Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Санстефанским мировним уговором, потписаним у предграђу Истанбула 3. марта 1878. године, окончан је Руско-турски рат започет 24. априла 1877. године. Међутим, тим споразумом није и коначно стављена тачка на Велику источну кризу, изазвану „Невесињском пушком“, устанком у Херцеговини 1875. године. Односно, сукоб великих сила око доминације на Балканском полуострву, након тога, само је добио на интензитету. Неколико месеци касније, Санстефански мир је одлукама Берлинског конгреса практично одбачен, док су велике силе у главном граду Немачке исцртале нове границе на Балкану. Тиме је Источно питање, односно питање судбине Османлијског царства, само привремено затворено, а његово решавање одложено за више од три деценије. Међутим, иако није заживео, мировни уговор из Сан Стефана остао је до данас један од најконтраверзнијих докумената, чија садржина је оставила значајне последице по судбину Балкана, а нарочито на српско-бугарске односе. Шта више, о том мировном уговору и данас се воде расправе, како у српској, тако и у бугарској јавности.
Када говоримо о Санстефанском мировном уговору, првенствено морамо истаћи да он представља покушај руске царевине да Источно питање коначно реши у своју корист. Наиме, још од 17. века Русија је животно заинтересована за решавање овог питања. Тачније, тадашњи руски владар Петар Велики показао је јасну намеру да изврши продор ка Југу, како би својој земљи обезбедио приступ Црном мору. На путу те руске експанзије нашла се Османлијска империја која ће наредна више од два века бити кључна брана покушају Русије да изађе на топла мора. Самим тим, турска држава постала је природни савезник западних сила које су о одбрани „болесника на Босфору“ видели и заштиту својих интереса, односно спречавање даље руске експанзије која би могла да угрози њихове интересе у Средоземљу, па и даље. Водећи офанзивну политику према Османлијама, Русија се природно наметнула као савезник и заштитник интереса поробљених балканских Хришћана који су у политици те моћне империји видели шансу за ослобођење и реализацију својих националних програма. Руска држава се управо зато и ослањала на Србе, Бугаре и Грке верујући да преко њих може остварити своје интересе на Балкану. Петар Велики је још уочи Руско-турског рата 1710–1711. године рачунао на устанак балканских народа који би помогао и олакшао напредовање руских трупа, па је слао и своје агенте, пуковника Михаила Милорадовића и капетана Ивана Лукачевића на Цетиње како би подстакли Србе на акцију. Катарина Велика покушавала је преко хеленског фактора да реализује своје циљеве на Балкану. Тачније, тежила је стварању доминантне грчке државе, под руским протекторатом, која би настала на развалинама Османлијске империје и омогућила руску доминацију на Балкану, а посебно контролу над стратешки важним мореузима, Босфором и Дарданелима. Управо ти пролази, којима руска црноморска флота једино може доћи до Средоземља, представљали су круну руске експанзионистичке политике на југоистоку Старог континента.
Ни Петар Велики ни Катарина II нису успели да реализују своје планове, као ни Николај I који је у Кримском рату (1853–1856) изгубио од коалиције западних држава спремних да оружјем бране Османлијско царство. Након тог пораза, требало је да прође готово две деценије па да се Руси, овај пут под влашћу императора Александра II, поново упусте у опсежну акцију на Балкану. Повод је добијен устанком у Босни и Херцеговини 1875. године, а затим и уласком Србије и Црне Горе у рат против Турака. Недовољно припремљене, две српске кнежевине нису могле самостално надјачати турске оружане снаге, тако да је Србија већ 1877. године била принуђена на склапање примирја, а затим и мира са Турцима. Међутим, читав тај заплет на Балкану уз снажан притисак руске јавности, нарочито словенофилских кругова, натерао је Александра II на акцију. У вишемесечном рату руско оружје је однело победу, а турске власти су принуђене да у Сан Стефану, у самом предграђу турске престонице Истанбула, прихвате диктиране услова мира.
Према одредбама мировног уговора у Сан Стефану, Румунија је требала добити независност и северну Добруџу, док је Русији морала уступити јужну Бесарабију. Румунска јавност није благонаклоно гледала на ову „корекцију граница“ са Русијом и свакако је сматрала да је захваљујући свом ангажовању у том рату заслужила значајно веће бенефите. Црна Гора је, према Санстефанском миру, требала да стекне независност и готово удвостручи своју територију, добивши градове Никшић, Бар, Подгорицу, Гацко и читав простор између река Лим и Таре. За Србију је такође била предвиђена пуна независност и територијално проширење на Ниш, Лесковац, затим према Новопазарском санџаку, али без самог града Новог Пазара и према Косовској Митровици, без тог града на Ибру. Српски кнез Милан Обреновић као и готово целокупна политичка елита и јавност били су крајње незадовољни таквим решењем, поготово када се узме у обзир да су српске трупе стигле надомак Приштине и да су под контролу ставиле Подујево и Врање. Међутим, Руска страна у том тренутку није била спремна да изађе у сусрет српским интересима. И то не толико због чињенице да се Србија ратне 1877. године касно укључила у сукоб на руској страни, практично онда када је исход био већ известан, за разлику од Црне Горе која рат са Турцима није ни прекидала од 1876. године, него због чињенице да би сваки уступак Србији био на штету главног руског пројекта предвиђеног Санстефанским миром, а то је Велика Бугарска.
За разлику од Катарине Велике, која је у стварању доминантне грчке државе под руским протекторатом планирала да обезбеди доминацију своје земље на Балкану, Александар II се одлучио за другачију стратегију. Грци су већ имали независну државу, а у Атину су преовладавали западни утицаји. Самим тим, руска дипломатија усмерила је своје деловање у правцу бугарског фактора, који је у том тренутку био под апсолутном руском контролом и који је имао доминантну позицију на истоку Балкана. Руси су рачунали да ће стварањем Велике Бугарске под својим протекторатом, која би се простирала од Дунава на северу до Егејског мора на југу и од Црног мора на истоку па све до албанских планина на западу, обезбедити доминантну позицију на Балкану и изоловати Истанбул од сваког западног утицаја. Тиме би и припремили терен да та древна престоница Источног римског царства и стратешки важни мореузи у погодном тренутку буду спремни за преузимање. Нема сумње да су Руси ту стратегију разрађивали годинама уназад, практично од пораза у Кримском рату. Стварање Бугарског егзархата (бугарске националне цркве) 1870. године и границе јурисдикције те канонски непризнате организације, у великој мери су се поклапале са омеђеном територијом санстефанске Велике Бугарске. Суштински, била је то припрема терена за реализацију великих историјских планова, који су само чекали неки нови заплет на југоистоку Европе да би постали актуелни. Велика источна криза била је управо идеална прилика за Русију како би покушала да креира нову политичку реалност на Балкану.
Вољом великих западних сила, које нису могле допустити тријумф Русије у решавању Источног питања, Санстефански мировни уговор практично је одбачен, односно ревидиран је неколико месеци касније на Берлинском конгресу. Одлукама конференције у Берлину створена је аутономна Кнежевина Бугарска, лабавије повезана са централним властима у Османлијској царевини и Источна Румелија чвршће интегрисана у Турску државу. Македонија и Егејска обала враћене су под пуни суверенитет султана, док су Врање и Пирот додељени Србији. Бугари су те одлуке Берлинског конгреса, којима је стварање Санстефансаке Велике Бугарске онемогућено, доживели као националну катастрофу. Самим тим, те границе дефинисане у Сан Стефану постале су кључни циљ бугарског националног покрета у годинама и деценијама које су долазиле. За Бугаре сва права која су на тој територији полагали Срби или Грци била су неприхватљива. Тиме је лествица бугарског националног покрета подигнута веома високо, толико да је компромис и неко евентуално споразумевање и сарадња са другим балканским народима постало готово неизводљиво.
Са друге стране, Санстефански мировни уговор је, како у Грчкој, тако и у тадашњој српској јавности дочекан на нож. Србима је било тешко разумљиво, пре свега обичном русофилски оријентисаном народу, зашто званични Санкт Петербург подржава бугарске, а не српске интересе. Као ретко када у целокупној модерној историји, у Србији је у тим тренуцима преовладавало антируско расположење. Са друге стране, српски кнез Милан од тог тренутка радикално мења традиционалну српску спољнополитичку оријентацију и од Русије окреће се Аустроугарској. Тајна конвенција из 1881. године, о успостављању својеврсног савезништва између Београда и Беча, била је круна те Миланове германофилске политике. Иако ће се испоставити да та превасходно прозападна оријентација Србија није била трајна, односно да је Краљевина Србија исправила своје односе са Русијом, нарочито почетком 20. века, последице Санстефанског мира и данас се осећају у српској јавности. Одлуке тог мировног уговора неретко се и данас користи у прозападно оријентисаним српским круговима као врхунски доказ неискрене или чак непријатељске политике Русије према Србији. Носиоци тог наратива тиме занемарују чињеницу, на коју се обично позивају када правдају штетне одлуке западних сила на рачун Србије, а то је да су у спољној политици једино интереси вечни. Односно, да свака држава примарно води рачуна о својим интересима и да савезништво гради са онима са којима у датом историјском тренутку може усагласити своју политику. Емоције и традиција ту ипак играју другоразредну улогу. Српска јавност је од Првог српског устанка навикнута на подршку Русије. Када на то додамо традиционалне, словенске, верске и културолошке везе, онда нам околности постају потпуно јасне. Санстефански мир за Србе био тешко прихватљив, чак увредљив, зато што је српска јавност на односе са Русијом гледала не само кроз политичку призму него и емоционалну. Срби су очекивали, а неретко се чини да то очекују и данас, да Русија готово примарно штити српске, па тек онда своје интересе или у најмању руку да је обавезна на њихово усклађивање. Зато је тај Санстефански мир за Србе био ништа друго до болно отрежњење и јасна порука да у међународним односима нема места за емоције, већ сурови прагматизам.
Иако је та санстефанска Бугарска до данас остала само недосањан сан бугарске националне елите она је кључно утицала на обликовање спољне политике те земље и оставиле је трајне последице по судбину целог региона. Наиме, те границе Велике Бугарске дубоко су задирале у оно што су српски и грчки национални покрет сматрали својом историјском и етничком територијом. Мегаломански планови бугарских политичких елита и упорно истрајавање на реализацији одлука из Сан Стефана, самим тим, водили су балканске народе пут конфронтације и међусобног сукобљавања, што је за последицу имало и одлагање процеса ослобађања Балканског полуострва од вишевековног турског јарма. У деценијама након Берлинског конгреса Срби, Бугари и Грци више су енергије трошили у међусобним сукобима око утицаја на географском простору Македоније, него на борбу против Турака. Тек тридесет и четири године касније та три балканска народа смогли су снаге да бар привремено превазиђу међусобне сукобе и једном заједничком акцијом коначно истерају Турке са највећег дела Балканског полуострва. Самим тим, можемо закључити да је Санстефанским мировним уговором унета нова „јабука раздора“ између балканских народа, а нарочито Срба и Бугара. Односно, руска дипломатија је тим споразумом дала крила великобугарским аспирацијама, које су додатно подигле тензије на вечито немирном Балкану и индиректно подстакле крваве српско-бугарске сукобе који су ескалирали у 20. столећу.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770–1914). Политичка историја Европе (1815–1871). Завод за уџбенике: Београд, 2010.
Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770–1914). Друштвена и политичка историја Европе (1871–1914). Завод за уџбенике: Београд, 2010.
Павел Миљуков, Историја Русије. Народна култура: Београд, 1939.
Фјодор Успенски, Источно питање. Логос: Београд, 2013.
Милован Ђ. Миловановић, Источно питање. ЦИД: Арт прес: Београд, 2020.
Остави коментар