САВА ШУМАНОВИЋ

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Сава Шумановић је био један од најпознатијих српских сликара модерне уметности. Уврштен је у 100 најзнаменитијих Срба. Захваљујући својој способности да прихвати и продре у срж промена уметности, постао је оснивач модерних трендова у српском сликарству. Таленат му је обезбедио безвременост и славу која и данас траје. Сопствени стил назвао је „како знам и умем”. Оригиналност под сваку цену нисам хтео имати, јер та ми се гадила, као сувише јефтина и проста и добра за Париз, нег’ сам хтео оригиналност истинску и озбиљну, записао је уметник.

Време у којем се родио, живео, школовао и стварао по свему је било различито, било је бурно, револуционарно и изазовно. Рођен је 22. јануара 1896. год. у Винковцима, где му је отац радио као шумарски инжењер, али убрзо су се преселили за Шид, где је Сава одрастао. Родитељи, отац Милутин и мајка Персида, били су школовани и потицали су из угледних шидских грађанским породица. Као десетогодишњак одлази у Земун, где је уписао Реалну гимназију. Тада је ишао на часове сликања код учитеља Исидора Јанга, који га упознаје са сликарством Сезана и Ван Гога. Захваљујући подршци породице могао је да се посвети ликовном стваралаштву. Упркос очевој жељи да постане адвокат, Сава одлази у Загреб 1914. године, где је уписао Вишу школу за умјетност и обрт. Прву годину је похађао у класи професора Отона Ивековића, а следеће три у класи Клемента Црнчића. Редовно учествује на школским изложбама. Студије је завршио са најбољим оценама 1918. године, када приређује своју прву самосталну изложбу у Улриховом салону, да би маја 1920. била и друга изложба у Музеју за умјетност и обрт. Изложба је добила позитивне критике, а и сам аутор је продао доста слика. За време студија Шумановић се дружио са Антонијом Кошчевић Ткалчић, која је рекла да су сви били револуционари у односу на професоре које су сматрали застарелим, а једино је Сава Шумановић био револуционар у односу на уметност. Бити револуционар у односу на уметност, то је виши степен револуције. Сава је био веома образован уметник. Учио је француски, да би могао да прати уметничку литературу, а савршено је говорио и немачки језик.

Први пут одлази у Париз у јесен 1920. године, где изнајмљује атеље на Монпарнасу. Париз је тада био центар уметничких збивања у Европи. Нова знања стиче у атељеу Андреа Лота. Он је био истакнути ликовни педагог и уметник, познат по аналитичком кубизму и конструктивизму, односно учењу да су геометријски облици – лопта, купа, ваљак, основ сликарства. Без обзира што је у Паризу провео само неколико месеци, утицај Лота на Шумановића био је веома снажан и присутан током целог његовог живота. Иначе, Лот је веома ценио Шумановића и сматрао га својим најталентованијим учеником. Њихова сарадња је потпуно променила живот и стваралаштво младог уметника. Сава Шумановић је заправо сликарски правац  кубизам, донео у Србију и његова дела су најрепрезентативнији пример домаћег кубистичког сликарства. То је време кад су настале најзначајније кубистички оријентисане слике у историји српског сликарства, које је, наравно, нацртао Шумановић: „Скулптор у атељеу”, „Мртва природа са сатом”, „Морнар на молу”, „Лучки агент“.

Први боравак у Паризу прекинут је због болести, те се Шумановић враћа у Загреб и Шид са наученим лекцијама кубизма које је комбиновао са онима откривеним у стваралаштву Пусена и Енгра. Изложбе које сада приређује у Загребу са новим сликама, не наилазе на разумевање и прихватање конзервативне публике и критике, па се из протеста на сликама потписује француском транскрипцијом. Тада је написао студије Сликар о сликарству и Зашто волим Пусеново сликарство, које представљају полазиште за разумевање његове естетике, а све са циљем да измени конзервативне и провинцијалне ставове уметничких кругова Загреба. Такви кругови нису разумели модерну уметност, нити су били спремни за њу.

Кроз његово стваралаштво могу се пратити сви савремени трендови, од импресионизма, преко симболизма и сецесије у најранијим радовима, експресионизма, фовизма, аналитичког кубизма, кубизма. Шумановић корисити сваки од ових праваца, али комбинујући оно што му у датом тренутку највише одговара, пре свега емотивно и психички, јер је, као и већина генијалних стваралаца, био крхког психо-емотивног здравља.

Други одлазак у Париз омогућила му је продаја двадесет слика адвокату Дорићу 1925. године. Ове слике се данас чувају у Галерији Матице српске у Новом Саду. Поново се уписао на курс код Андре Лота. Током другог боравка у Паризу Шумановић открива Ватоа и Матиса и тада боја и цртеж добијају кључно место на његовим сликама. Излагао је на Јесењем салону у Паризу 1926. године. Управо тада он ствара своја два најпознатија и најзначајнија дела: „Доручак на трави” и „Пијана лађа” (или „Пијани брод”). „Доручак на трави” је аутопортрет са четири акта у пределу, који се данас налази у Спомен збирци Павла Бељанског у Новом Саду. Ово дело критика и публика хвале и обожавају. „Пијана лађа” је дело монументалних димензија. Настало је као реакција на истоимене стихове Артура Рембоа (који су до Шумановића дошли преко његовог великог пријатеља Растка Петровића) и на слику „Сплав Медузе”, сликара Теодора Жерикоа. Ову слику Шумановић је насликао у делиријуму, радећи непрекидно 7 дана и ноћи, закључан у свом атељеу. Изложио је у Салону независних и дело наилази на различите одјеке, неки су га хвалили, други пак критиковали.  Данас је ова слика понос збирке Музеја савремене уметности у Београду. Ове две слике („Доручак на трави”, „Пијана лађа”) по интезитету боја и динамичности композиције усамљени су примери колористичког експресионизма у Шумановићевом стваралаштву.

Учествовао је у осликавању култне кафане „La Coupole”, 1927. год. У Паризу 2019. године одржана је изложба Шумановићевих дела, која се налазе у овом локалу, а француски модни часопис „Vogue” сврстао ју је међу пет најзначајнијих које су те године одржане у главном граду Француске.

Шумановић је био потпуно психички и емотивно исцрпљен, што због отежаних услова рада, лоше критике, али и низа других личних догађаја. Као такав није био у стању да поднесе негативне критике. После три године проведене у Паризу, враћа се у Шид, у мир сремске равнице. Тада је почео да слика пејзаже, актове, сеоски живот, умирене боје и светлост. То је сликарство поетизованог реализма. Није запоставио ни свој приватни живот – учио је енглески језик, похађао часове плеса и заједно са својим пријатељима посећивао изложбе других уметника. У септембру 1928. одржао је самосталну изложбу на Новом универзитету у Београду. Критичари су је веома позитивно оценили. Напокон су га његове слике прославиле, јер је већину изложених слика распродао. Новац који је зарадио од продаје слика, омогућио му је да поново оде у Париз. То је био његов последњи боравак у омиљеном граду, који је трајао нешто више од годину дана. У овом периоду настају његова ремек-дела „Луксембуршки парк”, „Црвени ћилим”, „Мост на Сени“. Његови здравствени проблеми веома брзо су се поново испољили, па се вратио у Шид марта 1930. године, заједно са својом мајком. Кратко време се лечио на клиници др Раденка Станковића у Београду. Ова болница је, са целокупном документацијом, потпуно уништена у бомбардовању, за време Другог светског рата, тако да нису сачувани подаци о дијагнози и лечењу. Сам сликар о том периоду говори како је био тешко душевно болестан, јер се борио са самим собом и ружним, жалосним и огавним животом. Међутим и у том тешком периоду имао је снаге да слика.

По повратку у Шид 1930. године, Шумановић се потпуно посветио сликању и то пејзажа и актова. То су остале доминантне теме до краја његовог живота. Три године ради на циклусу великог платна „Шиђанке купачице”, које стварно и не постоје у Шиду, јер су се у потоку купала само деца. Други циклус великог платна су „Берачице” који је посвећен берби грожђа. Фигуре се понављају, са само једном плавокосом девојком као моделом током тих 10 година и скицама црнки, које је понео са париског Монпарнаса. Након смрти оца, поред сликања, Сава се посветио и вођењу породичног имања.

Септембра 1939. године на Новом универзитету у Београду, одржао је последњу велику самосталну изложбу на којој је изложио 410 слика. Његове слике су стигле у Београд железницом, запаковане у 21 сандуку. Биле су распоређене у седам дворана данашњег Филолошког факултета, на два спрата као и у ходницима. Изложба је постигла велики успех, упркос ратним бубњевима који су већ одзвањали Европом. Шумановић је продао 115, а поклонио 30 слика.

Почетак Другог светског рата дочекао је у Шиду, који је тада ушао у састав Независне државе Хрватске. Када ћирилица постане забрањено писмо, Шумановић, у знак протеста, престаје да потписује своје слике. Уместо тога их је означавао само годином настанка. На Велику Госпојину, 28. августа 1942. године, у једној бесмисленој усташкој акцији, Сава Шумановић је ухапшен и стрељан у Сремској Митровици, заједно са 120 Шиђана и Митровчана. Сведоци кажу да, када су усташе дошле да га покупе, није желео да оде неуредан. Знао је шта га чека и тражио је да му допусте да се окупа, среди и обуче чисто, а онда је пољубио мајку у руку и отишао заувек. Таквог су га одвели, не знајући за шта га терете. Сахрањен је у заједничкој гробници пострадалих тога дана.

Сава Шумановић живео је 46, а стварао 25 година, а заоставштину чини 800 слика и 400 цртежа и скица. Његова дела данас се налазе у приватним и јавним збиркама Србије, музеја Ријеке, Загреба, Скопља, Онфлера и Ларошела у Француској. Једна његова слика „Купачица” из 1927. године налази се у музеју „Eжен Буден” у Француској која је  културној јавности у Србији била непозната 85 година.

Поред сликарства, бавио се илустрацијом, графиком и сценографијом. Галерију „Сава Шумановић” у Шиду основала је његова мајка Персида 1952. године. Уметнички фонд ове галерије броји 417 дела, од тога 350 слика рађених техником уља на платну и 67 скица у разним техникама. Највећи број слика припада последњем стваралачком периоду, насликане су у Шиду током последње деценије сликаревог живота. Након смрти његове мајке, у посед галерије дошла су и многобројна документа, која су од великог значаја за проучавање личности и дела Саве Шумановића.

Његов живот се може сматрати парадигмом прве половине 20. века, са свим успонима, променама, достигнућима, али и падовима, суровостима. Данас Сава Шумановић није само један од најпродаванијих и најцењенијих сликара у Србији. Пре неколико година у Паризу у реномираној аукцијској кући „Otel Druo“ његова слика „Купање коња”, која је настала на једној плажи у Нормандији, постигла је својеврсни рекорд на француском тржишту. На лицитацији слика је остварила највећу разлику у односу процене и понуде. Од почетне цене од нешто више од три хиљаде евра, Шумановићева слика је достигла цифру од фантастичних педесет хиљада.

Њему у част установљена је сликарска награда „Сава Шумановић”, а поводом 125 година од рођења објављена је 2021. године поштанска маркица посвећена овом сликару.