Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Сан може бити и упозорење за оно што ће на јави уследити. Прича „Лозинка“ почиње исповешћу приповедача о Русу који већ три и по деценије настањује његове снове. Поред детаљног описа човека са ожиљком преко лица, који цигарету вуче на нос[1] и који сваког часа може, од чега приповедач страхује, пробудити његове укућане мирисом уштипака које пече на лоју, Рус пева. Песма је непозната, а говори о прстену, тамбури и бичу. Иако на први поглед делују безазлено, ови стихови имали су пресудну улогу у животу пишчевог школског друга Николе Биљара, који је поседовао све три опеване ствари у тренуцима када је песма била лозинка једној групи илегалаца, а самим тим и опасна. Никола је сањао витког човека који је са јастуком на глави изговорио реч prodromos, што у преводу са грчког значи претеча, и означава Христовог учитеља, а баш је Николин учитељ био тај који је окупаторе довео до полице свог ученика на којој су лежали прстен, тамбура и бич. Никола је убијен као Јозеф К. не знајући разлог, и то у тренуцима када је мало позната песма тек улазила у град. Сан је упозоравао Николу на prodromosа.
У причи „Два студента из Ирака“ која је објављена само у првом издању, сан се помиње као малициозно наслеђе. Набрајајући ствари које су Абу Хамид и Ибн Јазид Термези донели у Београд, приповедач помиње зевгар. То је „страшан заједнички сан[2], који је у њиховој породици сањан с колена на колено и који су звали ʻзевгарʼ (воловски јарам), јер су га као мору вукле све мушке главе у њиховом роду једновремено“ (Павић 1981: 210). Као за најтежи физички рад, младићи су се за сан припремали сваке ноћи, запушавајући ноздрве како не би осетили мирис коњске крви у страшном сну о смрти. На парадоксалан начин овај сан се испунио: да би повратили веру у живот својој ослепљеној другарици Тији, момци – сада већ врхунски стручњаци у архитектури, зидају град који ће назвати Зевгар, по страшном сну. Убрзо по завршетку радова, црвене кише потапају град и убијају младиће, као она коњска крв која их је у сну гушила.
Сан као наслеђе предтављен је и у причи „Запис на коњском ћебету“, која је и насловна прича издања из 1994. године. Радња се дешава иза зидова палата, у ходницима којима послужитељи без речи пролазе фантомски радећи свој посао. Поредак се нарушава када слуга Павле Грубач прекрши завет ћутања да би умирио расплакано дете у одаји, и када му причање у ходницима пређе у навику. Жена и он бивају протерани, а уз оно што се може назвати отпремнином, дато им је и коњско ћебе са записом који они нису умели да прочитају. Запис о Адаму и Еви, запис је о прогонству из Раја и сусретањем са сном по први пут:
„Сањали су небески бели зрак из којег су прогнани, али га нису досањали: свако од њих видело је у сну као кроз маглу и на свој начин у зависности од врсте преступа због којих су прогнани. Од тога је на месту отисак од Адамовог лакта остао плићи, а од Евиног дубљи“ (Павић 2014: 164).
На исти начин описан је и сан Павла Грубача и његове жене, који би, да су умели да читају, препознали овај запис у сопственој судбини.
Кроз приче о сновима, Павић чини омаж својим великим духовним учитељима: Захарији Орфелину и Гаврилу Стефановићу Венцловићу. (О) Орфелину пише у склопу приче „Допис часопису који објављјује снове“, напомињући да је та рубрика постојала у Магазину из 1768. али, нажалост, нико се није одазвао или се часопис угасио, па ова идеја није заживела. Славеносрпским маниром почиње Павић писмо и прилаже један свој сан. Описани сан приказује речну катастрофу у којој је актер и посматрач и убијени – и као посматрач осећа последице страдања – фали му десна рука.
„А мртви могу бити осакаћени као и ми, само што су њима ускраћени њихови још живи делови. У том случају, Ви се сигурно осећате лишени својих најбољих књига, јер оне овде још увек живе“ (Павић 2014: 39).
Прича о Венцловићу конструисана је на другачији начин: он Павићу долази на сан. Препознаје га, иако је плав и не личи на свој лик са аутопортрета. Осим тога, има дугу коврџаву браду, и без сенке је, као поменути повампирени писци у кафани „Код знака питања“. Венцловић из сна личи на савременог македонског песника према ком Павић осећа непријатељску равнодушност. Он покушава да из сниваног открије дубљи смисао: „Једноставно, требало је извлачити прецизне закључке на основу у сну датих чињеница“ (Павић 1994: 205). Тако почиње размишљање о везама између Павића и Венцловића, и какав би њихов однос био да су савременици. Приповедач верује да би се и тај однос сводио на непријатељску равнодушност, јер он би у Венцловићево време писао чистим народним језиком и био правоверни следбеник. Замишљајући себе све дубље у прошлости, покушава да реконструише своја „порекла по мисији“ и схвата да је све време на погрешној страни. „Сан је тако још једном показао Венцловићеву аутентичност“ (Павић 1994: 210), барокни писац се јавио ономе ко га је у литератури оживео, као упозорење и повод да преиспита своје ставове.
Из циклуса Београдских прича као да се издвајају приче о две жене, чији су снови обележили њихове животе. Прва је о Степаниди из Беле Цркве, која је пре поласка у први разред, пут до школе упознала у сну. Често је осећала страх да неће умети да се врати, јер је у сну, уместо пред кућу, стизала пред капију иза које се крила необична зграда. Та сањана кућа постала је њена опсесија, нарочито када је на јави открила да постоји грађевина истоветна оној из снова. Осим куће, привукао је и мали становник – дечак Никола, ког ће пратити целог свог живота. Уписала је филозофију, као и он, али никада није дипломирала како би могла свакодневно да га посматра, касније као асистента (па професора) на факултету. „Само би повремено сањала да код њега полаже дипломски и да је испитује цела његова породица – жена и петогодишње дете, за које није знала да ли постоји“ (Павић 2014: 127). Заправо су њени снови почели да еманирају њене највеће страхове: могућност да дипломира и да Николу више никада не види, и бојазан да се он остварио као муж и родитељ, без ње.
Друга прича зове се „Јаје“ и говори о чудесном животу Еустахије Зорић која је постала невидљива, а што су јој на неки начин предсказали снови. Попут Хере из Унутрашње стране ветра, Еустахија почиње да пописује своје снове. За Херу су они чудо, бележи их и прави њихову граматику. Еустахија снове не разуме, због тога их инвентарише као артикле и утврђује сваком број, цену и датум уласка. Због великог броја сусрета са друге стране капака, рећи ће да се осећа пренасељено, али је задовољна што барем на тај начин може да пређе раздаљине које су јој на јави изгледале незамисливо. Необичност коју уочава испоставиће се пресудном за њену будућност: „Закључила је да у језику снова постоје све именице, али да глаголи немају сва времена као у стварности“ (Павић 1981: 136). Та дихотомија почеће све више да узима примат над њеним животом, лишавајући је прошлости и садашњости. Сводећи своје битисање само на будућност, Еустахија постаје невидљива за породицу са којом живи, попут девојчице којој је мајка плаћала часове, распремала собу и спремала храну. У спрези са часовима француског језика и места за столом чуваном за невидљиву девојчицу, може се посматрати и Унутрашња страна ветра: „Хера схвативши да живи у сну почиње на часовима француског да чува место за столом и за Леандра. Ово је био једини начин да она изађе из света сна јер пут до садашњег води преко будућег кроз сан до стварности. Сањар постаје заробљеник будућег времена“ (Ристовић 2013: 357), као што је кроз глаголе постала и Еустахија. Она ће сама наслутити своју дијагнозу: „Њена болест језика долази отуд што она у ствари спава и не може из сна да се пробије на јаву“ (Павић 1981: 144).
Ова тема могла би се затворити вероватно најитригантнијом од свих прича о сновима, а она носи назив „Инфаркт“. Преплитање сна и јаве и њихова међусобна условљеност нигде није испољена као у овој причи. Сан коегзистира са јавом: догађаји у стварности (попут зевања), могу директно отворити портал ка дешавању у сну. И само је делић секунде довољан да се марифетлук деси.
Јунак ове приче сања да се његов одлазак на Бајлонијеву пијацу завршава маничним покушајима да побегне од тројице младића који желе да га нападну. Вика коју производи у сну, буди га на јави и он са олакшањем схвата да је сањао, али ужаснутост не пролази: „Имао је готово физички осећај да се његов сан настављао негде и да га, док он овде једе, три продавца са пијаце умотавају тамо на неком другом месту у јорган на којем ће га силовати у оном ходнику“ (Павић 2014: 179). Убрзо открива да сваки пут када зевне чује у наставцима разговоре младића који га уносе у подрум. Зна да му се са оне стране нешто лоше дешава, али то не може да контролише – може само да одгоди своју смрт у сну ако спречи зевање. Да би био сигуран да је све само у његовој глави, пролази истим путем, чак силази у подрум, али не затиче ништа необично. Свој крик који ће на мах чути када случајно зевне, помаже да се агонија настави. Сан је у потпуности овладао његовом јавом. Све је уверенији да је то „она напредна стварност која отиче кроз снове и дању, док смо будни“ (Павић 2014: 181). Спавање не носи никакве последице, али зевање је спона која делиће ужаса учињене у сну у те две секунде колико отварање и затварање уста траје, преноси на јаву.
Човек је одлучио да поступи према старом веровању: ако некоме исприча ружан сан, он се неће обистинити. Сасвим неочекивано, његов сабеседник зева на концу приче, што и овог који говори, тера да рефлекс понови. У том тренутку он види прилику за људину из сна, препознаје свој нож по облику бола који задаје, покушава да затвори уста али касно – „чеовек који је чуо причу био је већ мртав“ (Павић 2014: 183). Овакав крај може се тумачити на неколико начина: постоји могућност да је испричаним проклетство сна себи узело нову жртву, која је причу тек чула. Или је слушалац страдао јер је први зевнуо. А није немогуће ни то да је нараторов сабеседник заправо нападач из сна па је смртоносни убод задобио он – последње реченице само описују радњу, без личних заменица које би се могле повезати са неким од јунака: „Човек који је причао осетио је како сечиво ножа продире у срце, по облику бола препознао је чак облик свог ножа“ (Павић 2014:183). Оно што је сигурно и не може се пренебрегнути – сан је диктирао ову причу и дешавања у њој.
Из прегледа побројаних прича, чији је, осим Београда, заједнички именитељ сан, јасно је какву позицију ониричко има у Павићевим причама, као и то да је сан неразлучив од јаве. Павић је светове својих прича саградио тако да су оба подједнако маштовита и необична – и реалистични и снивани. Снивани подупиру јаву, правећи од ликова јунаке који морају да прођу кроз иницијацију ониричког да би се на прави начин супротставили стварности.
Литература
Ђурић 2012: М. Ђурић, „Павићевско – Урошевићевска тетралогија – освојена целовитост“, Аспекти времена у књижевности. Зборник радова, Београд: Институт за књижевност и уметност.
Павић 1981: М. Павић, Нове београдске приче, Београд: Нолит.
Павић 1999: М. Павић, Запис на коњском ћебету. Нове београдске приче. Београд: Драганић.
Павић 2014: М. Павић, Београдске приче. Београд: Вулкан.
Ристовић 2013: Ј. Ристовић, „Митска матрица и сан у Павићевом роману ʻУнутрашња страна ветраʼ“, Савремена проучавања језика и књижевности, Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет.
Фројд 2013: С. Фројд, Тумачење снова 2 (прев. Албин Вилхар), Нови Сад: Академска књига.
[1] Рус дим из цигарете повлачи кроз леву ноздрву. Сегментација света на лево и десно, где је лево (према традиционалној култури) демонска страна, у неколико наврата јавља се у Павићевим причама. Најизразитија је у причи „Јаје“, у којој јунакиња заборавља глаголе на десној страни свеске, а оне на левој зна перфектно, као и девојчица која је невидљива. До краја приче и јунакиња Еустахија Зорић због своје неспособности да ове глаголе (садашње и прошле) научи, постаје невидљива и као дух живи у кући коју настањује једна породица.
[2] Мотив оваквог сна јавља се у Лавкрафтовој причи „Зов Ктулуа“ (збирка Некрономикон). То је сан о страшној немани која убија, а који је у одређеном временском периоду сањао велики број (тиме трауматизованих) људи на различитим местима.
Остави коментар