Аутор: др Милош Савин, историчар
Након Мохачке битке 1526. када османски освајачи односе победу над мађарским племством, аустријска династија Хабзбург преузима право на угарску круну. У периоду од 1541. до 1687. године, односно четврте године Великог Бечког рата, значајан део јужних угарских крајева, укључујући подручје Новог Сада, налазе се под османском влашћу. Током Великог бечког рата Аустријска војска ослобађа и значајне делове Србије. У том тренутку Француска напада Аустрију што доводи до повлачења војске са Балкана. Срби под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, како би избегли османску одмазду, стижу на обале Саве и Дунава 1690. године, те добијају званичан позив да се преселе на аустријску територију.
Пре пада под Османску власт, предели Србије су били изузетно живи и насељени. Постојао је облик средњовековне привреде којом се тадашње становништво бавило. Међутим, својим свакодневним упадима Турци су исцрпљивали народ, пустошећи те крајеве.
На месту патријарха се у то време налазио Арсеније III Црнојевић (касније назван Чарнојевић), који је имао много већи значај као политички него као верски вођа. Чарнојевић није имао неке значајне теолошке домете, али да је био веома практичан и способан човек – талентовани политичар свог доба. Арсеније III Црнојевић (1633, Бајице ‒ Беч, 27. октобар 1706) је био архиепископ пећки и патријарх српски од 1674. до 1690. године (под турском влашћу) и потом црквени поглавар православних Срба у Хабзбуршкој монархији од 1690. до 1706. године. На основу привилегија које је добио за српски народ од Леополда I извршио је прву организацију Српске цркве на подручју Аустријског царства. Према многим историчарима Арсеније Црнојевић је био трећа најзначајнија фигура у српској историји после Светог Саве и Макарија Соколовића, првог српског патријарха после обнављања Пећке патријаршије 1557.
У Аутрији у том периоду влада цар Леополд I који је одрастао и школовао се у Шпанији, у екстремно католичком духу. У Османском царству је у то време владала много већа верска толеранција него у западној Европи, где су протестанти и остали јеретици крваво ликвидирани.
Када се Леополд I 1687. обратио цариградском патријарху Калинику VII да подржи хришћанску ствар, Арсеније III се нашао у незавидној ситуацији. Требало је пристати уз западне силе, Аустрију и Млетке. Међутим, на тој страни претила је опасност православљу. Наиме, пећка патријаршија већ је раније то искусила у Војној граници. Тамо је православље било изложено двојакој агресији ‒ римској курији и бечком двору. Сем тога, патријарх је у два маха био у опасности да изгуби главу. Наиме, Порта није имала у њега поверења. Стога је он био принуђен да у новембру 1689. оде из Пећи у Никшић. Одатле је вршио канонске визитације. Трудећи се да ступи у везу с представницима Млетачке републике, патријарх је добио поруку на Цетињу од монашког братства из Пећи да се врати у Пећ, јер ће у противном цар приступити избору другога лица за патријарха како би задовољио народ који је примио његову заштиту. Вративши се натраг, патријарх се у Призрену састао с генералом Пиколоминијем. Пошто другог избора није било, патријарх Арсеније је напустио помирљиву политику својих претходника и почео водити ратоборну политику према Турцима. Међутим, после освајања Косова и северне Македоније, у аустријској војсци је избила куга која је усмртила и генерала Пиколоминија. Након његове смрти ратна срећа се окренула у корист Турака. Његовог наследника херцега Ђорђа Христијана, због охолости и надмености према Србима, српска војска не само што није прихватила, већ је почела и напуштати царску војску. Срби у њој више нису видели ослободилачку, већ угњетачку силу.
Када је патријарх Арсеније III видео да се царска војска повлачи, кренуо је с великим бројем народа у јануару месецу 1690. према Београду. Исељавање је у највећим размерама било с Косова, из околине Карадага, Мораве, топличког и једног дела врањског округа. Богатија равничарска села из тих крајева остала су сасвим пуста, док су се она планинска знатно проредила. Исељавање је било веће из равничарских села из тог разлога што су она била изложенија турским нападима. Велике масе избеглица кретале су се према Београду долином Ибра, преко Новог Пазара и Студенице, низ Западну и Јужну, односно Велику Мораву. Пошто се сазнало у Бечу да Срби напуштају своја огњишта, Леополд I је 6. априла 1690. издао Манифест којим је све поробљене народе позвао на оружје. Зајемчивши им слободу, повластице, право на своју вероисповест и на избор војводе, обећао им је да ће бити изузети од сваког јавног терета и данка изузев у случају ратне нужде.
На вест да Турци напредују према Београду а царска војска одступа, патријарх је одлучио да спаси оно што се спасити може. Сазвао је у Београду црквено-народни сабор. На њему су узели учешћа епископи, свештеници, свештеномонаси и народни главари с обе стране Саве и Дунава. Одлучено је да се у Беч пошаље епископ јенопољски Исаија да утврди услове под којима ће православни Срби живети у Аустрији. Захтевало се да српска црква у новој земљи добије онај положај који је имала под Турцима. Одговор на ове захтеве је повеља цара Леополда I од 21. августа 1690.
После добијања привилегије, Срби су почели у великим групама да прелазе преко Саве и Дунава. Последња група прешла је на лађама из Београда за Сланкамен и Петроварадин два дана пре него што су Турци поново заузели Београд. Колики је број оних који су прешли у Аустрију, тешко је тачно одредити. У то време је било записа који су говорили да се не зна да ли су гори Турци или Немци (Аустријанци). Нападе на српско становништво вршиле су турске трупе, што је довело до све већег приклањања Срба аустријској војсци. Почетком 1690. велики везир Мустафа Ћуприлић реорганизовао је турску војску и државне финансије и успешно покренуо противнапад. Услед расула које је завладало у аустријској војсци, Турци су напредовали и освојили Приштину и Ниш, где је извршена окрутна одмазда над српским становништвом, што је покренуло велике масе српског градског и сеоског живља на сеобу према Сави и Дунаву. Под најездом Турака око 80.000 људи сели се ка северу прелазећи Саву и Дунав. С патријархом Арсенијем ишла је највећа група у којој су били најугледнији и најбогатији, због чега му је касније замерано да је тим актом умањио могућност националног отпора Османлијама на Балкану. Српске избеглице су путовале и по 40 дана уз Дунав, пешке и запрежним колима, или пловећи лађама по Дунаву, носећи са собом сва своја покретна добра која су могла да буду брзо скупљена и понесена. Успут је део избеглица остајао у насељима Потисја и Подунавља, од Бачке и Барање, све до Будима, Сентандреје, Коморана, Острогона и Ђера. Међу избеглицама се налазио и знатан број градског становништва – кнезова, трговаца и занатлија из српских варошица и градова, који су сарађивали с аустријском војском приликом њеног продора у Србију. С народом се селило и свештенство, на челу са патријархом, носећи мошти српских средњовековних владара и светитеља, рукописне и штампане књиге и црквене драгоцености.
Завршетак Великог бечког рата (1683‒1699) створиће нову реалност код Срба на подручју Угарске, у оквиру аустријског царства. Посебно ће се новонастала ситуација одразити на Српску популацију досељену током Велике сеобе 1690. године, разбијајући јој илузије о (скором) повратку у завичај. И патријарх Чарнојевић је желео да се врати у Пећ, па је покушао да замоли руског представника у преговорима да издејствује да му Порта изда хатишериф који га враћа на трон пећког патријарха. Током рата, Срби су имали огроман војни значај у борби против османске државе, како пре сеобе, а пресудан значај након сеобе у биткама код Сланкамена и Сенте, којим је спречено турско напредовање у средњој Европи. На иницијативу Турске, дошло је до мирових преговора који су отпочели октобра 1698. а мир је закључен 26. јануара 1699. године у Сремским Карловцима.
Карловачки мир је склопљен између Аустрије и њених савезника на једној страни и Турске на другој. Преговори су почели још 24. октобра 1698. и први пут у историји дипломатије одвијали су се за округлим столом, да нико нема примат у прочељу. Свака од четири делегације улазила је у већницу (у импровизованој бараци) на своја врата, да ни ту не би било првенства ниједне стране. Мир је затражила Турска, после неколико узастопних пораза у рату са Аустријом, почев оног под Бечом 1683, па до битке код Сенте 1697, чиме је означено њено дефинитивно повлачење из Средње Европе. Преговарачи су се састајали 36 пута и коначно одлучили да потпишу мир, на двадесет година. На месту где је потписан Карловачки мир у Сремским Карловцима петроварадински фрањевци су у некадашњој већници уредили богомољу, да би карловачки католици подигли 1817. храм под називом Капела мира.
У периоду након Карловачког мира, Срби ће упркос добијеним привилегијама бити изложени многим искушењима попут непријатељства угарских феудалаца, католичке цркве, неповерења од стране аустријских војних кругова и потпуног одсуства солидарности и емпатије према њима од стране свих политичких фактора. С обзиром на то да су Срби имали другачије обичаје, како у животу, тако и у ратовању, те били одевени попут Турака, и међу аустријским војним властима и међу мађарским грађанским властима владало је велико неповерење према Србима. Шириле су се приче да међу Србима има доста турских шпијуна, као и самих Турака, те да су се населили како би припремили терен за следећу османску инвазију. Упркос наређењима које је сам аустријски цар слао, у којима је од надређених захтевао поштовање права загарантованих Србима, они су неретко терани да плаћају порез и кулуче.
Остави коментар