САРАДЊА СРПСКЕ И НЕМАЂАРСКЕ ОПОЗИЦИЈЕ КРАЈЕМ 19. ВЕКА У УГАРСКОЈ

Аутор: др Милош Савин, историчар

Асимилација и стварање једног политичког народа на тлу Угарске спадали су међу главне постулате мађарске политичке елите након нагодбе. Уз променљив интензитет, такав однос према другим народима на територији Угарске трајао је током читавог 19. века. Дуги низ спорова наставио се 1893. године када је на Угарском сабору покренуто питање реформи које би склапање брака и вођење матичних књига издвојиле из надлежности црквених организација, што би за српска аутономна права био још један ударац, како се тада чинило. Због тога су на Сабору сви противници ових реформи јасно указали да је то још један корак у правцу лакше мађаризације. Такође, постојао је и страх од склапања бракова између хришћана и Јевреја, на шта тадашње традиционалне цркве нису благонаклоно гледале. Као и много пута до тада, немађарски народи који заједно чинили већину у Угарској, своју шансу видели су у међусобној сарадњи.

Када је реч о српској опозицији, радикалима и либералима, она је на овај корак угарске владе реаговала заједничким протестним збором у Великом Бечкереку. Иако је између ове две политичке групације владало неповерење, оне су се овај пут приближиле, али и на личну иницијативу појединаца попут радикала Емила Гавриле и либерала Стевана Малешевића. Годину дана касније, након што је влада поднела Сабору захтев да се усвоји предлог о наведеним реформама, управо либерал Малешевић покреће иницијативу да се српска опозиција удружи са румунским и словачким политичким чиниоцима. Пошто је у међувремену дошло до издвајања групе радикала са којима су либерали заједно изашли на изборе, сарадња између две главне опозиционе странке је озбиљно доведена у питање. Међутим, заједнички је одлучено да се 19. април 1894. године у Сремским Карловцима сазове нови збор. И Браник и Застава су позивали своје читаоце, па је на збору, којим је председавао барон Јован Живковић, по писању тадашње штампе, присуствовало око 15.000 Срба. У име Српске народне либералне странке обратио им се Михаило Полит-Десанчић, који је истакао да је српски народ будан и свестан опасности, те да је због тога стао „на браник своје цркве и народности“. Истакао је да Срби признају само црквени брак и да за грађанским нема потребе. Такође је беспотребним сматрао издвајање матичних књига из ингеренција српског свештенства, јер је оно о томе савесно бринуло. Иако су српски либерали били у честим сукобима са српским клером, Полит је, између осталог, нападао реформе и због подстицања атеизма под маском слободе вероисповести.

На свом крају, збор је донео одлуку да се најодлучније протестује против владиних реформи, штетних по аутономна права која су загарантована привилегијама, а затим је изражена пуна солидарност са другим немађарским народима који су дошли у исти положај. Изнета је осуда за све оне Србе који су гласали за реформе, након чега је одлучено да се што пре сазове Народно-црквени сабор, како би се преко њега повела конкретна борба против владиних реформи. Обзиром да је Доњи дом Угарског сабора већ усвојио поменуте реформе, збор у Сремским Карловцима своја очекивања усмерио је ка Горњем дому. Међутим, упркос значајном јединству српских и румунских епископа, као и католичких великодостојника, усвајање реформи и у Горњем дому ипак је имало већину. Српски покрет из 1894. године ипак је био специфичан у томе што су се први пут удружили Српска либерална странка, Српска народна радикална странка и високи православни клер. До покушаја наставка сарадње између радикала и либерала долази у септембру исте године, када је сазван заједнички састанак. Њихови представници су том приликом покушали да пронађу модел заједничког деловања по питањима о којима су обе партије имале исти став и политички интерес. У име радикала, Емил Гаврила је предложио уједињење странака тако што би се ујединили листови и инфраструктуре обе странке. Изузев Стевана Малешевића, који је и раније највише нагињао сарадњи, сви остали либерали били су против овог предлога, мада је и Гаврила био усамљен међу радикалима.

Угарска влада није се оглашавала по питању опозиционих активности немађарских народа, али их није ни игнорисала. Почетком 1895. године уследио је притисак државних органа на опозициону штампу због чега су поједина гласила – не би ли избегла финансијске и административне проблеме – отупела своје редове превентивном аутоцензуром. Ствари, међутим, нису мировале јер је у марту дошло до интензивније комуникације између либерала и нотабилитетских елемената, који су и даље били бројни у некадашњим центрима овог покрета, Сомбору и Панчеву. Спона у комуникацији између Српске либералне странке и панчевачких нотабилитета био је Каменко Јовановић, који је на тему владиних реформи отпочео интензивну комуникацију са Илијом Вучетићем и Николом Јоксимовићем. Хапшења румунских новинара натерала су румунску опозицију да ступи у контакт са словачком, након чега су њихове делегације посетиле Нови Сад. Договорено је да Срби, Румуни и Словаци сачине заједнички програм и одрже велики заједнички конгрес. Не би ли што јаче одјекнуо, конгрес је заказан у Будимпешти за 10. август 1895. године. Конгрес је одржан у великој сали будимпештанског хотела Национал, а како би се спречио упад мађарских провокатора, у салу се улазило искључиво са улазницом издатом од надлежног одбора. У трочлано председништво, у ком је сваки члан представљао по један народ, испред Срба је изабран др Михаило Полит-Десанчић, вођа Српске либералне странке. Утврђено је да се на конгресу као званични језици користе искључиво српски, словачки и румунски уз помоћ преводиоца. Полит се обратио конгресу захтевајући трансформацију Угарске у државу равноправних народа. Усвојен је програм који је на сарадњу позивао Русине и Немце из Угарске, као и стварање аутономних области у којима ће права народности бити заштићена. Народносни конгрес је имао заначајан ефекат пре свега у европском јавно мњењу, због чега је председник угарске владе, барон Деже Банфи, организовао хитне консултације са српским и румунским митрополитом, где их је подвргао оштрој критици због тога што нису осујетили организацију конгреса.

Овај конгрес је подстакао нове покушаје спајања српских либерала и радикала у јединствену странку. Др Емил Гаврила је у октобру 1895. сачинио предлог споразума који је послат средишњем одбору Српске либералне странке. Међутим, они нису могли да забораве отимање Заставе, убиство Мише Димитријевића и друге спорове. Поред тога, спајање са бројнијом Радикалном странком значило је утапање у њу. Никако нису хтели да се лише Браника, чије је покретање по схватању многих радикала, било главни узрок сукоба. Либерали су тактички одуговлачили са преговорима како би избегли одговорност за изостанак споразума. Даље преговоре о спајању прекинуо је Јаша Томић који се у априлу 1896. године вратио са издржавања затворске казне. Међусобна комуникација између либерала и радикала сачувана је под притиском угарске владе и приближавањем избора.

На јесен се српска опозиција спремала за учешће на изборима за Угарски сабор. Обзиром на велике неправилности у погледу бирачких спискова и владине притиске, усмерених пре свега на мађарску опозицију, Српска либерална странка проценила је да је за њу најопртунија политика пасивности, односно бојкота предстојећих избора. Томе су се, након дугог колебања, прикључили и радикали па је дошло до међустраначке сарадње по том питању. Већ половином августа 1896. гласила обе странке договорила су се да своју агитацију усмере ка бојкоту избора. Непосредно пред само гласање у срезовима са хомогеним српским становништвом, 18. октобра објављен је Заједнички проглас централног одбора Српске народне радикалне и Српске народне либералне странке Србима бирачима, којим се позива на бојкот избора.

Пошто је Деже Банфи остварио убедљиву победу, коначно је могао да још више заоштри своју асимилаторску политику према немађарима у Угарској. Његова влада проценила је да уз помоћ српског клера и владиноваца може издејствовати већину за усвајање јединственог статута на Народно-црквеном сабору, па је он заказан за Петровдан, 11. јула 1897. године. Почетак предизборних активности везаних за избор саборских посланика, либерали су дочекали са видно смањеним ентузијазмом у односу на претходне године, али су током априла збили редове, свесни колико је важна саборска већина. Увереност клерикалних кругова да ће уз подршку свих расположивих државних структура обезбедити већину на изборима за Сабор, приближила је радикале и либерале, те их натерала да први пут размишљају о предизборној коалицији, односно подели епархија и срезова. Поред радикала, либерали су се повезали и са групом некадашњих нотабилитета из Панчева, које је предводио др Светислав Касапиновић. То је било веома важно јер ће јужни Банат постати велика изборна база за Српску народну либералну странку.

Коначни договор између либерала и радикала постигнут је до почетка јуна. Срезови су подељени, формиран је заједнички централни одбор и кампања је била синхронизована. На Спасовдан су опозициона гласила објавила заједнички проглас којим се српски бирачи позивају на јединство. Српски бирачи поздравили су јединство опозиционих покрета својим јединством. На изборима за Народно-црквени сабор, уједињена српска опозиција је однела убедљиву победу. Клерикалци су освојили свега 8 мандата, а уједињена опозиција 65, од чега је било 37 либерала и либералних самосталаца, радикала 28. У страху од снаге уједињене опозиције која је победила на изборима, патријарх Георгије Бранковић је хитно отпутовао у Пешту на консултације са мађарским властима. Његов циљ била је владина подршка за своју политику и спречавање заједничког опозиционог клуба на Народно-црквеном сабору. Пред састанак Сабора у редовима радикала и либерала владао је велики страх да патријарх не изврши утицај на барона Јована Живковића, који би на тај начин могао да оснује посебан саборски клуб и поремети опозиционо јединство.

Петровдански сабор је отворио комесар мађарске владе, односно краљевски комесар, барон Федор Николић, који је октроисао дневни ред Сабора и наметнуо као обавезу да се Сабор изјасни о уставу који је у интересу угарске владе поднео саборски одбор. Овакав поступак је био супротан свим важећим правним актима. Као реакцију на ово, либерали предвођени Политом предложили су адресу цару коју је саборска већина усвојила. Радикали су били против ове адресе захтевајући јачу реакцију у виду граваминалне адресе. Због гласања за либералски предлог и сврставања уз Српску либералну странку, радикали су из својих редова искључили Милана Божеског, дугогодишњег истакнутог члана, који је након туцинданског убиства, преузео уређивање Заставе, оправдавајући Томићев поступак често и неумесним аргументима.

Међутим, већ за следећу саборску одлуку којом је констатована немогућност рада, а која је донета 26. јула, радикали и либерали поново су били јединствени. Након доношења ове одлуке, комесар је отказао даљи рад Сабора. Како би га покренуо у правцу усвајања одредби у свом интересу, председник угарске владе Банфи планирао је да покуша договор са либералима. До консултација је заиста дошло и њима су присуствовали представници либералског клуба на Српском народно-црквеном сабору, барон Јован Живковић, Михаило Полит-Десанчић, Илија Вучетић и Евген Думча (градоначелник Сентандреје), као и представник радикалског клуба, Ђорђе Красојевић. Поред њих је био присутан и Павле (Пал) Дракулић, угарски парламентарац који је више пута био биран у Сомбору као кандидат мађарске опозиције, а у истом граду је изабран и за посланика на Српском народно-црквеном сабору.

Банфи је и раније имао праксу да сазива сличне конференције, па су Вучетић, Дракулић и Живковић и пре него што се знао став српских странака о изласку на угарске парламентарне изборе учествовали са групом нотабилитета и владиноваца на сличним консултацијама у марту 1896. године. Конференција код Банфија завршила се без икаквог ефекта, пошто је председник угарске владе остао на својим претходним позицијама, а српски опозиционари нису одступили од својих. Представници Српске либералне странке учествовали су и на конференцији коју је сазвао патријарх 9. октобра 1897. године. Одлучено је да се народно-црквена аутономија очува и ради тога је састављен одбор, сачињен од представника клерикалаца, либерала, самосталаца, радикала, владиноваца и осталих посланика, који је требало да предложи конкретна решења. Одбор се састао још два пута, последњи пут 20. јуна 1898. године, али никаквог конкретног договора није било. Полит, који је био члан одбора, није учествовао на последњем састанку пошто се повукао из политике због смртног случаја у породици. Формални председник Српске либералне странке у наредне четири године био је др Илија Вучетић. Са друге стране, радикали су прави разлог Политовог повлачења видели у чињеници да је он дуги низ година био заступник црквених фондова, због чега је морао бити подређен патријарху, односно саборском одбору. Радикали су на основу тога закључили да Полит није могао да буде независна политичка личност. Када је Јаша Томић и званично поново преузео уређивање Заставе, Српска либерална странка је 2. новембра 1898. године одржала конференцију на којој је донела одлуку о прекиду сваке врсте сарадње са радикалима.