Аутор: Јованка Симић, новинарка
У богатом и раскошном низу знаменитих жена Новог Сада које су значајно, свака на свој начин, обележиле епоху у којој су живеле, неизоставно је име Јелисавете Савке Суботић (1834–1918), добротворке, основатељке Прве женске задруге, прве председнице Кола српских сестара (1903), изврсног педагога, беседника и културног радника.
Умна и образована Савка Суботић била је одважна и загледана у циљеве далеко испред времена у којем је живела. Сматрала је и то јавно истицала да жене нису предодређене само за улогу мајки, супруга и домаћице, већ да попут мушкараца и оне имају право на образовање и рад. Знала је да је тај циљ остварив само ако се у строго патријархалној заједници подигне свест жена и друштва у целини.
Због ових својих идеала сматрана је за једну од првих феминисткиња међу Српкињама у Аустроугарској, на простору који данас чини Војводину. Упоредо је важила за великог заговорника националне слободе и афирмације српског идентитета у Аустроугарској монархији.
Потекла је из знамените новосадске породице Полит-Десанчић која је била свесна значаја доброг образовања – отац јој је био Јован Полит, а мајка Јулијана Десанчић. Савкин, годину дана старији, брат Михаило Полит-Десанчић (1833−1920), био је истакнути српски политичар, новинар и књижевник. Школовао се у Бечу и Паризу где је дипломирао правне и политичке науке. Био је један од најближих сарадника политичког вође Срба, Светозара Милетића, а после распада Српске народне слободоумне странке, постао је предводник српских либерала.
Његова сестра Савка имала је свега четири године када су је имућни родитељи послали у приватну женску школу за основно образовање које у то време није било обавезно за женску децу. На њене образовне и културне видике, како је доцније забележила, у великој мери утицала је и богата породична библиотека која је за њу представљала ризницу знања. Од 1846. до 1848. године школовала се у Темишвару, али су је на том путу зауставили избијање Мађарске револуције и Српско-мађарски рат 1848/9. године.
Савка није одустајала. Школовање је наставила у Бечу где је 1951. године упознала Јована Суботића (1817–1886), доктора права, књижевника и политичара. Убрзо су склопили брак у којем је рођено седморо деце: Дејан, Жарко, Вида, Верица, Војислав, Бранислав и Озрена. Жарко и Вида умрли су у раном детињству. Дејан је био пуковник у руском генерал-штабу а други син, др Војислав Суботић (1859−1923) постао је угледни хирург и један од оснивача Медицинског факултета у Београду. Бранислав је био хусарски кадет, а Јован је писао поезију.
Породица Суботић вратила се из Беча у Нови Сад. Савка је била посвећена мужу и деци али је налазила времена да учествује у друштвеном животу. Била је у пратњи свог супруга по местима у којима су живели Срби у Угарској, јер је тако стекла комплетну слику о начину живота тадашњих жена. Оно што је видела није јој се допадало – жене су биле већином нешколоване.
Нарочито је била погођена положајем сеоских жена. Сматрала је да оне доприносе домаћинствима више од мушкараца јер поред бриге о породици и обиља кућних послова, раде и у пољу а зими од вуне и кудеље израђују ручне радове.
Све то подстакло је Савку да започне борбу да образовање буде доступно и женској деци. Један од начина било је подизање српских виших девојачких школа и оснивање женских задруга. У својој родној вароши, Новом Саду, 1867. године основала је Прву женску задругу која је помагала сиромашним девојчицама да се ишколују за учитељице. На њен предлог отворене су и Више женске школе у Панчеву (1870) а потом и у Српској Атини (1874).
Свесна да отварање женских школа, само по себи, неће брзо изменити статус жена које у то време нису имале никаква права, Савка је настојала да пробуди свест и код самих жена о потреби за образовањем и правом на рад. У почетку се усредсредила на жене у градским добростојећим породицама, сматрајући да ће оне, тако освешћене, умети да утичу и на жене из других слојева становништва.
Потом се посветила женама које су живеле у селима тако што им је одлазила у дуже посете. Подучавала их је и била им подршка у васпитавању и нези деце, истицала значај образовања… Упућивала их је и у тајне ручне израде текстила, подстицала на излагање ручних радова што је, сматрала је, био један од начина да сеоске жене покажу друштву да и њихов рад треба да буде цењен.
Као велики познавалац и заљубљеник у ручне радове, Савка је подстицала жене да мотиве на својим рукотворинама, уз очување традиционалних српских детаља, унеколико модернизују тако да ти радови постану привлачни и богатим људима у градовима. Прве рукотворине инспирисане етно мотивима које је модернизовала Савка Суботић показане су на Земаљској изложби у Будимпешти (1885) и привукле су велику пажњу.
Уследиле су изложбе у европским градовима попут Прага и Париза. У париском престоном граду 1889. године, на међународној изложби рукотворина, Савка и њене жене добиле су признање – пиротски ћилим награђен је специјалном наградом, а поводом овог успеха, Удружење жена из Београда прогласило је Савку својом почасном чланицом.
У то време, а реч је о другој половини 19. века, женски ручни рад не само да је подигнут на ниво уметности, него је постао и део индустријске производње. Женске рукотворине, првенствено у ткању и везу, излагане су на бројним изложбама, показане су свету да сви виде ту лепоту, саткану од традиције, маште, умешности и бескрајног стрпљења. Жене су своје радове, најзад, могле и да продају и тако почну са стицањем зараде.
Грађанска елита почела је да увиђа лепоту традиције и модерности у ручним радовима Српкиња и самим ти одустала је од, до тада увреженог, схватања како етно радови припадају сеоској средини а да они своје раскошне домове треба да украшавају детаљима из Париза, Беча и Пеште. Штавише, уследили су позиви Савки да уреди њихове домове етно детаљима.
Проучавајући рукотворине и припремајући изложбе, Савка је будућим генерацијама оставила драгоцене записе о ручним радовима и народним обичајима. Остало је забележено да је она била прва жена у нашем народу која се осмелила да на темељу традиције дизајнира и нове етномотиве.
Неуморна Савка Суботић исплела је мрежу од 150 женских задруга које су носиле име „Српкиња“ а заживеле су не само у Аустроугарској, него и у Србији, Босни и Херцеговини и у другим државама. У томе јој је помогао и беседнички дар. Приредила је четири предавања: два у бечком научном клубу 1910. и 1911. године, а још два у Пешти 1911. и 1912, када је као једина Српкиња била учесница оснивачке скупштине женских удружења. Пред више од 3.000 жена из Европе говорила је о праву жена широм света да учествују у политичком животу. Њени говори објављивани су у српским, пештанским бечким листовима, а њене афоризми почетком 20. века осванули су у америчким часописима.
Написала је књигу „Наше народне тканине и рукотворине“ која је објављена 1904. године, као и књигу „Успомене“. Већина њених списа објављена је у „Летопису Матице српске“. За свој књижевни рад добила је признања српског и руског двора као и књижевника из окружења. Њој је у Сарајеву 1913. године Јелица Беловић Бернаџиковски посветила књигу „Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас“. Чувени песник Алекса Шантић једној својој песми посвећеној Савки Суботић дао је наслов „Мајци свога народа“.
Преминула је 25. новембра 1918. године, на дан када је у Новом Саду на Великој народној скупштини остварен вековни сан њених сународника да Срем, Бачку, Барању и Банат присаједине матици Србији. Био је то сан и Савке Суботић.
ЛИТЕРАТУРА:
Савка Суботић: „Успомене“ (Српска књижевна задруга).
Гордана Стојаковић: „Савка Суботић 1834–1918. Жена која ништа није прећутала“ (Академска књига).
Остави коментар