Семјуел Хантингтон: преобликовани свет у судару цивилизација

Семјуел Хантингтон: преобликовани свет у судару цивилизација

 Аутор: Милорад Вукашиновић

Семјуел Филипс Хантингтон (1928 – 2008) амерички политиколог и социолог био је један од најутицајнијих светских интелектуалаца у последњих неколико деценија прошлог и у првим годинама 21. века. Његова бриљантна академска каријера отпочела је на престижном Јејлу где је дипломирао (1946), настављена је на Чикашком универзитету на којем је магистрирао (1948), да би затим докторирао (1951) на чувеном Харварду на којем је био предавач од 1963. године до краја живота. У научним круговима веома рано стекао је углед истражујући тему тзв. грађанске контроле над војском и теорије модернизације. Оснивач је и главни уредник познатог аналитичког часописа Спољни послови (Foreign Policy). Био је заменик директора Центра  међународних односа (1973), координатор Одсека планирања у Савету за националну безбедност САД (1977 – 1978) и директор Центра међународних односа (1978 – 1989). Доказ високог научног ауторитета који је уживао је и његов избор за заменика председника (1984 – 1985) и председника Америчке асоцијације политичких наука (1986-1987). Као члан Савета за иностране послове и Трилатералне комисије деценијама је остваривао утицај на доносиоце стратешких одлука у Сједињеним Америчким Државама где су га доживљавали као „конзервативног теоретичара“. Хантингтонов стваралачки опус обухватао је широк спектар тема. Бавио се истраживањем политичке модернизације, међународним односима, теоријом демократије и имигрантским питањем – посебно у контексту утицаја на савремени амерички идентитет. Ипак, светску славу стекао је објављивањем огледа о „судару (сукобу) цивилизација“ на страницама часописа Спољни послови (1993) који је касније преточио у студију Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка (1996) која је преведена широм света и која до данас не престаје да изазива различите коментаре и контроверзе.

Неоатлантизам

Завршетак Хладног рата није означио и крај светских конфликата. Данас је то више него очигледно. Ипак, почетком деведесетих година 20. века и под утицајем победе у Хладном рату, у једном делу западне елите превладао је осећај тријумфализма у односу на побеђени комунистички систем и Русију. У то време Френсис Фукујама написао је знаменити оглед „о крају историје и последњем човеку“ који је у потпуности осликавао „идеолошки оптимизам“ дела америчког (глобалистичког) естаблишмента. Реч је о становишту по којем је тријумф неолиберализма схваћен као коначна историјска датост којом је окончана хегелијански схваћена историја, уз разуме се неоспорно предводништво САД-a као „првог постмодерног глобалног друштва“ (З. Бжежински). Насупрот томе, Хантингтон је заступао реалистичније становиште о историји „која се ипак наставља“ на новој – старој премиси о „сукобу цивилизација“ која ће преобликовати целокупан постхладноратовски светски поредак. Занимљиво је да је фразу о „сукобу (судару) цивилизација“ користио  Албер Ками 1946. године, а затим и Бернар Луис у чланку Корени муслиманског беса  у септембру 1990. године. Она се појавила чак и раније у књизи Базил Метјуа Сеоба младог ислама: студије сукоба цивилизација која је анализирала прилике на Блиском истоку 1926. године. Ипак, нема сумње да је у светски академски и медијски простор синтагма о сукобу цивилизација почела широко да се користи тек од појаве Хантингтоновог огледа.

Хантингтон се првенствено супротстављао оним теоретичарима и писцима који су тврдили да су људска права, либерална демократија и капитализам једина преостала идеолошка алтернатива у постхладноратовском свету. Он  је веровао да се ера идеологије завршила, као и да се после тога свет вратио у нормално стање у оквиру којег ће „главна оса сукоба“ бити уз културне (цивилизацијске) линије. На тај начин се, како је истицао, развија историја. Сматрао је да је и пре краја Хладног рата свет политике ушао у нову фазу, у којој носиоци „незападне цивилизације“ нису само експлоатисани примаоци вредности „западне цивилизације“ него и важни учесници „који се придружују Западу како би уоквирили и померили светску историју“. Хантингтон је разматрајући постхладноратовске глобалне геополитичке парадигме негирао могућност остварења универзалистичке идеје о „једном свету“ (називао је великом илузијом), али и концепције стварања „бинарног“ светског модела односа (сматрао га је превазиђеним), потом одбацивао прекомпозицију светског поретка по принципу „мозаичних“ структура (уз напомену да иако ближи реалности, ипак није остварив јер су државе све више без суверенитета и реалне моћи), али и негирао могућност стварања „хаотичног света“ оружаних и етничких конфликата (јер свет без икаквог поретка није могућ). Због мањкавости наведених парадигми које се, како је тврдио међусобно искључују, наглашавао је важност „цивилизацијске концепције“ која једина одговара реалијама постхладноратовског света. У чланку из 1993. године Хантингтон је потенцирао да ће свет у будућности обликовати интеракција седам или осам великих цивилизација: Западна, Конфучијанска, Јапанска, Исламска, Хиндуистичка, Словенско – православна, Латиноамеричка и вероватно Афричка. Касније је у књизи из 1996. године донекле редефинисао ставове и отворио више дилема.

Нови цивилизацијски поредак

Хантингтон је био под нарочитим утицајем идеја Освалда Шпенглера, Арнолда Тојнбија и Фернана Бродела, теоретичара који су се феноменом цивилизација бавили из различитих углова. Хантингтонова схватања могу се у крајњој линији свести на неколико поставки. Најпре, он је заступао гледиште да цивилизацијa постоји у једнини (схваћенa као цивилизованост наспрам варварства) и у множини (као више различитих цивилизација), затим да су цивилизације свеобухватна и најшира културна груписања људи у којој је религија најважнији елемент, потом да су цивилизације најтрајније људске интеграције, као и да цивилизације, иако не производе поредак – јер немају својства државе, обухватају више територијалних јединица (држава) које у име те исте цивилизације преузимају улогу креатора поретка.

У студији коју је објавио 1996. године Хантингтон је кориговао извесне ставове и у вези с тим установио нове називе. Тако је Конфучијанску цивилизацију преименовао у Синичку, указујући да је реч о појму који се односи не само на Кину (изузимајући Тибет и Синкјанг) него и кинеске етно-културне заједнице у Југоисточној Азији (Вијетнам, Корејско полуострво, северно филипинско острво Лузон). Према америчком политикологу – Јапанска цивилизација, иако просторно најмања, има посебна обележја пре свега због тога што је високоцивилизацијски и технолошки развијена (занимљиво је гледиште руских евроазијаца који Јапан као острвску земљу виде као компоненту Великог копна). Ту је и Хинду цивилизација која поред Индије обухвата и Шри Ланку, хималајске државе и хинду заједнице од југоистока Африке до југоистока Азије, затим Исламска цивилизација као простор који захвата Арабијско полуострво, север Африке, Централну, Јужну и Југоисточну Азију, као и поједине муслиманске енклаве у Европи (Балкану), уз напомену да због многих различитости унутар исламског ареала Хантингтон указује на постојање више исламских субцивилизација: арапску, турску, персијску и малајску. Феномен Западне цивилизације обухвата три географске целине: Северну Америку, католичко – протестантску Европу, Аустралију и Нови Зеленад које се због карактеристичних друштвених и историјских разлога могу посматрати и као субцивилизацијске целине. Феномен Латиноамеричке цивилизације обухвата подручје Централне Америке, Јужне Америке, Кубе, Доминиканске Републике и Мексика која у извесним аспектима (католицизам и бели Латиноамериканци) може да се посматра и као западна субцивилизација. Ипак, изражено домицилне културе, некадашњи колонијални утицаји и савремена политичка стварност наметнули су становиште о латиноамеричкој као посебној цивилизацији. За нас са ових простора посебно је занимљиво Хантингтоново становиште о Православној цивилизацији коју је у свом тексту у Спољним пословима (1993) најпре означио као Словенско – православну. Нема сумње да је у складу с претходно изнетим критеријумима ова корекција сасвим оправдана јер искључује словенски католичко-протестантски елемент из овог цивилизацијског ареала. Тако поред Руса, овом ареалу припадају и Румуни, Грци, Јермени, Бугари и Срби. На крају свог излагања о главним цивилизацијама амерички политиколог указује на вероватно фомирање Афричке цивилизације за коју верује да ће временом настати упркос аргументацији већине истраживача који истичу да оваква цивилизација не постоји. Своје становиште Хантигтон је заснивао на тзв. субсахарској Африци где је уочио да се развија осећај заједничког идентитета који би могао да прерасте у засебну цивилизацију. Коначно, у набрајању главних цивилизацијских токова Хантингтон је изоставио будистичку и јеврејску цивилизацију, објашњавајући овакав став пре свега историјским разлозима. Наиме, основни проблем код конституисања будистичке цивилизације видео је у њеном историјском мигрирању, гранању, укључивању у друге цивилизације и накнадној просторној фрагментираности, док је код васпостављања засебне јеврејске цивилизације проблем уочавао у историјски узрокованом расејању које је објективно „диверсификовало самоспознају Јевреја“ од чврсте до формалне припадности јудаизму, али и склоности да се идентификују са трећим цивилизацијама (посебно Западном).

Нова Европа

Хантингтон је недвосмислено тврдио да ће у постхладноратовском свету конкретне цивилизације имати политичку структуру која ће се разликовати од тзв. блоковске структуре. Док су се током биполарне ере државе односиле као савезници, сателити, штићеници итд, у новом цивилизацијском поретку државе ће имати позицију држава – чланица,  усамљених земаља, растрзаних држава, поцепаних земаља и држава – језгара. Према овој подели држава – чланица је она која потпуно припада једној цивилизацији и налази се унутар њеног просторног ареала (нпр. Италија у Западној цивилизацији), затим усамљена земља је она која има посебну културу, а налази се у окружењу друштава које су од ње различите религијски, етнички или историјски. Типичан пример овакве земље је Јапан чија је уникалност проистекла из острвског положаја, историјског изолационизма, особене традиције, отпорности на туђе културне упливе и карактеристичног политичког и економског концепта. Појам поцепане  земље важи за оне државе које су национално, верски и расно хетерогене (Канада, Белгија, Ирак) и код којих је будућност условљена ширим регионалним и геополитичким процесима. Такве типичне творевине биле су СССР и СФРЈ. Насупрот поцепаним постоје тзв. растрзане земље које припадају једној доминантној цивилизацији, али унутар које постоји криза идентитета коју изазива елита која вештачки тежи оном систему вредности и утицаја који припадају другој цивилизацији. Реч је о феномену „цивилизацијске конверзије“ за који Хантингтон тврди „да нигде до данас није успео“. Анализирајући многобројне примере „растрзаних земаља“ он се посебно осврнуо на покушаје „западнизације“ у 20. веку и то: Русије (СССР и постсовјетски период либералних реформи), Турске (Ататурковова владавина) и Мексика, доказујући на овим историјским примерима неуспехе цивилизацијске конверзије. Коначно, посебну важност Хантингтон је поклањао тзв. држави – језгру која се појављује као креатор новог мултиполарног (мултицивилизацијског) светског поретка. Кључ за успоставу овог поретка биће односи државе – језгра са осталим државама које припадају истој цивилизацији, али и у међусобним односима држава – језгара које припадају различитим цивилизацијама. У вези с тим, амерички политиколог давао је предност трима цивилизацијама: Западној (САД), Православној (Русија) и Синичкој (Кина), док је Исламску цивилизацију посматрао као изузетно важан фактор, указујући да је њена основна слабост недостатак државе –језгра.

Хантингтонове постхладноратовске концепције Европе посебно су занимљиве за анализу. Амерички теоретичар је изнова поставио питање о томе где су на истоку европског континента границе ширења НАТО-а и Европске уније које је посматрао „као чуваре западне цивилизације“. Као типичан представник „атлантизма“ он је у свом геополитичком кључу тумачио победу у Хладном рату. Његова основна теза је она о САД-у које су после окончања хладноратовског сукоба ојачале стратешке позиције на Старом континенту и то на основама демократије, либерализма, индивидуализма и људских права, као и да је за Запад кључ дефинисање конфликтне линије с Православном и Исламском цивилизацијом. Дакле, уместо некадашње идеолошке „гвоздене завесе“ заступао је гледиште о цивилизацијским линијама раздвајања у Европи. Као полазну основу за своје ставове преузео је тезе из књиге В. Валаса Трансформација западне Европе (1990) која је настала непосредно после уједињења Немачке и посебно његову карту цивилизацијског разграничења за коју је истакао „да је најважнија линија поделе у Европи“. Подсетимо, Валасова линија поделе Европе осмишљена је тако да цивилизацијски цепа Белорусију, Украјину, Румунију и бившу Југославију, и често се користила као доказ западних антируских, антисрпских, али и ширих антиправославних претензија. Суштински, укључење некадашњих држава Источног блока у НАТО и ЕУ, Хантингтон је посматрао у складу с новим цивилизацијским поретком који Европу своди на границе католичко – протестантског ареала. Занимљиво је да је и папа Војтила заговарао сличну линију поделе у Европи на римски и византијски део.

Глобална транзиција

Критичари теорије о сукобу цивилизација указивали су на бројне мањкавости преобликовања светског поретка по овом моделу. Не улазећи детаљније у ову проблематику (која је са становишта критике врло основана) нема сумње да су се многе Хантингтонове пројекције у међувремену ипак оствариле. Мада је његова теорија врхунац цитираности доживела после терористичких напада на Америку од 11. 9. 2001. године, многи светски догађаји из периода деведесетих година 20. века одвијали су се у складу с његовим предвиђањима.

Хантингтон је још 1993. године потврду основаности своје теорије видео у процесима на постјугословенском простору, посебно током грађанског рата у Босни и Херцеговини (1992 – 1995). У интервјуу једним немачким новинама из 1996. године дословно је изјавио како се „Европа завршава тамо где почињу православље и ислам“. Занимљиво је да се његова цивилизацијска мапа поделе Југославије нашла у многим документима западних центара одлучивања (Трилатерала) у којима се одавно правила јасна разлика између римског (католичког) и византијског (православног) дела некадашње државе. На тај начин постаје јасно зашто су Словенија и Хрватска – као делови Западне цивилизације, уживале подршку у односу на Србију као државу која несумњиво припада Православној цивилизацији. Изводећи доследно своју цивилизацијску поделу Хантингтон је сматрао и да православна Грчка, иако чланица НАТО и ЕУ, суштински не припада Западној цивилизацији већ да је реч о једном „ексцесу“.

Као типичан теоретичар „атлантизма“ нарочиту пажњу посветио је анализи односа Запада и других цивилизација, као и конфликтним потенцијалима међуцивилизацијских додира. Успон ислама за њега је била неспорна чињеница постхладноратовске ере. За разлику од политички коректних аутора на Западу није се устручавао да истакне како „ислам има крваве границе“ (из књиге Сукоб цивилизација). Узроке муслиманске конфликтности (Индијски потконтинент, Кавказ, Балкан) објашњавао је духовним темељима и практичним акцијама исламске вере, затим верској искључивости према немуслиманима и развоју друштвеног модела који не раздваја веру и политику, и територијалним експанзионизмом који је доказивао примером отоманске окупације Балкана. Осим тога, указивао је и на савремене узроке ове конфликтности које је најпре објашњавао западним неоимперијализмом који се у муслиманском свету доживљава као антиисламски поход, потом непостојањем државе – језгра у самом муслиманском свету, али и огромном демографском експлозијом која омогућава манипулацију верско – политичког карактера. Хантингтон је, међутим, погрешно предвидео да ће преласком младог муслиманског становништва у зрелије године (40, 50 или 60) као и бржим економским развојем бити смањен конфликтни потенцијал између исламске и неисламских цивилизација о чему сведоче актуелни догађаји на Блиском истоку где су се појавиле још радикалније исламистичке групације (Исламска држава).

Као и већина западних аутора предвидео је успон Кине у светским пословима који је првенствено последица њеног брзог економског раста. Он је истицао уверење да су циљеви Кине везани најпре за потврду статуса регионалне силе, али и за идеју да друге државе уклопи у свој конфучијански цивилизацијски модел који је супротстављен западном индивидуализму и плурализму. Хантингтон је предвидео да ће се две Кореје и Вијетнам покорити кинеским захтевима и постати њена већа подршка у региону Источне Азије. Занимљиво је да је Хантингтон у Исламској цивилизацији видео потенцијалног кинеског савезника јер имају „више ревизионистичких циљева и заједничких сукоба са другим цивилизацијама, посебно са Западом“. Кинеске и исламске заједничке интересе видео је у областима пролиферације оружја, људских права и демократије која се сукобљава са оном на Западу. За Русију, Јапан и Индију користио је израз „цивилизације на љуљашкама” и истицао да могу да фаворизују било коју страну. Русија се, на пример, сукобљава са многим муслиманским етничким групама на њеној јужној граници (као што је Чеченија) али, према Хантигтону, сарађује са Ираном да избегне даље муслиманско-православно насиље у Јужној Русији и да помогне даљем протоку гаса. Хантигтон је одавно предвиђао да ће Кина најближе сарађивати са Ираном, Пакистаном и другим исламским државама како би побољшала свој међународни положај (данас је то геополитички пројекат „Један појас – један пут“).

Запад против осталих

Хантингтон наводи шест објашњења у прилог теорији о „сукобу цивилизација“. Најпре наводи различитост која је условљена историјом, језиком, културом, традицијом и религијом као најважнијим чиниоцем. Друго објашњење односи се на растућу светску интеракцију што појачава „свест цивилизација” и свесност различитости између различитих цивилизација и сличности унутар одређене цивилизације. Следећи узрок „сукоба цивилизација“ произилази из економске модернизације и друштвених промена услед чега су људи одвојени од дугогодишњих локалних идентитета, па се у таквим околностима религија која превазилази националне границе појављује као кључни фактор који повезује цивилизације. Ту је и фактор „двоструке забране“ који се испољава кроз постојање Запада који је на врхунцу моћи, али и његовог (западног) суочавања с незападним земљама које све више имају жељу, вољу и ресурсе да обликују свет на незападне начине. Коначно, културне карактеристике и економски регионализам на свој начин доприносе јачању цивилизацијске самосвести.

Као одговор Запада на овај изазов Хантингтон је понудио фразу Стјуарта Хала „између Запада и осталих“. Он је указивао на три форме главних акција које незападне цивилизације могу да преузму у одговору Западу. Најпре, незападне земље могу покушати да постигну изолацију како би очувале своје вредности и заштитиле се од западне инвазије; затим према теорији „уклапања” могу се придружити и прихватити западне вредности, и коначно могу уложити напор да уравнотеже западну моћ путем модернизације (модернизација без вестернизације). Према Хантингоновом гледишту унутарцивилизацијски конфликти манифестују се као конфликти линије грешке и конфликти суперсиле. Конфликти линије грешке се на локалном нивоу дешавају између суседних држава које припадају различитим цивилизацијама или унутар држава које насељава становништво које припада различитим цивилизацијама. Конфликти суперсила се манифестују на глобалном нивоу између водећих држава различитих цивилизација и могу се појавити изван линије грешака конфликата када се суперсиле умешају. Они могу бити узроковани односом снага или моћи (милитаризације или економије), дискриминацијом против људи из различитих цивилизација, интервенцијом ради заштите сродника у другим цивилизацијама, али могу да буду и последица различитих вредности и култура. Типичан пример оваквог конфликта је рат у Сирији.

Критика сукоба цивилизација

Хантингтонова теорија о сукобу цивилизација изложена је многобројним критичким судовима. Пол Бергман у књизи Терор и либерализам (2005) истиче „да јасне културне границе данас не постоје“. Он указује да не постоје ни Исламска цивилизација ни Западна цивилизација и да доказ о сукобу цивилизација није уверљив. Као доказ је узео у разматрање везу између САД-а и Саудијске Арабије. Бергман је писао и да многи „исламски екстремисти“ улазе у међусобне конфликте због различитих филозофских веровања, иако припадају истом културном и религиозном идентитету. Тимоти Гартон Еш је у сукобу цивилизација видео „екстремни културни детерминизам“, док је Едвард Сед говорио да Хантингтонова категоризација света поправљених цивилизација изоставља динамичну међузависност и интеракцију културе. Ноам Чомски је критиковао концепт „сукоба цивилизација“ као ново америчко оправдање  „за сва зверства која су намеравали да спроведу” после завршетка Хладног рата када је нестао изговор од совјетске опасности. Аустријски филозоф Ханс Колер предложио је модел „дијалога различитих цивилизација“ као алтернативни модел Хантингтоновој концепцији о „сукобу цивлизација“. Унутар српске интелектуалне заједнице најоштрији критичар ове теорије била је проф. др Смиља Аврамов која је наглашавала да је присталица теорије о „прожимању цивилизација“, а што је последица првенствено феноменалног развоја науке и технологије. Коначно, познати руски геополитичар Александар Дугин у свом делу Основи геополитике теорију о „сукобу цивилизација“ види као настојање „неоатлантизма“ да у својој песимистичкој идеолошкој верзији (насупрот идеолошком оптимизму Фукујаме о крају историје) изврши преобликовање светског поретка у смеру очувања доминације САД-а. Дугин је заступао становиште о „Великом евроазијском копну“ као алтернативном геополитичком моделу залажући се за савез евроазијских народа и култура против западноцентричног „новог светског поретка“.

На крају овог есеја вреди подсетити и да је Хантингтон био критичар модела западне демократије за који је истицао „да подстиче велика очекивања код људи“. Он је истицао да решење за демократију „није више демократија него њено обуздавање“ и још средином седамдесетих година прошлог века указивао на неодрживост и кризу њеног модела у Европи. После дешавања од 11. 9. 2001. године и терористичког напада на Америку, говорио је како присуствујемо „разарању још једне идеолошке утопије (глобализма)“. Био је и заговорник концепције „униполарно – мултиполарног света“ за који је тврдио да је историјска закономерност после завршетка Хладног рата. Од ране младости припадао је елитистичким круговима и имао важну улогу приликом креирања кључних америчких стратешких интереса у последњих неколико деценија.

ЛИТЕРАТУРА:

Семјуел Хантингтон, The Crisis of Democracy: On the Governability of Democracies (1976); Семјуел Хантингтон, Сукоб цивилизаија и преобликовање светског поретка, ЦИД, Подгорица 1998; Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, LDIJ, Ветерник 1998, Александар Дугин, Основи геополитике 1, Екопрес, Зрењанин 2004; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд, 2016.