве за веру и отаџбину, и један је од најособенијих печата француског националног поноса. На концу, али свакако не и најмање вредно, Јованка Орлеанка је светитељка и небеска заштитница своје земље Француске, о чијем је ослобођењу и уједињењу под круном легитимног краља и сневала.

Епоха у којој је живела и деловала је била врло комплексна. Наиме, Енглеска и Француска у средњем веку можемо рећи да су биле у некој врсти вечног непријатељства. Оно је последица тога што је енглески краљ имао небројене поседе на тлу Француске, док су енглески владари, од Виљема Освајача па на даље, више били Французи него Енглези. Стогодишњи рат (1337-1453) био је само врхунац тог, слободно и непретенциозно можемо рећи, вишестолетног анимозитета и отвореног непријатељства двају великих западноевропских феудалних монархија. Када је реч о Јовани Орлеанки и њеном добу неизоставно се мора поменути 25. октобар 1415. године и катастрофа код Азенкура, када су француске трупе буквално сатрте. Наследник францускога трона Шарл (VII) проглашен је као лажни дофен, и ситуација у Француској је деловала безизлазно. Од 1422. године можемо рећи да је Француска подељена на три дела, од којих је најмањи под контролом самог дофена.

У тим и таквим околностима и временима појавила се девојка која је, диктирајући своје име на суђењу рекла да се зове Jehanne Darc. Отац јој се звао Жак Дарк, а мајка Изабел од Вутона (односно Исабел Роме). Отац јој је био сакупљач пореза у селу Домреми, у ком је и рођена, као и релативно ситан фармер.  Ниже племство су, захваљујући Јованкиним заслугама добили од краља  1429. године, као и изузеће села од пореза, што је у то време био заправо једини Јованкин захтев дофену који је она икада и упутила.

Јованка је рођена 1412. године (сама на суђењу рекла да има 19 година) у реченом селу Домреми, и цео живот је остала неписмена, али и дубоко побожна. Околина њеног села део Војводства Бар, окружена про-бургундским поседима, али само село Домреми и његова околина остали су лојални дофену Шарлу, те је и сама Јованка била изразито монархистички настројена и подржавала легитимнога дофена Шарла. Неколико енглеских упада је претрпело њено село, а једном је спаљено, што је Јованку посебно погодило.

Она је, као што је добро познато, себе сматрала посланом од Бога. Говорила је да су јој се причињавали у тим визијама светитељи. Прве визије у очевој башти је имала са 13 година, а нимало случајно рекло би се, појављивали су јој се Свети Архангел Михаило, Света Катарина, као и Света Маргарита. Помен Светог Арханђела Михаила је посебно занимљив, јер је он командант небеске војске, те има много веза са свим што је Јованка радила током своје кратке, али успешне каријере. Позив да истера Енглезе и да помогне да дође до крунисања дофена Шарла у Ремсу је била њена мисија и њен призив коме је остала верна и доследна. Са 16 година рођак Диран Ласоа је одвео у Вокулер код заповедника Бодрикура. После његовог испрва врло суровог одбијања јануара 1429. године Јованка убеђује војнике Жана од Меца и Бертрана од Пулењија да је одведу код дофена Шарла. Прича се и да је предвидела победу Енглеза код Рувреа, због чега јој је ипак указана одређена пажња.

Сусрет са дофеном Шарлом, који је Јованка толико желела десио се коначно у Шинону 23. јануар 1429. године. Вероватно и тада су се питали, оно што можемо питати све до данас и промишљати када је Јованка у питању. Да ли је она била Спаситељка очајног режима или Богом надахнута Девица Орлеанска? Није била ни прва, а ни последња која се појавила са визијама, нити причом како је Богом послата да спасе Француску. Доиста, средњи век јесте био пун сличних примера, али је само она доживела успех. Само је она постала обележје епохе, симбол жене-ратнице можда већи него што су то и амазонке. Заиста, једино је Јованка, била обична неписмена, побожна, проста сељанка која је предводила племиће. Да ли под утицајем краљице-мајке, да ли из сопствене равнодушности, или је осетио њен значај, тек Шарл јој је поверовао. И то му је вишеструко вратила.

Њена прва велика борба била је разбијање опсаде Орлеана, приликом чега је млада Јованка и рањена. То се збило 8. маја исте, 1429. године. Потом је започела њена војничка епопеја, и Јованка постаје права предводница јуначке француске војске, која је из битке у битку из опсаде у опсаду савладавала непријатеље Енглезе и њихове савезнике Бургунђане.

Ослобођена је читава долина Лоаре, а Јованка Орлеанка се борила у неколико веома значајних битака које су умногоме утицале на ток Стогодишњег рата. Битка код Жаржоа (11-12. јун) била је прва офанзивна битка у којој је Јованка узела учешће. Свега три дана касније дошло је до битке код Meung-sur-Loire (15. јун). А затим је уследио Божонси (16-17. јун), дводневни сукоб са Енглезима у којем су потпуно десетковани велшки стрелци-једно од најјачих оружја и једна од најелитнијих војних јединица коју је енглеска војска имала све до конца средњег века и појаве артиљерије. Свега дан потом, на дан 18. јуна 1429. године збила се велика и значајна Битка код Патеа која је представљала врхунац војне кампање у долини Лоаре.

Коначно, у периоду 29. јун-16. јул исте године уследио је чувени Марш у Ремс чији је завршетак био величанствен! У цркви Светог Ремигија у Ремсу тамошњи надбискуп обавио је церемонију којом је дофен крунисан. Јованка Орлеанка је испунила део своје мисије. Орлеан је ослобођен опсаде, а дофен је сада постао легитимни француски краљ. Као последица свега што је учинила за краља 29. децембра Јованка је постала племкиња.

Међутим, краљ није журио да заврши рат. Преговори са Енглезима су убрзо уследили, као и неуспела опсада Париза. Из тога доба је и један наводни одговор Јованке Енглезима, када им је рекла Идите у Бохемију и борите се са хуситима! Тиме их је заправо позвала да напусте Француску и боре се против јеретика.

Међутим, када је уследила опсада Компјења, током ове борбе десио се и Јованкин пад у заробљеништво. То је заправо био почетак краја Девице Орлеанске, и над њену злехуду судбу надвили су се тамни облаци. У затвору су је испрва држали у замку Борвоар, потом у Руану, који је био седиште енглеских власти на тлу Француске (Нормандије).  Краљ јој није помогао, иако је толико учинила да од несигурног дофена постане легитимни краљ Француске. Жан Луксембуршки је продао Бургунђанима, иако се и сам чудио како то да је краљ није откупио из заробљеништва. Шарл VII је наводно послао људе да је спасу, али никаква помоћ није стигла.

Главна оптужба против Јованке је било ношење мушке одеће, коју је она први пут носила још 1429. на путу за Шинон, као мера предострожности, а у затвору је носила због страха од силовања. Овом оптужбом су прекршени и ставови Светог Томе Аквинског (па и званично учење Римокатоличке цркве) о трансвестији, која је била одобрена у ситуацијама када прети животна опасност. Поставља се и питање уопште канонске исправности суђења, јер се суђење одвијало без чврстог доказа против оптужене Јованке, а онемогућено јој је да има правног саветника. На концу и поврх свега прекршена  су и правила инквизиторског суда. Проенглески бискуп Кошон који није имао јурисдикционо право да суди Јованки и судије које су такође биле постављене од Енглеза су водили овај процес чији се исход знао већ унапред. Можда је депласирано, али да ли је ово било политичко суђење или прогон вештица? Јасно је да јереси било није, да је чак и по инквизиционим правилима, као и канонском праву, ово суђење имало низ мањкавости. Штавише, непобитно је утврђено њено девичанство, што значи да није била ни вештица. Процес је губио смисао. Али крај му се већ знао и назирао.

Јованка је присилно натерана да потпише одрицање које није умела да прочита, а затим је 30. маја 1431. године спаљена везана за дрво. Двојица свештеника држала су распеће испред ње, а сама Девица из Орлеана спаљена је са малим дрвеним крстом. Џелат Жофроа Тераж је ускликнуо плашим се да не будем проклет!

Овим чином спаљивања Јованке Орлеанке њен је живот после смрти тек почињао. Оно што је уследило била је њена рехабилитација, за које отворено можемо поставити питање је ли то било  краљевско покајање или чување круне? Краљ за њу није учинио ништа, али је њена популарност била толико велика да је морао да подржи њен култ. Прво ходочашће је уследило врло рано, ни две деценије по смрти. Тада је играна побожна представа о њој у Орлеану и проглашен је опроштај грехова свима који дођу тамо. Процес формалне рехабилитације је могао да почне. У раздобљу 1452-1455. године вођена је истрага генералног инквизитора Жака Бреала, а 1455. године спроведена је формална апелација коју води Гијом Бује, бивши ректор Сорбоне, а Универзитет је раније и осудио Јованку.

Бискуп Пјер Кошон је осуђен за јерес и за спровођење секуларне освете црквеним судом, а 115 сведока је сведочило у Јованкину корист, с тим да је сада испоштована процедура. Јуна 1456. године проглашена је мученицом и поништено јој је суђење. Од тада је Јованка Орлеанка постала једна од водећих инспирација писцима и уметницима. Као заштитница Католичке лиге приказана је као негативан лик код Шекспира, али је свим другим уметницима кроз векове, она била насушно надахнуће.

У средњем веку о њој је писала прва француска песникиња Кристина де Пизан, чиме је и формално Јованка постала надахнуће женама. И Франсоа Вијон је писао о Девици из Орлеана. А у новом веку и такви великани као Волтер; Шилер; Џ. Б. Шо; Брехт; Франс. У музици је инспирисала таква имена класичне музике какви су Росини; Верди; Чајковски; Бернштајн; док су о њој певали у модерној популарној музици Л. Коен; Пети Смит; ОМD; Елтон Џон; Blackmore’s Night; The Smiths; Tangerine dream; Madonna.

Многе српске и иностране хероине Првог светског рата носиле су епитет српске Орлеанке, међу којима вреди истаћи пре свих нашу велику сликарку Надежду Петровић и посебно Милунку Савић, која је ван сваке сумње једна од најзнаменитијих хероина коју је српски народ икада имао. О Јованки Орлеанки, пет и по векова доцније писала је и Десанка Максимовић, сачинивши диван историјски есеј о овој јунакињи позног средњег века.

Судбина вере и цркве била је и њена судбина. Забрањена у револуцији од тзв. просветитеља, јер је представљала све оно против чега су се револуционари и борили. Јованкино поштовање и прослављање било је допуштено од Наполеона, јер је била симбол јунаштва и надахњивала је војску. Блажена је постала 1909. године, а света и небеска заштитница Француске је постала 1920. године.